Аутор: др Милош Савин, историчар
Револуционарни догађаји 1848. године на простору Војводине убрзо су прерасли у крвави српско-мађарски рат. Такође, унутар српског покрета дошло је до диференцијације, а конзервативни митрополит-патријарх Јосиф Рајачић, који је на почетку тешко пристао на учешће у догађајима, у другој половини године покушао је да оствари потпуну доминацију у Српској Војводини, те да српском покрету контрареволуционарни карактер. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и на територијалну аутономију и органе управљања. Након изненадне смрти војводе Стевана Шупљикца, стари Главни одбор Српске Војводине је тражио од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, владе Кнежевине Србије и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Мајерхофер, рођен маја 1798. у Бечу, отпочео је веома успешну војно-политичку каријеру још 1815. године након чега је због заслуга за аустријског цара, више пута одликован и проглашен за витеза. Потицао је из угледне племићке породице Mayerhofer von Grünbühel. Фердинанд Мајерхофер је 1844. био аустријски конзул у Србији, тако да је био веома добро упућен у српско питање. Октроисаним Уставом 4. марта 1849. чланом 72, наглашено је да: „Од земљишта што се налази у садашњим жупанијама Бодрошкој, Торонталској, Крашовској и у окрузима румском и илочком Сремске жупаније уређује се, за време и донде док се стално и уставним путем не одреди уређено стање земаља наше царевине, и спајање са другом којом круновином, одвојено управно земљиште којим ће, самостално од управе Мађарске, управљати покрајинске власти нашег министарства. То ће се земљиште звати Војводство Србија и тамишки Банат“. Уставом је Војводина подељена на три округа, спрам три најбројнија народа – Немаца, Срба и Румуна. Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема, без сремске границе. Области границе које су издвојене из Војводине биле су у почетку под командом хрватског бана Јосипа Јелачића. Након тога је донета одлука да се од Петроварадинске регименте, Шајкашког батаљона, три Банатске регименте и војних комунитета формира Банатско-српска земаљска војничка управа са седиштем у Темишвару. На челу ове управе се налазио фелдмаршал-лајтнант, гроф Јохан Коронини. Јохан Баптист Коронини Кронберг, рођен новембра 1794. у Горици, био је веома утицајан аустријски генерал, он је од 1851. до 1859, био гувернер Војводине, након чега је пребачен на функцију хрватског Бана. Изостављањем границе, драстично је смањен број Срба у Војводини, која је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. Занимљиво је да се у законима донетим већ 1850, а који су се односили на Војводину, она спомиње у контексту посебне круновине. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Барон Александар фон Бах рођен је почетком 1813. и развио је државни систем потпуне централизације и контроле. На месту министра унутрашњих послова аустријског царства налазио се 1849−1859. Обзиром да је то био период апсолутизма и полицијске државе Бах је суштински контролисао све. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Укидањем феудалног система дошло је до пропасти богатих српских слојева који су капитал стицали производњом, трговином и услугама наслоњеним на феудалну економију. Неки од њих, схвативши дух времена, уложили су средства у школовање деце, која би била уклопљива у нови капиталистички систем и савременију државну администрацију. Многи богати Срби су трошили капитале ради престижа, купујући луксузан стилски намештај из Беча, клавире, скупоцене дилижансе… Услед апсолутизма, скоро читав српски политички и културни живот је сведен на минимум. Књиге и новине су биле подвргнуте стогој цензури. Забрањиване су и позоришне представе попут оне о војводи Шупљикцу, иако је он симбол српско-аустријске сарадње. Иако Срби нису били задовољни оваквом Војводином, народи Угарске, попут Словака, Румуна и Русина, су тежили да и они по угледу на Србе добију своје територије налик Војводини.
