Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Периодичну штампу публиковану на српском језику можемо класификовати према два основна принципа: територијалном и предметном. Периодика класификована према првом основном принципу детерминише се у односу на место где су листови и часописи објављивани. Публикације класификоване према предметном основном принципу даље можемо да диференцирамо у неколико група, али увек у складу са предметом интересовања уредника, аутора и читалаца текстова у датим примерцима наведене периодике. Према томе, у „другој класификацији“ препознајемо: књижевну, уметничку, стручну, политичку периодику и друге.[1]
Историја српске пeриодичне штампе почиње часописом Славеносербски магазин, који је штампан у Венецији 1768. године. Оснивач и уредник часописа био је Захарија Орфелин, један од најобразованијих Срба свог времена, писац, историчар, сликар, бакрорезац и издавач првог часописа и Вечног календара. Школовао се и учио занате у Пешти, Бечу и Венецији, а живео и радио у српској средини у Сремским Карловцима, Новом Саду и другим местима у јужној Угарској. Иако је изашао само један број, објављивање листа Славеносербски магазин можемо сматрати почетком српске периодике. У његовом предговору, који је написао Орфелин, расправља се о актуелним питањима културног живота код Срба, где су изложене и одређене идеје, као и програми. Овај предговор штампан је на тринаест страна часописа и оцењен је од историчара као веома значајан текст у којем су први пут на српском језику изнете рационалистичке и просветитељске доктрине европског XVIII века.[2]
Прве новине на српском језику појавиле су се такође изван територије данашње Србије, у Бечу 1791. године (Сербскија новини). У престоници Хабзбуршке монархије појавио се и први српски дневник (Новине сербске, 1813. године) и први српски алманах (Забавник, 1816. године). Неколико значајних српских листова и часописа излазило је у првој половини XIX века у Пешти, а од поменутих први је покренут Летопис Матице српске 1825. године, који излази и данас као најстарији књижевни часопис у Европи.[3] На територији данашње Републике Србије новине излазе од 1834. године, најпре у Крагујевцу, ондашњој престоници кнеза Милоша Обреновића, одмах затим у Београду а нешто касније у Новом Саду, Сремским Карловцима, Земуну, Сомбору, Вршцу, Панчеву, Приштини. У другој половини XIX века српски листови јављају се у Босни и Херцеговини (1866. године), Црној Гори (1871. године), Хрватској (1874. године) а крајем века и српски исељеници у Северној Америци почињу да публикују своје новине.[4] Уочи балканских ратова 1911. године, излазила су укупно 252 листа и часописа на српском језику, од којих у Краљевини Србији 152 (само у Београду 105), Војводини 41, Босни и Херцеговини 19, Хрватској 12, Црној Гори 3, Македонији 3, Сједињеним Америчким Државама 17, у другим деловима Аустроугарске 5 и у Канади 1 лист.[5]
На издавању, уређивању и писању тих публикација радио је велики број људи разних занимања и опредељења, новинара, политичара, просветних делатника, научника, свештеника, официра, студената, ђака. После Захарија Орфелина, најзначајније име српске периодике несумњиво је Димитрије Давидовић, издавач и уредник српских новина у Бечу и уредник првих новина у Србији. За његове бечке новине можемо да утврдимо да су десетак година биле главно културно стециште око кога се окупљала ондашња српска интелигенција. Као уреднику првих новина у Кнежевини Србији, Давидовићу припадају све заслуге које имају родоначелници националне штампе.[6] Револуционарни талас, који је 1848. године захватио Европу, имао је великог утицаја на развој српске, посебно на просторима Српског војводства. После пада Метерниховог апсолутизма и укидања цензуре у Хабзбуршкој монархији, главна тема српске штампе постаје национално питање. Уместо стручних чланака у наставцима, у новинама доминирају политички уводници и извештаји дописника. Најбољи представник те нове периодике је лист Напредак, који је излазио за време револуције у Сремским Карловцима и Земуну, под уредништвом Данила Медаковића, берлинског доктора филозофије и сарадника неколико европских листова.[7]
Главно средиште српске штампе шездесетих година XIX века постаје Нови Сад, у којем је до краја века излазило 56 разних српских листова. Најзначајнији политички лист који се појавио у овом периоду је Застава Светозара Милетића, коју најбоље описује Скерлић: „Као ниједан српски лист пре ње, Застава је изашла са једним великим, потпуним и доследним програмом либералног национализма, и убрзо стекла велики политички и национални ауторитет, постала у доба око 1870. године главни орган целе српске јавности.“ Сушта супротност Српском Дневнику и Застави, у којима су изношене световне и либералне идеје, био је Србобран, клерикални, конзервативни и антилиберални лист, као и поново покренути Напредак Данила Медаковића. Поред политичких листова, у том периоду се јављају и први сатирични и хумористички листови, од којих су најславнији Комарац и Змај, које је покренуо песник Јован Јовановић. Појава првих просветних и педагошких гласила такође је у вези с овим периодом. Почевши од првог српског педагошког часописа намењеног учитељима Школског листа и првог дечјег часописа Пријатељ српске младежи, до почетка Првог светског рата на територији данашње Војводине излазило је свега седам стручних педагошких часописа: Српска народна школа, Учитељ, Нова школа, Нови васпитач, Просвета, Школски одјек, Школски гласник. Овим листовима је по Закону о штампи било забрањено да говоре о политичком положају Срба у Угарској. Листови су и поред тога одражавали политичке ставове својих уредника, што је и био један од разлога њихове краткотрајности. Српска штампа почиње да излази и у другим војвођанским местима попут Вршца, Земуна и Панчева. У Вршцу излазе два часописа – Вршачка кула и Вршчанин, у Земуну Земунски гласник, а у Панчеву – Панчевац (1869–1876), по Скерлићу најважнији од свих листова који су излазили ван Новог Сада. У току седамдесетих и осамдесетих година XIX века, као и у току великих политичких превирања како у Србији, тако и међу пречанским Србима, долази до појаве нових струја и идеја и на пољу журналистике. Јављају се први часописи који следе идеје Светозара Марковића и социјалиста: Раденик у Београду, Једнакост и Глас занатлија у Новом Саду. Поред ових листова покренуто је неколико важнијих листова, који су заступали интересе политичких странака: радикалски Одјек и патриотски лист Велика Србија у Београду и либерални Браник у Новом Саду. Српска штампа почиње и територијално да се шири, те се појављују и први српски листови у Црној Гори, Далмацији и Загребу.
