ПРИПРЕМИО: мср Огњен Карановић
Да ли постоји особа у корпусу српског етницитета која нема било којих сазнања о геноциду над становницима села Пребиловци почињеном од стране усташа у Другом светском рату? Уколико таква особа постоји онда би дата чињеница требало да нас упути на закључак да смо као народ и земља починили тежак злочин према сопственој свести и души нашег колективитета. Такође, тај злочин био би једини за који би Срби требало да преузму колективну кривицу пред лицем човечанства. Међутим, свесни смо да о Пребиловцима многи Срби немају сазнања, могуће је да велики део српства није сигурно где се наведено насеље налази. На самом почетку постављамо питање зашто смо одлучили да тај страховити геноцид у Пребиловцима потиснемо на маргине нашег памћења. Истовремено, док су Чеси добро упамтили покољ у Лидицама, Французи масакр у Орадур Сур Глан, Италијани злочин у Ардеатинским пећинама, Пољаци уништење Варшаве у августу 1944. године, дотле српском народу углавном није познато шта се догодило са нашим прецима и сународницима у Цазину, Слуњу, Пребиловцима, Лединцима, Грубишином Пољу и иним стратиштима у Другом светском рату на простору некадашње Југославије. Према резултатима историографских истраживања само на простору Босне и Херцеговине у периоду од 1941. до 1945. године постојала су 1043 стратишта где је на најмонструозније начине поубијано становништво српске националности. Несумњиво, требало би да останемо запитани, па и да понудимо одговоре на недостојно питање, који су евентаулни разлози навели српски колективитет да се тако сурово обрачуна са пијететом према страдалним душама светих мученика пребиловачких. У трагању за прикривеним одговорима запитајмо се да ли је идеолошка водиља садржана у испразној пароли о братству и јединству народа злочинаца и жртава условила цену коју су морали да плате живи и мртви страдалници масакра у Пребиловцима? Такође, да ли је колективни психолошки профил невине жртве све нас навео да осећамо одређени вид срамоте због ужаса који смо преживели, те нас је дати сентимент навео да заћутимо за неколико деценија после геноцида или нам једноставно о свим тим страховитим догађајима није било дозвољено да говоримо? Свеједно, на нама, потомцима преживелих и страдалих, сада стоји обавеза и завет да проговоримо, гласније но икад, да цивилизацији пренесемо вапај душа мученика који су пола века били неопојани. Биће то мера излечења наше савести, али и цена (ако постоји) која би могла да нам помогне „да замолимо за достојно место у Царству Небеском где Божја милост негује наше свете мученике пребиловачке“. Да бисмо могли да откријемо одговоре на постављена питања, на првом месту потребно је да пружимо анализу свих историјских процеса који су условили тај ужасан злочин, али и сам масакр.
Поред злочина у систему концентрационих логора у Јасеновцу, Јадовну, Јастребарском и других, као и покоља у Лици, Славонији, Кордуну, масакр у Пребиловцима уистину представља парадигму геноцида над српским народом у усташкој, злочиначкој Независној Држави Хрватској. Уколико се не сложимо са овом констатацијом плашимо се да ћемо на тај начин обезвредити и један пример најбестијалнијег дивљања усташке, хрватске државе какав је, нпр. изведен над Милевом Медан, женом, Српкињом, која се у тренутку злочина налазила у другом стању, практично пред порођајем. Наиме, усташе су овој жени распорили стомак, извадили бебу из њега, усмртили је бајонетом, потом је умотали у већ припремљене пелене, да би дете потом вратили у стомак мртве мајке, који су потом зашили. Да ли може да постоји било какав разлог, који би требало да наведе човека (ако се ту уопште ради о људима, у шта је тешко поверовати) на описани монструозан чин. Које су мисли провејавале у „измаглицама“ мржње тих распамећених демона док извршавали наведени злочин. Чврсто стојимо на становишту да не постоје политичке околности или разлози који би могли да представљају узрок „демонске распомамљености“ код људи, да би се одлучили на овакво безумље. Не, ту се ради о нечем о другом. Свакако, осовинске политичке структуре у нацистичкој Немачкој и код њихових сателита несумњиво су беспоговорно претворили своје оружане снаге, заправе комплетне државне механизме у истинске „фабрике смрти“ у којима је, уосталом, страдало шест милиона Јевреја. Дакле, и те како су били су спремни за извршавање непојмљивих бестијалности према оним људима који су у њиховом „идеолошко-политичком“ координатном систему били непоћудни. Уосталом, логори смрти у источној Европи пружају довољно доказа за ове тврдње. Међутим, у тим „фабрикама смрти“ није постојало систематско, организовано, од државних структура тражено или наређено мучење заробљеника или скрнављење тела уморених жртава, као што је то био случај са неделима и политиком усташких злочинаца у