У ретке прегаоце из времена апсолутизма, који су врло добро схватили вредност штампе за национални, политички и културни развој српске нације, спадали су браћа Данило и Милорад Медаковић који су, сваки на свој начин, још у време револуције стекли искуство у новинарском послу. По повратку из затвора, у који је доспео заједно са братом Милорадом и Константином Богдановићем због новинског чланка против аустријске, апсолутистичке политике угњетавања јужних Словена, Данило је упорно покушавао 1850. да покрене нови лист са старим именом Напредак, што му наравно није дозвољено без обзира што је навео да ће се придржавити свих прописаних ограничења.
Како је у августу 1850. његовом брату Милораду забрањено издавање листа Шумадинка у Београду он упућује молбу да га пресели у Нови Сад, што Мајерхофер није дозволио. Милорад након тога упућује молбу, привременом управитељу Војводине Србије, да му се изда дозвола за потпуно нови лист Посавка, међутим по предлогу Мајерхофера, министар Бах одговара да нема никавог основа за удовољење њихових захтева. Ти неуспеси нису обесхрабрили браћу Медаковић па су, упркос тешкоћама, да би некако дошли до листа прибегли једином могућем решењу. Замолили су Земаљску војну команду у Земуну, која се није налазила под Мајерхоферовом управом, да им дозволи издавање Војвођанке, књижевног листа који ће се растурати само на подручју Војне границе. Ту дозволу Милорад добија 10. децембра 1850, па Војвођанка која упркос имену није смела ући у Војводину, почиње да излази два пута недељно. Тај први српски лист који се појавио на тлу Аустрије после слома револуције је био кратког даха. Под притиском владе Кнежевине Србије и честих заплена, с тешком муком је опстао до 12. јула 1851. када му војна власт Земуна, без претходне опомене, забрањује даље издавање Војвођанке уз образложење да је бесправно доносио чланке којима је вређао суседну државу.
Након престанка излажења Војвођанке браћа Медаковиће не одустају и спремају се да покрену нови, овога пута политички лист Јужна пчела. Олакшавајућа околност је била укидање привремене организације Војводине, самим тим и смена Мајерхофера, тако да на место гувернера и председника Земаљске владе Војводине, чији административни центар био Темишвар, бива постављен гроф Коронини. Иако се у време припрема за покретање Јужне пчеле определио за Нови Сад, као најјачи српски град у Угарској, уочи самог покретања Милорад се одлучује за Темишвар. Први број Јужне пчеле, новог политичког листа се појавио 15. октобра 1851. Наде Милорада Медаковића да ће у Темишвару имати много боље услове за издавање новина су се убрзо распршиле и већ при штампању првих бројева Јужне пчеле наилази на готово несавладиве препреке. Највећи проблем је била штампарија која је имала оскудан избор ћирилских слова, махом крупнијих, која су заузимала много више простора па је Јужна пчела оскудевала са садржајем и није добила графички изглед који је желео уредник. Штампарија није имала ни једног словослагача који је знао да чита ћирилицу па је често каснила по три, четири дана и имала пуно словних грешака. Све то је навело Милорада Медаковића да већ после месец дана тражи од гувернера Коронија дозволу да пресели лист у Нови Сад, тако да се већ 29. новембра 1851. појављује први број новосадске Јужне пчеле штампане у штампарији његовог брата Данила.
