Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Владавина руског цара Павла I Романова, иако краткотрајна, била је веома турбулентна. По доласку на престо 1796. године направио је велики заокрет у спољњој политици своје земље. Напустио је дотадашњи офанзиван приступ своје мајке Катарине Велике у решавању Источног питања и определио се за дефанзивно држање своје земље у тадашњим веома сложеним међународним околностима. У унутрашњој политици владао је аутократски, обрачунавао се са наслеђем своје мајке и конфронтирао са најутицајнијим слојем друштва, свемоћним руским племством. На самом крају страдао је у завери марта месеца 1801. године, у којој су учешће узели неки од његових најближих сарадника, британске обавештајно-безбедносне структуре, па чак и његов син Александар. Ипак, без обзира на све поменуто, владавина Павла I Романова остала је упамћена по једном несвакидашњем догађају. Наиме, Павле I је 1797. постао заштитник, а наредне године и велики мајстор витешког реда Светог Јована Јерусалимског (малтешки витезови или хоспиталци). Тиме је једини пут у богатој историји овог католичког витешко-монашког реда један православац и то још руски цар постао његов велики мајстор, што је изазвало бројне контроверзе и довело до развијања различитих фантастичних и бајковитих прича о „истинској“ позадини свих тих догађаја.
Павле I Петрович Романов рођен је 1754. године као једино дете у браку наследника руског престола Петра III и Катарине II. Тадашња руска царица Јелисавета I одмах по рођењу одузела је Павла родитељима, како би преузела бригу о његовом васпитању, образовању и припремању за позицију будућег руског цара. Управо то одвајање од мајке оставило је значајне последице по психолошко сазревање Павлово, а нарочито на његов однос са мајком. Када је Јелисавета преминула, Катарина II збацила је свог супруга Петра III и наредне готово тридесет и четири године седела је на руском трону, оставши упамћена као Катарина Велика. Током тог периода однос између мајке и Павла само се погоршавао. Катарина није имала намеру да препусти престо сину, па чак ни да га укључи у процес владања, што је код Павла рађало фрустрацију и незадовољство, нарочито од момента кад је постао пунолетан и када је по тадашњим руским законима имао већа права на престо од мајке. Иако је након пунолетства размишљао чак и о свргавању Катарине , Павле те идеје никада није покушао да спроведе у дело. Током мајчине владавине, заједно са супругом, децом и најближим сарадницима, живео је повучено на свом имању Гатчина. Иначе, прва Павлова супруга Вилхемина од Дармштата преминула је на порођају, док му је друга супруга Софија Виртембершка подарила четири сина и шест кћери.
Катарина Велика је преминула 1796. године, пре него што је успела да реализује план о проглашењу свог унука, а Павловог сина, Александра за наследника. У младом Александру руска царица је видела боље решење за свог наследника од Павла. Шармантан, интелигентан, умерен, Александар I представљао је сушту супротност оцу, који је и физички, али и психички, веома подсећао на свог оца Петра III. Мада је и сама Катарина II изражавала сумњу у то да ли му је Петар III биолошки отац, или пак њен тадашњи љубавник Сергеј Салтиков, сличност између Петра III и Павла I била је веома изражена. Павле I, као и његов отац, изузетно је ценио пруски милитаризам. Проводио је доста времена посматрајући и организујући војне вежбе и смотре, али се посебно истицао по веома напраситом карактеру. Умео је у бесу да доноси одлуке, као и да буде крајње суров. Свакако да је Павле Катарину Велику и превише подсећао на покојног супруга, са којим је живела у лошем браку и о ком је имала веома негативно мишљење. Управо ту проналазимо и узрок њених размишљања о томе да унука Александра прогласи за престолонаследника. Ипак, Катарина те планове није успела да оствари, али су они свакако додатно подстакли Павлову нетрпељивост према мајци.
Када је коначно, у четрдесет другој години, постао владар Русије, Павле I је сву своју фрустрацију и незадовољство понашањем мајке испољио кроз обрачун са њеним политичким наслеђем. Донео је закон о наслеђивању престола у ком се наглашава строго поштовање принципа примогенитуре, односно, првенства мушких прворођених чланова династије Романов у наслеђивању престола. Забрањивао је одређене модне детаље на одећи који су се усталили у Катаринино време, па је чак мењао и униформе војсци, уводећи неудобне пруске шињеле уместо нових руских униформи креираних у време владавине његове мајке. Посебно се замерио руском племству, када је забранио да кметове терају на кулук недељом и за време празника, као и одлуком да им укине поједине повластице из Катарининог времена. Посебно понижавајуће за руске аристократе било је враћање могућности да буду физички кажњавани. Сви ти његови потези, између осталог, говоре нам да је Павле I предузимао одређене мере како би умањио утицај племства, али и поправио положај руских мужика на селу. Међутим, позадина свега била је његова жеља да ојача своју апсолутну власт и умањи моћ руске аристократије, а не тежња или неки план ка дубинским и свеобухватним државним и друштвеним реформама.
