Аутор: Жељко Ињац, новинар
„Чијег овце, тога и ливада“, ову изреку смо имали прилике често чути од оних који без икакве емпатије за сопствени народ, без покушаја разумевања његовог идентитета, традиције и страдања, покушавају да објасне процес отимања српског Косова и Метохије, као нечег неминовног и такорећи природног јер „реалност на терену“ и присуство НАТО-а, нема алтернативу. Заобилазећи историју, међународно право, Устав, и готово све тековине цивилизованог друштва, за легитимно се поставља варварство и отимачина, поштапајући се народном изреком која заправо рационализује неправду али је не оправдава. Та неистина је само једна у мору неистина која нам се пласира на нама разумљивом језику. До почетка новог миленијума „врли нови свет“ је водио пропагандни рат против нас на свом језику, углавном енглеском. Од „демократских промена“, неко ће рећи преврата, у коме је срушен стари поредак а с њим и добар део суверенитета наше државе, нови, на нашим просторима, корпоративни медији, ту своју „истину“ о нама пласирају нам сада на српском.
Сличан принцип, али мало увијеније, сервира се кроз причу о либералном тржишту. Велике међународне корпорације, које располажу огромним ресурсима, постављају се у исту раван са домаћим фирмама и компанијама, које су до јуче биле државне, представљене као губиташке које без државне интервенције не би самостално опстале, или су настале тек негде половином ’90. те се не могу мерити ни по ком основу. Неравноправна трка између домаћих приватних и државних компанија и страних корпорација би се могла упоредити са трком између професионалног спортисте са блиставом каријером и човека у инвалидским колицима.
Идеологија либералног тржишта у томе не види никакав проблем. Парола либералног тржишта „нека победи бољи“ а бољи је заправо небројено пута јачи, је у ствари борба Давида и Голијата. Процес деетатизације државе кроз корпоратизацију и приватизацију одвија се у свим земљама света, не само бившег комунистичког идеолошког блока, већ практично целог света изузев Северне Кореје, неколико деценија уназад.
Деетатизација илити слабљење улоге државе (без обзира на њено уређење, било да су демократије, националне државе или џамахирије, па чак и комунистички системи попут Кине) је процес са идеолошком позадином и то треба нагласити. Деетатизација државе се спроводи по унапред одређеној идеолошкој матрици кроз приватизацију, дерегулацију и корпоратизацију. Увођење судских извршитеља, комуналне полиције, „независног“ судства, нотара, затим приватизације културе, спорта, и здравства, све су то процеси дерегулације односно приватизације. Здравствени систем је још увек јако везан за државу али после пандемије короне и он ће постепено постати отуђен у корист приватног сектора и глобалних корпорација. Победа атлантистичког приступа економији насупрот свих осталих а пре свега европског, који је до пада Берлинског зида у свету блоковских подела, када је владао страх од комунистичке идеологије, тежио изградњи социјално одговорне државе, чије остатке имамо у северним монархијама Европе, али и њих је начео атлантистички концепт максимизације профита, довео је до низа последица.
Развлашћивањем држава умањена је могућност истих да се адекватно одупру корпоративном бездушном и агресивном капитализму. Пад Берлинског зида и победа атлантистичког концепта су означили почетак краја средњег слоја (чак и у земљама западне хемисфере) и још већег осиромашење радника широм света. Да би се разумела размера овог идеолошког пројекта довољно је навести да је као последица атлантистичког приступа економији створена нова фараонска елита коју чини свега 1% светске популације а у чијем власништву је капитал већи од онога који поседује осталих 99% становника планете.
Као и у случају приче с почетка текста о Косову и Метохији: „Чијег овце, оног и ливада“, тако и у култури односно медијима, „реалност на терену“ није спонтана, него генерисана и спровођена по унапред одређеној идеолошкој матрици.
Приватизација и корпоратизација медија и културног живота донела је плурализам глупости и тривијалности насупрот некадашњем колико-толико квалитетном садржају неколицине државних тв програма и штампаних медија. Данас у мору Тв канала тешко је заиста пронаћи квалитетан или едукативан садржај. Гледалац који се понада да је, рецимо, на Хистори ченелу нашао квалитет и едукацију убрзо се разувери када тај исти канал крене да спинује приче о ванземаљцима или промовише „1000“ хрватских краљева.