НДХ. Првенствени циљ усташке камариле, уз некад отворену, а чешће прећутну подршку широких слојева хрватског и муслиманског становништва, посебно у доњој Херцеговини, био је да код жртава својих злочина изазову страх и очај. Смрт је свакако била неминовна, али за те монструме њихове жртве пре свега биле су објекти испољавања најокрутнијих облика фрустрација, посебно оних који су се манифестовали у форми садизма. Такође, сви ти злочини нису представљали недела неких несувислих и неконтролисаних скупина одметнутих од правно-политичког система НДХ. Напротив, комплетна НДХ била је саздана на геноциду, на злочину и њена сврха постојања била је сабрана у намери да геноцид буде извршен. Јасне показатеље ових тврдњи проналазимо у фактицитету да су масакр у Пребиловцима (као и у стотинама других места у Хрватској и БиХ) извршиле комшије и суседних села и заселака, никако нека страна, окупаторска војска, која према, претпостављамо, погрешним тумачењима не би требало да у својим редовима негује сентгимент емпатије према поробљеном или политички и духовно непоћудном становништву. Управо та чињеница да су злочин починиле комшије друге националне и верске припадности прецизно нам говори да су усташки крвници у сопственој свести неговали висок степен примитивизма, тако типичног за све социјалне групације, па и народе који пате од инсуфицијенције идентитетских капацитета.
За природно-рељефне, демографске и социјалне услове динарских предела, посебно Херцеговине Пребиловци су били прилично велико село. На почетку Другог светског рата у Пребиловцима је живело 1008 становника. Иначе, село је своје порекло могло да датује у период средњег века, тачније у 1332. години када се у једној повељи бана Стефана Котроманића помиње једна породица Пребиловић. Касније легенде тумачиле су наведену повељу и спомињање поменуте породице као јасну историјску везу савремених становника Пребиловаца и средњовековног насеља. Поред присутног римокатоличког удела у становништву, све до османлијске владавине, када долази до крупних демографских промена, на подручју доњег слива реке Неретве, дакле у чапљинском, љубушком и столачком крају била је доминантна српска православна популација. Сви историјски процеси, посебно страхоте геноцида над српским православним становништвом у XX веку условили су чињеницу да на почетку овог столећа римокатоличко, хрватско становништво представља високодоминантан удео у укупној популацији простора доње Херцеговине десно од реке Неретве. Како смо нагласили, на почетку Другог светског рата у Пребиловицима живело је 168 домаћинстава, од којих су само три била муслиманска. С обзиром на то да су чланови тих муслиманских породица учествовали у злочину у Пребиловцима та домаћинства су се после рата одселила из насеља. У периоду после завршетка Априлског рата, па до 18. маја 1941. године дато подручје налазило се под окупацијом италијанских власти. Након овог датума комплетна Херцеговина уведена је правно-политички систем НДХ. До тада усташке власти већ су се одлучиле да биолошки уклоне присуство комплетног српског православног становништва из НДХ, а посебно са подручја Херцеговине, односно са крашких пространстава далматинског залеђа, које би у неком будућем сукобу са непријатељима Трећег рајха могло да поседује изразито потентан војностратешки капацитет. Извршавајући те злочиначке намере, у првој половини јуна 1941. године организовани су погроми широм источног дела Херцеговине, посебно у насељима и општинама са доминантно српском демографском већином (Гацко и Берковићи). Други талас погрома почео је на Видовдан и био је усмерен на простор западне Херцеговине. Међутим, у та два таласа погрома усташке власти и њима лојално локално становништво није се у великој мери устремило на „српску нејач“, односно на млађу популацију, децу, жене и старије особе, што је код српског, на смрт заплашеног становништва, разбудило наду да се злочинци заправо обрачунавају са војно и радно-способним делом мушке популације, те да остале категорије становника неће узнемиравати. У току Видовдснског погрома догодила су се и масовна убиства у Чапљинском срезу, посебно у селу Тасовчићи, где су нарочито страдали угледнији појединци. У току јула 1941. године дошло је до извесног „затишја“ када је реч о масовним погромима у наведеним подручјима. У колективној подсвести српског народа на том простору створено је уверење да је период успостављања, али и стабилизације организације власти у Независној Држави Хрватској звршен, те да су и таласи „јунских слочина“ сада окончани. Усташке власти у првим таласима погрома усмериле су се према мушкој војно-способној популацији како би спречиле касније евентуално пружање отпора у тренутку кад започну са новом фазом етноцида над српским народом, која је уследила већ почетком августа 1941. године.
