Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Једно од најзначајнијих и најзабавнијих дела са почетка XVI века, а које се и у данашње време може сматрати актуелним јесте Похвала лудости (1509) холандског хуманисте Еразма Ротердамског. Иако у руху карневалски изреченог говора против свеколиких институција и лажних моралиста, похвала коју Лудост говори себи у част доспела је на озлоглашену листу Index Librorum Prohibitorum, а њеног аутора обележила као неподобног и противника црквених великодостојника. Каснијим делима, та аура ће га још више обавити и допринети репутацији „светогрдника“ са папине, чак и са Лутерове стране (који ће га прозвати „краљем Амфибија“).
У есеју Еразмова Похвала лудости: Ривалство и лудост, Џон М. Куци истиче битност добро утемељене политичке позиције Еразмовог приповедача Лудости, „будале која тражи дозволу за критику свега и без одмазде, јер је њено лудило дефинише не сасвим као особу и према томе није политичко биће са политичким жељама и амбицијама“. Лудост указује на могућност критиковања свега што је труло у систему, а које проистиче из „необичног промишљања о ограничењима било којег пројекта говорећи у име лудила“ (Куци). Одевена у несвакидашњу гардеробу, она присутнима, својим присталицама „архилудацима“, приређује угођај инспиративним говором у 68 ставки, прожетим сатиром, ругањем, иронијом и смехом. Еразмо преузима и омиљени жанр свог времена – похвалу – резервисан за глорификацију светих људи, онеобичавајући га избором особе која чини окосницу дела.
Еразмо Ротердамски је, суочен са несрећом губитка родитеља у раном узрасту, имао прилику да упозна сва лица и наличја црквеног живота јер су бригу о њему преузели свештеници. Поред тога, док је сазревао и слутио могућности животног позива, откривена је Америка, реформа цркве је била близу (сматра се да је он њен претеча). Много тога је упућивало на корените промене, те је и његово најпознатије дело настало у том маниру. Све је у Похвали лудости подвргнуто критици кроз подсмех који је каткад доброћудан, али чешће оштро усмерен против делова друштва који су своје положаје и материјално благостање користили за задовољавање само својих, често ниских, потреба, а науштрб оних који су били на нижем друштвеном ступњу. Нико није остао поштеђен у смехотресној тиради коју је Лудост издекламовала замишљеној публици: ни свештеници, ни филозофи, ни адвокати, ни граматичари… Њихове су страсти проказане и представљене као ниске, њихов је начин манипулације приказан до детаља, а све то из перспективе Лудости која ће напослетку своју брбљивост правдати тиме што је жена, па још и Лудост.
У уводном делу она упућује на своју индивидуалност, наступа из позиције доминанте која управља свим људима и којој нико није потребан – ни да је хвали, ни да јој диже храм, „јер како ће неко да ме окује у границе кад се моја моћ протеже тако далеко по свету, како ће неко да ме подели кад ме читав људски род поштује као божанство?“ Настављајући у истом маниру, најпре се подсмева онима који су наизглед паметни а своју умност заснивају на броју непознатих или застарелих речи које користе у свакодневном говору, како би збунили саговорнике јер људи „поштују нарочито оне ствари које су им непознате“. Због тога је њен говор полетан, свима разумљив и духовит – њој нису потребне компликоване синтагме јер и без тога „влада и над владарима“, а у томе јој помажу слушкиње Самољубивост, Ласка, Заборавност, Лењост, Наслада, Лакомисленост, Разузданост, Гозба и Тврди сан. Њена је моћ видљива у опстанку бракова и пријатељстава, у лагодном провођењу старости, у понашању свих богова, који захваљујући њеним чарима уживају у животу. Није занимљив само садржај овог инспиративног излагања, који се поступно креће ка климаксу критике, већ и начин говора. Лудост пљеска, износи духовите опаске о односу мушкарца и жене, о репродуктивним органима, потцртавајући свој утицај на благостање сваког човека који себе сматра срећним. „Ако мене будете искључили из друштва, ниједан човек неће моћи да живи са другим“, изјављује Лудост објашњавајући природу свог дејства на хармонију међу члановима сваке заједнице.
