Аутор: др Љубиша Деспотовић
- Детерминисаност савремених верских конфликата
Научна анализа узрока сукоба уoпште, па и оних унутрашњих (верских и етничких), темељи се на историјским и друштвеним (политичким, етничким, верским и идеолошким) условима и чиниоцима, и различитим интересима и циљевима учесника у њима. Сами узроци сукоба су „устаљени, довољни и нужни, непосредни (економски, политички и др.) извори кретања, развоја и промена друштвених сукоба”, тичу се „расподеле друштвених, посебно материјалних вредности, присвајања власти, друштвене моћи, угледа, престижа, доминације над људима и стварима, територијама, итд”.[1] Између свих друштвених сукоба постоји висок ниво међузависности, сплет узрока и последица који се разликују по свом значају, трајању и нужности. Стога се може говорити о узроцима првог, другог, трећег и н-тог степена и нивоа, од конкретне узрочности, преко узрочности класе појава (сукоба) до узрочности које важе за систем као целину.
Насилни верски сукоби су најприсутнији у вишенационалним, висококонфликтним и заосталим друштвима, где су нација и религија тесно повезане, а политички режими изразито недемократски. Тада се верски сукоби јављају не као пратилац, већ основни чинилац националних сукоба. Таква, по својој суштини предполитичка и трибалистичка друштва, карактерише одсуство демократске свести и традиције, оптерећеност историјом и традицијом верске нетрпељивости и конфликтности високог степена, где религија представља основ колективне свести и идентитета. У тим друштвима се често јавља национални и верски шовинизам који се, уколико добије и милитантну форму, трансформише у верски фанатизам. Тада у име вере долази до масовних злочина, верских погрома и огромних људских жртава. У теорији се као узроци верских сукоба спомињу различити чиниоци, међу којима најчешће: дубоке друштвене кризе (слом вредносног система, аномија, социјално безнађе и бесперспективност највећег дела становништва); политизација религије и манипулација верским осећањима (од стране клера, када клерикално крило унутар неке верске институције формира политичке партије или покрете са политичким циљевима или од стране државе и политичких субјеката било у смислу наметања верницима одређених политичких убеђења или арбитрирања у вези са верским питањима); прожимање верског и националног комплекса (спој национализма, национал-шовинизма и верског фанатизма, као последица стварне или привидне коалиције верске и националистичке етноелите у циљу освајања власти или значајних политичких позиција у једној држави); постојање недемократског, ауторитарног и тоталитарног политичког режима и система власти која ствара неравноправност у друштвеном положају припадника појединих религија, вероисповести и конфесија.
У проучавању религије као друштвеног феномена међу теоретичарима постоји прилична сагласност да су многи (битни) извори и генератори религије и религиозности социјалне природе, али је несумњиво да сви извори и генератори религије нису социјални. „Религија није једнозначан него вишезначан, полифон однос човека према богу, себи, свету уопште и друштву у коме живи и управо због те чињенице религија се не сме редуковати на социјално-историјски елемент. Апсолутизацијом социјално-повесног у социолошком тумачењу религије и религиозности превиђа се важна чињеница да неки предуслови религије и религиозности израстају ван контекста социјалног, из доживљаја светог (нуминозног) као таквог, особеног чина, што се посебно истиче у феноменологији религије“.[2]
Са социолошког становишта, у анализи верских сукоба важно је издвојити друштвене групе као носиоце верских сукобљавања. У теорији по том питању, као и у случају расправе о узроцима верских сукоба, постоје различита, па и опречна мишљења.[3] Међутим, преовладава став да су верске и националистичке елите основни социјални агенси концепта верских и квазиверских сукоба, док су „доње“ класе и слојеви масовни носиоци верских сукобљавања. Такви закључци доносе се на основу претпоставке да су нижи друштвени слојеви најрелигиознији. Међутим, то није никакав доказ о њиховој религиозној искључивости или склоности према верским сукобима у односу на друге друштвене групе, што доказују многобројна истраживања.[4] Реч је заправо о томе да објективни услови егзистенције чине тај друштвени слој подложнијим верској или националшовинистичкој манипулацији и предодређенијим за окривљивање других (нација, религија или конфесија) за свој тежак положај. Тако национално-политократске елите, у условима друштвене кризе и социјалне беде или у покушају стварања држава-нација, режимском индоктринацијом у правцу национализма и манипулацијом верским осећањима у смислу нетолеранције и сакрализације нације стварају од овог друштвеног слоја масовне људске ресурсе за почињање националних сукоба који по правилу садрже и верску димензију.
