Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Позната руска историчарка Наталија Нарочницка у капиталном делу Русија и Руси у светској историји указује на тектонске промене које је средином 19. века у руској друштвеној свести изазвала лекција изгубљеног Кримског рата (1853–1856). Као последица великих комешања на интелектуалној сцени тога доба настала је студија Николаја Данилевског Русија и Европа (1871) која је временом постала својеврсни манифест „руске цивилизацијске геополитичке школе“. Данилевски указује на дубоке противречности између романско-германске Европе и Русије, које нису плод само различитих политичких и економских интереса, и извлачи закључак о потреби стварања „самобитне словенске цивилизације“ као неопходном предуслову за опстанак Руса и осталих словенских народа. Велики мислилац заступао је становиште о ослобађању Цариграда и стварању Свесловенског савеза у којем је сматрао да мора да буде места за Пољаке и Мађаре, а које је описивао као „непријатељске елементе“ због њихове дуготрајне изложености западним културним и религиозним утицајима. Данилевски је самим издвајањем словенске цивилизације из западноцентричног тумачења светске историје (на којем су инсистирали многу руски западњаци – прим. аутора) створио духовне предуслове за теоријску и практичну артикулацију геополитичког концепта „Русије-Евроазије“ који је по П. Савицком „окончан до краја 19. века“. О томе на веома убедљив начин сведоче радови К. Леонтјева Византизам и словенство или дело В. Ламанског Геополитика панславизма.
У чланку Евроазијство који је објављен у Евроазијском времеплову (Берлин, 1925) Савицки је на особен начин реинтерпретирао идеје Ламанског о постојању три макроцелине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије које дели планина Урал. Полазећи од физичкогеографске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич уводи појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Ова теза о географској интегралности и централности Русије-Евроазије послужила је као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство“ (Географске особености Русије, 1927). Занимљиво је да су руски евроазијци у емиграцији пажљиво пратили развој догађаја у Совјетском Савезу, а већина од њих са симпатијама посматрала јачање совјетске државе и Пакт Молотов – Рибентроп 1939. године. Тако је Савицки у једном тексту писао о линији Трст – Чешке планине – Познањ „као западној граници руских интереса“.
Подела интересних сфера на евроазијском континенту после 1945. године несумњиво говори о постојању евроазијских структура и у Совјетском Савезу (црвени евроазијци). Мапа послератног разграничења са Западом само се делимично поклапала с картом Савицког из 1927. године. Иако је Совјетски Савез ставио под контролу подручје Источне Европе, изван совјетске западне интересне сфере, остала су подручја Трста, Западне Немачке и СФРЈ, што је стратешку позицију у Европи чинило врло сложеном. Ситуација се веома закомпликовала после раскола са Титовом Југославијом 1948. године и каснијег сукоба са Кином, која је од седамдесетих година прошлог века ступила у неприродни савез с атлантизмом. Нема сумње да је оваква геополитичка позиција била дугорочно неодржива и као таква је допринела одлуци о „самораспуштању Совјетског Савеза“ 1991. године (реч је о једној од верзија светске историје коју заступају многи конспиролози – прим. аутора).
Ипак, веома брзо, једна група руских теоретичара обновила је интересовање за евроазијство, разуме се, у битно другачијим међународним околностима. Поред нових евроазијаца и други теоретичари (који нису изворни евроазијци – прим. аутора) ове хипотезе уграђивали су у различите сфере руске стварности: верско-цивилизацијску, идеолошко-политичку, војно-стратегијску, економску, културолошку и медијску. Тако је генерал Л. Ивашов првобитно традиционално словенско-православно геополитичко полазиште о интеграцији Русије и Белорусије допунио залагањем за реинтеграцију неких бивших совјетских република (Украјина, Јерменија, Казахстан) којима би требало прикључити „муслиманску компоненту“, што је гледиште блиско неоевроазијцима. А. С. Панарин је писао о „православној цивилизацији у глобалном свету“ уз занимљива запажања о евроазијском положају Русије која је огромном територијом и геодиверзитетом предиспонирана да игра посредничку улогу. Он је посебно истицао улогу велике руске равнице као најкраћег копненог пута који повезује Индијски океан са Атлантиком и Северним леденим океаном, као и централну Азију са Европом. На тај начин Русија спаја евроазијски Запад и Исток и тако разблажује дијаметрално различите културне кодове. Отуда је Панарин евроазијски руски простор сматрао парадигмом прожимања архетипова Степе и Мора. Суштина Дугиновог „новог евроазијства“ је у практичној примени начела „мислити просторно“. То подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, он гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању.
На тим основама формирана је Евроазијска економска заједница која је данас „најреспектабилнији чинилац међудржавног повезивања на постсовјетском простору“. Овај савез ће, према признањима водећих западних геополитичара, имати све више утицаја у будућности, јер се клатно глобализације све више помера ка Истоку – где се појављује нови тежишни центар глобалне економије који предводе Кина, Индија и Јапан. Реч је о својеврсној противтежи глобализму који је суштински савремени постмодернистички пројектован концепт атлантизма.
ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Конспирологија, БРИМО, Боград 2001; Наталија Нарочницка, Русија и Руси у светској историји, СКЗ, Београд 2008; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепије, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар