Аутор: др Милош Савин, историчар
Још почетком револуционарног периода у Мађарској 1848. године, искристалисала су се два облика политичког мишљења међу министрима Мађарске владе. За разлику од Кошутовог револуционарног радикализма, Деак је представљао тзв. странку мира. Од раније познат као успешан правник и опозициони дисидент, Деак је ушао као министар правде у мађарску револуционарну владу на предлог и из поштовања према њеном председнику Лајошу Баћањију. Упркос неслагању са аустријсим тоталитаризмом и хегемонијом у односу на Мађаре, белодано је на Деака значајно утицала и политичка мисао Иштвана Сечењија, о неопходности реформи, те одређеног аустро-угарског договора.
Као министар правде у мађарској револуционарној влади, Деак је путовао у више наврата у Беч, како би покушао да иницира разговоре о аустро-угарском компромису, те да ублажи значај кошутових екстремних либерала, иако постоји и гледиште које оспорава тадашњи Кошутов либерализам, пошто је он био предводник ситног феудалног племаства, а не грађанства у западноевропском смислу. Током постреволуционарног доба, након пада Баховог апсолутизма, током јесени 1860. године, аустријски цар Фрања Јосиф се одрекао апсолутизма и подарио, односно октроисао нови устав тзв. Октобарску диплому. Овим уставом је историјским земљама (у које Српска Војводина није спадала), обећао, односно наговестио, одређени степен аутономије, таман толики да не омета централну власт. На овај начин је Угарска дошла у одређену уставом гарантовану аутономију. Међутим, мађарско друштво није као што је Фрања Јосиф очекивао са одобравањем дочекало овај привремени устав, напротив, жупанијске скупштине су често гласале за представнике револуционарне политичке емиграције. У нади да ће Земаљска скупштина угарске односно, сабор, донети декларацију о прихватању Октобарске дипломе, Фрања Јосиф је заказао његово одржавање за 1861. годину.
На сабору је дошло до жестоке конфронтације између Странке адресе, коју је предводио Деак, а чији ослонац су били поседници из северног мађарског подунавља, те Странке резолуције, коју је предводио повратник из политичке емиграције Ласло Телеки, а ког су подржавали потиски поседници. Деак се залагао да се усвоји адреса којом би угарски сабор, односно земаљска скупштина, признао Фрању Јосифа за реалног краља Мађарске односно Угарске. Супротно овоме Телеки и чланови странке резолуције нису признавали Фрању Јосифа, с обзиром да приликом његовог проглашења за аустријског цара, односно мађарског краља, није испоштована процедура да мађарски сабор то априорно санкционише. Превагу у сабору је имала Телекијева странка, до самог финиша, када је у дану пред гласање Телеки извршио самоубиство. Под новонасталим околностима, на гласању је победила Деакова странка са свега три гласа разлике.
Ова подела је ударила темељ, каснијим политичким поделама у Угарској. Након распуштања ове скупштине, у периоду владавине аустријског канцелара, Антона Шмерлинга од 1861. до 1865. поново је појачана репресија и централистичко насиље. Тек у периоду пред нагодбу од избора за Угарски сабор 1865, па до Аустроугарске нагодбе 1867. године, дошло је до извесне плурализације политичких односа у Угарској.
Током привремене уставности значајну улогу је имала Деакова политичка странака, затим странка левог центра, те странка крајње левице. Како би се избегле евентуалне забуне, појмови леви центар и крајња левица нису означавали идеолошке позиције, већ места у скупштинским клупама, где су седели посланици. Деакова странка, иако је имала највећи број посланика на угарском сабору, представљала је скуп разнородних политичких идеја и протагониста. Унутар ње су деловали конзервативци, клерикалци, ситни племићи, аристократија, грђани… Ово је била класична странка клијентелистичког типа, чији су чланови, без обзира на политичке разлике у њој видели могућност каријерног и финансијског успеха, након стабилизације, до које би довела аустро-угарска нагодба. Упркос бројности посланика, Деак је након нагодбе одбио да постане председник угарске владе, уступивши ту позицију Ђули Андрашију, аристократи који је са Кошутове прешао на Деакову страну.
Тзв. леви центар, од ког ће се формирати Либерална странка, базираће своје чланство, претежно на бивше чланове партије резолуције на челу са Калманом Тисом. Тиса ће временом постати алфа и омега мађарске политике. Успеће да опстане на челу угарске владе од 1875. до 1890. године. Леви центар је свој програм базирао на тзв. „Бихарским тачкама“, захтевајући ревизију нагодбе ка већој самосталности Угарске. Залагао се за самосталну мађарску војску, већу самосталност Мађарске и интензивнији национални развој. Ова групација није била спремна да своје захтеве радикализацијом претвори у дело, већ је демагогијом магнетисала значајан број оних који су били незадовољни нагодбом. У периоду од Октобарске дипломе па до Аустроугарске нагодбе, ова групација је рачунала и на подршку српских либерала из Војводине, на челу са Светозаром Милетићем.
До разлаза је управо дошло услед Милетићеве принципијелности у борби за потпуну независност Угарске, те споразуму између Мађара и немађарских народа Угарске. Циљ Калмана Тисе је био да каналисањем незадовољства дође на власт, док Светозар Милетић није могао да има сличне амбиције као борац за равноправност народности и права грађана. Крајња левица је остала доследна борби за принципе прокламоване 1848. године и одана Лајошу Кошуту, који се налазио у политичкој емиграцији. Из ње ће се изродити Четрдесетосмашка странка, односно Странка Независности.
Порази које су Хабзбурговци трпели од стране Италијана и Пруса нису оставили Фрањи Јосифу могућност да негује антагонизме у оквиру Аустријског царства. Свестан чињенице да је дотадашњи модус операнди његове династије био „завади и владај“, одабрао је да се нагоди са појединачно већим, односно потенцијално најопаснијом групацијом, а то је било мађарски велепосед. Нагодбом, Хабзбуршка монархија је прерасла у Аустроугарску, специфичну државну творевину, до тада невиђену у Европи.
Западним делом државе, односно историјским аустријским покрајинама се управљало из Беча, док се источним управљало из Пеште, односно након извесног времена Будимпеште. Јединство две готово државе презентовао је владар, који је био уједно аустријски цар и мађарски краљ. Држава је имала заједничку инострану политику, армију и финансије које су биле задужене за функционисање заједничких органа. Осталим аспектима државног поретка су се бавили унутрашњи органи Аустрије и Угарске.
Обе државе су имале сопствене дводоме парламенте и њима одговорне владе. Упркос одредбама Нагодбе који су предвиђали стварање заједничке владе, ситуација је била знатно другачија. Цар је по сопственом нахођењу постављао министре иностраних послова, војске и финансија, којима је лично руководио, без икаквог зајеничког парламента, председника владе и сл. Постојало је и одређено координационо тело на које су позивани министри из бечке и будимпештанске владе ради договора, али ни ово тело није имало форму органа извршне власти. Уместо органа заједничке законодавне власти постојеле су две делегације, једна коју је слао мађарски парламент, а другу аустријски, и које су имале по шездесет чланова. Делегације су радиле одвојено, а сатајале су се само ради гласања. Током целог постојања Аустроугарске, по један заједнички министар је био Мађар или држављанин Угарске. Прецизније говорећи, угарски држављанин никада није био војни министар.
Нагодбом је била предвиђена сразмера за финансирање заједничких послова, спрам богатства држава чланица, тако да Аустрија сноси 70% трошкова а Мађарска 30%, што је често изазивало незадовољства и узајамне оптужбе. Обе државе чланице су основале и своје територијалне јединице, као део заједничке војске, па су тако настали мађарски домобрани, односно хонведи. Једно од највећих последица Нагодбе је било развијање капиталистичке привреде. С обзиром да је у претходном историјском периоду Угарска била доминантно пољопривредна земља, што је било у интересу Беча и крупних мађарских велепоседника, она је по заостајању у капиталистичком развоју била сличнија царској Русији него западноевропским државама. Стабилизација политичких околности, као и изградња развијене железничке мреже, створили су позитиван кредитни амбијент који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно бржи него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала је довела до тога да се број кредитних установа повећао за двдесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након нагодбе, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, попут Ротшилда и других банкарских кућа. Наравно, суштински интерес страног капитала није био да остане заробљен у Мађарској, него да се увећан врати својим матичним установама, али са обзиром на то да је постојао дефицит домаћег капитала, у почетној фази, он је иницирао огроман раст привреде. Временом је дошло и до акумулације домаћег капитала, који је путем штедних задруга пласиран у производњу.
Ипак, овај период није познат само по успону, него и по честим привредним кризама, од којих је најпознатија она из 1873, проузрокована крахом берзе.
Огромну промену у функционисању привреде донела је изградња пруга у Угарској. Прва пруга је изграђена 1846. године, а до избијања револуције постојало је свега две стотине километара пруга. До пада Баховог апсолутизма овај број ће бити удесетостручен, али и даље недовољан за обимнији привредни развој. Превоз робе и пољопривредних производа се махом одвијао путем река и канала, пошто су копнени путеви услед блата и ветра били тешко проходни током готово пола године, и сводили су се искључиво на запреге. До почетка двадесетог века, цела Угарска, укључујући посебно данашњу Војводину, била је добро повезана пругама, којих је било преко седамнаест хиљада километара. Наравно, експанзија изградње железница је максимално злоупотребљавана за разне коруптивне активности и стицање екстрапрофита, што је доводило до бројних проблема и афера.
Развојом железнице, пољопривреда угарске, је достигла свој апсолут, с обзиром да је прехрана аустријског дела монархије зависила од производа из панонске низије. Железница је олакшала и појефтинила транспорт и тиме допринела интензивнијој производњи и већој заради.
Путем иригације, мелиоризације и орањем великих ливада дошло је до повећања обрадивог земљишта. Развој пољопривредне науке је допринео смени пољопривредних култура на истој површини, чиме је све мање земље остајало упарложено, што је довело до дуплирања дотадашње производње. У овом периоду је дошло и до обимног коришћења пољопривредне механизације. Обим ратарске производње је проузроковао и развој интензивног сточарста. Многи средњи поседници нису успевали да се прилагоде капиталистичкој утакмици у пољопривреди, чиме су неретко губили поседе у корист велепоседника и прерастали у аграрну сиротињу и беземљаше.
До саме Аустроугарске нагодбе, на подручју Угарске готово да није ни постојала озбиљнија индустрија, до њеног знатнијег развоја долази тек у последњим деценијама XIX века. Услед уплива аустријског капитала долази до формирања акционарских душтава, које желе да оплоде инвестиције учествујући у привредној утакмици. Ово представља значајну новину, пошто су почеци мађарске индустрије везани пре свега за иницијативу индивидуалних капиталиста. Деоничарска друштва су доживела прави полет у производњи до велике економске кризе, односно краха берзе 1873. године до ког је дошло у целој Европи, пошто је продукција привредних производа прерасла потражњу за њима. Након овог догађаја, попут облака од сапунице су се издувале фабрике створене искључиво на спекулативном капиталу, којих није било мало, али већ почетком осамдесетих година долази до значајне стабилизације индустрије, овај пут базиране на реалнијим основама. Битно је нагласити да је упркос успесима и у привреди и у пољопривреди, Угарска и даље заостајала за европским државама свог доба.
Општу модернизацију државе, пратила је и повећана брига за јавно здравље, што је резултирало повећањем броја становника. Дошло је и до значајног преливања аграрне сиротиње у индустријски пролетеријат, као и до сеобе становништва у веће индустријске центре, на првом месту у Будимпешту. Престоница Угарске је за мање од педесет година повећала број становника са сто педесет хиљада на преко седам стотина хиљада становника. Бројно мађарско ситнопоседничко племство, кључни елемент револуционарних догађаја из 1848/49. године, остало је у потпуности без поседа, али је своје ухлебљење нашло у разним државним органима. До краја века готово четири милиона становника Угарске су били слуге и надничари. Индустријски развој, ипак, није био довољно велик да упосли ове људе, а помисао о било каквој аграрној реформи у њихову корист била је једнако страна свим мађарским владама.
У овом периоду долази и до стварања радничке, индустријске, ванаграрне, класе у Угарској. Број индустријских радника је износио преко пола милиона људи, што је чинило скоро 14 процената популације Угарске у ужем смислу. У поређењу са Аустријом ово је било скоро дупло мање, а са Немачком и државама западне Европе, готово занемарљиво. Скоро сви угарски радници су настали од аграрне сиротиње, која је била принуђена да се пресели у индустријске центре услед егзистенцијалних разлога.
Представници Деакове странке су у периоду изградње пруга и развоју привреде до те мере огрезли у корупцију да је почела значајно да им опада популарност. Истовремено, Тисин леви центар се почетком седамдесетих уморио од опозиционог рада, што је довело до осипања чланства, жеље за ресурсима, подели политичког и корупционашког колача, односно плена. До спајања Деакове и Тисине странке је дошло 1875. године, формирањем Либералне, односно слободоумне или Странке слободног принципа.
При формирању поменуте странке, Тиса се суштински одрекао својих ранијих политичких принципа. За разлику од већине европских странака сличног назива, мађарска либерална странка се није састојала од представника грађанства, већ пре свега од поседничког сталежа. Тиса је постао челник уједињене странке, сада у служби политике дуализма. Либерална странка није била сензибилисана за социјална питања, као ни за питања народности, напротив, где год је била у могућности борила се против наведеног.
Међутим, слобода штампе и политичког организовања је ипак била на завидном нивоу у односу на пресек тадашњег стања широм Европе. Тисини либерали су, наравно, подстицали убрзани капиталистички развој. Тиса је успео да средњепоседничку аристократију која је била ослонац револуционарног покрета, а која се у међувремену није снашла у капиталистичком развоју, преточи у своје бирачко тело, тако што их је именовао, постављао и запошљавао у државне органе, жупаније и министарства. То ће овој, у односу на остатак Европе несразмерно бројној класи, омогућити да задржи господске манире.
Након Калмана Тисе, на челу мађарске владе су се налазили представници увек већинске либералне странке, све до 1905. године, након чега ће делови либералне странке или истакнути појединци наставити да буду део власти путем других странака и коалиција. Занимљив је пример Шандора Векерлеа који је као либерал постао председник мађарске владе у периоду од 1892. до 1895. године, затим као представник националне Уставне странке од 1906. до 1910. Године, и на крају 1918. као четрдесетосмаш. Либерална странка, односно Калман Тиса лично, успеће да из политичког живота, на основу монтиране оптужнице, елиминише вођу српских либерала Светозара Милетића, који је недуго после тешке робије разболео. Помогао је стварање српских нотабилитета, који су 1884. покушали да преотму целу Српску народну слбодоумну странку, прихватањем умереног кикиндског програма. Поједини српски нотабилитети и магнати су своје уточиште нашли у Тисиној странци, чији су често били кандидати за изборе за угарски сабор.
У периоду владавине мађарских либерала, дошло је до највећих кршења српских аутономних црквених права, када је, противно праву, више пута суспендован Српски црквено-школски сабор, пензионисан патријарх, постављен нови администратор митрополије, па и сам патријарха. Либерална влада је помагала публицистичко-политички рад радикалског дисидента Стевана Јовића, како би минимализовао значај радикалне странке током робијања Јаше Томића. Након прераног изласка Томића из затвора, услед одређене, до сада у форми документа непознате, нагодбе са мађарским либералима, мађарска влада наређује Јовићу гашење листа, како не би додатно штетио српским радикалима. Радикали након овога спроводе коначни обрачун са српским либералима, чији утицај победом на изборима за Српски црквено-школски сабор, готово гасе. Током првог радикалског мандата у српским аутономним органима, који се поклапа са последњом мађарском либералном владом, угарска влада прави значајан преседан, тј, престаје да се меша у рад српских аутономних органа, што српски радикали користе за бројне проневере и непочинства, које ће касније, у неповољном политичком тренутку бити формално образлоење за гашење српских аутономних права у Угарској, у праскозорје Великог рата.
Остави коментар