Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Након успешно изведене Октобарске револуције, вођа бољшевика Владимир Иљић Уљанов Лењин постигао је до тада највећи успех у каријери. Формирао је Савет народних комесара (Совнарком), нову руску владу, у којој је заузео место председника. На тај начин, овај политичар, револуционар и марксистички теоретичар коначно је преузео власт у Русији. Међутим, власт сама по себи није била нешто чему је Лењин тежио. Нису га интересовали искључиво лични престиж или материјално богаћење, напротив. Власт је за њега представљала само средство које је требало да му омогући остварење најважнијег циља, а то је: трансформација целокупног тадашњег полуфеудалног или полукапиталистичког руског друштва у комунистички политичко-друштвени систем. За такав и више него амбициозан пројекат Лењин није имао неки пример или модел на који би се могао угледати. Нигде на свету није било државе која је већ прошла једну такву трансформацију. Једино што му је представљало ослонац били су Марксови политички идеали формулисани у његовом чувеном делу Капитал, а које је представљало својеврсну политичку Библију бољшевичког вође. Лењинове теоријске поставке махом су произилазиле из тумачења Марксових идеја и ставова. Тако формулисане оне су представљале Лењинизам, нови идеолошки правац по коме је стварана „комунистичка Русија“. За Лењина је долазак на власт био тек почетак. У том тренутку он је дубоко веровао да је својим деловањем удара темеље не само „нове Русије“ него „комунистичког светског поретка“.
Лењин је догматски веровао у остваривост комунистичких идеала. Бескласно друштво једнаких појединаца, без обзира на пол, веру, расу или националну припадност, представљало је сан коме је тежио и који је по преузимању власти одлучио да оствари. Међутим, чак и у идеалним околностима такву свеобухватну трансформацију једног друштва није лако спровести, а камоли у ситуацији у којој су се Русија и њена нова власт тада налазиле. Наиме, рат је и даље трајао, а руска војска, оптерећена великим материјалним и људским губицима, налазила се у константној дефанзиви. Економске прилике биле су и више него лоше. Услед бројних штрајкова и уличних протеста индустријска производња је опадала, док је истовремено расла инфлација снижавајући ионако низак животни стандард руских грађана. Глад није више била само нешто чега су људи прибојавали, већ је постала реалност. Политички, земља је кључала. Лењинов став, да је трансформацију руског друштва могуће постићи само кроз диктатуру пролетаријата, вођену од стране једне чврсто организоване и дисциплинована партија, отерао је друге левичарске странке у опозицију. Против бољшевичке власти, у том тренутку, били су не само племство и грађанске структуре, већ и њима идеолошки блиске социјалистичке партије попут есера или мењшевика. Једнопартијска бољшевичка држава ни за кога није била прихватљива осим за Лењина и његове следбенике.
Политичка криза у земљи додатно је продубљена након организовања избора за уставотворну скупштину 25. новембра 1917. године. Наиме, иако противник вишепартијског система, Лењин је одлучио да ће испунити обећање дато грађанима. Расписао је и спровео изборе за уставотворну скупштину. Међутим, резултати избора за бољшевике били су разочаравајући. Победу су однели есери, док су бољшевици, иако други, освојили тек око четвртине мандата у парламенту. Чак ни са левим есерима, који су једини стали уз бољшевике након Октобарске револуције, нису могли надјачати натполовичну већину десних есера. Међутим, без обзира на све, па и јасно исказано расположење руских грађана, Лењин није имао намеру да се повлачи. Вођа бољшевика је тражио од парламента да се сагласи са тековинама Октобарске револуције и потврди супермацију бољшевичких институција власти. Пошто је већина посланика то одбила, парламент је распуштен, а посланици растерани. Управо је тај догађај представљао увод у крвав грађански рат, где су са једне стране нашли Црвени или бољшевици, а са друге стране сви њихови идеолошко-политички разнородни противници. Под Лењиновим одлучним вођством победу у том обрачуну однели су Црвени. Лидер бољшевика је доносио исправне стратешке одлуке, а постављање Лава Троцког на чело Црвене армије испоставило се као можда и пресудно за исход тог сукоба. Управо изузетне организационе способности Троцког, помешане са његовим неспорним војничким талентом и снажном харизмом којом је успевао и у најтежим моментима да охрабри и мотивише своје трупе, биле су неопходне да би Црвена армија однела победу у том рату.
