Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Средњи век представља веома комплексну историјску целину са мноштвом различитих државних и политичких организација и облика, чији развој није текао ни упоредо ни равномерно. Политичка пракса у средњем веку је у великој мери баштинила утицајне античке облике личне власти, прилагођавајући их измењеним друштвено-економским и идејним приликама.
Важна дешавања као што су ратови, развој црквених, политичких и управних институција, не могу се разумевати искључиво унутрашњим чиниоцима јер неравномерност у развоју европских држава средњег века не пружа могућност систематског поређења структуре власти у њима, јер им је институционална страна била слабо развијена или је уопште није ни било. Феудализам је био темељни облик средњевековног поретка.
Феудализам обично означава период средњег и новог века у западној Европи од настанка франачке каролинске државе 911. године и настанка немачког и француског краљевства, па све до краја 18. века.
Феудализам није почивао на планској децентрализацији, већ на непотпуној интеграцији у државну целину, при чему је упадљиво присуство старог племенског партикуларизма, који се испољавао у начину поделе власти између монарха и осталих партикуларних поглаварстава. Државна власт није била подељена према функцијама као у модерној држави, већ према објекту, земљи и људима тако да саставни делови државе са својим поглаварствима нису чинили централистичку већ спојену државу – голу персоналну унију под краљем, чија је личност била главни интегративни садржај. Друга црта феудализма је превага личности над установом у вршењу власти.
Феудализам је систем који почива на личним средствима владања у условима натуралне привреде, слабо развијеног саобраћаја и одсуства рационалне институционалне управе. Власт је била патримонијална тј. власт која се врши на основу потпуно приватног права, са посебним нагласком на поштовању ауторитета.
Треће обележје феудализма је посебна хијерархија која почива на тесној вези цркве и државе, где се духовна и световна власт често преплићу и међусобно прожимају.
Појам државног суверенитета није постојао у модерном смислу, тако да су везани односи међу државама били честа појава.
Држава средњег века је по својој суштини ленски поредак. По Ленском праву, вазал је служио сениора и за то добијао на доживотно уживање најчешће земљу. Касније се привремено право на уживање феуда претвара у наследно. Држава је претежно почивала на приватном праву. Обласни земљопоседници су уговором везани за краља. Стицали су лено на основу положене заклетве, где је све зависило од добре воље краља. Власт је имала приватни карактер, а земља и људи су били породични посед краља. Феудализам је функционисао на принципу господар – слуга.
У западноевропском феудализму, за разлику од остатка континента, перманентно тиња ривалитет и сукоби између цркве и државе. Ова појава је првенствено условљена агресивном политиком Ватикана и настојањима римског Папе да сваку државу стави под властиту контролу. Државе које су имале виши степен уређења државног апарата лакше су одолевале политици папистичке доминације и ослобађале су се црквеног утицаја.
Средњевековни феудални поредак скоро да и није препознавао други облик власти до монархије, без обзира да ли се она појављивала у форми царства или краљевства.
Када је реч о средњевековном односу цркве и политичке моћи, он се најчешће јавља у два облика:
- Теократском, када свештеник обавља улогу краља.
- Цезаропапистичком, када је световни владар уједно и највиши црквени великодостојник.
Тема нашег текста је овај други, цезаропапистички модел владања и о њему ћемо нешто више рећи, те се осврнути и на концепт цезаропапизма у Византији, као једном од најтипичнијих примера овог облика власти.
Цезаропапизам
Када говоримо о цезаропапистичким режимима личне власти, морамо имати у виду да се они према црквеним стварима односе као према једној области политичке управе. У различитим облицима био је присутан у средњем веку и то у раном Франачком краљевству, потом Византијском царству, руским кнежевинама, источњачким султанатима, а у новом веку се среће у Руском царству и у апсолутним монархијама. Политичка власт одређује божанске култове, свештенство је подређено политичкој власти, а хијерократска служба је деградирана на ниво просте техничке службе. Сам израз цезаропапизам настаје у почетним периодима сукоба Православне и Римокатоличке цркве.
