Либија – наслеђе Арапског пролећа

Аутор: Немања Старовић, историчар

Званичан назив ове земље је Држава Либија, има популацију од 7.200 милиона и бруто друштвени производ номинални од 7.800 долара по глави становника. Ако погледамо популацију Србије, Либија представља државу близанца Србије, по популацији и по бруто друштвеном производу који је у номиналним вредностима готово идентичан као и у нашој држави. Када се обрачунава БДП по куповној моћи, он је данас, нажалост, у Либији нешто нижи него што је у Србији. Временска зона је +2, што је источно-европско време за разлику од централно-европског времена које ми користимо. Монета је динар, и један либијски динар вреди 0,64 евра. Нажалост, политичка ситуација у држави је таква да тренутно и влада у Триполију и влада која контролише источне делове државе издају своје новчанице, а и једна и друга се зову либијски динар.

Највећи део становништва налази се у приобалним подручијима, и то на самом западу и на самом истоку ове државе. Стари Грци су некада читав север Африке звали Либијом, да би до данашњег дана тај назив задржала држава која се налази у централном делу северног афричког подручја.

У фокус планетарне пажње подручје севера Африке, укључујући и данашњу Либију, долази почетком 19. века када се одвијају Берберски ратови. То су два рата на самом почетку 19. века које су Сједињене Америчке Државе водиле на овом подручју са три зависне државе – Триполитанијом, Тунисом и Алжиром, и једном независном државом –  Краљевином Мароко. Разлог за то је била велика доминација „берберских пирата“ како су их они назвали,  односно локалног становништва које је доминирало поморским рутама Медитерана, а што је угрожавало интересе етаблираних сила као што су Велика Британија, Француска и САД. То су ратови који су имали важну формативну улогу када говоримо о америчкој нацији какву је данас познајемо. Као млада држава, стара тек неколико деценија, на велика врата ступа на међународну сцену са својим војним капацитетима далеко изван Северне Америке и шаље своју флоту на север Африке учествујући у Берберским ратовима.

1951. године Идрис Први ће се прогласити за краља Либије, чиме ће она добити независност и постати Краљевина Либија. Идрис је био контроверзна личност коју су многи обожавали поготово у источном делу државе, одакле је пореклом. С друге стране, за време периода његове власти од 18 година, Либија није успела да направи оне одлучујуће кораке економског развоја. Зато 1969. године долази до револуције коју организују Пучисти, покрет Сира, на челу са Муамером Ел Гадафијем. У том контексту шездесетих година доминира идеологија арапског социјализма.

Арапски социјализам је доминантна идеологија која у себи сублимира соцајализам, милитаризам и панарадизам (специфичан облик арапског национализма, који тежи уједињењу. Сходно томе, покрет на чијем челу се налази Муамер Ел Гадафи може да се стави у исти контекст са слободним официрима Гамала Абдел Насера шездесетих година у Египту и у другим арапским државама).

Оно што чини период власти Муамера Ел Гадафија (1969 – 2011), иако по уставу из 1977. године он није имао никакву званичну и формалну улогу, већ неприкосновени ауторитет, јесу бројне контроверзе. У већ поменутом уставу, он је државу назвао Либијска Арапска Џахирија, што је назив који није постојао.

На планетарном нивоу, БДП је растао од 1950. до 2016. године, када је у Либији био већи и од Европске уније ( 1986) и од САД (до 1983). Ово имплицира на висок животни стандард становништва. Још битнији показатељ од БДП-а свакако јесте индекс људског развоја (HDI) који поред самог БДП-а узима у обзир још два фактора, а то су очекивани животни век и ниво образовања. До 2011. године Либија је по индексу друштвеног развоја била убедљиво прва на читавом афричком континенту.

Овде бих желео да направим малу дигресију, наиме, према истраживању из 2018. године које је рађено на планетарном нивоу о гостољубивости, људима постављало се питање: „Да ли бисте помогли непознатом човеку?“. Највећи проценат који је пдговорио позитивно б јеио у Либији, 83% се изјаснило да би помогло било ком незнанцу, док би у осталим државама тај проценат био мањи. Ове ће, упркос свим невољама и геополитичким околностима Либијце сврстати у најгостољубивију нацију на планети.

Власт Муамера Ел Гадафија се може посматрати као диктатура. То је један режим који је био заснован на војсци и тајним службама. По неким проценама систем доушништва био је развијен попут онога који је владао у источној Немачкој (Штази) или у Ирану (Савак), а по неким тврдњама чак 10 до 20% становништва Либије у то време су били на неки начин доушници Тајних служби. Пред сам крај своје владавине, Муамер Ел Гадафи покушавао је да нађе некакав заједнички језик са државама запада са којима је дуго био у лошим односима. Гадафи 2008. године сазива самит свих краљева, где позива све неформалне владаре афричких племена из различитих региона где жели да их угости све, и они га проглашавају за краља над краљевима Африке. Он покушава да нађе неки заједнички језик са њима, док истовремено улагаже у председничку кампању Николе Саркозија у Француској. На разне начине покушава да нормализује себе и свој режим што му неће помоћи када избија талас Арапског пролећа на самом крају 2010. почетком 2011. године.

