Аутор: Александра Божовић
Култура, у најширем смислу речи, као свеобухватни појам, односи се на целокупно друштвено наслеђе неке заједнице или друштва и подразумева научене обрасце мишљења, осећања и деловања те заједнице или друштва, као и на изразе тих образаца у времену и простору. Од најранијих времена докле сеже човеково памћење, од необрађеног камена и предмета од дрвета, па до најсавременијих модерних достигнућа из техносфере и уметности, култура је незаустављив процес који нужно инволвира људски фактор и представља својеврсни лакмус за позиционирање човековог битка у цивилизацијским тековинама. Дакле, култура обухвата онај домен друштва који ставља акценат на праксу, дискурсе и материјалне изразе, који, током времена, заједнички изражавају континуитете и дисконтинуитете социјалног смисла живота. Као низ активности које су човеку омогућиле да сагледа себе, култура је временом одвојила homo sapiensa од осталих чисто физичких аспеката постојања.
Развој једне културе може бити независан од других заједница, али елементи различитих култура лако се шире из једне групе људи на другу. Култура је динамична и може бити научена, а релативно брзо се развија кроз адаптацију на промену физичких услова. Додир између двеју култура резултира својеврсном транскултурном разменом, односно дифузијом културног наслеђа као таквог, која је одлика свих људских друштава.
Балканско поднебље кроз историју је окарактерисано као „трусно“ тле – простор константних превирања, културолошких, политичких и етничких размимоилажења на свим нивоима. Недостатак дијалога у тако специфичној ситуацији на размеђи векова, само је катализатор у једном свеопштем процесу који прети да незаустављиво наруши преко потребну хармонију, чије је успостављање, чини се, ипак отпочело независно од геополитичких прилика и архетипског наслеђа оптерећеног унапред и невољно усвојеним погледима на свет. А свет, макар га у овом контексту посматрали и ограничили само на регион, дакле на наш микросвет – симулакрум као рефлексију објективне стварности (под окриљем локалног мишљења ради глобалног деловања) може да спаси само Лепота. Достојевски том реченицом проговара кроз лик кнеза Мишкина, а поменута намера на трусном балканском тлу очитује се у прегалачком раду институција и појединаца да се упозна, сачува и унапреди сва лепота културног наслеђа и створе плодотворни услови за развој савременог културног стваралаштва. Носталгија као „културна“ тековина произишла из распада Југославије чини се да је означила иницијалну капислу за (поновно) успостављање размене културних добара међу земљама региона. Бројни часописи, музички и филмски фестивали, књижевне манифестације, позоришне смотре – само су неки од видова плодотворне сарадње у области културе на постјугословенским просторима. Евидентно је да безмало сваки појединац на неки начин осећа „постјугословенску проблематику“. Ипак, анализа вишевековних међусобних односа у садашњим, мирнодопским условима не сме бити подређена константном освтрању на пређашња неслагања. Кроз призму наднационалног и са ове временске дистанце отварају се нова истраживачка поглавља и теме.
Пођимо од оног базичног – да језичка баријера на постјугословенским просторима готово и не постоји. Већ то је и више него довољан предуслов да се превазиђе „конзервирано“ сећање које вреба из заседе и само чека повољан тренутак да свом силином ступи на сцену и поприми епидемијске размере. Дубока културна испреплетаност категорија је која превазилази и националне и политичке факторе.
Бројна археолошка налазишта широм бивше Југославије, од средњовековног утврђеног града Островице у Словенији, амфитеатра у Пули, Диоклецијанове палате у Сплиту, Црвене стијене у близини Никшића, преко стећака у Републици Српској, винчанске културе, римског Сирмијума (данашња Сремска Митровица), Лепенског вира на десној обали Дунава у Ђердапској клисури, до грачаничког Сокол града и Античког тетра у Охриду, незаобилазне су туристичке атракције и побуђују једнаку пажњу сваког путника намерника, било да се запути из Љубљане, Сарајева, Скопља, Београда, Бања Луке, Подгорице, Загреба.
Андрић, Црњански и Селимовић су једнако разумљиви, читани и перципирани како у Србији, тако и у Босни и Херцеговини, Хрватској, Републици Српској, Црној Гори. Његошеви јунаци епских размера и поетика која досеже митску универзалност не знају за појам административних линија. Босанскохерцеговачки и хрватски писац и новинар Миљенко Јерговић радо је виђен гост на књижевним манифестацијама у региону и један је од најчитанијих савремених аутора, док његове колумне, као и колумне и Бориса Дежуловића (Хрватска), Славоја Жижека (Словенија) или Мухарема Баздуља и Марка Томаша (Босна и Херцеговина), представљају свакодневно штиво многих генерација на просторима некадашње Југославије. Млади писци и књижевни критичари свакодневно размењују своја искуства посредством књижевних часописа, те организованих читања поезије и прозе, поткрепљујући тиме тезу да се читалачки хабитус богати и ван геополитичких и усконационалних оквира.
