ЛАЗАР ДУНЂЕРСКИ

Аутор: др Милош Савин, историчар

Породица Дунђерски, пореклом из Србобрана, важила је за једну од најзнаменитијих међу Србима у Војводини. Захваљујући наследству које су добили, Гедеон и Нестор Дунђерски постају богати паори. Живели су у истом домаћинству које је функционисало као породична задруга. Гедеон је био вредан и штедљив, привржен породици али и веома строг. Као такав, Гедеон је био глава куће. У управљању домаћинством показао је велике способности, иако се због неписмености тешко сналазио у јавним пословима. Имао је три сина Александра – Шандора, Новака ‒ Нову и најмлађег Лазара. Велико искушење за породицу, уосталом као и за читав српски народ у Угарској, донела је револуционарна 1848/49. година. Погинула су тридесет и два члана шире фамилије Дунђерски, а сва имовина је уништена. Александар и Новак Дунђерски су се борили у чувеној бици за Сентомаш, док су Гедеон и Нестор избегли у Голубинце где су тешко живели. Нестор је убрзо умро, а Гедеон је једва преживео. Када је оружје утихнуло, породица се вратила у Сентомаш и на разореном имању морала је почети од почетка. Земља је била једино што им је преостало, па је развијен њен култ који је по значају био раме уз раме с националним идентитетом и православном вером. Александар је тада почео да се бави сточарством, а новац је улагао у поседе око Сентомаша и Бечеја, где ће се одвојити његова грана породице. Новак се бавио унапређењем пољопривреде, док је Лазар, након неуспешних студија права, отишао корак даље у проширивању иметка, бавећи се трговином пољопривредним продуктима и касније индустријом.

Лазар је био најуспешнији представник треће генерације Дунђерских. Био је трећи син Гедеона Дунђерског и Персиде Летић, која је од свог супруга била старија четири године. Рођен је 25. марта 1833. у Сентомашу. У родном месту је завршио српску основну школу, а потом прва три разреда гимназије у Врбасу. Школовање прекинуто Мађарском револуцијом 1848. године наставио је у Карловцима, а затим у Пожуну где је и матурирао 1853. године. Студије права у Бечу напустио је после непуних годину дана. Наиме, пошто се разболео, двадесетогодишњи Лазар вратио се у Србобран ради опоравка, након чега се више није враћао студијама. Највероватније му учење није баш ишло најбоље, па је након опоравка почео да помаже браћи око домаћинства. Међутим, Лазар је врло брзо почео да тражи свој пут и нашао га је у трговини. Не зна се поуздано на чему се заснивао његов први трговачки подухват, али је познато да је био неуспешан, уз губитак од 4000 форинти. Иако очајан, Лазар није одустајао, највише захваљујући саветима свог оца Гедеона. Са непознатим ортацима Лазар је наставио да тргује: куповао је товаре хране које је Дунавом пребацивао до Ђера. Тамо ју је продавао „киријашима“, односно хрватским трговцима који су караванима робу превозили даље у Аустрију и Штајерску. На тај начин је почетни неуспех преброђен и Лазар је све више напредовао. О тежини Лазаревог успеха говори и чињеница да је тада зависио од позајмица ђерских трговаца свињама. Новац је добијао тек кад храну истовари у магацин, након чега је повериоцима давао кључ. У случају да је не прода, робом би платио дуг. Седамдесетих година Лазар је могао озбиљније да улаже тако што се преко Трста задуживао код Ротшилда из Париза и Кредит-Аншалта из Беча.

Након првобитних изнајмљивања, Лазар је у Бездану и Апатину почео да гради своје лађе које су преносиле робу Дунавом до Беча, Тисом до Сегедина, Дравом до Барча, Савом до Сиска, као и каналима по Војводини. Своје лађе користио је и за набавку потребних ресурса као што су дрвна грађа, креч и угаљ. Оснивао је и станице за куповину хране у којима је увео децималну вагу, чиме је српске сељаке штитио од зеленаша. Поред тога, постепено је увећавао и земљишни фонд, што је довело до тога да поседује највише жита у читавој Хабзбуршкој монархији – око 11.000 вагона. У проширивању земљишних поседа Лазар се ослањао на савете свог оца, као и на култ земље, те је због тога највише куповао поседе – спахилуке угарских племића. За кратко време купио је спахилук Црну Бару и Турски (Нови) Бечеј у Банату, поседе у Пештанској жупанији, пустару Кирт у Солночкој жупанији, као и велики број поседа и индустријских комплекса у Бачкој: Чибу (Челарево), Камендин (Сириг), Хајдучицу и Кулпин. У закупу је држао и имања католичке и православне цркве. Око 1900. године обрађивао је укупно 42.000 катастарских јутара, а говеда, овце и свиње, који су се на његовим поседима бројали у хиљадама, били су на цени у Пешти, Бечу и Паризу. Лазар је овим пословима био изузетно посвећен: устајао је пре зоре, сатима је путовао колима од поседа до поседа, где је лично давао савете како и шта треба радити.

