МАРА БРАНКОВИЋ – СРПСКА СУЛТАНИЈА

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Иво Андрић, одличан познавалац историје српског народа, написао је приповетку „Мара милосница”. Сматра се да је инспирацију за ово дело пронашао у мукотрпном животу српске принцезе Маре Бранковић, али и уопште животу свих жена у тадашњој Османској царевини. Српска принцеза Мара била је веома лепа, како су савременици забележили да „љепше нема у свих седам влашких краљевина и свој бутун турској царевини”. Али, лепота је увек угрожена у свету!

Мара је била једно од петоро деце српског деспота Ђурађа Бранковића и жена османског султана Мурата II. Рођена је у Вучитрну, на Косову, између 1412. и 1418. год, као најстарија ћерка деспота Ђурђа Бранковића и његове жене деспотице Ирине. Име је добила по својој баки Мари, ћерки кнеза Лазара и кнегиње Милице Хребељановић. Њен деда био је Вук Бранковић. Подаци о најранијим годинама њеног живота су врло штури. Како је остало забележено у народној епској поезији, Мара је у детињству боловала од тешке болести. Из захвалности Богу и старцу Јоаникију, њен отац је саградио манастир који је назван Девичин или Девич. Лик Маре је осликан поред мајке на Есфигменској повељи из 1429. године, са круном на глави и мало подигнутом левом обрвом (што се тада сматрало одликом умних људи).

Отац Ђурађ женио се два пута. Први пут се оженио трапезунтском принцезом, сестром Јована IV Комнина. Други пут оженио се Ирином Кантакузин, ћерком Теодора Кантакузина и унуком византијског цара Јована VI. Из оба брака деспот Ђурађ Бранковић имао је укупно седморо деце, четири сина и три кћери. Верује се да је Јелена деспотова ћерка из првог брака, док су Теодор, Гргур, Лазар, Стефан, Мара и Катарина деца из другог брака.

У тим врло нестабилним политичким временима, Србији је требало обезбедити мир и подршку великих сила. У средњем веку то се решавало помоћу политичких бракова, који су били уобичајена појава. Мир склопљен са Муратом II имао је теже услове него онај склопљен после Косовске битке. Држава је била далеко мања, а данак далеко већи. Када је Ђурађ Бранковић наследио свог ујака деспота Стефана Лазаревића, Турци су већ били заузели градове Ниш и Крушевац и њихове трупе су харале југом и истоком српске деспотовине. С друге стране, Угари су тражили да им се врати српска престоница Београд, Мачва и Голубац, које су они били дали деспоту Стефану Лазаревићу, као угарском вазалу. Ђурађ је морао да им уступи тражене територије. Мурат је тада дозволио Ђурађу да сазида нову престоницу Смедерево. Српски народ је једанаест година теран на кулук, односно присилан неплаћени рад, на изградњи смедеревске тврђаве, почев од 1428. године, коју су зидали грчки неимари. Народ није разумео сврху изградње овако огромне тврђаве, и то су сматрали хиром деспотице Ирине, зване Јерине. Додатно незадовољство народа изазвао је њен брат Ђорђе Кантакузин, који је руководио радовима. Оно што јој никада није опроштено је то што је своју ћерку Мару удала за султана Мурата II. У народу је остала упамћена као „проклета Јерина”.

Незавидна ситуација и потреба да се обезбеди мир и добри односи, и са Турцима и са Угарима, натерали су деспота Ђурађа и његову жену Ирину да ћерку Катарину (њено име је Кантакузина, али западни извори су га променили у Катарина) удају за грофа Улриха Цељског, а ћерку Мару за османског султана Мурата II. Према подацима које износи Константин Михајловић из Островице, овај брак је уговорен још приликом добијања дозволе за зидање Смедерева. Бертрандон де ла Брокијер је тврдио да је у марту 1433. године било познато да је српска принцеза обећана Мурату II и да је склопљен договор око мираза и територија. Међутим, деспот Ђурађ ће своју ћерку послати на двор тек након две године, када га је, наводно, деспотица Ирина на то наговорила. Мара Бранковић је 4. септембра 1434. године са званичном пратњом, браћом Гргуром и Стефаном, из Смедерева отишла у Једрене, некадашњу османску престоницу.

Интересантна је следећа историјска ситуација. Српски народ је схватао велику жртву и због ње славио кнегињу Милицу Хребељановић када је дала своју најмлађу кћер Оливеру султану Бајазиту, који је одговоран за Лазареву погибију на Косову. Деспотица Јерина се за исти овај поступак нашла на стубу срама, добивши неславни епитет „проклета”. Јерина је за спас Србије жртвовала најдрагоценије што је имала – своју децу. Њено је име неизбрисиво везано за изградњу огромне Смедеревске тврђаве, при чему је народ поднео велике жртве и то су приписивали њеном хиру.