Посматрајући привредни успон, национални, верски, културни и просветни развитак, Милорад Медаковић пророчански пише да је Нови Сад будуће српско национално-политичко средиште у чему је био управу. Ова предвиђања су се врло брзо остварила јер после слома Баховог апсолутизма Нови Сад постаје центар целокупног јавног живота у Срба у Угарској. Ипак, иако је решио проблеме са штампањем листа Милорад Медаковић не успева да придобије већи број сарадника и дописника. Интелигенција у страху од последица које су их могле снаћи по Баховом влашћу, чија је полиција пратила рад и кретање сваког појединца „остала у слатком ћутању“. Највише му је помагао брат Данило који је у то време био преокупиран књижевношћу и историјом, 1852. објављује своју најзначајнију књигу из те области „Повјесница србског народа од најстаријих времена до 1850.“
Милорад Медаковић се са својом Јужном пчелом, коју је фактички сам писао и уређивао, трудио да својим знањем и спретношћу у ондашњој обамрлој, безвољној, разочараној и насиљем власти умртвљеној српској средини удахне бар мало наде и да, колико је био у могућности одржи у животу национално-политичке и културно-просветне активности. Због тога је Управитељство Војводства Србије и Тамишког Баната, са грофом Коронинијем на челу, пажљиво пратило његов рад спремно да га забрани због најмањег прекршаја. Власти је сметало што је Јужна пчела критиковала патријарха Рајачића и високо свештенство због тога што се не заузима за српске интересе већ само води рачуна о својим привилегијама. Коронини је брзо нашао разлоге за опомену а затим и наредбу о забрани даљег излажења листа, 30. априла 1852. По пријему ове наредбе градски начелник Новог Сада забрањује даље излажење Јужне пчеле тако да се њен последњи 31. број, појавио 1. маја 1852. Милорад Медаковић се на ту одлуку жалио али је гувернер Коронини био неумољив тако да је нестало Јужне пчеле, у том тренутку јединог српског политичког листа у Аустрији. Празнина која је настала је трајала кратко, јер се убрзо појавио Србски дневник. Милорад крајем 1854. добија позив са Цетиња да се „прими положаја секретара књаза Данила“ што овај у јуну 1855. прихвата и одлази у политику.
Упорност коју су браћа Медаковићи испољавали у време апсолутизма покушајима и покретањем политичких и књижевних није била везана само за родољубива осећања него и из чисто практичних – животних потреба. Данило је једном приликом отворено написао да је издавање листа за његово живљење, да само новинама себе може издржавати а својој „штампарији дати посла и одражати је“. Да није било те истрајности у обезбеђивању егзистенције, Срби у Угарској би били сиромашнији за неколико књижевних и политичких листова, који су својим присуством и животом, током једне у духовном погледу сиромашне деценије, заорали дубоку бразду и оставили трајне трагове у национално-политичком, културном и књижевном стваралаштву нашег народа.
После одбијања Милорадове жалбе о опозивању забране за Јужни пчелу, Данило упућује молбу Коронинију 9. јуна, да му дозволи да у Новом Саду издаје и уређује нови политички лист Србски дневник, који би излазио два пута седмично, као и књижевни лист Седмичњак, који би излазио једном недељно. 26. јуна обнавља молбу и подноси кратко образложење програма за оба листа. Изненађујуће брзо, само два дана касније Коронини му издаје привремену дозволу да два месеца, од 1. јула, већ се знало да од 1. септембра ступа нови закон о штампи, тако да се први број Србског дневника појавио 3, а Седмице 7. јула 1852. године. Данило Медаковић је благовремено поднео молбу за продужење дозволе али је овога пута било бирократског одуговлачења тако да му је дозвола продужена 19. спетембра уз обавезу да, уместо дотадашње хипотекарне, положи кауцију од 2.500 форинти у готовини. Међутим, како установа новинске кауције на подручју Угарске и Војводства до тада није била позната, Данило је имао праву Одисеју да пронађе институцију у којој би положио исту. Уз пуно перипетија успева да у Сомбору пронађе једно пореско звање у коме би то обавио, али пошто је био у закашњењу тек од 27. октобра наставља са радом.
Због писања о ситуацији у Црној Гори аустријске власти су уочиле да глорификовање Црне Горе у Србском дневнику није лишено националних и политичких тенденција супротних интересима царске владе и јединствене Хабсбуршке монархије. Због таквог начина писања је већ у 26. децембра 1852. изречена прва опомена од гувренера Коронинија, по новом закону о штампи сваки лист после треће опомене мора бити обустављен.
