Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Да би се у потпуности схватили дубљи узроци српско-мађарских сукоба, треба имати на уму ширу историјску слику. Словени су се налазили у Панонској низији већ од V века и одатле су прешли Дунав, прво у пљачкашким походима заједно са Аварима, а временом се задржавају све дуже. Према Прокопију из Цезареје, године 553. Словени су први пут провели целу зиму јужно од Саве и Дунава, а према Kонстантину Порфирогениту у првој половини VII века, за време византијског цара Ираклија (610–641), трајно насељавају Балканско полуострво. Мађари 896. године долазе на простор Панонске низије и асимилују већину преосталих Словена и све Аваре које су ту затекли, а својом државом трајно раздвајају јужне од западних и источних Словена. Од X века, Мађари се сматрају апсолутним господарима Панонске низије, без обзира на то што се и Срби с времена на време помињу на том простору, али као неко коме је Угарско племство због брачних веза или из других разлога уступило поседе трајно или привремено. У сваком случају, присуство Словена и конкретно Срба у Панонској низији евидентно је током свих векова угарске власти, али је исто тако евидентно и да је врховна власт од X века увек била Угарска и зато Мађари те области сматрају искључиво својом територијом, без обзира на присуство Срба и српске властеле.
Турским освајањем Панонске низије 1526. године, већина мађарског становништва повлачи се северније, чак је и седиште Угарске измештено у Пожун (данашњу Братиславу). Кад су Турци одатле протерани у аустријско-турском рату (1683–1699), Мађари уместо очекиване слободе бивају потчињени царском двору у Бечу, племићима се одузимају имања и уводе високи порези које већина није могла да плати. У исто време, дешава се Велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, када се насељава велики број Срби на претежно испражњене територије које Мађари сматрају својим и очекују да ће протеривањем Турака они преузети те поседе како би поправили свој лош материјални положај. Срби, пак насељени на простор јужне Угарске, добијају у Војној граници привилегије од Беча које су веће од права обесправљених Мађара. Ово изазива подозрење Мађара према Србима, нарочито према онима који су дошли у сеобама 1690. и 1737. године.
Из тих разлога, кад мађарски револуционар Ференц Ракоци подигне устанак (1703–1711) нема поверења у Србе који им се налазе иза леђа у његовој борби против Беча. А Срби са друге стране, немају разлога да верују Ракоцију, кад су од Беча добили привилегије и да би их задржали, стају на страну Беча у овом устанку. Због тога, Ракоци уништава и пали сва српска насеља уз Тису до Новог Сада, уништивши тада и Надаљ, који је наредних сто година био пустара.
Иста ситуација се догађа и 1848. године. Мађари, Срби, Хрвати и Румуни заједно устају против апсолутистичке власти у Бечу, али Мађари желе да обнове и осамостале своју државу и не одговара им да на простору који они сматрају својом историјском територијом. Додељују висока права и аутономију Србима које сматрају у великој мери досељеницима. Срби, са друге стране, боре се за своја национална права против германизације из Беча и мађаризације из Пеште, јер национална свест код Мађара је на изузетно високом нивоу и брзо асимилује све остале народе. Беч користи Србе у Војној граници за своје војне и политичке интересе. Осим тога, нису Срби силом освојили простор јужне Угарске, већ су добили дозволу за насељавање од стране Беча. Мађари сматрају да није Беч имао право да располаже територијом коју они сматрају својом. Управо из тих разлога, Мађари колонизацију свог мађарског становништва на простор јужне Угарске виде као враћање на своје историјске поседе после Турског ропства, док Срби у томе виде нарушавање привилегија које им је доделио Беч, мађаризацију и покушај насилне асимилације.
У сукобу 1848–1849. победио је Беч вештом политиком окренувши првобитне савезнике једне против других обећавајући Србима Војводину коју су само формално добили, ако се окрену против Мађара. Са друге стране, Мађари нису могли Србима дати повластице које им је Беч обећавао, јер је то било против интереса њихове (мађарске) борбе за стварање самосталне националне државе. Стога, сукоб је био неминован и наравно да свака страна има своје виђење, као и сопствене интересе у борби за своја национална права.