Од 1951. године почиње подела Либије на све мање и мање територије. Када је краљ дошао на власт, почела је да се производи нафта и да се откривају прва налазишта у земљи. Прво налазиште у Либији је открио конгресман из САД Густав Хамонд. У разговору са краљем Идризом Првим договорено је да се обезбеде приходи за налазишта у земљи, и да налазишта буду по узору на налазишта у САД. Приходи су износили 25%, и народ је уз његову помоћ обезбедио инфраструктуру у земљи. Гадафи је водио неку политику коју нико није озбиљно схватао у Либији, и није довољно обезбедила народу велики услов за живот. Гадафи је 1971. године потписао уговор са свим фирмама које држе тржишта нафте Либије на 40 година. Обезбеђена је концесија уговора на 40 година. У тих 40 година Гадафи се више пута женио, имао много деце, и свакоо од њих је требало да се обоезбеди одређено место у држави. Почело је доста да се гради, да се троши много више пара у Либији. Американцима и Енглезима то никако није одговарало јер у Либији  за време Гадафија никада нису били задовољни приходима нафте коју је финансирала Централна Банка Либије само формално. Никада нису давали цео капитал, већ су приход од продаје нафте остављали у Либијским банкама. Све то се селило у енглеске, америчке и многе европске банке.

2004. је Саркози био на свом првом путовању по Либији, када даје дозволу да се у Либији отворе још неколико француских компанија за гас и нафту. Назив тих компанија био је „ToutCoupe”. То је била грешка, јер је до тад највећи произвођач гаса на свету био Катар, где је уговор и потписан, уз договор да могу да узимати опрему како би налазишта гаса у Либији прорадила. Либијска влада се том приликом није посаветовала са Гадафијем, због чега се наљутио и стопирао испоруку гаса земље из Катара. Дошло је до жестоке свађе између Гадафија са краљем Катара, а самим тим и до замрзавања односа ове две земље. Катар и Француска су одлучили да своје испруке гаса усмере ка побуњеницима у Либији.

Либија се 2014. године поделила на исток и запад. Они који су подржали Хафтара преселили су се на исток, док су они који су подржавали садашњег председника владе остали на западу. Западни део је створио владу „Спас Либије“ коју чине чисти Либијци. У тој влади улогу су имала и многа племена. Влада „Спас Либије“ је обухватала велики број Либијаца из свих делова земље, чак и из Бенгазија, али проблем је био финансијске природе. Влада се прво обратила за помоћ САД 2014. године када је требало да се од њих узме 50 000 000 000 долара из Central Bank of America, што је Хилари Клинтон одобрила. Упркос томе, банка одлучује да им не да. На крају је САД послао само неколико аутомобила – возила за Хитну помоћ и ватрогасне камионе. То све је коштало 60 000 000 000 долара. Због тога Либија улази у сукоб са САД.

Енглеска компанија „DB Interantional” која функционише у Либији је компанија која продаје нафту, а Либијци који раде у тој компанији новац примају само када се спрема неки рат и тиме располаже Централна банка Либије. Данас Либија има око 800 барела нафте, међутим приходи износе 5 000 000 000 барела нафте. Разне фирме данас долазе у Либију и отварају нове фабрике гаса и нафте.

Када су племена истиснута из западног дела земље у источни, односи у земљи су прекинути, јер је САД почео да се окреће према истоку и да га више финансира. С друге стране, поред Француске западни део је почела да финансира и Русија, углавном око оружја.

Најпознатија рафинерија чији су власници Либијци налази се у западном предграђу Триполија, и то је мала количина нафте коју користи народ, али то није довољно за целу земљу. Либијци углавном не продају нафту, већ покушавају да надокнаде оно што се десило за време Арапског пролећа. Контакт између „Спаса Либије“ и САД је прекинут због нафте. Источни и западни део Либије данас покушава да нађе заједнички језик, и ускоро се укључио и члан УН, Саваж, који је био протеран из земље зато што је био Хафтаров човек и који није успео да нађе решење за обе стране. Саваж без обзира на притиске данас живи у Триполију, међутим, није успео да одржи блиски контакт са Хафтаром. Према Хафтару влада треба да буде што пре формирана и Либија треба да буде поново у функцији. Да би Либија била у функцији треба одржавати више самита и преговора који би ишли у позитивном смислу.