МАРИЈА КИРИ

МАРИЈА КИРИ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Марија Кири је била француска физичарка и хемичарка пољског порекла и спада у најпознатије научнике свог доба. Она је не само прва жена која је добила Нобелову награду, већ и прва особа која је ту награду добила два пута и то за две различите категорије. Повучена, достојанствена и скромна, стекла је дивљење научника у целом свету.

Рођена је као Марија Склодовска 7. новембра 1867. године у Варшави. Била је пето дете у сиромашној, али академски напредној породици са дугом традицијом у просвети. Њен деда Јозеф Склодовски био је познати педагог. Отац, Владислав Склодовски био је наставник математике и физике, као и директор две варшавске гимназије. Мајка јој је била педагог и управитељица школе, боловала је од туберкулозе и преминула је када је Марија имала 12 година. Поред оца научника слободних схватања и мајке католкиње, Марија је стекла врло широку слику света.

Од малена је ценила образовање и са 5 година је научила да чита и пише, слушајући своју сестру како учи азбуку. Основно образовање је стекла у локалним школама, док ју је отац на своју руку подучавао науци и научним истраживањима. Од почетка свог школовања била је брилијантан ђак. Завршила је Трећу руску гимназију 12. јуна 1883. године и награђена је златном медаљом за успех. Услед свих животних и политичких притисака, Марија је доживела нервни слом. Потпуно се повукла у себе, па отац одлучује да је пошање на село. То је био први безбрижан период у њеном животу. Годину дана је провела на селу у властеоској, земљопоседничкој породици свог оца, а потом код другог ујака на обронцима Карпатских планина. Након тога се вратила код оца у Варшаву, где је радила дајући приватне часове. Пољска је у то време била под Руском доминацијом и жене нису могле да похађају универзитет. Врло брзо је постала члан студентске револуционарне организације и на кратак период одлази у Краков, којим је доминирала Аустрија. У Париз се сели 1891. године, где живи са својом сестром Браниславом.

На Универзитету у Сорбони је уписала студије математике, физике и хемије. Преко дана је студирала, а ноћу је радила дајући приватне часове. Студије на Сорбони је завршила 1893. године као најбољи студент, и то као прва у класи физике и хемије и друга у класи математике.

Свог будућег супруга Пјера Кирија, који је тада био студент докторских студија у Бекереловој лабораторији, упознала је 1894. године, на вечери код заједничког пријатеља. Пјер је био Француз, рођен у имућној и образованој породици, која је на време препознала црту генија. Са 19 година је дипломирао физику, а са 36 постао универзитетски професор. Пјер је био опчињен Маријиним интелектом и препоручио је свом ментору Анрију Бекерелу, који јој је потом предложио докторске студије под његовим надзором. Под утицајем Бекерела и његових истраживања соли уранијума, Марија је одлучила да за тему свог докторског рада изучава уранијумове зраке. До тада је сва физика била базирана на Њутновим законима према којима енергија потиче из спољних извора. Марија је прва доказала да уранијум зрачи из самог језгра атома. Увидела је да још неке материје зраче сличну енергију и ову појаву назвала радиоактивност. Пјер је био фасциниран њеним истраживачким радом и убрзо јој се прикључио. Када је он докторирао 1895. године, Марија се удала за њега.

Дубоко посвећени породици и науци, живели су живот у добровољном сиромаштву и напорно радили. Пјер је истраживањима приступио као физичар, док је Марија укључила хемијски аспект у раду. Њена докторска истраживања усмерена на феномен зрачења уранијума, била су, дословно, рударски посао. У трошној шупи, уз покварену пећ и под кровом који је прокишњавао, Марија и Пјер су прерадили 20 тона сирове руде уранијума, трагајући за зрном елемента који је уранијуму давао варијабилна радиоактивна својства. Како нису имали довољно финансијских средстава за набавку материјала, Пјер се обратио Едуарду Зуесу, председнику Академије наука у Бечу. Од њега је добио остатке издвојене из талога. Новац за транспорт обезбедио је од Ротшилда. Он је наставио да донира пројекат, уз услов да остане анониман. Рад је био изузетно физички напоран и исцрпљујућ. Иако нежне грађе, Марија је недељама кувала и мешала руду, како би је прочистила. За издвајање врло мале количине чистог радијума, било је потребно неколико тона материјала. Пјер је наредних шест месеци пратио Маријин рад, а онда је одлучио да ангажује асистента. Запослили су Андреа Дебјерна на пуно радно време. Док је Марија фанатично истраживала, Пјер се трудио на све начине да јој обезбеди финансијска средства. Његова преговарачка моћ успела је да привуче многе научнике да купују радиоактивни материјал. Искористио је своју вештину да убеди власнике Централног друштва за хемијске производе да Дебјерну одреде плату и обезбеде им додатну радну снагу.