Иначе, чак ни тај грађански рат није зауставио Лењина у његовом плану да трансформише руску државу. Свеобухватност бољшевичких реформи огледала се у томе што су захватиле скоро све сегменте руског друштва. По значају биле су дубинске, а по последицама далекосежне. Јулијански календар је у циљу модернизације замењен Грегоријанским. Укинуте су све титуле које су указивале на друштвени статус и класне разлике. Спроведен је процес одвајања Цркве од државе и то уз значајну употребу апарата силе, што је хиљаде свештеника и монаха коштало живота. Многи манастири и цркве су у том процесу девастирани, а црквена имовина је у највећој мери заплењена. Националне мањине у Русији добиле су могућност самоопредељења до отцепљења, што је бројним сепаратистичким покретима дало ветар у леђа. Наиме, Лењин је заговарао став да свим народима треба дати шансу да стекну независне државе које би се после на равноправној основи ујединиле у савез совјетских социјалистичких република. Међутим, када је увидео последице таквих одлука, које су се очитовале у набујалом национализму и сепаратизму, Лењин је кориговао став. Инсистирао је на томе да право на отцепљење мора бити подређено социјалистичкој револуцији. Тачније, да се тај процес треба одвијати под контролом бољшевичких партијских структура, а не неких националистичких и шовинистичких политичких организација.
Посебно изазовне биле су економске реформе. Комунизам је негирао приватно власништво тако да су бољшевици спровели национализацију банака, рудника, великих индустријских и саобраћајних предузећа. Можда и највише позитивних поена Лењиновим бољшевицима донела је одлука да земљу поделе сељацима. Тиме је то можда и најтеже аграрно питање коначно било разрешено. Додуше, Лењин је заговарао пуну колективизацију на селу, али је ипак разумео да би то у датом тренутку могло створити незадовољство код сељака и одбити их од нових власти. Највећи изазов у економском смислу несумњиво је представљао процес укидања тржишне привреде. Тачније, покушај да се потпуно елиминише новац, а да органи власти, у складу са потребама људи и привреде, врше поделу добара. Држава је на тај начин преузела управљање тржиштем доносећи одлуке, од тога шта ће се и у којој мери производити, до тога колика ће бити следовања хлеба. Сељаци су били обавезни да вишкове предају држави, од којих се прехрањивало градско становништво. Како је у време рата производња на селу била смањена, а нове мере су дестимулисале сељаке да више производе, глад је постала неминовност. Следовања хлеба, у најтежим моментима, спуштана су на тек 100 или 200 грама дневно по особи, што је представљало најбољи показатељ економског колапса у којем се земља налазила. У тим тренуцима власти су на све начине покушавале да дођу до хране. Сељаци, а нарочито они богати, нашли су се на удару бољшевика. Под оптужбом да скривају вишкове, они су мучени и убијани, а неретко им је отимано и оно што су произвели за основне животне потребе. Чак су формирани посебни одреди најсиромашнијих сељака, такозвани „Комитети сиромашних“ (комбеди), који су били задужени за истрагу, реквизиције и обрачун са кулацима. Број припадника комбеда процењивао се на стотине хиљада, а њихово деловање проузроковало је бројне сукобе и побуне на селу. На крају је и сам Лењин уочио штетност њиховог деловања, тако да су комбеди укинути. Међутим, „Црвени терор“ на селу тиме није заустављен. Уместо комбеда наставила је да га спроводи Ванредна комисија задужена за борбу против контрареволуције и саботажа или скраћено ЧЕКА. Управо та бољшевичка тајна полиција постала је симбол Црвеног терора, спровођеног како на селу тако и у градовима.
Лењин је у Чеки видео ударну песницу партије. Састављена од пробраних и најоданијих кадрова, још 1917. године ова тајна полиција обављала је најтеже и најважније послове за партију. Чекисти су били последња одбрана бољшевика и неко ко је постао синоним за период такозваног „Црвеног терора“. Наиме, Лењин и бољшевици су имали много непријатеља. Практично све политичке организације, како са десног тако са левог политичког спектра Русије, биле су насупрот њих. Такве околности захтевале су организацију која ће се са тим политичким противницима сурово, бескомпромисно и ревносно обрачунавати. Чека је управо била та организација. Стотине хиљада противника режима у време Црвеног терора је елиминисано, а главе им је дошла управо Чека. Том приликом чак су формирани и радни логори за политичке противнике, чувени Гулази, који су испрва били под надзором те тајне полиције.
Да је страх Лењина од политичких противника оправдан, видело се већ почетком 1918. године када је покушан први атентат на њега. Иако неуспешан, представљао је јасно упозорење да су његови противници свесни значаја Лењиновог ауторитета за бољшевике и да ће употребити сва средства како би га елиминисали. Много опаснији по Лењина био је други атентат, лета те 1918. године, када га је у Москви тешко ранила симпатизерка левих есера Доре Каплан. Иначе, бољшевици су још раније престоницу преселили у Москву, због угрожености Петрограда од немачких трупа у надирању. Иако је рат између Русије и Централних сила формално завршен Брест-Литвовским миром марта 1918. године, Москва је трајно остала главни град. Међутим леви есери, нису опростили Лењину склапање тог понижавајућег мира са Немцима. Кајзеру је тада предата огромна територија на којој је живело више од 40 милиона становника и где се налазило готово три четвртине руске производње угља и челика. Раскид партнерства између левих есера и бољшевика тиме је постао неминован, а Лењин је умало изгубио живот од руке дојучерашњих савезника. Постоје претпоставке да су те ране по Лењина биле кобне и да се од њих никада, у потпуности, није опоравио.