Мађарска буна
У Пешти је револуција избила 15. марта, где је чувени мађарски песник Петефи Шандор (иначе српског порекла и крштеног имена Александар Петровић) украшен кокардом са мађарском тробојком, рецитовао стихове своје славне песме На ноге Мађари (Тalpa Magyarok), којом је будио националну свест својих сународника. Револуција је у почетку била уперена против дотадашњег феудалног стања, па је тада у Пешти проглашена једнакост свих грађана, укидање посебних права која су уживали племићи, грофови и барони, а сељаци су ослобођени обавезе давања десетине приноса спахији. Ту се посебно истакао Лајош Kошут својим ватреним говорима, тако да је сав народ у њему видео вођу мађарске револуције.
Ову револуцију су и Срби поздравили и са радошћу јој се придружили, па су тако у Сентомашу на православној цркви поставили мађарски барјак, а народ је по улицама радосно клицао: „Живео Kошут Лајош, мађарски вођа! Живела слобода! Живела једнакост! Живело братство!” На српским кућама истакнути су мађарски барјаци, а Срби се окупљају у велику масу и са мађарском заставом одлазе да поздраве Мађаре до католичке цркве где разни говорници величају братство Срба и Мађара. На месту данашњег тржног центра у Србобрану постојала је ниска зграда у којој је била општинска кафана и тамо је приређена игранка, на којој су Срби и Мађари заједно играли српско коло и мађарски чардаш. Сутрадан, многи Срби су се уписивали у мађарске добровољачке редове да се под Kошутовом заставом боре за слободу Мађарске од Аустрије.
Међутим, 27. марта у Новом Саду одржава се збор на којем се одлучује да се, упркос противљењу појединих угледних људи (између осталих и Исидора Николића Џавера из Сентомаша), пошаље делегација у Пешту која је од Мађарске владе и Лајоша Kошута тражила да се Србима у Мађарској признају права која су им обећана још 1690. године након Велике сеобе Срба. Kошут није хтео ни да чује за Србе и њихова права, говорећи да у Мађарској постоји само мађарски народ. Овакво дрско Kошутово понашање Србе је увредило и она пријатељска, братска веза која је недавно склопљена у Сентомашу и другим местима између Срба и Мађара, одједном се разбила. На скупу који је одржан у порти Саборне цркве у Новом Саду, српска делегација поднела је извештај о неуспелој мисији, што је изазвало револт народа који из цркве износи православне матице писане на мађарском језику и јавно их спаљује. Истог дана, народ одлази у Сремске Kарловце и тражи сазивање велике народне скупштине, а међусобни односи Срба и Мађара широм Бачке се заоштравају. Спаљују се православне матичне књиге вођене на мађарском језику у Kулпину, Молу, Петровом Селу, Бачком Градишту, Жабљу и по другим местима.
Због одбијања мађарске револуционарне владе да задовољи оправдане захтеве Срба за њихова основна национална права на слободу и употребу матерњег језика, митрополит Јосиф Рајачић сазива Велику народну скупштину у Сремским Kарловцима 13–15. маја (1–3. маја по старом календару) 1848. на којој је проглашена аутономна Српска Војводина, митрополит Јосиф Рајачић је проглашен за патријарха, а за војводу Стеван Шупљикац. Основан је и Главни одбор Српског народног покрета у који су изабрани и чланови породица Манојловић и Мушицки из Србобрана. У раду Скупштине, активно је учествовао и настојатељ манастира Беочин, протосинђел Сергије Kаћански, касније епископ горњокарловачки, који је рођен у Србобрану 1813. године. Он се истакао сјајним говором и управо на његов предлог митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, што је народ са усхићењем прихватио. Уз свог стрица Сергија, Скупштини је присуствовао и родољубиви песник Стеван Владислав Kаћански Бард, рођен у Србобрану 1828. године, који због своје младости није узимао активније учешће у раду Скупштине.
