Аутор: Милован Балабан, историчар
Црногорци и завет у поеми Лажни цар Шћепан Мали
Поздрављам те витешки народе,
Права дико рода словенскога,
Огледало борбе нечувене,
Пречишћена искро вјековима,
Прогнаниче за част од тиранах,
Ко би икад мого вјеровати,
Да народац један без приправе,
може остат и противу стати
Дивљој сили свих залах састави,
Стамболијској грубијех аканах,
И отровној сили вјеровања,
Поздрављам те светињо словенска.
Ово су речи Шћепана Малог у поеми Лажни цар Шћепан Мали Петра II Петровића Његоша. На једном месту у поеми се говори како се прочула по црногорској земљи вест да је стигао у Црну Гору руски цар Петар III. Међутим, руски цар је преминуо 1762. док се радња поеме, која је историјски догађај, одиграва 1767. године, што говори да је сасвим јасно како је реч о самозванцу. Ово је прво обраћање лажног цара, који повлађујући сујети црногорској, епској и јуначкој, хвали народ са наравно потпуно другачијим циљем, који би се народски могао окарактерисати као завођење под Голеш планину. Даље следи читање писма царице Катарине које раскринкава самозванца и лакрдијаша, међутим највећи део народа у почетку то не схвата. Но, из онога што даље следи види се да Владика Сава то разуме. Шћепан, коме ово писмо није пријатно, каже Владики Сави:
Како ти се писмо допада,
Господине и владико свети,
Владика му одговара:
Ђаволика пјесма Шћепане,
У ружан си посо загазио,
Дакле, владика му одговара опомињућим тоном, упозорава га, али Шћепан имајући проблем да докаже легитимитет (а проблем је сам владика) сада почиње негативно да говори о Владики, али и уопштено о црквеним представницима:
Чујете ли ово мудровање,
Они су се мене уплашили,
Јер ћу им узети власт врховну,
Па кад им се власт узме врховна,
Предсказују страшну погибију,
Гори Црној и њеној слободи.
Дакле, Шћепан у тренутку када је његов идентитет доведен у питање, односно када се назире угроженост његове жеље да води Црногорце (мада ће се на превару наметнути и водити их неко-лико година), улази у сукоб са незаведеним црквеним великодостојницима (мало је и њих било), чуварима историјске и заветне свести народа. Светосавске и косовско-заветне мисли српског народа (тада није било двојбе, народ у Црној Гори се осећао као српски). Отуда Владика Сава на следећи начин карактерише појаву Шћепана Малог међу Црногорцима:
Ово није ништа до несреће,
И гријехови неки сустигли нас,
То је преврат доша и овоме,
Ка све српско што се превратило.
А на то Шћепан говори:
Црну капу ода зла биљегу,
Која лажи међу вама сије,
Те ту среће није у народу,
Којим капа руководи црна.
Црна капа су монаси и свештенство на челу са владиком, дакле, сви они који су до тада водили Црну Гору. Они који су чували искру косовскога завета, али и световно, руководили народом до 1852. године (када је Данило постао кнез и када је раздвојена световна од духовне власти) у условима османлијске окупације. Духовно вођство није нешто што је не бивало у српском народу. Митрополија црногорско-приморска била је саставни део Пећке патријаршије, руководеће институције и организма српског народа у оквиру Османлијске империје. Међутим, када је ова укинута Црногорци нису хтели да прихвате Грка за епископа. Отуда има мишљења да су Грци послали Шћепана Малог, међутим има и других претпоставки о његовом далматинском пореклу. Наиме, постоје и размишљања да је Венеција била узрок његове појаве међу Црногорцима.
Оно што је занимљиво свакако је питање да ли можемо узети један спев као показатељ историјске истине. Можемо да кажемо да предање и књижевно дело могу бити компатибилни са историјом, чак могу да објасне много више од сувих факата, а исто тако и да прикажу доживљај духа епохе много више од науке. Поготово ово важи када су у питању идентитетски појмови, дакле нешто што припада добрим делом и осећају. Такође, морамо се приклонити Његошевом схватању јер је он дубоко прожет осећајем и трагиком свог народа. Његош је у читавој драми црногорској (односно у драми очувања завета што је био смисао живота и одрицања црногорских племена) управо главни лик, у којем се све открива.
Није случајно Иво Андрић рекао да је Његош заточник косовске мисли. После Његоша почиње Нови век у историји Црногораца, али тек пошто је велики песник објаснио и пројавио суштину Косовског завета, а самим тим и смисао Црногораца и Црне Горе, те показао и путоказ за будућност када су у питању праве вредности и право, косовско опредељење. Велики српски песник, национални геније, био је и остао луча која светли у нововековним изазовима секуларизованог и на штету вере модернизованог друштва у којем и данас живимо.