Православци су римокатолицима пребацивали папизам, а ови су им узвраћали изразом цезаропапизам. У изворном смислу овај појам је означавао неограничену власт цара над црквом, јер се сматрало да је овај наследник неограничене власти у Римском царству. Дакле, цар није глава цркве, него њен господар. Сва варварска краљевства која су поделила Западно Римско царство су прихватила хришћанство па самим тим и државну традицију Римског царства, те упркос новој јединственој вери, ипак у основи остају лаичке творевине. Бискупе је само у теорији именовао клер, док их је у стварности бирао и постављао краљ.
Краљ је држао сву власт на основу властите моћи без помоћи цркве. Најизразитији примери подређености цркве световној власти били су у Византији и Руском царству. Такође, и искуство Османског царства чија је власт такође имала цезаропапистички карактер, у великој мери утиче на развој личне власти у једном делу Европе.
У кратким цртама ћемо се у овом тексту осврнути и на Византијски модел цезаропапистичке власти.
Византија
Државноправни темељ Византијског царства настаје прожимањем више традиција из којих настаје синкретичко схватање улоге владара. Апсолутна лична власт византијског цара (василевса) има неколико извора:
- Цар је наследник римског императора и као такав врховни заповедник војске и поседник целокупне законодавне силе. Цар је дакле, живи закон.
- Цар је василевс, тј. настављач нарочите грчке владарске традиције, поглавар Грка.
- Цар преузима универзалну источњачку претензију на власт над светом – цар је космократор.
- Напокон, хришћанство му пружа божанско право власти, цар је дакле исапостолос, „апостолу налик“.
Живот Византинаца је био прожет схватањем о Цариграду као центру света, о свом владару као глави светског хијерархијског поретка и о себи као народу који је предодређен, насупрот варварима, да спроводи божију вољу на земљи. Византијски цар је божији изасланик. Бог му даје славу и управу над државом и у том погледу не разликује се много од источњачког османског султана.
По империјалним претензијама, византијски цар је био узор источњачким османским и хришћанским руским владарима. Словио је као врховни господар не само државе него и света. Царство, држава и правоверност (православље) су били истоветни.
Православље је било национално византијско обележје уперено више против Франака него против мухамеданаца.
У Византији је цезаропапистички образац био прилично сложен. Цар је као хришћанин био подређен патријарху, а патријарх као поданик државе цару. Цар и патријарх су се сматрали представницима узајамно допуњујућих и међусобно зависних власти. У Византији су црква и држава увек биле у некој врсти хармоније и јединства, с тим што је увек постојала блага превага у корист световне власти имајући у виду саму природу власти византијског цара. Дакле, цар је суштински увек био господар цркве у Византији. Његову моћ је подупирало и неприкосновено право да именује и смењује патријархе у Антиохији и Јерусалиму. У стварности је деловала јединствена сила – сакрални апсолутизам. Цар је био само Христу одговоран за одржање православља.
Занимљиво је да до 10. века у Византији постоји институција изборног монарха. Сталежи су на помпезним церемонијама, као посебним обликом сакрализације, на разне начине међу собом бирали цара, међутим, временом је ипак преовладао наследни – династички принцип.
Држава у Византији је сматрана заједницом народа под правоверним царем.
Византинци су истрајно градили замисао о цару као божијем посланику и господару читавог света, који је отац свим осталим владарима и по природи ствари, са својим народом има патријархалну очинску улогу надзора над осталим народима. Патријархална компонента је била саставни део византијског цезаропапизма.
Византија је дакле поставила темеље апсолутне власти појединца над обе сфере живота, духовне и световне, и на тај начин омогућила стварање нових модела и подврста апсолутне власти у монархијама Европе за епохе које су долазиле.
Остави коментар