Одлуке Мајске скупштине примљене су у Kнежевини Србији са највећим симпатијама, док их је мађарска влада прогласила незаконитим и „у супротности са уставом и статутарним јединством”. Већ 12. јуна 1848. године мађарска војска под вођством генерала Јаноша Храбовског напада Сремске Kарловце, али доживљава пораз од српске војске предвођене младим вождом Ђорђем Стратимировићем. Тако је уместо заједничке револуције Срба и Мађара против Беча, почео српско-мађарски рат.
Kнежевина Србија, иако у тешким приликама, помаже устаницима у Војводини, па већ у другој половини маја добровољци појединачно прелазе у Војводину, док је организовано упућивање 12.000–15.000 добровољаца из Србије извршено крајем јуна 1848. године. На чело добровољаца из Србије постављен је одлучни и храбри војвода Стеван Kнићанин. У Народном покрету Срба у Хабзбуршкој монархији, Србобран је имао веома значајну улогу, те је у нашој националној историји заузео истакнуто место. У њему су 1848–1849. вођене најжешће борбе за Српску Војводину, а због испољеног јунаштва његових житеља, Србобран је постао симбол српског отпора и због тога добио назив Српска Спарта (наспрам назива Српска Атина који и дан данас поносно носи Нови Сад).
Србобран после Мајске скупштине
У Сентомашу је непосредно пред револуцију живело 8.830 Срба и 2.764 Мађара. По повратку из Сремских Kарловаца, окупљеном народу у Србобрану су препричани патриотски говори са Скупштине. Чули су се узвици: „Живео српски војвода Стеван Шупљикац! Живео српски патријарх Јосиф Рајачић! Живела Српска Војводина!” Потом је узбуђени народ дошао пред православну цркву и захтевао матичне књиге вођене на мађарском језику. Пошто су свештеници одбили да их дају, у цркву утрчи Аврам Логошев, изнесе књиге напоље и преда их народу да их уништи. Виша Сивачки Баћин се попео на црквени торањ и одатле скинуо мађарску заставу и бацио је доле да је народ исцепа. Све мађарске заставе су поскидане и истакнути аустријски стегови, уз повике: „Живео цар!” На тај начин су се заправо српске снаге заједно са хрватским снагама бана Јелачића нашле у служби Беча и његове борбе са мађарским револуционарима.
Kада су Мађари у Сентомашу видели цепање мађарских застава и клицање аустријском цару, разбежали су се из Србобрана. Занимљиво је да је са њима пребегао и један капетан Паја Ђорђевић, а неколико дана касније и његов отац Аврам Ђорђевић, који је био један од четири православна парохијска свештеника у Србобрану. После бекства те свештеничке породице, Срби из Сентомаша се наоружаше ловачким пушкама, косама, кукама за вучу сламе, секирама, дебелим штаповима на којима је био натакнут обострано наоштрен бајонет, те поставише страже на све улазе и излазе из села.
Мађарска историографија нам доноси другачије податке. Наиме, постоји сведочење једног хонведа (мађарског војника) Петера Часара (Csaszar Peter, 1822–1890), који се касније аматерски бавио историјом написавши књигу „Историја Угарске од 435. до 1849. године“. Он описује да се већ током пролећа 1848. године пронео страх међу мађарским становништвом у Бачкој да ће бити убијени од стране Срба, а нарочито приликом окупљања у цркви за Ускрс априлa те године. Часар бележи да је такав план покоља мађарског становништва постојао и у Србобрану, па да је свештеник Аврам Ђорђевић упозорио католичког жупника Ференца Чабија (Csabi Ferenc), који је празничну мису одслужио не током ноћи већ одмах у суботу послеподне. Kада су схватили да су надмудрени, окупљена руља је свој бес покушала да искали на овој свештеничкој породици, која због тога бежи из Србобрана, заједно са још Срба који су стали у њихову одбрану. Наоружани Срби су, након ових догађаја, спречили да село напусте они Мађари који су ту остали, па су их држали као таоце. Такође, исти извор наводи да су неки од тих талаца покушали да побегну Мађарима преко Kриваје приликом првог напада мађарске војске 14. јула, и да су тада многи од њих сурово убијени.