Отуда је Његош незаобилазан фактор у тумачењу свега што је везано за црногорско, како некада тако исто и данас. У поеми Лажни цар Шћепан Мали Његош убедљиво објашњава намеру лажног цара да се додвори црквеним предводницима народа, али када самозванац од неких бива схваћен почиње да хушка народ против оних који су га открили, не либећи се да то ради, подилазећи му, против цркве, против црноризаца, знајући да су му они препрека за остварење циљева везаних за овладавање и владање Црногорцима. То је уочљиво код Теодосија Мркојевића (у поеми игуман манастира), који схвата лажног цара када почиње да атакује на достојанство монаха, чувара завета. Најпростије речено они су му препрека остварења личних, властољубивих циљева. Лажни цар хоће да развлашћењем монаха (носилаца заветног духа) обесмисли заветну мисао и заветну идеју, да преузме власт над свим, укључујући и цетињски манастир где је било седиште митрополита црногорско-приморских.
Завет посматран кроз историју
Историјски гледано корени Црне Горе сежу још од историје зетске земље (наравно и још даље у историју, али то није тема овог рада). Када су Османлије загазиле на Балкан рушећи све пред собом пале су Србија, Босна и Херцеговина, пре тога јужне српске земље. Зета је остала последња, али без изгледа да се одржи. Господар Иван Црнојевић, бежећи од Турака, преместио је престоницу на Жабљак, потом на Обод, па на Ријеку Црнојевића, да би се на крају скрасио на неприступачном Цетињу, брдовитом и тешко освојивом крају. Ту је саградио манастир посвећен Пресветој Богородици, данашњи манастир (срушен током Бечког рата, али поново обновљен). Манастир је изграђен 1485. године, а око манастира, на просторима четири нахије створено је језгро Старе Црне Горе. Оно је представљало метохе манастира, који су као чувари завета требали манастир да бране и хране. Има мишљења да је Иван Црнојевић предао чак и световну власт тадашњем митрополиту Вавили да се брине о духу, завету, да се у манастиру исти чува, док би околно становништво у Старој Црној Гори било световни гарант манастира и завета, као и бранилац вере и начина живота.
Црна Гора се до тада спомиње само као топоним. Прво спомињање Црне Горе као управне јединице забележено је када је Станко (поисламљени син Ивана Црнојевића) 1513. постао владар новоствореног санџака Црна Гора. Санџак је постојао до око 1530. године, а престао да постоји одласком Станка, Станише Црнојевића, односно Скендер бега. Ово је битно да би се схватио и смисао имена Црна Гора, а самим ти и компликованости идентитета Црногораца. Услед дуго-трајног отпора турској сили, као и чувању косовског завета (где су постојале легенде готово за свако племе да потичу од косовских јунака), услед изграђивања епског и јуначког мита, народ у ове четири нахије, окупљен око манастира пресвете Богородице на Цетињу, почео је у свом идентитету да носи црногорски осећај. Међутим, он је надограђен на српски, заветни идентитет, од којег се не може одвојити, а да се не претвори у његову супротност.
У време владике Данила (овековеченог у Горском вијенцу), а касније и Петра Цетињског, Црна Гора је демонстрирала непокорност и неговање косовског култа и завета. Јуначки народ, епски, непокоран ствара своју врсту идентитета, али надограђеног на српски идентитет и неодвојив од њега. Као таква ова земља је Турцима Црна, како каже један Турчин у поеми Лажни цар Шћепан Мали игуману цетињског манастира Теодосију. Карадаг је назван султан, због Црногораца, који су, како кажу Турци, црни да не могу бити црњи. Црногорски осећај, када је заветни, компатибилан је у потпуности са српским, али када је само епски и јуначки, он може да се одвоји од српског. Одвојен од српског може да постане у ономе тренутку када се одвоји од заветног и црквеног. Шћепан Мали подилази управо том епском наративу, хвалећи Црногорце како би их одвојио од црквеног и заветног.
Временом се код Црногораца, баш услед овог епског и јуначког, развија свест о посебности у српском народу, што је опет условило претензије на првенство, које су неретко неостварене водиле ка изграђивању посебног црногорског националног идентитета, одвојеног од српског. Дакле, епско и јуначко одвојено од заветног наратива, а надограђено стварањем државе и осећајем државног заједништва, код Црногораца је стварало услове за изграђивање модерног националног антисрпског идентитета. Међутим, то још није био довољан услов за стварање монтенегринског идентитета. Било је потребно да се читав простор утопи у заједничку југословенску државу, затим да поједини представници црногорске елите не успеју да се остваре у новонасталим околностима, као и да се на ово надограде интереси споља који су ишли за раслабљивањем српског фактора. Све ово је условило да дође до постепене реализације и остварења црногорског идентитета наслоњеног на антисрпску основу.