Наше истраживање нове радиоактивне супстанце изродило је нови научни правац.

Како се посао ширио и попримао индустријске размере, био је све тежи, али је њихова воља за напредовањем бивала све јача.

 Били смо невероватно срећни и поред тешких услова у којима смо радили. Дане смо проводили у лабoраторији, а оброк нам је често био једноставан студентски ручак. У трошном хангару владала је потпуна тишина и мир; повремено, док смо посматрали процес, ходали бисмо горе-доле и разговарали о пословима, садашњим и будућим. Када нам је било хладно, окрепила би нас шољица чаја коју смо испијали поред пећи. Били смо потпуно занесени.

Дани су се претворили у месеце и године испуњене заједничким радом, љубављу и нежностима.

После четири године истраживања, у јулу 1898. године, они су открили нови хемијски елемент – полонијум, који је добио име по Маријиној домовини Пољској. У децембру исте године открили су мале количине још једног новог елемента, с интензитетом радијације вишеструко већим од уранијума. Назвали су га радијум. Нови елемент није имао боју на дневном светлу. Отишли су кући, попили чај, успавали кћеркицу, замолили Пјеровог оца да је причува и вратили се у своју шупу. Радијум је у мраку светлео као божићна јелка. Његова својства су била натприродна, његови зраци су пробијали и најнепрозирније материјале. За само један сат је производио количину топлоте способну да отопи лед исте тежине и одржавао своју температуру за десет степени вишу од температуре окружења. Био је заразан и све што би дошло у додир с њим постајало би радиоактивно. Јео је туморе. Интересовање доноси новац. Патентирање методе издвајања радијума је тада могло да омогући финансијски комфор и њима и њиховим потомцима. Пјер је о томе разговарао с Маријом. Она је то категорички одбила, сматрајући да знање није својина, већ припада целом свету. До овог открића су дошли после мукотрпног рада у лабораторији, која је била смештена у шупи, и где су они прерадили 8 тона уранијумове руде и тек су 1902. године изоловали једну десетину грама радијума. Године 1900. Марија је именована за предавача физике на Нормалној школи за девојке у Севру. Тада је први пут увела метод предавања заснован на образовним експериментима.

Ово двоје људи били су велики сањари. Марију и Пјера је нови тајанствени елемент просто мамио, па би ноћу, држаћи се за руке, одлазили у лабораторију. Цео пројекат је за њих имао дух романтике. Романса с радијумом је учврстила њихово партнерство. Њихова проницљива ћерка Ева приметила је:

 „Дани проведени у раду претварали су се у месеце, године. Пјера и Марију то није обесхрабрило. Материјал који им се супротстављао, чувајући своју тајну, потпуно их је опчинио. Спојени обостраном нежношћу и интелектуалном страшћу, у дрвеној страћари живели су необичним животом за који су обоје били створени.“

Брачни пар Кири није био нарочито признат у Француској, али су се низале светске награде и признања. Те награде Марија и Пјер примали су са достојанственим миром, присуствујући гала вечерима у својој свакодневној, изношеној одећи. Он је био научник коме се праштала модна ексцентричност, њу су осуђивали због одсуства заинтересованости за моду, помањкања женствености и љупкости. На једном свечаном пријему, Пјер јој је шапнуо:

„Шта мислиш, колико би лабораторија од оне дијамантске огрлице могло да се направи?“

У том правцу су се кретали њихови снови о материјалном. Све се променило 1903. године. Те године су Марија и Пјер Кири и Анри Бекерел добили Нобелову награду за физику, као и признање за изванредне заслуге остварене у области радиоактивности. Тако је Марија Кири постала прва жена која је награђена од стране Шведске краљевске академије наука.