Грађански рат је приведен крају 1921. године, мада су борбе за успостављање пуне контроле над Сибиром трајале и наредних година. У том рату бољшевичка Црвена армија сломила је све политичке и војне противнике, којима није помогла ни значајну помоћ из иностранства. Понекад, добијали су чак и директну војничку подршку од стране страних инвазионих трупа (јапанских, британских, француских, америчких,..). Након тога, Лењин се одлучио за Нову економску политику (НЕП). Реквизиције на селу су обустављене, а поново је успостављена тржишна економија. Сељаци су плаћали порез у производима, док су вишкове могли продати на тржишту. Прилике на селу тиме су значајно релаксиране. Прелазак са „ратног комунизма“ на НЕП десио се у последњем моменту. Многи историчари сматрају да се то којим случајем није догодило, односно да је настављена дотадашња економска политика „ратног комунизма“ да би бољшевици највероватније изгубили власт.
Крај рата донео је не само промене у економији већ и коначно дефинисање како државних граница тако и унутрашњег правно-политичког поретка комунистичке Русије. Пољска, Финска, Литванија, Летонија и Естонија добиле су независност. Бесарабија је припала Румунији, док је део кавкаске области заузела Турска. Преостале земље некадашњег руског царства, које су се налазиле под контролом бољшевика (совјетска Русија, Украјина, Белорусија и Кавкаска федерација), 30. децембра 1922. године ујединиле су се у Савез совјетских социјалистичких република (СССР). Тај догађај представљао је победу државног концепта Владимира Иљича Лењина. Вођа бољшевика је одбацио Стаљинов предлог да се СССР организује по принципу јединствене државе у којој би мањине имале своје аутономне области. Лењинов је чврсто остао на концепту савеза република које повезују заједничка комунистичка идеологија, државни патриотизам и изнад свега моћна, јединствена и централизована партија. Управо захваљујући таквој партијској организацији, СССР је све до распада функционисао као чврсто централизована земља. Међутим, онда када је Комунистичка партија бољшевика доживела колапс, нестало је кључног кохезивног фактора у држави. Судбина СССР-а тиме је запечаћена.
Лењинов сан о комунистичком свету није никада остварен. Реализована је само почетна фаза те идеје, а то је формирање СССР-а, прве комунистичке земље у свету. Ипак и то је представљало епохалан догађај на геополитичкој мапи света. Архитектура међународних односа тада је драматично измењена. СССР је постао, и све до свог распада био, један од кључних чинилаца у глобалној геополитичкој арени, док су последице постојања прве земље комунизма толико су далекосежне да се осећају и данас. Зато је несумњиво да је настанак СССР-а један од најважнијих догађаја не само у XX веку, већ у целокупној историји човечанства. Ако прихватимо тврдњу да такве догађаје креирају велике личности, онда се морамо сложити да Лењин управо спада у њих. Волели га или не волели, подржавали његове политичке идеје или их презирали, Лењин је један од оних који су стварали историју. У тој борби за остварење својих политичких идеја, он се није ограничавао. Служио се свим расположивим средствима, па и насиљем. Црвени терор представљао је симбол те његове макијавелистичке политике у којој је циљ оправдавао употребу свих средстава. Знао је Лењин да остварење његовог сна о успостављању комунистичког света захтева бројне жртве, и то у крви. Међутим, шта су и милиони живота наспрам вечног благостања које је требало да омогући комунизам? Ништа друго до обичне бројке. Као што за Лењина ни Црвени терор није био ништа друго до пука нужност. Неопходна жртва за добробит целокупног човечанства.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Луис Фишер, Лењинов живот. Књ. 1. Глобус: Загреб, 1985.
Луис Фишер, Лењинов живот. Књ. 2. Глобус: Загреб, 1985.
Ричард Пајпс, Руска револуција. „Филип Вишњић“: Београд, 2017.
Сава Живанов, Пад руског царства. Књ. 2, Фебруарска револуција. Нолит: Београд, 2007.
Лудвик Базилов, Рушење рускога царства. Матица српска: Нови Сад, 1980.
Рој Медведев, Револуција 1917. године у Русији. Рад: Београд, 1986.
Андреј Митровић, Време нетрпељивих: политичка историја великих држава Европе : 1919–1939. Српска књижевна задруга: Београд, 1974.
Владимир Волков, Тројство зла: Лењин, Троцки, Стаљин. Плави јахач: Београд, 2010.
Остави коментар