Усташе су своју пажњу посебно усмериле према Пребиловцима из неколико важних разлога. На првом месту, ово село које је имало шест заселака са 994 становника српске националности било је изразито имућно. Такође, у њему су живела велика домаћинства, где је у оквиру породица било неколико десетина чланова, углавном у млађој животној доби. Злочиначке власти су зато Пребиловце перцепирале као духовно и биолошко утврђење српског народа у чапљинском крају. Услед узнемирености код муслиманског и римокатоличког становништва у околним селима због непрекидног звука пуцњаве у току стрељања талаца (после којих би жртве биле бацане у реке Неретву или оближњу Брегаву), за потребе биолошког, духовног и физичког елиминисања Срба и њиховог идентитета у Пребиловцима усташе су се одлучиле да употребе дубоке крашке јаме, безданке. Све припреме за извршење злочина завршиле су се на Илиндан, 2. августа 1941. године. Долазак усташких ројева од неколико стотина припадника тих снага од стране сељана био је примећен, те се становништво, поготово мушко, повукло из села. Уз обећање да више неће узнемиравати српска домаћинства усташке снаге су се отишле из села. Српско становништво било је свесно шта може да очекује од доласка усташа у село. Примери јунског страдања дела Тасовчића, затим Опличића, Опузена и других села у том и другим подручјима Херцеговине пружало им је страховиту опомену. Међтим, није постојало уверење да би усташе могле да изврше злочин над женама (од којих многе нису напуштале село приликом првог уласка усташа у Пребиловце) и децом, те су се дате категорије становништва вратиле у село. У праскозорје недеље, 4. августа 1941. године, усташки ројеви из три правца, и уз пуцњаву, опколили су Пребиловце. Велики део мушког становништва село је напустило још 2. августа (око 200 људи). Један број њих који се вратио после илинданског упада усташа поново је побегао из села, користећи истону страну насеља, да би се склонио у околне крашке висове или у оближњу бару Хутово блато. Усташке снаге брзо су окупирале центар села. До 11 часова злочинци су насилно окупили неколико стотина жена, деце и покојег старца у двориште пребиловачке основне школе „Свети Краљ Милутин“, која се налазила у центру села. Злочинци су несрећним женама обећавали да ће их депортовати из села на пут за Србију, те су многе од њих обукле своје најлепше хаљине и прикупиле драгоцености из домова које су намеравале да понесу у неки нови живот у својој другој отаџбини. Право усташко дивљање почело је у дворишту те школе. Окупљене старије таоце усташе су одмах побијали ударцима кундака, док су много тежа зверства починили над женама и девојкама, посебно над девојчицама до петнаест година старости. Зверства из пребиловачке школе преживела је једна жена, Мара Булут. Према њеном сведочењу, а на ужас присутних мајки, злочинци су вадили бебе из колеквки и разбијали малешне главе о зид зграде школе. Неколико жена било је силовано и убијено, а истински ужас почињен је над учитељицом Станом Арнаут (или Арнаутовић), коју су силовали и убили њени бивши ученици из времена кад је била просветна радница у оближњем католичком селу Габела.