Као један од значајних субјеката верских конфликата може се јавити и клерикалистички настројено свештенство.[5] У настојању да арбитрира у лаичким стварима (образовању, политици, култури) или тежњи да религија добије интегришућу улогу унутар нације састављене од различитих вероисповести, свештенство може подстаћи верску нетолерантност и антагонизам. У земљама у транзицији оваква настојања свештенства су и данас прожета наводно борбом против „комунизма и атеизма“, чиме се релативизују цивилизацијска достигнућа и начела секуларизације, подвојености цркве и државе и лаицизација образовања. Отуда је честа појава злоупотребе религије у нерелигиозне сврхе, посебно уколико се религија инструментализује у националистичке, шовинистичке или неке друге радикалистичке (фундаментализам) процесе зарад освајања власти или политичких циљева.
Чиниоци верских сукоба у савременом друштву су бројни и разноврсни. Приликом њиховог сагледавања и анализе мора се имати у виду да су они, у истој мери као и религија, увек историјски, друштвено-политички и културно одређени, па се јављају у различитим облицима и садржајима. Стога треба истаћи две важне чињенице: 1) да је религија пре свега својеврсни културни и симболички систем, који садржи и добрим делом формира етичке параметре и поставља моралне оквире у свим друштвима и 2) да верска различитост као таква не представља примарни фактор сукоба, на шта указује мирни суживот различитих конфесија и вероисповести у развијеним демократским вишенационалним државама. Верска различитост постаје значајна само када се споји са:
- системским етнонационализмом и шовинизмом у ауторитарном и тоталитарном друштвено-политичком поретку, који је национално и конфесионално хетероген, и
- друштвеним околностима у којима су дошли до изражаја аспекти: дубоке друштвене и културне кризе, безперспективности друштвене већине и регресивни социјално-политички токови.
У таквим социоструктурним и културним условима нацинално-политички или шовинистички инструментализована од стране етнонационалистичких елита, конфесионална и верска различитост постају значајан фактор социјалне дистанце, подвајања, сукобљавања, масовних прогрома, верског фанатизма и насиља „у име вере“. Истраживања су потврдила да дуготрајне социјалне и моралне кризе стварају услове за повратак религији као алтернативном вредносном систему, а не само као утехи и бекству од компромитованог званичног система вредности. Међутим, ширење религије и јачање њене улоге у друштву, што је закономерна појава у условима социјалних криза, не значи истовремено стварање услова за међуверске сукобе у конфесионално хетерогеном друштву, нити изразита религиозност друштвених група сама по себи производи верску нетолеранцију, клерикализм или фундаментализам.[6]
Осим социјалне и моралне кризе, као значајан чинилац верских сукоба јавља се криза колективног идентитета. У тим условима трагање за новим узорима идентификације најчешће воде ка нацији и/или религији. Пад социјалистичких режима у СССР и Југославији, како истиче С. Хантингтон, „учинио је да људи више нису могли да се идентификују као комунисти, совјетски грађани или Југословени и очајнички су тражили нове идентитете. Они су их нашли у старим субститутима етницитета и религије.“[7] Узрок томе није само идеолошки вакум, настао поразом социјалистичке идеологије, већ и вештачко националистичко и верско расположење које подстичу политичке елите које се боре за власт. Потенцирајући митологију, историју и религију, које је режим деценијама потискивао, створили су се услови за нарастање верских осећања, и оживљавање религиозне идеологије, односно својеврсне религиозне (тачније црквене) ренесансе у свим источноевропским земљама. Међутим, у случају Балкана, верско освешћивање повезано са одсуством спремности етнополитичких „елита“ на дијалог, толеранцију и компромис, кретало се у правцу верског острашћивања, оштрих и крвавих сукоба са верском компонентом.
До ширења верске нетолеранције често долази када се јачање улоге религије споји са другим социјалним чиниоцима, у првом реду са режимским или ванрежимским национализмом. Тада се ствара социјални оквир у коме верски сукоби, у етнички и конфесионално хетерогеним друштвима, задобијају националну и политичку форму и садржај. У тим друштвеним околностима верски сукоби се стапају у националне, а религиозност се испољава у милитантним облицима.[8]
Узроци верских сукоба су најочигледнији у вишенационалним заосталим друштвима у којима се религија и нација тесно прожимају. Тада се верски сукоби јављају као сталан пратилац, али и чинилац међуетничких напетости. Материјална беда уз повезивање религије са националистичком политиком, стварају друштвену ситуацију у којој долази до оштрог националног и верског подвајања и повећања шовинизма, који веома лако прелази у национални и верски фанатизам. Притом је важно истаћи да национални и верски шовинизам чине два пола исте целине и да престављају како друштвени тако и социо-психолошки феномен који има сопствену логику и законе настанка и развоја.