Екранизације драма Душана Ковачевића дочекане су овацијама у синеплексима широм региона. Хумор „Балканског шпијуна“ и чувених „Маратонаца“ непролазан је у својој актуелности, као и „Топ-листа надреалиста“ – сарајевски пандан „Летећем циркусу Монтија Пајтона“. Роман хрватске књижевнице Дубравке Угрешић „Штефица Цвек у раљама живота“ у екранизацији Рајка Грлића, култни је филм југословенске кинематографије. У коауторству са Антом Томићем, Грлић је 2016. снимио маестралан филм „Устав Републике Хрватске“, са београдским глимцем Небојшом Глоговцем у главној улози, што је још једно сведочанство да су уметност и култура наднационалне категорије.
Дело Мирослава Крлеже је вишедеценијска обавезна литература у образовном систему, а његова драма „Господа Глембајеви“ и данас се може наћи на позоришним репертоарима широм Балкана. Представа „Хадерсфилд“ зрењанинског писца и сценаристе Угљеше Шајтинца распродата је „до последњег места“ на гостовању у загребачком „Казалишту младих“, док је филмска адаптација истоимене драме прихваћена као глас једне генерације са ex yu простора. Југословенско драмско позориште из Београда у сарадњи са „Казалиштем младих“ из Загреба уприличило је у више наврата гостујуће представе, чија је посећеност неупитна.
Можда би се најопсежније могло говорити о култури као спони на постјугословенским просторима када је област музике у питању, јер музичка уметност једна је од најотворенијих, најмање је херметична и самим тим конзумира је шири круг друштва. Свака од бивших југословенских република изнедрила је ауторе чија је музика надживела и превазишла регионалне оквире. Ако бисмо говорили о класичној музици, сасвим је сигурно да нема извођача, или студента на било којој музичкој академији у региону, који у некој мери није упознат са делом словеначког великана Даворина Јенка, хрватског Ивана Зајца, Ива Погорелића, нашег Мокрањца, Станислава Биничког, виолинисте Стефана Миленковића, Немање Радуловића, џез пијанисте Бојана Зулфикарпашића… Фестивали класичне музике у Београду, Требињу, Марибору, бастиони су културних размена међу музичарима из региона.
Поп и рок музика познаје читаву плејаду аутора који су утицали на нараштаје бивше Југославије. Мариборски Лачни Франц, љубљански Булдожер, Панкрти и Laibach – словеначки су бендови који су захваљујући својим провокативним и сатиричним антиполитичким текстовима златним словима уписани на страницама свих издања ex yu рокопедија. Елегичне мелодије Ива Робића, Винка Цоце, Арсена Дедића и Оливера Драгојевића једнако су будиле сету и најтананије емоције генерацијама уназад широм граница бивше државе. Штулићева Азра, те београдска Екатарина Велика, надгенерацијски су бендови чија је комплетна дискографија и данас живо присутна на клупској сцени свих земаља у региону. У овом контексту значајно је поменути и чувени пројекат „Пакет аранжман“ из 1981. године, када је загребачки „Југотон“, под продуцентском палицом сплитског композитора Енца Лесића, објавио култни компилацијски албум три београдска бенда: Шарла Акробате, Електричног оргазма и Идола. 1993. године загребачка група Вјештице придружила се београдски колегама у антиратном музичком пројекту „Римтутитуки“. Како београдски, тако и загребачки, бањалучки, те сарајевски млади бендови данас своје прве музичке кораке остварују свирајући неке од филигранских мелодија с краја двадесетог века. 2016. године успостављена је сарадња по сличном обрасцу и објављена је значајна компилација „За тебе – a tribute to КУД Идијоти“. Двадесет и једна нумеру легендарног пулског бенда снимили су актуелни бендови као што су Хладно пиво, Психомодо поп (Хрватска), Дубиоза колектив (Босна и Херцеговина), Панкрти, Лачни Франц (Словенија), Гоблини, С.А.Р.С и Atheist Rap (Србија), Рамбо Амадеус (Црна Гора)…
Много је музичких фестивала у региону који су места сусрета и рађања сарадњи међу младим бендовима. Поменимо само новосадски Exit, бањалучки Demofest, InMusic Festival на Јаруну (Хрватска)… Овакви пројекти, као и ентузијазам за њихово остваривање који не јењава, јасан су показатељ да културолошке баријере међу земљама региона не постоје и да их је бесмислено успостављати под кринком историјских неслагања.
Иницијатива не недостаје, и то је оно што носи најпозитивнији могући предзнак, било да је реч о појединцима, или културним институцијама. Томе у прилог говоре бројне размене културних садржаја кроз хуманистички, транснационални и глобални приступ, као и протоколи о програмским сарадњама који се из дана у дан потписују упркос „мекој моћи“ наметане нетрпељивости.
Остави коментар