Аутор: проф. др Љубиша Деспотовић
Кратак историјски осврт на друштвену мисао која је током протеклих векова рефлектовала поред осталих тема и на међусобне односе држава, отпочећемо оним мислиоцима који су поред анализе њихових класичних трговачких аранжмана најчешће били посредовани непријатељством или ратовима. Стога и антички мислиоци промишљају ове односе кроз анализу готово вечних тема у међународним односима као што је државна моћ, пројекција силе, склапање савезништава, избијање непријатељстава, реализације интереса, ратних сукоба и сл. Децентрализовани систем међународних односа какав је био, на пример, на простору античке Грчке, државна аутархичност полиса и релативно омеђена комуникација између њих, утицале су да односи између полиса буду посредовани релативно константном доминацијом три највећа хегемона тога времена: Атином, Спартом и Тебом. Повремено удруживање мањих полиса укидао је ту хегемонију на неко време, а у улози главног балансера често се јављао Коринт. Шира пенетрација грчке културе у околни познати свет била је могућа као последица снажнијег окупљања под Александром Македонским, који је територијално ширећи своју империју са њом у великој мери проносио и њене културолошко-цивилизацијске вредности. Иако су о тој епоси снажан печат оставили познати грчки филозофи Платон и Аристотел, промишљајући своје време кроз класичну оптику властитих филозофских назора (разматрајући теме величине државе, географског положаја, климе, демографског фактора, типа политичке власти и сл.) најупечатљивије сведочаство са аспекта данашњег дисциплинарног интереса СМО оставио је грчки историчар Тукидид у свом епохалном делу који се тицао историје Пелопонеског рата из V века пре нове ере. У тој књизи извршена је класична анализа међународних односа са аспеката демографског, економског, технолошког, политичког, психолошког и војног фактора. У њему су „објашњени мотиви људског понашања који су мотивисани грамзивошћу, поносом, страхом и мржњом, те да све то заједно води рату у којем победник ствара нов међународни систем, који одговара његовим представама и интересима“. (Р. Вукадиновић:11.) За наш рад управо је важна ова Тукидива поента о стварању међународног поретка моћи по мери новог хегемона која ће важити све до дана данашњега. Дакле, нови хегемон уређује свет међународних односа по мери властитих интереса и нових правила игре, које намеће другима снагом своје војне и економске надмоћи.
За разлику од период Старе Грчке, када је свет међусобних односа био децентрализован, у Старом Риму постојала је строга централизација на оном делу империје коју су контролисали и којом су владали. Иза крилатице Pax Romana, крио се дефинисан систем односа у коме се јасно препознавао центар империје (Рим) и периферија која се повиновала успостављеном поретку моћи. Поред изразите војне надмоћи, он је почивао и на доминацији римског права као израза суверене политичке воље исказане кроз норме јединственог правног поретка коме су морали да се потчињавају сви. Поробљене народе Рим је држао у покорности али им је сем императива централне власти остављао зетечене обичаје и аутономију културе и језика као изразе властите самобитности и очувања локалних идентитета. Део тих разлика унутар Империје послужиће касније за њену поделу на Источни и Западни део (365. године) а још касније и за црквени раскол који се формално десио 1054. године, јер су несугласице унутар два црквена центра хришћанства, Рима и Константинопоља, тињале вековима пре тога. „Хришћанство постаје државна религија у оба царства, а како црквена хијерархија прати државну, тако убрзо уз две државе настају и два црквена средишта: Константинопољ и Рим.“ (Р. Вукадиновић, 21.)
Кључни историјски догађај важан за историју међународних односа у Европи десио се 1648. године када је наступила ера Вестфалског мира, односно „глобални вестфалски систем“. Исцрпљујући период религијско-конфесионалних сукоба који је трајао три деценије, окончан је миром и успостављањем патента религијске толеранције заснованог на принципу cuјus regio eјus religio. Који је значио да је конфесионална припадност поданика једне регије (државе) постала истоветна оној коју је оптирао владар те регије, односно државе, односно да ће свака држава прихватити верско опредељење друге. Дакле, чија је регија (држава) тога је и религија у слободном преводу наведеног правила.
Суштина нових принципа који доноси Вестфалски поредак а којима се руководе државе као актери у међународним односима је гаранција суврености, особито малим и средњим државама, одвајање световне од црквене власти и слабљење царске моћи. Нови извори међунароне легитимности сада су конгреси великих сила и договори које они постигну. Признајући као један од главних принципа националну сувереност, Вестфалски мир био је темељ на коме је изграђен систем нових међународних односа. Сувреност је постала главна одлика држава чланица тог система којом је било зајамчено пуно право свакој држави да унутра њених граница уређује односе уз истодобну аутономију на плану спољне политике. „Сувереност је била темељ новог децентрализованог европског система у коме је призната једнакост свих држава. Кршење децентрализације уједно је значило и кршење суверености једне или више држава. Ауторитет новог система није се више темељио на цркви већ је постављен на договору најважнијих држава.“ (Р. Вукадиновић:23.) Вестфалским миром средњевековни поредак моћи, заснован на доминацији црквеног ауторитета Римске курије, отишао је на маргине политике и доживео свој историјски сумрак. Световна власт се тако афирмисала као апсолутни политички ауторитет, како на унутрашњем политичком плану државе, тако и на нивоу међународних односа.