Последњих година 19. века Лазар Дунђерски се полако отварао ка индустрији, до танчина проматрајући околности из којих је извлачио корист. Куповао је и градио фабрике које је могао да повеже са својим осталим, пре свега пољопривредним делатностима. Подигао је пиваре у Челареву, Ечки и Великом Бечкереку, као и фабрику уља и масти. Поред Србобрана где је уз млин имао и шпиритану, Лазар је у Новом Саду и Инђији купио још два млина који су млели по двадесет и четири вагона дневно, да би им касније придодао још два мања. Од једног Холанђанина који је био у великим финансијским проблемима, Лазар је купио и фабрику тепиха у Великом Бечкереку, где је проширио и модернизовао производњу, уз обавезу да сваке године запосли по шесто радника. Иако је тада носила назив „Прва мађарска торонталска творница тепиха и штофова за намештај“, она ће након Првог светског рата прећи у руке компаније „Коста Илић и синови“ из Лесковца. Пошто су са Лазаром раније успешно сарађивали, преименовали су је у „Српску фабрику тепиха Лазар Дунђерски“.

Поред трговине и индустрије где је био више него успешан, Лазар Дунђерски био је и политички активан. Припадао је породици која је била привржена српском националном идентитету и православној вери, и чији су се чланови борили у револуцији из 1848/49. године. Лазар је био ватрени присталица Светозара Милетића и његовог покрета, чак је био протагониста једног инцидента када је код Старог Бечеја отео мађарску заставу и сломио јој копље. Међутим, брзо се повукао из политичког и страначког живота, али се посветио културном и добротворном раду. Био је члан Управног одбора Матице српске и претплатник многих књига. Поред тога што је многим сиромашним српским породицама дао запослење, Лазар је, попут неких својих блиских рођака, помагао и сиромашне српске ђаке, али и институције. Када је власт наредила да се сруши зграда Српског народног позоришта која је претходно изгорела, Лазар је у дворишту свог хотела „Царица Јелисавета“ о свом трошку сазидао нову. Био је један од најзаслужнијих људи када је основана Српска банка у Загребу, у коју су новац улагали Срби из читаве Хабзбуршке монархије. Ова банка била је једна од најугледнијих институција те врсте на нивоу читаве Европе. Такође, био је један од оснивача Централног кредитног завода, чије здање, на углу Милетићеве и Грчкошколске улице, до данашњих дана чува своју лепоту. Од пропадања је спасио Новосадску штедионицу, а својим новцем помогао је удружење „Привредник“ које је између два светска рата ишколовало преко 40.000 деце из сиромашних српских крајева. На крају, Лазар је у Пешти основао Завод Свете Мајке Ангелине за васпитање српске отмене женске омладине – „Ангелинеум“. Заводу је намењена нова четвороспратна зграда која је коштала 400.000 круна, а још 100.000 одвојено је за издржавње Завода. Основао је и два задужбинарска фонда: један у знак сећања на свог оца, који је завештао Матици српској; други је, у знак сећања на своју ћерку Ленку, оставио србобранској црквеној општини.

Поред фондова за сиромашне и болесне, Лазар је новчано помагао Краљевину Србију у време оба Балканска рата, одвојивши 150.000 круна. Због тога се нашао на удару власти али и мађарске опозиције, што се поновило и у време Првог светског рата, упркос томе што је помагао Црвени крст у Будимпешти. Лазар је тада оптужен да у својој пивари у Бечкереку чува експлозив и спрема акције против Монархије. Међутим, све нападе је трпео стоички, верујући у српску победу. Између тог часа и осамдесетчетворогодишњег Лазара испречила се смрт 13. јула 1917. године. Сахрањен је на србобранском православном гробљу, где је подигао породичну капелу са костурницом. Капелу је осликао чувени сликар Стеван Тодоровић, пореклом из Новог Сада.