На спољнополитичком плану једна од првих Павлових одлука била је да опозове руске трупе у походу на Персију. Била је то акција организована у склопу ширих планова Катарине Велике да припреми коначно уништење Османског царства и на његовим рушевинама подигне грчку државу која би била експонент руске политике у Средоземљу. Стопирањем те акције Русија је пропустила драгоцену прилику да Источно питање реши у своју корист, у тренутку када су земље на западу континента биле заузете борбом против револуционарне Француске. Иначе, Павле I је као и остали европски феудални владари имао изразито негативан став према Француској буржоаској револуцији и њеним тековинама. Међутим, избегавао је да се укључи у рат против Наполеона све до 1798. године када је Бонапарта заузео Малту. Наиме, руски цар је годину раније постао заштитник малтешких витезова, а 1798. године и велики мајстор тог реда. Павле I је одмалена читао и волео књиге о јовановцима и другим витешко-монашким редовима. Самим тим, када су они затражили његову финансијску подршку и заштиту, Павле I им је изашао у сусрет испуњавајући на тај начин не само дечачке снове, него и своје геополитичке планове. Пошто су га малтешки витезови прогласили за заштитника реда, Павле I је Малту сматрао својим поседом и потенцијалном руском базом на Средоземљу. Самим тим, када је Наполеон заузео Малту, Павле I је то доживео као акт нарушавања његових права и заједно са Аустријом и Британијом кренуо је у рат против Француске.
Међутим, то војевање савезника против Наполеона изнело је на видело све противречности које су постојале између Русије, Аустрије и Британије. Аустријанци су у протеривању Француза из Италије видели шансу за своје територијално ширење, док су Руси тежили враћању пређашњег стања на Апенинском полуострву, а које је постојало уочи француске инвазије. На крају, Аустријанци нису испоштовали ни договоре око синхронизованог деловања руско-аустријских трупа у Швајцарској, услед чега су руске снаге претрпеле катастрофалне губитке. Прослављени руски генерал Суворов је такво понашање савезника сматрао издајом. Што се тиче заједничког ратовања Руса и Британаца против Француза у Холандији, ни ту Павле I није био задовољан својим савезником. Не само што нису остварили значајније успехе, него су се Британци показали као крајње непоуздан партнер, који руске интересе и потребе ни најмање није уважавао. Када је на све то британски адмирал Нелсон преотео Малту од Француза и одбио да је врати малтешким витезовима, разјарени руски цар одлучио се на радикалан заокрет у спољној политици. Напустио је савезништво са Аустријом и Британијом, окренувши се дојучерашњем непријатељу, Наполеону Бонапарти.
Павле I је блокирао све британске бродове у руским лукама, започињући економски рат са Гордим Албионом. Међутим, ту се није зауставио. Послао је Козаке, додуше без адекватне припреме, у поход на британску Индију, најважнији колонијални посед Лондона. Одговор Британаца убрзо је уследио. Преко свог амбасадора у Санкт Петербургу Британци су кумовали стварању завере против руског цара. Руско племство већ је било незадовољно Павловим односом према њиховим интересима, на шта се само надовезало њихово неслагање са царевим драматичним спољнополитичким заокретом. Аристократе у Русији, као и било где на Старом континенту, у Наполеону су виделе узурпатора и неког ко тежи да све те „страхоте Француске револуције“, оличене у обрачуну са племством, донесе и у њихову земљу. Самим тим, интереси Британца и руског племства су се поклопили, а судбина руског цара Павла I била је трагична. Марта месеца 1801. године Павле I убијен је у завери у којој су учешће узели утицајни руски племићи, међу којима и његови блиски сарадници, британска обавештајна служба, али и његов син и будући руски цар Александар I.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Јелачић Алексеј (1929). Историја Русије. Српска књижевна задруга: Београд.
Меси Роберт (2018). Катарина Велика: портрет једне жене. Лагуна: Београд.
Миљуков Павел (1939). Историја Русије. Народна култура: Београд.
Попов Чедомир (2010). Грађанска Европа (1770–1914). Политичка историја Европе (1815–1871). Завод за уџбенике: Београд.
Успенски Фјодор (2013). Источно питање. Логос: Београд.
Остави коментар