Литије – обнова заветног духа
Данашњи феномен литија превазишао је сва очекивања. Он је својеврсно чудо пошто овакво васкрсење заветног духа нико није очекивао, укључујући свештенство, највишу црквену јерархију, као и читав народ. Литије су резултат дуготрајног, присилног уплива страног утицаја и наратива, који је фаворизовао црногорско (монтенегринско) на уштрб заветног-српског, што је створило антисрпски, монтенегрински идентитетски осећај. Литије су обухватиле оне који се изјашњавају као Срби, али и оне који се осећају Црногорцима, али припадају СПЦ. Сви они су заједно и због тога је ово велики блесак и појава заветног духа. Литије су ход ка обећаној земљи, духовне стварности која преображава народе, а која је гост са неба и која је библијског духа и стварности.
Занимљиво је да су у литијама и они који се осећају Срби и они који се осећају Црногорцима. Литије су после дугог периода први догађај који уједињује народ у Црној Гори, иначе склоној поделама које су присутне последњих деценија, па и векова. Неколико деценија уназад много тога је делило тај несрећни народ. Увођење црногорског језика (немамо ништа против црногорског језика као права оних који желе тако да именују тај језик, али имамо против насилног натурања истога онима који се сматрају да говоре српски језик), признање Косова, итд. Све ово се насилно спроводило затрпавајући заветни дух у народу (али и најпростији осећај националне припадности), који је компатибилан са српским. Литије су омогућиле да после дуго времена велики део народа Црне Горе буде заједно, обједињен у заветном духу у ходу ка обећаној земљи (у светосавско-косовском заветном духу), што и јесте симболика литија.
Непосредни повод (а и један од кључних разлога) за литије је напад на српску православну цркву и покушај стварања, тзв. црногорске православне цркве. Ово је прокламовао Мило Ђукановић на партијском конгресу ДПС-а. Мило, као некада самозванац Шћепан Мали, покушава да оцрњивањем, чак и протеривањем цркве лоботомира сопствени народ, одвоји га од аутентичних корена и тако влада њиме на своју и корист својих ментора. Са друге стране, можемо рећи да партијски пројекат прављења цркве није ништа ново на овим просторима, те да вуче корене из комунизма, али је наслоњен на наводни црногорски национални идентитет, који је почео да се ствара још у време Другог светског рата, као последица незадовољства неких Црногораца третманом у новој држави Југославији. У почетку, у божићној побуни после Првог светског рата и током стварања југословенске државе, он није био антисрпски, али је временом у једном делу народа то постао.
Током окупације у Другом светском рату прокламује се црногорски идентитет, а на ту матрицу се наслањају комунисти суптилно изграђујући овај хибрид скоро пет деценија своје власти. То је дало резултате, те се добар део становништва Црне Горе почео осећати као Црногорци, што није спорно у смислу њиховог права на тако нешто, али је подложно историјској анализи. Играјући на карту овог идентитета, прокламујући његову угроженост, са циљем да се сви Срби претопе у Црногорце, монтенегринског наратива, односно антисрпског наратива (што је историјски парадокс) актуелна власт у Црној Гори је одлучила да зада последњи ударац српском идентитету протеривањем СПЦ. Као одговор на ово почеле су литије, надахнуте не бивалом енергијом, неразумљивом практично читавом свету, укључујући наравно и одрођене црногорске властодршце.
Раздвајати српско и црногорско (део јединственог идентитета) значи стварати поделе. Оне могу једно време да егзистирају, али кад-тад дође до експлозије, која се данас манифестује литијама. Тамо народ као да је жељан јединственог става, упркос дугодеценијским дељењима, после којих заиста један део народа осећа српски национ као исконског противника. Међутим, већи део оних који се осећају као Црногорци нема отклон од српског националног идентитета, па је политику превеликог затезања схватио као притисак.
Када се та политика дрзнула да протера СПЦ они су устали. Тиме су монтенегринску политику демаскирали и обновом заветног духа (мада многи нису тога потпуно свесни, то је више инстиктивно), без политичког мотива, створили услове да дође до промене и у политичкој сфери у црногорској држави. Да ли ће неминовне политичке промене донети ново-стара поимања црногорског идентитета, компатибилног са српским, видећемо, али је сигурно да су литије биле одраз једног дуго година потискиваног заветног духа, те да су пробудиле оно најбоље у читавом народу Црне Горе.
Остави коментар