Лазар је био близак са Михаилом Полит-Десанчићем, Лазом Костићем, Јованом Јовановићем Змајем, Урошем Предићем и Пајом Јовановићем. Оженио се 1855. године Софијом Георгијевић и са њом је имао једанаесторо деце, од којих је петоро преживело најранији узраст. Софија је још за живота старог Гедеона одлучила да се са децом пресели у Нови Сад. Имали су синове Ђорђа и Гедеона, као и ћерке Олгу, Милку и Ленку. Ђорђе Дунђерски, старији Лазаров син, наследио је дворац у Кулпину и куће у Новом Саду и Будимпешти. Капитал је улагао у прехрамбену и хемијску индустрију. Оженио се Олгом Мартиновић, ћерком црногорског генерала Митра Мартиновића. После Другог светског рата Ђока је оптужен за сарадњу с окупатором и проглашен је кривим. Његова имовина, која је обухватала четири фабрике, дворац, пословне и стамбене зграде, као и око 3000 јутара земље, одузета је без накнаде и проглашена државном својином. Млађи син Гедеон испунио је очеву жељу и постао први доктор наука у породици. Био је међу оснивачима и доживотни председник Новосадске продуктивне берзе. Међутим, имао је великих сукоба са својом децом која су покушала да га прогласе неспособним и преузму му имовину. Умро је 1939. године у Будимпешти.

Олга је била најстарија Лазарева и Софијина ћерка. Удала са за Стевана Јовановића и са њим је имала четири ћерке. Добила је замак у Хајдучици и земљишни посед од ког се издржавала, иако је Лазар водио бригу о њему. После Лазарове и смрти свог супруга, Олга је преузела бригу о поседу. Наследила је очеву способност за вођење послова и управљање имањем. Имала је ћерку Олгицу која се удала за Владу Илића, чувеног српског привредника. Средња ћерка, Емилија – Милка, била је позната по љубавној афери с извесним потпуковником Димитријевићем који је трагично изгубио живот. Удала се за Ивана Ивановића, а од оца је добила дворац Соколац код Новог Бечеја. Имали су две ћерке које су се удале за мађарске племиће. Олга и Милка су умрле у Будимпешти након Другог светског рата.

Најмлађа Лазарева кћер, Јелена – Ленка, у широј јавности важи за можда и најпознатијег члана породице Дунђерски. По сведочењу њене браће, била је заљубљена у Стевана Адамовића који је важно за најпожељнијег младића у Новом Саду. Свакако је остала најпознатија по песми Лазе Костића, чија је била љубимица и који јој је посветио песму „Santa Maria della Salute“, али су неки њихови блиски познаници тврдили да романсе међу њима није било. Ленка је завршила школу у Бечу, а после је с мајком и сестром Милком отпутовала у Италију. Свирала је клавир, лепо певала и говорила неколико језика. Умрла је на свој двадесет и пети рођендан, на Аранђеловдан 1895. године.

Поред Фантаста код Бечеја, дворац Каштел у Кулпину важи за најпознатију грађевину која је била у власништву Дунђерских. Испрва је припадао чувеној породици Стратимировић, да би кратко био у власништву Матеја Семза који га је 1889. продао Лазару Дунђерском. У време док је Ђорђе управљао њиме, гости дворца су били краљица Марија са принчевима Петром, Томиславом и Андрејем, затим највиши представници власти попут Петра Живковића и Милана Стојадиновића. Овим комплексом, који укључује два дворца, парк и помоћне објекте, Дунђерски су управљали све до краја Другог светског рата. Имање је 1945. национализовано и претворено у пољопривредну задругу. Одлуком Скупштине АП Војводине из 1991. године дворац је проглашен спомеником културе од великог значаја. Данас овај дворац важи за локацију која је неизбежна за кинематографска остварења с историјском тематиком. Поред тога, Лазар је 1882. купио и дворац у Челареву, у којем су боравили и Никола Тесла, краљ Александар Карађорђевић и Лаза Костић. Наследио га је Гедеон Дунђерски, који је желео да га претвори у музеј и поклони народу, што се и десило 1968. године. Од тада, читав комплекс припада Музеју Војводине.