Лира, пастор, санкције – крај савезништва Турске и САД-а?

Лира, пастор, санкције – крај савезништва Турске и САД-а?

Аутор: Немања Старовић

Лето које је на измаку донело је нове тензије у иначе нарушеним односима Турске и САД-а. Иако су поменуте релације већ годинама оптерећене бројним проблемима попут подршке САД-а курдском фактору у Сирији, те питањем заштите коју Вашингтон пружа Фетулаху Гулену оптуженом за крвави покушај пуча из јула 2016, нова дешавања у последњим месецима су до те мере подстакла кризу да се по први пут у турским медијима говори чак и о напуштању НАТО савеза као могућем кораку. Турска се налази под својеврсним економским ударом САД-a у виду све оштријих санкција према Анкари, које за непосредну последицу имају пад вредности турске валуте, а које по званичним тумачењима Вашингтона представљају меру притиска на Турску како би ослободила протестантског свештеника Ендрјуа Брансона, који се налази у кућном притвору и изложен је судском процесу под оптужбом за тероризам. Колико заправо мали економски рат Вашингтона против Анкаре има везе са судбином поменутог пастора, те у којој мери ће се економско сучељавање два НАТО партнера прелити у политичку, односно безбедносну сферу?

Будући да смо у претходним анализама подробно елаборирали узроке све израженијег размимоилажења између Анкаре и Вашингтона у годинама иза нас, овом приликом ћемо се позабавити развојем ситуације након ванредних председничких и парламентарних избору који су у Турској одржани 24. јуна текуће године. Вреди поменути то да су економске недаће кроз које Турска управо пролази, било да се о ради о производу инхерентних слабости турског привредног модела или пак диригованом удару споља, дефинитивно дале потврду тези по којој је преовлађујући разлог за ужурбано расписивање ванредних избора била управо намера турских власти да се висок ниво подршке у јавности капитализује пре него што се испоље негативни ефекти економске кризе која се почетком пролећа већ назирала.

Но, кренимо од пастора Брансона. Свештеник мале протестантске цркве из Измира, чија паства броје свега 25 припадника, у Турској живи пуне 23 године. Ухапшен је почетком октобра 2016, у склопу масовних чистки које су уследиле након покушаја пуча у Турској и оптужен за политичку и војну шпијунажу у корист Терористичке организације Фетулаха Гулена (ФЕТО) и Радничке партије Курдистана (ПКК), а прети му казна затвора до 35 година. Иако на први поглед тако озбиљне оптужбе на рачун једног свештеника делују апсурдно, наводи из оптужнице су изгледа прилично добро поткрепљени и пасторови адвокати би у редовним околностима имали пoприлично посла око припреме одбране. Наиме, по информацијама које су доспеле у јавност, пастор Брансон се у више наврата налазио на местима далеко од свог места пребивалишта, и то баш у време када су се на тим локацијама одвијали терористички напади, односни протести или немири. Добар пример за тако нешто је његово присуство у градићу Суруч на граници са Сиријом 20. јула 2015, када је спроведен напад бомбаша самоубице, односно у Дијарбакиру, на дан када су у највећем граду турског југоистока 2015. избили немири организовани од стране ПКК, а боравио је и у Кобанију, граду „последње одбране“ сиријских Курда баш у време када је криза била на врхунцу. До јавности су доспели и листинзи његових телефонских разговора на којима се види преко 1.300 позива само на подручју поменутог Суруча, док пресретнуте СМС поруке које је размењивао непосредно након покушаја пуча од 15. јула 2016. говоре како „ћемо на крају ми победити“. Не чуди онда то што су поједини про-владини медији у Турској Брансона прозвали „Рамбо-свештеником“, а неки су отишли толико далеко објављујући информацију по којој је Брансону у случају успеха пуча из јула 2016. било намењено место шефа ЦИА у Турској.