У тренутној подели на домаће и стране корпоративне медије у Србији, садржај и једних и других је прилично сличан. Одсуство квалитетног садржаја за рачун ријалити програма и испразног и заглупљујућег програма је општи тренд. Кокетирање домаћих медија са глобалистичким наративом понекад ствара утисак да је сасвим свеједно да ли пратимо домаће медије или стране медије на српском. Ипак, насупрот домаћим, страни корпоративни медији жестоко и без пардона намећу антисрпску пропаганду по којој су „Срби криви за ратове ’90.“ по којој је „Косово независно“ и да је то „реалност на терену“, те да се у „Сребреници догодио геноцид“ а Срби „морају проћи катарзу“ и бити унижени по сваку цену. Некадашња комунистичка мантра о „великосрпском хегемонизму“ је сад на корпоративним медијима замењена мантром о Србима као „геноцидном народу“. На домаћим медијима је ипак остављен простор и за српску верзију истине.
Домаћи медији и када би хтели да форсирају овакав антисрпски наратив то не би било корисно за њих јер би изгубили највећи део публике. Глобалистички корпоративни медији немају тај проблем јер се ослањају на бесконачне фондове и ресурсе које нема ни један домаћи медиј. Њих превише не занима шта грађани Србије мисле и осећају. Они имају довољно новаца да не морају бринути о гледаности или популарности. Њихов једини циљ је бомбардовање грађана Србије својом пропагандом завијеном у обланду објективности, борбе за људска права и демократију, и остале бајке за наивне.
Ни један домаћи медиј на пример ни приближно не улаже у бустовање на друштвеним мрежама као корпоративни медији на српском језику. Истина, новинара запослених у корпоративним медијима тренутно нема много и они су на неки начин пионири са ових простора у свету корпоративних медија али је зато њихов глас савести „умирен“ озбиљном апанажом о којој новинари са домаћих медија могу само маштати.
С друге стране корпоративни медији на српском воде озбиљну кампању да искључиво и једино своје медијске куће представе као објективне и оне које износе истините информације, док домаћи медији ризикују да заврше на црној листи или буду таргетирани као режимски медији или фејкњуз медији. Заправо се води прави рат између домаћих медија и корпоративних. Рат који је почео распадом Југославије, протеривањем стотина хиљада Срба из Хрватске, убацивањем исламизма у Босну и Херцеговину, отимањем Косова и Метохије и разарањем српске културне баштине на том простору, бомбардовањем НАТО пакта, отцепљењем Црне Горе и покушајем креирања од црногорских Срба нове нације, сад треба да добије завршницу у медијском тријумфу корпоративних медија и њихове антисрпске „истине“. Претходни физички рат, истребљење и протеривање Срба само је био увод у овај коначни обрачун у коме се ратује за душе грађана Србије.
Домаћи медији су још увек доминантни у принту и ТВ, односно у старим традиционалним али још увек непревазиђеним средствима информисања. Информације електронских медија су готово невидљиве ако нису пласиране на друштвеним мрежама. Међутим, друштвене мреже су опет у власништву глобалистичких корпорација. Домаћи електронски медији су последњих година претрпели озбиљне последице јер су измењена правила до јуче слободног интернета. Правила која су глобалистичке корпорације од недавно увеле на друштвене мреже омогућавају велику видљивост себи блиских корпоративних медија, сасвим је небитно колику они реалну посећеност или популарност тј. праћеност имају, док све остале медије максимално гуше.
Ипак, корпоративне медије и поред све логистике и предности коју имају у односу на домаће медије, изненадиле су друштвене мреже. Мада ово није случај само код нас већ је тако практично у целом свету. Слободна мисао на друштвеним мрежама се показала јачом од добро финансиране пропаганде корпоративних медија. Јутјубери, блогери, инфлуенсери, и други активни делатници слободне мисли на друштвеним мрежама доказали су да је интернет ван контроле глобалиста и да истина може изаћи на видело упркос озбиљној пропагандној машинерији корпоративних медија.
Доналд Трамп је био окидач. Његова политичка популарност је изграђена на Твитеру. Упркос мејнстрим медијима који су га немилосрдно черечили, Трамп је захваљујући слободи која је до тада постојала на Твитеру успео да задобије поверење гласача широм Америке и коначно победи на изборима. Та слобода више не постоји. Трамп је блокиран на Твитеру још док је вршио функцију председника.
Коначно су корпоративни медији постигли консензус у процени да су људи у начелу глупи и да је потребно заштитити демократију (онако како је они замишљају) од разуларене руље глупака који преовладавају у свету и гласају за „фрика“ какав је један Трамп. Решили су да више не дозволе „злоупотребу“ система који су сами изградили. Демократске вредности су престале бити догма и не треба их узимати здраво за готово. Политика ће прерасти у вољу руље уколико се полемике и дебате не воде кроз строго регулисане и контролисане медије – ово су најновији ставови уредника неких од највећих корпоративних медија.