У почетку се сумњало а касније је и доказано да је, све до одласка у Црну Гору, истински уредник политичког дела био Милорад а да се Данило Медаковић бавио само књижевношћу, први је био стварни а други номинални уредник листа. Наравно да ни након тога што је остао сам и постао стварни уредник, Данило није хтео да прихвати препоруке грофа Коронинија и свој лист претвори у послушно оруђе царске владе. Међутим, под притиском власти, у неким питањима је правио компромисе те ситним уступцима задовољавао оне који су вршили надзор над Србским дневником, али се и вешто довијао и тражио најприкладније начине да својим читаоцима саопшти истину. Углед Србског дневника је заиста био изузетно велики, мало је у српском новинарству било оних издавача и уредника који су се могли похвалити добрим одзивом читалаца који је не само покривао трошкове него је и доносио занатне материјалне приходе. У време кримског рата Србски дневник је стекао око 2.000 преплатника.
Након кримског рата долази до периода у коме лист излази без неких већих трзавица све до јуна 1858. године када поново, због писања о Црној Гори, извештаја о победи у крвавом и краткотрајном рату против Турске, добија другу писмену опомену 27. јуна, којом се надвила претња о скорој забрани. Медаковићу није преостало друго него да поднесе молбу о ослобођењу од обе, или бар од једне опомене. Уместо да буде ослобођен бар једне опомене, пре него што је молба била решена, Медаковића сустиже нова непријатност, која му је предочила да се ближи дан када се мора растати са Србским дневником. Овога пута напад долази са друге стране, зато што је све време писао о важним народно-црквеним питањима на начин који се није допадао патријарху Рајачићу, овај је био љут и није дозволио архиепископској-патријаршијској канцеларији у Карловцима да уредништву листа даје податке за посебну свештеничку рубрику, коју је Данило намеравао да отвори почетком 1857. Да долије уље на ватру патријарх Рајачић, само двадесетак дана након изрицања опомене, пожалио се Коронинију на Медаковића и начин писања Србског дневника. Рајачић је са тим потезом убрзао забрану листа јер Коронини, да би удовољио његовој притужби уместо опроста изриче усмену опомену. На све то, само месец и по дана касније Србском дневнику је изречена још строжа казна, овога пута на молбу проаустријског режима кнеза Александра Карађорђевића. По оцени српске владе Медаковић је подупирао превратничку партију, зна се да је Данило у младости био секретар кнеза Милоша и да му је Јеврем Обреновић позајмио новац за куповину штампарије. Српска влада се пожалила аустријском конзулу у Београду а овај је обавестио министра спољних послова у Бечу. Коронини је 23. сптембра забранио Медаковићу да наредна три месеца издаје Србски дневник. У новембру је забрањено излажење и Седмице због наводног објављивања политичких текстова без плаћене кауције. Медаковић тада схвата да мора да напусти издавање листа, или му се лоше пише, па почиње преговоре са Игњацом Фуксом о продаји штампарије. Да којим случајем не би прешла у несрпске руке штампарију је купио бачки владика Платон Атанацковић, на наговор Ђорђа Натошевића, па је она средином августа 1859. постала Епископски брзотиск. Почетком исте године уместо Медаковића на место уредника Србског дневника долази Јован Ђорђевић, а 28. маја Медаковић напушта лист. У јесен исте године прелази уБеоград где ће годину дана бити професор на лицеју. Након тога ће извесно време боравити у Загребу да би се крајем 1861. вратио у Нови Сад, где ће 1863. поново покренути стари/нови лист Напредак.
Што се тиче Данила Медаковића, он је издавањем и уређивањем Србског дневника и Седмице у читавој тој деценији оставио дубок траг, кроз његове листове истински је куцало срце огромног дела српског народа и то не само оног који је живео под Аустроугарском монархијом већ и ван њених граница. Својим радом се уврстио у ред виђенијих и угледнијих личности међу Србима. У исто време, у очима аустругарских власти, Данило је важио за једног од најопаснијих противника.
Остави коментар