Након страхота у селу, у току дана усташе су таоце „сместиле“ у четири камиона и уз помоћ њих их одвезли према Чапљини. Без хране и воде и уз наставак силовања и мучења жене и деца остали су током ноћи затворени у сабласном житном „Силосу“ код села Тасовчића све до 5. августа послеподне. Тог дана преостале жене, деца и старци из заселака Пребиловаца доживеће сличну, али много сабласнију судбину. Усташки крволоци заробили су их и, као што су учинили и са првом групом талаца претходног дана, довели у двориште школе. Уследиле су сцене безумног иживљавања да би након неколико часова ова група становника Пребиловаца била одведена на железничку станицу у Чапљини. На поменуту станицу потом је доведена и прва група талаца који су били затворени у „Силосу“ претходног дана. У вечерњим часовима обе ове групе стрпане су у шест сточних вагона воза Г који их је превезао до села Шурманци, удаљеног седам километара северно од Чапљине. Унесрећене жене и децу усташе су задржале у вагонима до раних јутарњих часова 6. августа да би их потом извеле из њих и везане усмериле на узвисину где се налазила крашка јама Голубинка у коју су претходно побацане жртве геноцида над Србима из Сарајева. У мањим групама злочинци су их водили према окну јаме у коју су их потом гурали кочевима. Окно је било широко четири метра, а саме спиралне јаме биле су изразито кривудаве и дубоке. Након кривине, дубоке 27 метара, жртве би у слободнијем паду завршавале у пећинској галерији на дубини од 66 метара. Већина жртава преживела је пад (пошто су завршавали на претходно умореним мученицима) и накнадно побацано камење на њихова тела. Из разлога што су крици жртава узнемиравали околна непријатељска села, злочинци су наредног дана бацили две бомбе у јаму. Међутим, део страдалника је и овај крволочни чин преживео, па су се јауци из јаме чули и у наредним данима. Усташе су се саме хвалиле да су убиле 820 Срба из Пребиловаца. Заиста, у наредним данима око 50 мушкараца, избезумљених због сазнања да су им страдале комплетне породице, предало се усташама које су их убрзо побиле у околини Пребиловаца. Преживело је свега 170 људи, углавном мушкараца, док из 51 породице нико није остао жив. После маскра усташе су Пребиловце населиле хрватским становништвом, а насеље је добило ново име, Ново Село.
Након рата многи злочинци нису одговарали, а организатори и извршиоци злочина, Андрија Буљан из Дретеља и Иван Јовановић Црни из Шурманаца и данас имају статус јунака у свести својих сународника у том крају. Преживели мушкарци поново су заснивали породице, те је село и демографски, макар делимично обновљено. Међутим, осим породица жртава душе мученика нико други у Југославији више није помињао. Као и 700 других, тако је и Шурмановачка јама остала забетонирана, а мученици су проглашени за жртве „фашистичког терора“. Ко су били ти „фашисти“ није објашњавано. Идентитет жртава такође је постала мера идеолошке коректности према џелатима у Титовој Југославији. Геноцид је прећутан. Управо из тих разлога „геноцид се вратио“ 1992. године. Наиме, коначно отварање јаме Голубинке, вађење посмртних остатака страдалника и њихова достојанствена сахрана у Спомен-костурницу у Пребиловцима, где су касније мошти 4000 херцеговачких новомученика пронашле свој вечни мир, било је извршено уз провокације и нечовечанско понашање хрватских и муслиманских комшија, још живих џелата, али и њихових потомака из околних чапљинских села. Пребиловци су уништени од стране новоусташких, хрватских оружаних снага Јанка Бобетка у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992. године, када је минирана и у ваздух дигнута тек освештана Спомен-костурница. Данас у Пребиловцима постоји храм посвећен новомученицима страдалим 1941. године, а у црквеном календару 6. август управо је њима посвећен. У селу живи свега неколицина Срба. Како? Само они знају. Уколико сви остали Срби имају намеру да преживе наредне деценије и векове не би смели да се усуде да геноцид у Пребиловцима потисну, макар из своје подсвести. Нека је вјечнаја памјат новомученицима пребиловачким.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:
Vukušić, Tomo (2006). MOSTARSKI BISKUP ALOJZIJE MIŠIĆ (1912–1942) ZA VRIJEME DRUGOGA SVJETSKOG RATA (II.) Prilog proučavanju međucrkvenih i međunacionalnih odnosa, Crkva u svijetu: Crkva u svijetu, Vol. 41 No. 3. Vrhbosanska katolička teologija u Sarajevu.
Гаћиновић, Радослав (2017). НАСИЉЕ УСТАША НАД СРБИМА У ХЕРЦЕГОВИНИ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА. Култура полиса, год. XIV, бр. 32.
Lees, Michael (1992). The Serbian Genocide 1941—1945. Serbian Orthodox Diocese of Western America.
Прибиловић, Миле (2019). Пребиловци -два пута убијени и заборављени: https://jadovno.com/prebilovci-dva-puta-ubijeni-i-zaboravljeni/ (28. јун 2021).
Skoko, Savo (1991). Pokolji hercegovačkih Srba ’41, Stručna knjiga, Beograd.
Остави коментар