Из свега наведеног се може закључити да пастор Брансон и његов случај не могу бити небитни америчкој администрацији која иначе права својих држављана поставља високо на листи приоритета у односима са сваком државом, али у овом случају постоји још неколико битних елемената. Чињеница да велики део изборне базе актуелног америчког председника чине хришћански евангелисти, те да је сам пастор Брансон родом из Северне Каролине, срца такозваног „библијског појаса“, учинио је његов случај значајним у очима Беле куће, али и погодним за оправдавање заоштравања у односима са Анкаром. На обе стране постоје спекулације о томе да се још од првог дана Брансоновог притварања изван јавности воде преговори о његовом ослобађању, али да „цена“ за тако нешто није погођена. Сам председник Ердоган је септембра прошле године предложио да се евангелистички пастор размени за Фетулаха Гулена чије изручење Турској САД упорно одбија, али је такав предлог експресно одбачен од стране Стејт Дипартмента. У турској штампи су се потом појавили наводи о могућности размене Брансона за Мехмета Хакана Атилу, бившег заменика генералног директора турске Халкбанке, који je у САД-у осуђен на готово три године затвора због кршења санкција према Ирану, али ни од тог договора по свему судећи није било ништа. Дана 25. јула текуће године пастор је пребачен у кућни притвор, што се тумачи као знак добре воље Турске, који није наишао на адекватну реакцију друге стране.

Једна од кључних степеница у кризи на релацији Вашигтон – Анкара свакако је одлука америчког Конгреса из јуна ове године да блокира испоруку најмодернијих борбених авиона пете генерације Ф-35 Турској, иако је сама Анкара учествовала у развоју неопходне технологије и испоручује одређене компоненте, за чије би надомештање америчким интеграторима било потребно најмање годину и по до две године дана. Занимљиво је да се у конгресној резолуцији поред набавке оружја из стране земље која је под америчким санкцијама (наравно, ради се о уговореној набавци ПВО система С-400 од Русије), као разлог за ове мере против Турске наводи и незаконито затварање америчких грађана, у чему се јасно препознаје случај пастора Брансона.

Но, најдиректнија мера реторзије које су САД спровеле јесу санкције против двојице чланова Ердогановог кабинета, министра правде Абдулхамита Гула и министра полиције Сулејмана Сојлуа, којима је изречена мера заплене имовине на територији САД-а, а што је први забележен случај те врсте санкција према једној чланици НАТО-а, на шта је турска одговорила реципрочним мерама према двојици чланова Трамповог кабинета. Оставимо ли по страни то што нико од људи који су подвргнути санкцијама нема никакву имовину на територији САД-а, односно Турске, прилично бизарно делује образложење Вашингтона по којем је Абдулхамит Гул имао „водећу улогу“ у хапшењу Брансона, будући да је на место министра дошао седам месеци након што се то десило, а да пре тога није био ангажован нити у полицији, нити у правосуђу. Битно је приметити и то да је за примену реципрочних мера према САД-у Ердоган добио подршку опозиције, пошто су га заједничким саопштењем подржале четири парламентарне странке (све осим про-курдске ХДП). Штавише, поједини представници опозиције су се просто утркивали тражећи примену још оштријих мера попут отказивања гостопримства америчким снагама у стратешки важној војној бази Инџирлик, а по први пут су се у штампи појавили и захтеви за формалним иступањем Турске из НАТО савеза. Но, то свакако не треба да чуди имајући у виду историјски низак рејтинг САД-а међу грађанима Турске, међу којима чак 83% има негативно мишљење о САД-у, док свега 3% САД сматра поузданим савезником, на шта ни опозиција не може остати имуна.