Доласком Наполеона на власт у периоду од 1804. до 1812. године извршен је покушај суспензије Вестфалског поретка, и успостављања француске хегемоније. Војнички пораз Наполеонове солдатеске од Царске Русије довео је до нове редефиниције међународних односа који је крунисан Бечким конгресом 1814 – 1815. године, када је створена снажна алијанса (савез) између Русије, Велике Британије, Прусије и Аустрије. Нови савез назван је тзв. концертом великих сила, које ће сва важна питања међусобних односа решавати заједничким договором. Формирана је и тзв. Света алијанса чији су чланови били Русија, Аустрија и Пруска, која је осим потврде њихове суврености, територијалне целовитости и међусобног договора, значила и одбрану њихових династија од евентуалних покушаја револуционарних смена власти. Ново ресетовање међународних односа уследило је одлукама Берлинског конгреса из 1878. године када је поред осталог национална независност и државна сувереност потврђена и двема српским државама, Србији и Црној Гори (ова друга формирана је са превасходном намером да се држави Србији спречи територијални излазак на Јадранско море). Тиме је купљено неколико деценија мира у Европи, али је тај период нажалост углавном послужио као припрема новог великог сукоба којим ће неке силе, а пре свега Немачка и Аустроугарска у Европи и Јапан на Истоку покушати да редефинишу међународни поредак моћи у складу са својим интересима.
Ратна деструкција као средство прекомпоновања поретка геополитичке моћи у свету виђена је особито сурово на примерима из Првог светског рата. Након до тада незабележених инфраструктурних разарања, физичке девастације, милионских жртава у људству и неслућених економско-финансијских издатака за финансирање ратне кампање, његов кончан исход фиксиран је одлукама Версајске конференције 1918. године, а нарочито нова конфигурација међународних односа у свету. САД су дефинитивно изашле из Монроове доктрине изолационизма и постали нови незаобилазни фактор у међународном поретку моћи. Покушаји њеног председника Вудроа Вилсона да изгради нову архитектуру међународних односа у свету неславно је завршила. Опет је међуратни период послужио за нова наоружавања и фактички био кратка пауза до коначног геополитичког обрачуна који ће доћи са Другим светским ратом. То је непобитни доказ да процеси прекомпоновања моћи у међународним односима након Првог светског рата нису били завршени, и да је след каснијих догађаја учинио да се свет након њиховог окончања скоро више није могао ни препознати. На историјску сцену су ступила два нова светска играча, САД као апсолутни хегемон западног света и СССР као доминантни лидер тзв. социјалистичког лагера. Заједно са својим војним савезима који ће ускоро бити формирани и који ће отпочети еру тзв. Хладног рата која ће трајати деценијама и обележити готово целу другу половину 20. века. Формирање ОУН-а које је уследино одмах након свршетка Другог светског рата није човечанству донело преко потребно спокојство и сигуран развој. Свет је за дуже време постао подељен између онога што зовемо Pax Amerikana и Pax Sovietika као два пола светске моћи. Трагично издељен по идеолошким шавовима на свет капитализма и свет социјализма, и деценијама изнуриван многим средствима хладноратовског инструментаријума, од међусобне шпијунаже до економског подривања, трке у наоружавању и безпризорне медијске пропаганде. На сву срећу свет је у таквим околносима био поштеђен једино глобалног ратног сукоба, али је зато одушак међусобне хладноратовске конфронтације ишао линијом честих регионалних ратова или конфликата локалног каратера иза којих су стајали велики светски хегемони.
Први знаци хладноратовског попуштања дошли су формирањен тзв. КЕБС-а (Конференције о Европској безбености и сарадњи) из 1975. године и отпочињањем тзв. политике денатанта (попуштања), контроле нуклеарног оружја и споразума о парцијалном нуклеарном разоружању. Доласком Михаила Горбачова на власт у СССР-у 1985. године, и отпочињањем унутрашњих реформи названих перестројска, створени су услови за потпуну политичку, државну и војну дисолуцију Совјетског Савеза (1991) и Варшавског пакта, а као завршни симболички чин тога процеса дошло је и до рушења Берлинског зида 1989. године. Назначени процеси отворили су нову фазу међународних односа коју одликује изградња монополарног поретка моћи на челу са јединим хегемоном, САД. Оне ће у том периоду отпочети снажне процесе територијалног ширења према Истоку, а особито снажно и малигно према границама Руске Федерације. У том периоду започело је и конституисање новог светског поретка по мери геополитичких интереса Вашингтона не штедећи у том процесу чак ни своје наводне западне савезнике у оквиру атланске геополитичке парадиме.
Литература:
Р. Вукадиновић (2004) Међународни политички односи, Политичка култура, Загреб
Остави коментар