Преломни догађај у политичком животу Србије, па и политичке периодике, представља Светоандрејска скупштина одржана крајем 1858. године у Београду, у оквиру чијег рада почиње борба грађанске елите и либералне интелигенције за уставност и парламентаризам. После Скупштине, формирале су се две начелне политичке струје, либерална и конзервативна, које су се међусобно, путем штампе, бориле за утицај у народу. Развој политичке штампе у Србији афирмисан је после усвајања првог Закона о штампи (1870. године), који је омогућио лакше издавање листова и ограничио надлежности цензуре. Међу новопокренутим листовима најзначајнији је Раденик (Београд, 1871–1872. године), први социјалистички лист не само у Србији, него и на Балкану. На даљи развој периодике утицало је формирање политичких странака у Србији 1881. године. Уместо старе поделе на либерале и конзервативце, дошло је до новог груписања – на радикале, напредњаке, либерале и социјалисте. Све странке користиле су штампу као средство политичке пропаганде, а редакције листова биле су главни центри партијског живота. Наведена форма и предмет интересовања дате периодике генерисали су утицајни кадар вештих новинара-политичара, међу којима је најистакнутији био Пера Тодоровић, ненадмашан полемичар и репортер.[8]
Почетак XX столећа обележен је успоном дневне штампе. У Београду је 1904. године публиковано 13 дневних листова. Најстарије су биле званичне Српске новине, а најмлађа Политика, коју су те године покренули браћа Владислав и Дарко Рибникар. Појава Политике представљала је преломни моменат у српском новинарству. Својим принципијелним ставом о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике, као и одмереним и углађеним начином писања, она се издвајала од остале политичке штампе, утонуле у страначка трвења и свађе. Лист Политика је препознао сензибилитет ондашње интелектуалне читалачке публике и за неколико година постао је најугледнији и најчитанији српски лист.[9] Према непотпуним библиографским подацима (објављеним 1956. године), у периоду између два светска рата на територији Србије излазило је око 2500 листова и часописа, укључујући и југословенска гласила и штампу националних мањина. У истом периоду у Босни и Херцеговини штампано је 295 периодичних издања на српском језику, у Македонији 91, Црној Гори 75 и Хрватској 45. Поред тога, излазило је око 200 листова и часописа које су објављивали припадници српског народа у иностранству, највише у САД (132). Према непотпуним библиографским и статистичким подацима о српској штампи можемо да закључимо да је у периоду од 1768. године до 1999. године публиковано око 5000 листова и часописа на српском језику.[10]
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
ОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ
Jakšić, Ivan; Jenei, Karolj, Građa za istoriju Srba u Ugarskoj posle seobe 1690. godine, 122, 1, Споменик, Одељење историјских наука, Српска академија наука и уметности, Београд, 1981.
Младеновић, Добривоје, Коме треба периодика, Б.и., б.м.,б.г.
Штампа у рату, којим вестима треба веровати, Документи данашњице, 2, 62, Седма сила, Луч, Београд, 1940.
ЛИТЕРАТУРА
Аврамовић, Миодраг, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992.
Kiš, Erne; Beljanski, Milenko, Četrdeset godina, IV, Kultura, Beograd, 1960
Kovačević, Braco, Mediji i manipulacija, media and manipulation, оригинални научни рад, Политеиа, 5, Бањалука, 2013.
Krall Jože, Partizanske tiskarne na Slovenskem, Inštitut za zgodovino delavskega gibanja, Ljubljana, 1972.
Крестић, Василије, Историја српске штампе у Угарској 1791–1914, Матица српска, Нови Сад, 1980.
Milašinović, Srđan; Gostimirović, Ladin, Društveni konflikti i uloga medija, kritika teorijskih paradigmi, Visoka poslovno tehnička škola, Doboj, 2016.