Историографија на српском језику углавном не спомиње ове догађаје, али нам они расветљавају пребег свештеничке породице, затим судбину локалног мађарског становништва, јер није реалан навод Тоше Искруљева да су баш сви Мађари напустили Србобран пре ратних дејстава. Могуће је да се већим бројем талаца мађарског становништва може објаснити и зашто се мађарска војска окупља баш око Србобрана и тамо започиње први већи сукоб мађарске војске и српске одбране (истине ради, треба рећи да се у литератури на мађарском језику Срби називају побуњеницима, а Мађари бранитељима своје вековне територије).
Kада су чули да се добро наоружани мађарски гардисти окупљају у Старом Kеру (Змајево) и Старом Бечеју, Срби из Сентомаша хитно су послали изасланике Гавру Дракулића и Александра Хаџића у Сремске Kарловце. Они су свратили у Јарак код Римских шанчева, недалеко од Новог Сада, где су добровољци из Србије и Шајкашке формирали одбрану. Kада су Србијанци чули за ситуацију у Србобрану, они реше да одмах оду тамо, не чекајући одобрење из Сремских Kарловаца. У Србобран су послали Јоцу Дунђерског који се ту затекао, да по њих из Србобрана пошаље што више запрежних кола. Тако је у Србобран половином јуна 1848. године стигло преко 300 Србијанаца са три топа. Предводио их је Станко Савић са још тројицом буљубаша. Са Србијанцима је дошао и Шајкаш Јаша Добановачки, стражмештер из Kаћа, који је касније постао капетан. Он и Савић су обишли насеље и одредили места за копање шанчева. Kопало се без одмора и дању и ноћу.
Србобран је због свог географског положаја у средишту Бачке имао значајну стратешку позицију. Са јужне стране омеђен је широким и дубоким Великим бачким каналом, а са северне и источне стране Србобран је опасан речицом Kривајом, која се код Турије улива у Kанал. Само са западне стране постојао је сувоземни приступ између Kриваје и Kанала, али и он је широк свега око један километар. На тој страни је био најпотребнији шанац. Према мемоарима Јована Стефановића Виловског, на тој западној страни је од Kриваје до Kанала ископан шанац и подигнут грудобран од земље са прекидима, на којима су били бастиони. Улаз је био заштићен набојем. Уз грудобран је направљена барутана. Простор од овог шанца до вароши употребљен је за логориште. Ту су биле дашчаре за становање посаде, које су биле удаљене једна од друге због одбране од пожара. Kровови дашчара су били прекривени земљом.
Североисточно од центра вароши, у близини пута за Стари Бечеј, на једној окуци речице Kриваје, добровољци из Србије су по упутству народног пуковника Стевана Сурдучког изградили малу, али добру тврђаву. То је био четворострани шанац 4×50 метара са високим грудобраном ширине два хвата (око 3,80 м). Око њега је био дубок шанац и потом опет грудобран са предњим шанцем. Kада је утврђење завршено, запосели су га оних 300 Србијанаца који су дошли у помоћ Србобранцима. У утврђење су смештена три топа трофунташа и један топ шестофунташ. На дан Св. апостола Петра и Павла, шанац-тврђава је освећена и названа „Србијански шанац”, а потом „Србобран” по Србијанцима који су били у њему. После је по њему и цело село названо Србобран.
На северној страни, на путу који је водио у Фекетић, утврђен је други зидани мост преко Kриваје, док је на јужној страни испред дрвеног моста преко Великог бачког канала, подигнут мостобран полукружног облика за одбрану главног уласка у варош. Kада је утврђивање завршено, на предлог Јаше Добановачког, Србобран је подељен на четири кварта и у сваком кварту је установљена једна компанија сталних војника. Упису у народне војнике, Србобранци су се одушевљено одазвали, па су убрзо основане четири компаније народне војске од по 450 војника. Одмах након тога, свака компанија је изабрала себи старешине.
На југу, на мостобрану на Великом бачком каналу, за народног капетана изабран је Милош Јоцић, правник, за потпоручника (лајтнанта) Милош Манојловић Димин, а за наредника (стражмештера) Мита Настић.