Поље на којем су се размимоилажења између Турске и САД-а понајвише испољила свакако је економија. Период власти Реџепа Тајипа Ердогана и његове АКП партије од конца 2002. надаље обележен је снажним економским растом, подстакнутим великим улагањима у инфраструктурне пројекте попут аутопутева, аеродрома, те стамбену изградњу исл. За непуних 15 година бруто друштвени производ Турске је утростручен, док је ниво инвестиција у иностранство десетоструко увећан. Међутим, за све то време Турска је бележила врло висок ниво дефицита платног биланса, а турске банке и компаније укључене у велике инфраструктурне пројекте су се ослањале на задуживање у иностраној валути, док су девизне резерве националне банке остале веома ниске на нивоу од свега 85 милијарди долара. Иако је јавни дуг Турске већ годинама далеко испод тзв. Критеријума из Мастрихта и износи свега 26,5% БДП-а, задужења приватног сектора су достигла вртоглавих 340 милијарди долара. Све то скупа је учинило турску економију прилично изложеном валутном ризику, што је до изражаја дошло почетком ове године када почиње процес који је у врховима турске власти назван „шпекулативним ударом“ на лиру (турску валуту).

Наиме, од почетка текуће године долази до оштрог пада директних страних инвестиција у Турској, које су у првих пет месеци 2017. износиле 13,2 милијарде долара и великим делом покривале дефицит платног биланса од 17,5 милијарди у истом периоду, док су у првих пет месеци текуће 2018. године стране инвестиције остале испод једне милијарде, док је дефицит платног биланса премашио 27 милијарди долара. Инфлација, која је још концем претходне године премашила 10% је до августа досегла близу 16% на годишњем нивоу, док међународне бонитетне куће процењују да ће се до краја године попети до 22%. Деонице највеће турске банке, Халкабанке, су изгубиле преко 60% своје вредности. Турска лира је изгубила близу 40% своје вредности у односу на амерички долар.

Све ово несумњиво одражава структурне слабости турског развојног модела, суоченог са недовољним приливом иностраног капитала на који се деценију и по ослањао. Вреди се подсетити како је слична криза у Турској, додуше тада далеко мање интегрисаној у светске привредне и трговинске токове, избила и 2001. године, те да је управо та криза послужила као катализатор политичких промена које су довеле Ердогана на власт. У првим годинама своје власти Ердоган је потражио спас у окриљу Међународног монетарног фонда, уз чију подршку у виду више десетина милијарди долара повољних кредита је успео да превазиђе кризу и постави сопствени модел раста и развоја. Овога пута, имајући у виду битно другачије међународне околности, Ердоган по свему судећи неће ни покушати да затражи помоћ ММФ (коју би ионако тешко добио), већ неопходну финансијску подршку тражи на другим странама. Значајан успех представља половином августа закључен споразум са државом Катар која је кроз инвестиционо-депозитни пакет Турској ставила на располагање 15 милијарди долара, након чега је лира у једном дану повратила 2,5% своје вредности у односу на америчку валуту. Ово се наравно не може тумачити другачије него ли као својеврсни реванш за јасну подршку коју је Турска пружила маленој заливској монархији током дипломатске кризе на релацији Ријад-Доха која траје преко годину дана.

Оштар пад лире је створио велике проблеме турским банкама и компанијама задуженим у страној валути, од којих неке већ касне са исплатама доспевајућих обавеза које су вртоглаво порасле. Поред раста инфлације, директна последица кризе биће и смањење привредног раста Турске, који је до скоро процењиван на преко 7% за ову годину, док је по дугорочним прогнозама ОЕЦД-а у наредних 10 година требало да се одржи на нивоу од близу 5% годишње. Од почетка кризе међународне бонитетне агенције су у више наврата смањивале кредитни рејтинг Анкаре и умањивале процену привредног раста, а S&P је чак проценио да ће Турска у 2019. пасти у рецесију.

Међутим, поред наведених структурних слабости турске привреде, тешко је отети се утиску како је кризом барем делимично управљано из иностранства, односно како су постојеће слабе тачке турског развојног модела циљано фокусиране од стране САД-а у склопу геополитичког обрачуна две традиционалне савезнице који добија на замаху. Најизраженији пример представљају санкције Вашингтона према Анкари. Поред претходно поменутих санкција против двојице чланова Ердогановог кабинета, САД су почетком августа дуплирале царине на увоз челика и алуминијума из Турске. У оба случаја је уследио непосредан пад вредности лире у односу на долар, који је након дуплирања царина на метале износио чак 17% у једном дану. Турска је наравно узвратила реципрочним мерама подижући царине на увоз америчких аутомобила на чак 120%, алкохолних пића на 140% и дуван у листу на 60%, као и на још неке производе. Занимљива је позиција Европске уније, будући да је у сред „економског рата“ на релацији Вашингтон – Анкара, Немачка крајем јула укинула санкције на гаранције извозних кредита, заведене годину дана раније Турској због продужавања ванредног стања, које је у међувремену након ванредних избора укинуто. Европска централна банка је изразила велику забринутост због тога што су највећи кредитори турских банака и компанија управо европске банке са централама у Шпанији, Италији и Француској.

Дипломатска криза и економски рат који су претходно описани представљају још један у низу степеника на силазној спирали у односима Вашингтона и Анкаре, којој се крај за сад не назире. Иако свака анализа познатих параметара спољне политике Турске указује на то да би Анкари највише одговарао поливалентни приступ којим би задржала савезничке односе са САД-ом, јачајући притом партнерство са земљама попут Русије, Кине и Ирана, Вашингтон очигледно није задовољан тиме и у односима са Анкаром потенцира бинарни приступ осликан у формули „ко није са нама, тај је против нас“, остављајући тиме Турску без избора, односно гурајући је у наручје својих ривала. Ердоганова процена о потреби одржавања брзих ванредних избора у јуну се показала исправном, пошто је тиме не само обновио политички легитимитет, већ и преузео знатно шира овлашћења предвиђена уставним променама из 2017. године, све то пре него што се економска криза испољила у пуном обиму.

У околностима какве данас имамо, тешко је очекивати скоро приближавање у ставовима Анкаре и Вашингтона, а све предиспозиције за даље продубљивање кризе су присутне. Имајући у виду снагу америчке економије, САД нема мотива за окончање трговинског рата са Турском, а према најавама које стижу из Вашингтона, режим економских санкција према Анкари би се могао још пооштравати. Анкара са своје стране након пропасти преговора о некаквој размени Ендруа Брансона за Мехмета Хакана Атилу и прекид истрага против Халкбанке, нема никаквог мотива за даљим попуштањем у случају протестантског пастора, чији случај ће несумњиво бити експлоатисан у кампањи за америчке међуизборе која се ближи свом новембарском врхунцу.

За очекивати је појачан притисак пословне заједнице на Ердогана, који би се у једном моменту могао прелити и на поједине слојеве становништва. Анти-америчка реторика и мере реторзије према Вашингтону за сада доносе политичке поене Ердогану, али је питање колико ће на дужи рок у условима економске кризе и могуће рецесије та подршка остати стабилна. Уосталом, више пута понављани позиви турског председника становништву да конвертује своју штедњу из долара и евра у турске лире како би помогли економији сопствене државе, нису уродили никаквим плодом.

На концу, не треба у потпуности одбацити ни могућност преокрета у односима две државе. Иако овако дубока криза није забележена још од Другог светског рата, морамо имати у виду сада већ прилично јасно препознатљив метод којим амерички председник Трамп наступа на међународном плану, максимално подижући улоге, те да би у сред највеће ескалације понудио ривалима нешто попут „историјског договора“. Стога ваља са пажњом пратити и оне другачије поруке које стижу из Вашингтона, попут посете команданта здружених снага НАТО-а у Европи, америчког генерала Куртиса Скапаротија који се на врхунцу кризе почетком августа у Анкари сусрео са турским министром одбране и начелником генералштаба, као и изјаву америчког државног секретара Мајка Помпеа по којој „без обзира на тензије, Турска остаје кључни савезник САД-а“.