Mирослав Алексић, Кафкино матурско одело, Православна реч, Нови Сад, 2021
Аутор: Ђорђо Сладоје
Има Мирослав Алексић једну, давно написану пјесму, под насловом „Стање“ коју волим и често цитирам. У њој се говори о томе како неки неименовани они (а можемо бити и ми, па чак и сам пјесник) покушавају да распире ватру, али им то никако не успијева, иако имају све што им за то треба – од угља, високе пећи до обучених ложача, па пјесник на крају резигнирано закључује како све и даље мирује и „никако да повуче горе.“ У Херцеговини кажу да се ономе коме се не да ватра ни мајка није обрадовала.
Након двадесетогодишње ћутње, или ако хоћете стваралачке кризе, срећом је повукло, баш добро повукло, најприје у књизи „Оскудно време“, па затим у „Непоновљивом коду“, „Арапском капричу“ и најзад у „Кафкином матурском оделу“, књизи која је награђена Змајевом наградом Матице српске. Јован Делић би рекао: „Ни бољих књига ни лошијих наслова“. А ја сам то себи разјаснио помоћу Херцеговаца међу којима, нећете вјеровати, има и добрих људи али, по невољи, носе ружна презимена, од који је нека зазорно јавно и изговарати. Уосталом, све се, па и књиге мора некако звати, а зашто не и „Кафкино матурско одело“. Колико ја познајем Алексића, овај наслов, иако није најсрећније одабран, није ни насумичан и требаало би, ипак, да на неки начин буде знаковит, односно индикативан, како би Срби рекли, и да нешто од садржине књиге барем наговијести, тим прије што је овај пјесник већ одавно у стваралачком разговору са Кафком и не би се са њим тек тако поигравао. Кафка се, међутим, појављује само у наслову и истоименој уводној пјесми, у којој му, у мајчином присуству, кројач узима мјеру за матурско одијело – професионално, рутински али и грубо, за Кафку и превише. И ту се његова улога завршава. Али се она нелагода из кројачке радње шири и преображава у кафкијански свијет који симболизују процес и замак, у бирократску стварност у којој се јадно чељаде, односно људска јединка, усамљена и пометена индивидуа копрца сведена на безначајну појаву. И то стање траје тако дуго и већ смо се на њега навикли и огулали да скоро и не примјећујемо како смо оно Кафкино одијело готово издерали на орвеловској фарми, гдје смо морали у извјесној мјери поживотињити, да бисмо опстали. И опстали смо у стварности која се неосјетно мијењала и у којој смо углуво преображени, можда не сасвим у кукце и свиње, већ у нешто још страшније, о чему Мирослав Алексић пише у можда понајбољим пјесмама ове књиге.
Иако се добро сналази и у строгој форми, ипак је „калуп осећајности“ овог пјесника слободан стих, пажљиво изнијансиран и озвучен фином и одговарајућом унутрашњом мелодијом. Критика је одавно утврдила да је Алексић претежним дијелом пјесник културе и високог општег и књижевног образовања, што му омогућава да се лако креће кроз нашу, али и свјетску књижевност, историју и митологију, нарочито старогрчку и да симболе књижевне и митолошке, алузије и парафразе инвентивно уплиће у своје стихове.. Мени се чини да су поједине пјесме у „Арапском капричу“ претрпане управо таквим симболима, док су у овој књизи они пажљивије бирани и сврсисходније упослени.
Мирослав Алексић је, у најкраћем, пјесник учености и надахнућа, изразите духовне и језичке концентрације, отворених чула за веристичке детаље, али и за метафизичке доживљаје; пјесник живе и свјеже имагинације коју под контролом држи нека врста увијек будне лирске интелигенције.
А да истинске поезије, чисте лирике има и без крупних симбола и пројекција, алузија и парафраза, показују пјесме о болу и тузи за ближњима, као што је, рецимо „Преферанс“ гдје пјесник дијели карте и онима којих више нема, или пак, још боља пјесма „Портрети“ у којој покушава да изобрази портрете оних „које смо одабрали/да с њима препознамо/значење света/изван самоће“ и то тако што ће истинске тренутке живота спојити замишљеним линијама, као звијезде у сазвијежђу. Ове пјесме показују како се дубоко лични бол и туга могу саопштити без патетике и сувишне сентименталности. И та једноставност, да не кажем и објективност, чини ове стихове дубински потресним. Оваквим чисто лирским стиховима украшено је, пажљиво и суптилно, „Кафкино матурско одело.“
Можда би ипак било боље да сам запис о овој одличној књизи почео од њеног посљедњег, носећег циклуса под насловом „Шишарка“ и од истоимене антологијске пјесме. У први мах се учини да се о таквој обичној и познатој ствари нема богзна шта рећи. Али пјесник ће управо ту у једноставном, обичном и готово баналном пронаћи симболичке залихе и „изненадити нас познатим“: „ У свакој семенки ладица/ у свакој ладици порука/ у поруци пише:/ Пасти на земљу и чекати кише…“
Шишарка мора, по вишњем налогу, пасти на земљу и то чини сваког прољећа да би из ње никао и, бодрен пјесмом, растао „мој зелени боре“, да би се, дакле, упркос свему обнављао живот. Шишарка потврђује да је све повезано не само суматраистички лелујаво, већ чврстим природним односно божанским везама. И кад вам се учини да се пјесма о неуништивој шишарци завршава, пјесник ће направити обрт и преко митског превоја (Алексић не може без таквих упадица) односно Диониса и његовог штапа са шишарколиком репликом на дршци, стићи до човјека уопште и сваког појединачно који у мозгу, ту између очију, има малу жлијезду у облику шишарке – „пријемник и предајник/наших љубавних порука/које не знајући, у сну/са Свемиром размењујемо“.