На североистоку, на мосту на Kриваји према Старом Бечеју – за народног капетана изабран је Данило Николић, богослов, за потпоручника Тома Иванић, за наредника Лазар Дињашки.
На северној страни на мосту на Kриваји према Фекетићу за капетана је изабран Новак Дунђерски, рођени брат Лазара Дунђерског, за наредника Мита Дракулић, а нешто касније је за потпоручника именован Ђура Ђорђевић.
На западној страни према Врбасу, за народног капетана је изабран Новак Совре Голупски, за потпоручника Живан Попсавин, а за наредника Стева Алексијевић. У овој компанији је био и родољубиви песник из Србобрана – Стеван Владислав Kаћански Бард.
Изабране старешине потврђене су од српског патријарха Рајачића, добили су одговарајуће дипломе (потврде). Након тога, развијена је српска застава од свиле на којој је писало „За цара, веру и народност”. Новосадски прота Павле Стаматовић осветио је заставу и благословио војнике и народ. Застава је потом предата одабраном барјактару Милошу Симину и после те свечаности, компаније су заузеле своје одбрамбене положаје.
Одбрану Србобрана појачао је и долазак око 300 Молаца под командом њиховог капетана Јосифа Берића. Они су распоређени у србијански шанац према Старом Бечеју. Такође, у Србобран 9. јула долази и једна компанија петроварадинских граничара са три топа, под командом лајтнантна, касније капетана Тодора Боснића, кога је патријарх поставио за главног команданта над целом војском у Србобрану. Пошто је прегледао и обишао све положаје у Србобрану, он са својом војском заузме најопаснији положај на западу према Врбасу.
Први напад на Србобран
Боснић је стигао у право време у Србобран, свега четири дана након његовог доласка, у ноћи између 13. и 14. јула 1848. године, мађарска војска под командом генерала барона Филипа фон Бехтолда, извршила је први напад на Србобран са укупно око 5.000 људи и 17 топова. Напад је извршен са три стране: на мостобрану на Kаналу, на фекетићком мосту на Kриваји и на шанац Србобран према Старом Бечеју. Напад је успешно одбијен из сва три правца са минималним губицима на обе стране. Овом првом борбом мађарске војсковође су се увериле да се Србобран не може лако заузети, док су Срби добили самопоуздање и веру у успех.
Уследило је неколико недеља затишја у току којег је изграђен још један шанац између Kриваје и Kанала на истоку насеља, у Туку. У тај шанац постављено је 100 војника са једним топом под командом Мите Хаџића, а са циљем да се спречи да непријатељ направи мост на Kриваји између Србобрана и њеног ушћа код Турије.
Почетком августа, у Србобран стиже и млади вожд генерал Ђорђе Стратимировић ради увида у стање одбране. Са друге стране, генерал Бехтолд добија појачање које се групише са свих страна око Србобрана: код Бечеја, Темерина, Јарка, Сирига, Малог Kера (Бачког Доброг Поља) и Врбаса, а нешто мање и на северу код Фекетића. Због тога патријарх Јосиф Рајачић шаље појачање у Србобран и поставља за команданта одбране капетана, а касније и генерала Петра Бигу, који је уживао глас ваљаног и поузданог команданта, а био је и омиљени старешина у војсци и народу.
Kапетан Петар Бига је са варадинским батаљоном, као појачањем, стигао у Србобран 18. августа 1848. године и одмах обишао и прегледао све положаје и утврђења у Србобрану, а потом од капетана Боснића преузео команду над свим трупама у Србобрану.
Други напад на Србобран
Добивши извештај из Бечеја да ће напад мађарске војске уследити 19. августа, Бига шаље поручника Перу Јовановића са компанијом војника и једним топом у Турију да појача тамошњи положај. Према Јовану Стефановићу Виловском, целокупна посада у Србобрану и Турији за одбрану пред други напад мађарске војске била је 5.755 људи и 24 топа разних величина, а посаду су сачињавали добровољци из Србије, Србобранци, Шајкаши, Молци и два батаљона Варадинаца. Са друге стране, поучен неуспехом из првог напада, генерал Бехтолд трудио се да већину своје војске распореди на западну и јужну страну Србобрана, због чега је 17. августа 1848. године свој главни штаб преместио из Старог Бечеја у Врбас. Према изворима из Ратног архива у Бечу, мађарска војска је приликом другог напада на Србобран имала 35.000 војника и 60 топова.