Исте те 1903. године Марија је докторирала на Универзитету у Паризу и постала прва жена на свету која је достигла тај академски степен. Након ових успеха, уследила су признања и од других европских држава. Брачни пар Кири није дошао само до открића о новим елементима, већ и о утицајима радиоактивности на ћелије. Дошли су до једног важног открића – да се болесне канцерогене ћелије изложене радијацији многе брже униште него здраве. Да би омогућила рад ове, прве такве лабораторије на свету, која је вршила експерименте третманом канцерозних ћелија радиоактивним супстанцама, тражила је помоћ и других земаља, а САД су биле једна од земаља од којих је добила драгоцену помоћ. Председних Хардинг јој је, у име жена Америке, даровао за њен институт 1 грам радијума, који је за њу био небројено пута драгоценији од злата. Ово откриће је имало огромну улогу у наредним истраживањима и развоју терапија за лечење многих облика канцера. Радиолошка терапија је и данас главна терапијска метода у лечењу канцерогених обољења.

Пјер је добио катедру на Сорбони и лабораторију Кири, у којој је истраживања водила Марија. Међутим, Пјер је погинуо 19. априла 1906. године, када га је прегазила коњска запрега. Марија је већ 13. маја добила катедру свог преминулог мужа. На тај начин Марија је постала прва жена професор на Сорбони. Њено прво предавање је изазвало толико интересовање, да су га многи студенти слушали из ходника. Наставила је да предаје од теме на којој је Пјер стао. Године 1911. гласало се о њеном примању у Француску академију наука, али није примљена.

Ипак, Марија се с тугом због Пјерове смрти борила тихо и ненаметљиво. Дуго је чувала његову крваву одећу, не могавши да се растане од трагова последњих тренутака његовог постојања. Усмеравала је ћерке на пут науке, водила бригу о Пјеровом оцу и сама наставила да ради. Њихова старија ћерка Ирена Жолио Кири постала је изузетан академик и добитник Нобелове награде из хемије, за синтезу нових радиоактивних елемената 1935. године.

Крајем 1911. године Марија Кири је добила другу Нобелову награду. Захваљујући томе успела је да убеди француску владу да издвоји средства за приватни Институт за радијум. Институт је изграђен 1914. године и у њему су вршена испитивања из области хемије, физике и медицине. Из овог института су, каснијих година, изашла још четири нобеловца.

Током Првог светског рата Марија и њена ћерка Ирена посвећују се развоју медицинске примене радиографије. Марија је постала шеф војне медицинске коморе, која је организовала прве рендгенске станице. Сама је возила ауто с мобилним рендгеном и обучавала лекаре у хируршким амбулантама да га користе. Хирурзи су добили непроцењиву помоћ у лоцирању шрапнела унутар тела рањеника. Ови рендгени су користили цеви са безбојним гасом, нуспродуктом радијума, који је касније идентификован као радон. Кроз ове рендгентске станице је прошло преко 3 милиона француских војника.

Након Првог светског рата Марија је два пута посетила Сједињене Државе, 1921. и 1929. године и успела је да прикупи новац за даља истраживања радијума и за опремање Варшавског института за радијум, који је основан 1925. године, на челу са њеном сестром Браниславом. Под Маријиним надзором вршена су испитивања лечења рака помоћу радиоактивности и основана нова грана хемије – радиохемија.

У то доба штетност радиоактивности још није била позната. Стални контакт са радиоактивним материјалима имао је кобне последице по Марију Кири. Тело исцрпљено напорним радом захватила је прво болест бубрега. Морала је на операцију. Од 1920. године почиње да јој слаби вид. Следе још четири операције. После кратког опоравка здравље јој је све горе. Појављују јој се болне опекотине. Промене крвне слике, велики камен у жучној кеси. Маја 1934. године у грозници пада у постељу. Последње дане проводи у санаторијуму у Санселможу. Ни најбољи лекари тог времена јој нису могли помоћи. Умире 4. јула 1934. године. Као узрок смрти наведена је пернициозна анемија, услед дугорочног излагања радиоактивним зрацима.

Скоро сто година после њене смрти материјали из лабораторије Киријевих, укључујући белешке и личне предмете још увек су радиоактивни. Маријине белешке сматрају се националним и научним благом и чувају се у оловним сандуцима у Националној библиотеци у Паризу. Могуће их је видети на властиту одговорност. Обзиром на јачину радијације и спорост распада елемената радијума, тек ће за 1500 година бити упало мање радиоактивни него сад. Из истих разлога Маријино тело је кремирано, а сандук у коме је пепео, обложен је слојем олова.

Посмртни остаци Марије и Пјера Кирија смештени су у маузолеј у Пантеону где су сахрањени сви заслужни грађани Француке.

Не само Француска домовина, већ и цео свет, захвалан је овим генијалним научницима за сва открића и жртве које су поднели ради напретка науке. За све што данас знамо о радијацији и радиоактивном зрачењу они су платили високу цену.