Западним плутократама се није свидела двосмерна комуникација коју су омогућиле друштвене мреже па су решили да информације врате на фабричка подешавања, из времена пре интернета, када су строго контролисане одабране информације пласиране једносмерно од медија ка публици без већих могућности критичког сагледавања и просуђивања тих информација. Наравно све под изговором борбе за демократију, а против популизма, фејкњуза, теорија завере и других „пошасти“ двосмерне комуникације коју је донео интернет и слобода на интернету. Слобода је поново постала опасна, као за време Трећег рајха или Совјетије. Није добро да људи мисле својом главом и те своје мисли пуштају на интернет јер та слободна мисао може нашкодити, тј. успорити пројекат нове утопије. Слободна мисао кочи прогрес и остварење врлог новог света, зато јој се мора стати ногом за врат и довести је познанију права јачег. Све већа цензура интернета је неумољива будућност.
Начело „чијег овце, оног и ливада“ важи само за нас обичне смртнике. Када је тај исти принцип почео да се остварује на интернету, када су слободномислећи људи преузели иницијативу и почели да креирају интернет по својим мерилима, корпорације су јасно и гласно ставиле свима до знања да је интернет ипак њихов. Илузија је да постоји слобода на интернету. Када говоримо о слободи на интернету и гушењу исте не мислимо на анархију и потпуно одсуство било какве контроле, не, него управо на циљано и намерно гушење сваке критичке мисли на друштвеним мрежама које су у власништву корпорација. Такође и на ограничење које су те исте корпорације поставиле свим осталим електронским медијима сем својима или себи блискима.
Домаћи електронски медији су на Гугловом претраживачу потиснути у корист страних корпоративних медија на српском језику. Када прегледате вести на Гуглу међу првих 10 линкова које избаци овај претраживач појавиће вам се све вести са корпоративних медија. Тек потом негде на другој страници или при дну прве претрага ће се поставити и домаће медије. По истом принципу су се корпоративни медији у Србији нашли на првим местима на кабловској мрежи која је практично у њиховом власништву иако су по закону обавезни да на прва места поставе програме јавног државног сервиса.
Ситуација на српском медијском простору је наизглед изједначена. Око половине кабловских претплатника су на државном каблу а половина на каблу под контролом западних корпорација. Међутим, када се узме у обзир капитал који иза страних корпорација и цензура на интернету, јасно је да превагу у овој бици за превласт на српском медијском небу односе стране корпорације.
За успешан отпор медијској окупацији, поред квалитетнијег садржаја домаћих медија, потребно је превазићи цензуру на интернету а то се успешно може реализовати искључиво кроз српски наратив организованом герилском борбом на интернету.
Најјачи у данашњем свету није онај који има велику државу, бројно становништво или јаку индустрију, већ онај који поседује моћне корпорације и преко њих већину светског капитала, ресурса, и контролише информације. Корпорације су изнад држава, то више није никаква тајна. То није никаква теорија завере. То је чињеница.
Пре 6 година су процурели документи из Европске комисије који су открили да ће Трансатлантско трговинско инвестиционо партнерство у споразуму између ЕУ и САД у корист америчких корпорација бити наддржавни пројекат. Тзв. живи споразум који наставља креирање нових закона чак и након његовог потписивања. У преводу на српски то значи да ако неки ЕУ закони не буду по вољи корпорација из Америке, корпоративни лобисти ће се постарати да се закони или не донесу уопште или значајно измене тако да не иду на штету корпорација.
Корпорације су одавно престале да служе интересима друштва и почеле да доминирају друштвом, увлачећи друштво у службу корпорацијама. Право које је корпорацијама дао англосаксонски свет, треба се подсетити да су прве корпорације настале добијањем привилегија од стране монарха Британије и права на удруживање-инкорпорацију, које подразумева дозволу јавности, друштва, државе, изгубило је своју првобитну сврху. Корпорације су постале моћан политички фактор који данас одлучује о судбини држава. Наравно још увек не значајно и о судбини англосаксонског света и држава али и у тим државама се воде жучне дебате о потреби ограничавања права корпорација или макар о већем уделу одлучивања јавности у самим корпорацијама.
Сада је можда већ касно чак и у англосаксонском свету да се корпорације натерају да делују у интересу општег јавног добра. О нашим просторима и остатку света је излишно говорити јер економски и политички утицај путем којег корпорације подјармљују свет је привилегија које се англосаксонци неће никад одрећи.
Остави коментар