Према њеним речима – живот је извесна игра лудости којој се сваки човек у неком тренутку препушта. Она их ослобађа тешкоћа и осећаја који их ограничавају у постизању испуњености и среће, дарујући их лакомисленошћу, заборавом и незнањем, када је потребно. Како би истакла значај свог удела у животу људи, често прави поређења са онима који јој нису наклоњени, најчешће филозофима и теолозима, мудрацима који век проводе без икаквог весеља. Они нису драги ни краљевима јер им саопштавају само жалосне ствари, док је Лудост ту да буде лакрдијаш и да кроз шалу и досетку утиче на монарха који ће јој опростити и истину изречену из простодушности. Њене су слушкиње „мед и зачин целокупног друштвеног живота“, због њиховог деловања опстају бракови, пријатељства, градови, самопоуздање. Њиховим замешатељством дисциплине попут медицине, песништва, говорништва и многих других опстају, као и заједнице. Лудост је везивно ткиво које на окупу држи цео свет и она је доступна свима, за разлику од врлина које богови дају само појединим људима. Она се не поистовећује са боговима, већ истиче да је боља. Читав свет је њено светилиште, а сваки човек кип направљен у њену част. „Бескрајни вашар“ људи који захваљујући њеном залагању често засмејава и богове, обдарен је самољубљем због којег се и кандидују за занимања за која можда нису талентовани. У једном тренутку, кад помисли на реакције других поводом тога што често подстиче човека да ради нешто што није прикладно, а што га усрећује, Лудост поентира ставом да је боље да живи тако и буде срећан, него да себи одузме живот јер га ништа не увесељава.
Честа окренутост природи и понашању људи од постанка света, битан је аспект са којим Лудост упоређује ситуацију у својој свакодневици. То је, пре свега, добро полазиште за подсмех онима који у бесомучном учењу проводе дане, сматрајући све оне који се разликују од њих апсолутним игнорантима. Један од примера је ситничавост монаха којима је величина тонзуре или боја одежде довољна да би ушли у сукоб са онима који не поштују прописе толико доследно. Еразмо Ротердамски највећи део своје похвале конципира као антипохвалу људима из црквених редова, упућујући на њихову извештачену побожност и лажни морал. Он критикује све што је лажно, желећи за народ искрену религиозност која ће имати опште људско значење. „Нема човека који би могао живети пријатно ако није посвећен у моје тајне и ако не ужива у мојој милости“, каже Лудост говорећи о свом значају у животу црквених људи који захваљујући њој заборављају на своје праве дужности и који не би ни пожелели свој положај када би о њему размишљали разумно. Са друге стране, уз безумље имају све што задовољава њихове страсти – поседе, новац, младе жене, моћ да ономе коме је до тога стало продају опроштајницу грехова и додатно напуне своју касу.
КЊИЖЕВНОСТ
Еразмо на занимљив начин пише и о уметницима. Према Лудости, многи би се пре одрекли очевине него свог позива, а што су веће незналице – то су уображенији и задовољнији собом. Ту Лудост налази простора да се подсмехне образовању као непотребном траћењу времена и провођењу бесаних ноћи над списима, јер уз мало њене интервенције, свако може охрабрити себе да је уметник. Због тога су „пискарала“ срећнија у односу на граматичаре, јер су слободни да пишу кад им падне на памет, нису везани за школе, дечурлију и (м)учионице у којима траће дане. Песници, са друге стране, имају циљ да увесељавају лакрдијама и смешним причама, да промовишу шалу и смех. Свака крутост у уметности је изложена подсмеху и претпостављена јој је спонтаност и невезаност за правила. Еразмо књижевницима признаје заслуге које су имали у борби против дискредитације њених чари – књижевници су једини који су опевали или описали Лудост, и то у позитивном светлу. Једино је у књигама Лудост забележена као неумитност којој би се човек требало препустити. Чак и пасажи из Библије сведоче њој у корист. Заправо, Лудост их тумачи на тај начин, јер места на којима се помиње су у контрасту са мудрошћу која је васколики весник брига, те је стога Лудост симбол пријатности. И поједини филозофи су је представили у сјајном руху, попут Софокла, не одричући јој квалитете које има за успостављање хармоније у животу.
Лудаци живе „као бубрези у лоју“, често седе на крми државе, пливају у новцу, управо зато што су обдарени милошћу заборава који им замагљује поглед на обавезе и на морално понашање – то нам приповеда Лудост из визуре оног који је у таквом устројству света учествовао. Еразмо Ротердамски слути велике промене које су неопходне у систему а које морају уследити како би се избегао апсолутни одрон свих вредности. Овим манифестом хришћанске врлине, којим је на себе навукао гнев свих оних који су се препознали у фигурама безумника вођених страстима, започела је борба за повратак правим хришћанским вредностима.
ЛИТЕРАТУРА
Ротердамски, Еразмо (2012). Похвала лудости. Прев. Даринка Невенић Грабовац. Нови Сад: Кућа добре књиге; Чачак: Сито принт.
Coetzee, J. M. (1997). Giving Offense: Essays on Censorship. Chicago: University of Chicago Press.
Остави коментар