А на јави или пак „међу јавом и међ сном“, из те својеврсне лирске централе пјесник размјењује поруке у виду стихова и са собом и са свијетом. И са пјесмом у коју не улијеће на Пегазу, већ искорачује у њу као са папучице воза који убрзава између „постојања и путовања“, сјећања и заборава, вјечности и пролазности, између …
Ту су и поруке и цедуљице послате пјесницима, чија се судбина од памтивијека не мијења – Драинцу, Везилићу, Раичковићу, Лалићу…
Те пјесничке поруке стижу и до неких светих мјеста и личности, у обезбоженом свијету – до Савине, Пребиловаца, чак до Кубе у којој је можда излаз спас, до самог Христа затеченог у Гетсиманском врту, Светог Јована Претече и других.
Пјесник се препире и са својим двојником, односно егом том „саможивом хуљом“, са моћницима и господарима свијета и наших живота, а обраћа се рецимо и Чарлију Паркеру и Петру Пану као митским ликовима нашег времена.
Поруке су упућене и свијету у коме се, као у пјесми „Смрт Петра Пана“ поништавају све разлике и појединачна својства: „Коначно ће се све изједначити. /У као небо модрим маскама /И рукавицама/Умиљато ће цвилети/ свеопште ништа. У „Песми полуделих делфина“ читамо о стварности из које је извучен ваздух, коју вирус преображава „у трску која немушто шушти/ на неком будућем ветру“, док се милијарде рукавица пресијавају у океану, а „аватар уклетог крузера,/ за кога нема пристаништа,/прати песма полуделих делфина.“ У поређењу са оваквим свијетом, онај кафкијанско-орвеловски изгледа готово идилично. О томе свједочи и пјесма „Година лапота“.
Лапот је и код наших пјесника све чешћи мотив, иако антрополози и етнолози нису код Срба нашли овај обичај ритуалног убијања стараца. А он се изводи, уз алиби, како старце у ствари убија хљеб који би још да једу, а више нису кадри да га зараде. Савремени, планетарни лапот се не изводи само због хљеба, већ се старци убијају као носиоци знања и искуства, као памтеници и свједоци да постоје други и другачији свјетови. Они морају бити уклоњени како би несметано могла да траје програмирана садашњост као рђава бесконачност у џиновском карантину у којем је све што се миче подвргнуто строгом аудио-визуелном надзору.
Ту је, да не заборавим, и „Скаска о галебу“ из циклуса „Олово и улов“, такође антологијски вриједна пјесма у којој је пјесник угледао негдје у ченејском атару галебове како „чисте њиву“. Галебови као симболи витештва и слободе, лета и љепоте, преображени су „у бедно јато пешака“ у жалосном прехрамбеном напору: „слепљених крила до ушију/блатњаих ногу до колена/ суморнога срца до небеса“. Уз то, ако није сувишно рећи, они су једва достојни овог неправилног десетерца који призива њихову бившу славу. Несрећнији и од Чеховљевог, ови галебови посредно али упечатљиво симболишу вријеме у којем живимо. И све је више оних, не изузимајући ни потписника ових редова, који неодољиво личе на ове тужне птице.
У „Новогодишњој“, претпосљедњој пјесми у књизи, налазимо и ове стихове: „Уместо песама/птице певају рекламне слогане/бајалице и разбрајалице./ Ти спушташ главу на јастук/ и мислиш:/Строго жанровски гледано/живот можда и није лирска песма/него карневал утвара.“ Можда би се на тај сабласни карневал могло баш у Кафкином матурском одијелу (са шишарком у реверу) које чека ипак не случајно окачено на насловној страни. А маске већ имамо и Бог зна да ли ћемо их скинути прије него нам са лицима срасту.
Остави коментар