Марин брак са султаном био је од огромне дипломатске и политичке важности за опстанак вазалне српске државе. Мара Бранковић је у мираз однела значајан део Србије (Дубочицу и Топлички округ) и огромне количине злата и сребра. Ђурађ је морао да сакупи велики мираз од 600.000 дуката, што је било више од десетогодишњег данка који је Србија од 1428. године плаћала Турцима.

Венчање је обављено у Једрену, уз велико славље, према муслиманским обичајима. Неки турски извори говоре како већег венчања није ни било, јер је султан тиме желео да омаловажи Бранковиће. Како год да је било, после свадбе Гргур је послат кући са поклонима, а млађи брат Стефан је задржан као талац, као залог послушности српског деспота. Мара је била друга и последња венчана жена султана Мурата II, који је раније оженио Халиму. Султан је био старији од Маре 13 до 16 година. Када су се венчали он је имао 32, а Мара између 16 и 19 година. Средњовековни извори нам доносе контрадикторне информације о односу ово двоје супружника: од тога да султан Мурат II није хтео ни да је узме за жену, до тога да ју је изузетно поштовао због образованости, лепоте и брзог учења правила за харемски живот.

Султанија Мара заузимала је веома значајан социјални статус, али живот у турском харему није био нимало лак. Наводно се заветовала на живот у целибату, ако је икада Бог спасе из неверничких руку. Мара је остала доследна у својој хришћанској вери и бринула је о другим хришћанима у околини. За разлику од њене баба тетке Оливере Лазаревић, Мара није имала среће у браку с османским султаном, зато што је он више волео мушкарце од жена. Историчар Никола Гаљен је записао: „Нема пуно сумње у то да је Мурат II био, у најмању руку, бисексуалац, ако не и хомосексуалац, који је имао сексуалне односе са женама само толико колико је било неопходно да остави потомство.” Стојан Новаковић је такође записао да је Мурат имао „наклоност и за содомску заблуду, те је држао, тога ради, на 25 до 30 дечака”. Мара стога није могла да учини много за Србију, јер није имала исти статус на османском двору као њена старија рођака Оливера. Остала је у конткту са заробљеним братом Стефаном, који је живео у некој врсти училишта са заточеницима из балканских племићких кућа.

До султана Мурата II су константно стизале оптужбе о сталним сплеткама деспота Ђурађа с Угарима и његовом двоструком вазалном односу, и према Турцима и према Угарима. Након смрти угарског краља Жигмунда, Турци су спремали поход на Угарску и султан је желео да несметано прођу преко Србије. Турци су тражили да деспот Ђурађ прекине све односе са Угарима. Мара и њен брат Стефан, који је био у турском ропству, молили су оца да то учини. Да ли се од њих тражило да то чине или су они сами искрено веровали да је крајње време да се Ђурађ окане Угарске, данас је тешко проценити. Ђурађ није желео да услиши њихове молбе. Почетком лета 1439. године почела је турска опсада Смедерева и након три месеца град се предао, због глади. Сам деспот је пребегао у Угарску, како би одатле организовао борбе за обнову деспотовине, остављајући сина Гргура да брани Смедерево.

Гргур је био ухваћен и послат је у Једрене код брата Стефана. Принчеви су успели да пошаљу неколико писама оцу, али када су откривени, бачени су у тамницу и одведени у Токат у Малој Азији, где су ослепљени. Према предању, Стефан је ослепљен тако што су му иглом боли очи, док је он седео миран и везан, приморан да гледа у једну тачку. Султанија Мара била је пасивна, све док Мурат није издао наредбу да се ослепе њена браћа Гргур и Стефан. Нажалост, није успела да их спасе. Наводно, султан Мурат је желео да изађе у сусрет њеној молби, али казна је извршена моментално па је гласник са наредбом да се казна не изврши закаснио. Да би, бар донекле, ублажио последице своје страшне одлуке, султан је наредио да се гласнику, који није успео на време да заустави извршење казне над султанијином браћом, такође изваде очи. У каснијим ратним походима, тзв. „Дуга војна”, Турци су доживели пораз. У склапању мира посредовала је управо султанија Мара и њен отац деспот Ђурађ Бранковић, који је успео да поврати своју државу.

Мара Бранковић, као и Оливера Лазаревић, није имала деце са султаном. Према непровереним изворима, њима су извршени одређени хируршки захвати пре него што су отишле у харем. С друге стране, османским султанима је било важно да за жене, односно султаније, узимају ћерке познатих и утицајних династија, али да с њима немају нужно потомке. Тиме би спречили евентуално уплитање туђих, страних династија у своје државничке послове и сукобе око престола. Робиње које су султанима рађале децу обично су биле из безначајних породица, које нису могле имати никакав утицај на важна државна питања унутар Османског царства.