Милисавац , Живан, Историја Матице српске, Време националног буђења и културног препорода 1826–1864, део 1, Матица српска, Нови Сад, 1986.
Милутиновић, Милован, Рат је почео речима (Босна и Херцеговина деведесетих), „НУБЛ“, Бањалука, 2010.
Nikolić, Mirjana, Sećanje srpske štampe na Prvi svetski rat, Dnevni list Politika, Зборник радова Факултета драмских уметности, 25/26, Београд, 2014.
Паланчанин, Сава, Револуционарна и ратна штампа 1871–1945, Каталог Библиотеке Матице српске, Нови Сад, 1986
Попов, Душан, Српска штампа у Угарској у време Првог светског рата, Зборник за историју Матице српске, 26, Матица српска, Нови Сад, 1982.
Попов, Душан, Српска штампа у Војводини између два рата (1918–1941), Матица српска, Нови Сад, 1983.
Попов, Душан, Културни садржај у штампи Народноослободилачког покрета у Војводини, Савет академија наука и уметности СФРЈ, Скопје, 1984
Попов, Душан, Српска штампа у Румунији, Темишварски зборник, 1, Матица српска, 1994.
Popov, Čedomir, Srbija na putu oslobođenja, borba za politički preobražaj i društvenu nezavisnost 1868–1878, Naučna knjiga, Beograd, 1980.
Попов, Чедомир, Француски утицаји на српску друштвену и политичку мисао у XIX веку, Зборник Матице српске за историју, 41, Матица српска, Нови Сад, 1991.
Радојевић, Мира, Димић, Љубодраг, Србија у Великом рату 1914–1918, Кратка историја, Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2014.
Савин, Милош, Новосадска штампа о Првом балканском рату, Агора, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2017.
Симић, Миодраг, Лист „Политика“ и јавно мњење Србије од 1904. до 1915. године, докторска дисертација, ментор др Чедомир Попов, Нови Сад, 1984.
Стефановић, Мирјана Д., Традиција просвећености и Летопис Матице српске, скица једног парадокса, Традиција просвећености и просвећивања у српској периодици: зборник радова, Београд, 2012.
Стојановић, Александар, Колаборационистичка штампа у Србији 1941–1944, књига друга, Филип Вишњић, Београд, 2017.
Суботић, Момчило, Политичка мисао србистике, Институт за политичке студије, Београд, 2010.
Todorović, Boško, Vilić, Dušan, Krize: izazivanje i upravljanje krizama, Grafomark, Beograd, 1997.
Чурчић, Лазар, Српске књиге и српски писци 18. века, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1988.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА НА ИНТЕРНЕТУ
Dubravka Valić Nedeljković, Media constructs and images between Serbia and Kosovo discourse analysis based on coverage by the online editions of leading newspapers, у: Језици и културе у времену и простору, тематски зборник, 3, 2014 <http://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2014/978-86-6065-282-1> (25. X 2019).
Slovenski jug, organ Jugoslovena u Rusiji: Digitalna knjižnica Slovenije, Narodna in univerzitetna knjižnica, Ljubljana, 1916, 2019<https://www.dlib.si/results/?query=%27srel%3DSlovenski+jug%27&pageSize=25> (18. X 2019).
[1] Миодраг Симић, Лист „Политика“ и јавно мњење Србије од 1904. до 1915. године, докторска дисертација, ментор др Чедомир Попов, Нови Сад, 1984, стр. 188.
[2]Ivan Jakšić, Karolj Jenei, Građa za istoriju Srba u Ugarskoj posle seobe 1690. godine, 122, 1, Споменик, Одељење историјских наука, Српска академија наука и уметности, Београд, 1981, стр. 91–141.
[3]Живан Милисавац, Историја Матице српске, Време националног буђења и културног препорода 1826–1864, део 1, Матица српска, Нови Сад, 1986, стр. 45–82.
[4]Душан Попов, Српска штампа у Угарској у време Првог светског рата, Зборник за историју Матице српске, 26, Матица српска, Нови Сад, 1982, стр. 149–167. Упореди и Душан Попов, Српска штампа у Румунији, Темишварски зборник, 1, Матица српска, 1994, стр. 181–187.
[5]Исто
[6]Исто
[7]Душан Попов, Српска штампа у Војводини између два рата (1918–1941), Матица српска, Нови Сад, 1983, стр. 40–55.
[8]Миодраг Аврамовић, Два века српског новинарства, Институт за новинарство, Београд, 1992, стр. 224–308.
[9]Исто. О утицају листа Политика на развој српске културе у периоду историје пре Првог светског рата, види: Mirjana Nikolić, Sećanje srpske štampe na Prvi svetski rat, Dnevni list Politika, Зборник радова Факултета драмских уметности, 25/26, Београд, 2014, стр. 253–274. Упореди и Миодраг Симић, Лист „Политика“ и јавно мњење Србије од 1904. до 1915. године, докторска дисертација, ментор др Чедомир Попов, Нови Сад, 1984, стр. 188–293.
[10]Mirjana Nikolić, нав. дело, стр. 272.
Остави коментар