У 4 часа ујутро, 19. августа 1848. године, почео је други напад на Србобран артиљеријском паљбом са свих страна на мостобран и утврђења. Запаљива артиљеријска зрна погађала су и варош, а артиљеријска паљба трајала је читава два сата непрекидно. Испаљиване топовске кумбаре погађале су и Српску православну цркву у којој је у то време било богослужење. Једна од кумбара улетела је у цркву кроз прозор, пала на под и пре него што је експлодирала свештеник Јован Јоца Kовачевић ју је дохватио и присебно је избацио кроз врата цркве напоље, а затим мирно наставио богослужење. Од овог гранатирања, у зидовима цркве је остало укупно 13 топовских ђулади: 11 на спољашњем јужном зиду цркве. Ту ђулад су за време окупације током Другог светског рата мађарски војници извадили и однели у Мађарску, док су два остала непримећена на северном зиду, у унутрашњости цркве, један у углу испред иконостаса и други изнад Богородичиног трона где стоје и дан данас и сведоче о страдању Србобрана, народа и храма у револуцији.
После двочасовне артиљеријске ватре, далеко бројније колоне мађарске војске извршиле су јуриш на мостобран на Kаналу и на западној врбашкој страни. Јуриш на мостобран је одбијен, а на врбашкој страни привремено Мађари заузели су предње ровове, али су снажним налетом бранилаца сузбијени. Велики подстицај на одбрамбену посаду имало је и стално присуство главнокомандујућег српске војске, генерала Стратимировића.[1] Увидевши свој неуспех, мађарска војска поче повлачење са западне врбашке стране, а потом и са читавог бојишта. Иако знатно надмоћнија, мађарска војска није успела да заузме не само Србобран, већ ни Турију, коју су Срби храбро и успешно одбранили под командом мајора Петра Јовановића. Мађарска војска је имала најмање 150 мртвих и рањених војника и официра, док су губици на српској страни били незнатни, 7 до 8 мртвих и рањених.
Овај други пораз мађарске војске уздигао је морал браниоцима Србобрана и дао им нову снагу да у одбрани истрају, а државнике у Мађарској силно је узнемирио, па су генерала Бехтолда назвали издајником и одузели му команду. Због тежње да се Србобран што пре савлада како би се вратила вера у моћ мађарског оружја, мађарска влада је као најподеснију личност за нове операције у Србобрану одредила лично миснистра војног Месароша. Он је примио команду над мађарском војском у Бачкој и отпочео припреме за нов напад на Србобран.
[1] Почетак револуције је Стратимировића затекао у Новом Саду. Одмах се ангажовао политички када се као члан новосадске депутације сукобио са Лајошем Кошутом на Угарском сабору у Пожуну априла 1848. године. У обраћању Кошуту Стратимировић је тражио аутономију за Србе у оквиру Угарске. На Мајској скупштини у Ср. Карловцима, где је заступао Кулпин, изабран је за председника Главног одбора народа српског који је требао да руководи устанком. Постаје као поручник у оставци војни вођа побуњених Срба у Војводству Српском. Радио је на стварању српских војних логора и организацији српске народне војске. Током мађарско-српског рата прогласио се вождом, однео је као војни командант много победа, до доласка војводе Стевана Шупљикца септембра 1848. године водио је све војне послове и био најважнија личност српске народне војске. Будући на челу напредних, демократских и антиаустријских кругова у српском грађанству, долази у сукоб са ,,управником народа“ патријархом Јосифом Рајачићем. Патријарх је искористио неке неуспехе српских снага да га смени са положаја врховног војног заповедника. После изненадне Шупљикчеве смрти главнокомандујући српске народне војске постао је Аустријанац Фердинанд Мајерхофер, а после њега Србин, аустријски генерал Кузман Тодоровић.
Остави коментар