Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Крајем шездесетих година прошлог века незадовољство Хрватске постајало је све очигледније. Тамошње политичке елите сматрале су да је ова република у подређеном положају у односу на друге, а посебно на Србију. Чарке између две највеће републике почеле су 1967. године, кад је на иницијативу Матице хрватске усвојена „Декларација о хрватском језику“. Најугледнији потписник овог документа био је књижевник Мирослав Крлежа. Одмах је позван код Тита, који му је саветовао да повуче свој потпис, што је он одбио. Српска интелектуална елита одговорила је на декларацију „Предлогом за размишљање“. Партија је оценила да су оба документа националистичка, те да их је потребно осудити. Афера је заташкана. У „Борби“ су уследили опширни чланци Милоша Жанка, потпредседника Савезне скупштине, у којима је писао о појавама национализма у Хрватској. За такво стање оптужио је хрватско руководство, које је одмах у тим текстовима видело „продужене прсте“ српских комуниста, иако је то била самостална одлука уредничког тима „Борбе“, на челу с главним уредником Слободаном Глумцем. „Мени је скренута пажња на чланке друга Жанка. Ја их нисам читао, јер су били исувише опширни. Слажем се да се не сме нападати једно руководство на такав начин“, осудио је Тито Жанкове чланке.
Питања услед којих је Маспок почео свој напад на федерални систем Југославије садржани су у наводној бризи хрватског комунистичког руководства због „неравномерне“ расподеле националног дохотка оствареног туризмом у Хрватској, те суме новца коју Хрватска издваја у фонд неразвијених република и покрајина у СФРЈ. Такође, статус службеног хрватског језика представљао је „мобилишући фактор за распаљене националистичке страсти“ унутар хрватских научних и просветних институција, али и у самој партији и значајном делу јавности. Маспок је захтевао признање хрватског језика као званичног језика у Хрватској и његову ексклузивну употребу у школама, медијима и државном апарату што је значило изгон српског језика из Хрватске. Даље, Маспок је инсистирао на специфичној природи и култури Хрвата које их чине различитим од осталих југословенских етничких група. Овај покрет, пошто је уживао масовну подршку у Хрватској, такође је захтевао посебну националну хрватску банку, хрватску армију и одвојено од југословенског, представништво у Уједињеним нацијама. Матица хрватска и Хрватски тједник ишли су тако далеко да су чак публиковали нацрт устава нове хрватске државе. У новембру 1971. године Матица хрватска публиковала је списак Маспокових захтева: да се Хрватска дефинише као држава хрватског народа; да Хрватска добије представништво у Уједињеним нацијама; оснивање хрватске националне банке; успостављање засебне хрватске валуте; да хрватски језик постане „језик командовања“ у ЈНА, као и да хрватски регрути војни рок служе само у Хрватској. У време кулминације Маспока Матица хрватска престала је са припремама заједничког Речника српскохрватског језика и одбацила је Новосадски договор. Правопис српскохрватског језика замењен је Правописом хрватског језика који су написали Стјепан Бабић, Божидар Финка и Милан Могуш. Правопис је објавила Матица хрватска, те исте 1971. године. Подршку Маспоку пружио је и Загребачки универзитет, чији су студенти били највише заступљени у покрету „Хрватског прољећа“, који је попримио одлике „неоусташког ризорђемента“.
Хрватско руководство ниједан важнији политички потез није предузимало без консултације са Титом. Тако је било и са чувеном Десетом седницом, одржаном од 15. до 17. јануара 1970. године. Тада је Маспок постао и званична политика Хрватске. Идејни творац овог скупа био је Владимир Бакарић, прва политичка личност Хрватске, а реализатори Мика Трипало и Савка Дабчевић Кучар. Био је то врхунац јединства хрватског руководства и чланства. Ова седница била је најава националне оријентације Хрватске и борба против „хегемонизма“ највеће републике у Југославији. Због тога су на седници усвојени закључци да је унитаризам највећа опасност по стабилност Југославије и да хрватски национализам није у порасту, као што је тврдио Жанко. За све ово су по ко зна који пут оптужили „београдску чаршију“, а посредно и српско руководство републичког Централног комитета, на чијем челу је био Марко Никезић, а секретар Латинка Перовић. На оптужбе оштро су реаговали чланови Градског комитета Београда, па су се сукоби између две највеће републике наставили, док је јавност обавештавана оскудним саопштењима. Одлуке Десете седнице Тито је подржао у потпуности, сматрајући да је била конструктивна. Међутим, убрзо су до њега почели да стижу и гласови да стање у Хрватској није тако добро као што га је уверавало руководство СК Хрватске. Да се „љуља брод” челника „масовног пролећа“ Трипала, Дабчевићеве и њихових сарадника, било је видљиво у вили „Загорје“, на седници Извршног комитета ЦК Хрватске 4. јула 1971. године.
„…Ситуација у Хрватској није добра. О томе добијам информације с више страна. Хрватска је постала кључни проблем у земљи у погледу дивљања национализма. Тога има у свим републикама, али највише код вас…“, Тито је био недвосмислен. У почетку су челници Хрватске покренули масу, али како је време пролазило губили су контролу над њом. Бунтовни студенти, национално оријентисани и интелектуалци окупљени око Матице хрватске почели су самостално да усмеравају развој овог националистичког покрета. Тито је схватио да хрватско руководство својом политиком угрожава и његов положај. Такође, руководства других републичких и покрајинских партијских организација отварала су питање раста национализма, те су у агресивном шовинизму видела опасност за будућност Југославије. Процеси су постајали све комплекснији, док није усвојена одлука да је потребно предузети свеобухватан обрачун са хрватским руководством. Тито је одлуку о смени хрватског руководства донео док је боравио у Њујорку. До њега су тада, у новембру 1971. године, допрли гласови да хрватски екстремисти траже републичку војску, а радикално настројени професор економије др Хрвоје Шошић захтевао је улазак Хрватске у УН. Уследио је масовни студентски штрајк на у Универзитету у Загребу „због девизног режима“, што је представљало коначни повод за покретање процедуре разрешења хрватског партијског и републичког руководства. На 21. седници Председништва Централног комитета СК Југославије, 1. децембра 1971. године у Карађорђеву, после двадесетак часова расправе, челници Маспока склоњени су са политичке сцене. Непуну годину касније, у октобру 1972. године, смењено је и тзв. либерално руководство ЦК Србије, на челу са председником Марком Никезићем и секретаром Латинком Перовић. Одлука из Карађорђева добро је примљена код већине јавности. Сматрало се да је тиме спашена Југославија.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
Dragovic-Soso, Jasna (2002). Saviours of the Nation: Serbia’s Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. McGill-Queen’s Press – MQUP.
Udovicki, Jasminka; Ridgeway, James (2000). Burn This House: The Making and Unmaking of Yugoslavia. Duke University Press.
Job, Cvijeto (2002). Yugoslavia’s Ruin: The Bloody Lessons of Nationalism, a Patriot’s Warning. Rowman & Littlefield.
Остави коментар