Султанија Мара била је брижна мајчинска фигура Муратовом наследнику Мехмеду II Освајачу. Претпоставља се да је учествовала у његовом одгајању, васпитању и образовању и да га је научила српски језик. Мара се, у Бурси, зближила са његовом мајком, робињом Хумом Хатун, коју је султан одбацио. Хума је била српског или јеврејског порекла. Турски историчар и професор Илбер Ортајли тврди да је она била словенског порекла. „Мара је могла бити и нека врста дадиље или учитељице принцу Мехмеду, јер је њено образовање било далеко веће него образовање његове мајке робиње. Зато не чуди писање Карловачког родослова који пише да Мару цар Мехмед љубљаше и поштоваше као рођену мајку” – наводи теолог и историчар Никоља Гиљен.

Блискост између Маре и султана Мехмеда II Освајача доћи ће нарочито до изражаја од њеног повратка у Србију 1451, па све до њене смрти 1487. године. Након Муратове смрти 1451, нови султан Мехмед II је дозволио Мари да се врати у Србију, дарујући је њеним миразом, областима Топлице и Дубочице. Мара је у хришчанском свету била позната као султанија или емериса и била је веома цењена. Прво је живела у Смедереву са својом породицом. Убрзо је добила брачну понуду од византијског цара Константина XI Палеолога, али одбија понуду уз образложење да се заклела да се више неће удавати. „Када је Константин XI остао удовац, на двору су разматрали идеју о новом браку. Мара Бранковић је била из угледне породице, била је образована жена и маћеха Мехмеда II, врло утицајна на османском двору. Таква идеја која се родила на византијском двору била је чисто политичка, како би се ублажила срџба Мехмеда II. Он је прву годину своје владавине провео у тежњи да се учврсти на престолу, а већ у другој години је кренуо у опсежне припрема напада на Константинопољ”, истиче наш византолог Владимир Станковић. Након тога одбила је и просидбу Јана Јискра, вође чешких плаћеника.

После смрти деспота Ђурђа Србија је остављена између турских и угарских интереса, а његови наследници спознали су велику трагедију која је задесила породицу Бранковић. Мара је била присталица туркофилске политике и због тога је морала да побегне из Србије од проугарски оријентисаног брата Лазара, који је наследио деспотску титулу. Одлази на турску територију, заједно са братом Гргуром. Султан Мехмед је даровао имањем и околним селима у близини Сера, одакле је могла да убира приходе. Њено имање се налазило на путу између Западне Европе и Србије ка Светој Гори и Османском царству. Имање Маре Бранковић постало је уточиште за многе хришћане. Придружила јој се сестра грофица Катарину Цељску, након смрти супруга, и заједно са њом постала посредник између Истока и Запада у дипломатским круговима. После коначног пада српске деспотовине под османску власт 1459. године, Мара је представљала најважнији и најреалнији политички фактор у животу српског народа. Помагала је слепог брата Гргура, ујака Тому Кантакузина, ћерку деспота Лазара, босанску краљицу Мару-Јелену, па чак и своју снају деспотицу Јелену, удовицу брата Лазара, од које је својевремено побегла из Србије.

Мара је постала велики заштитник и ктитор цркве, нарочито манастира Хиландара, Светог Павла и Ватопеда. Мара је боравила на Светој Гори и поред општепризнате забране, о чему сведочи капела подигнута на месту сусрета Маре и монаха. Та капела, чији фрескопис је приказивао сам сусрет, постојала је све до почетка XX века, када ју је разорила бујица оближњег планинског потока. Светогорци су подигли нову капелу 1928. године која и данас постоји. Ове податке наводи историчар Гиљен. Мара је 1459. купила манастир Свете Софије у Солуну, а по њој је понео име један од делова овог града ‒ Каламарија. Имала је велики утицај, како у цркви, тако и у турским круговима, што се види из тога да је њена жеља била пресудна приликом избора неколицине цариградских патријарха. Тако је ту функцију заузело неколико Срба.

Лик и дело ове жене занимљиви су и интригантани турском друштву и данас, о чему сведочи чињеница да је управо њен лик осветљен у једној великој турској историјској драми, под насловом „Успон Отоманске империје”. Можемо рећи да после султаније Маре нико од Срба није имао толики утицај на Порти.

Српска принцеза и султанија Мара Бранковић умрла је 14. септембра 1487. године и сахрањена је у манастиру Богородице Икоифинисе у Косиници.