Религиозна искључивост отвара простор за верски шовинизам, који се лако трансформише у верски милитаризам и фанатизам. Међутим, трансформација религијске искључивости у масовни верски фанатизам није могућа без политизације религије, односно прожимања националне олигархије и теократских кругова. Политизација верских институција и теологизација државе била је присутна на просторима Југославије почетком деведесетих година 20. века (посебно у Хрватској и Босни), што је резултирало масовним националним погромима који су имали и верску димензију, мада она није била примарна. У том смислу, социолог Ф. Тиал сматра да у југословенском рату „религиозни фактори нису били покретачи рата сами по себи – они су само појачавали или пратили националне кризе. Цркве по себи не могу да проповедају насиље, али оне чине апологију одбрани нације зато што то одговара одбрани религиозног идентитета“.[9]
Верске сукобе у савременом друштву подстиче и оснивање политичких покрета или партија и стицање политичке моћи радикалних клерикалних кругова унутар главних цркава. Верски сукоби настали на тим основама најчешће у име одбране „наше вере“, временом губе везу са религијом и шире се по законитостима и логици рата.[10]
Верски сукоби настају и када постоји неравноправност у друштвеном положају и слободи упражњавања различитих религија или конфесија, или се политичком манипулацијом генерише масовно уверење о постојању такве неравноправности. Честа су појава, истичу истраживачи, и „параверски и квазиверски сукоби са израженом ‘верском доминантом’ који настају када се спречава слободно исповедање религије од стране недемократског политичког поретка. То је у суштини, сукоб политичког режима и дела народа одређене вере.“[11] У тим условима, етничке, верске и друге мањине осећају потребу да се заштите од „мајоризације“ коју врши или може да врши „водећа нација“ и доминантна верска институција. Излаз се налази у затварању у уже национално-верске хомогенизоване јединице-подручја. То неизбежно води јачању веза са матичном црквом и рађању сепаратистичких тенденција које вуку ка грађанском рату.
Верски сукоби имају највећи интензитет у условима формирања коалиције клерикалистички оријентисаног свештенства, националистичко-политичке и културне „елите“. Тада се посредством национал-шовинистичке идеологије (која садржи и верску димензију), производи милитаризација и фанатизација највећег дела друштва, што је други израз за тоталитаризам. Слични услови постојали су и на простору бивше Југославије. Наиме, латентна национално-верска нетрпљивост и нетолерантност у вишеконфесионалном југословенском друштву врло лако се претворила у рат у име вере и нације.
Закључна разматрања
На просторима бивших социјалистичких федерација, почетком деведесетих година 20. века, био је карактеристичан феномен интензивне ревитализације и националног и религијског уз снажне медијске манипулације. Овај процес, с једне стране, одвијао се у правцу деизације нације, односно у правцу њеног трансформисања у готово квазирелигијску заједницу. Истовремено долазило је до све веће харизматизације етнополитичких вођа, при чему су харизматске национално-политичке вође, потпомогнуте деловима нетолерантног свештенства, довеле су до милитаризације и фанатизације највећег дела свог становништва, што је за последицу имало цивилизацијски несхватљиве прогроме на крају 20. века. Наравно у свему томе медијске перцепције тих конфликата имале су своју политичку позадину и поруку упућену ширем међународном и унутрашњем конзументском јавном мнењу.
Отпочињањем сукоба и на тлу СФРЈ крајем 20. века (Хрватска, Босна, Косово и Метохија, Македонија), верска компонента (у узроцима, садржајима и мотивима) је била незнатно присутна. Истраживачи тврде да религијски проблеми нису кључни за дезинтеграцију Југославије и ратне сукобе. Истиче се да ови сукоби нису вођени због религије, него је религија пре свега служила као једина видљивија разлика путем које су етнички сродни народи, који говоре истим језиком, могли, лакше да артикулишу много дубље и сложеније разлоге за своје сукобе.[12] Религија је зато на овим просторима медијски наметнута „одозго“, од стране национално-политичких олигархија у циљу очувања или стицања власти. Значајну улогу у томе имале су верско-политичке милитантне институције (католичке и исламске), са седиштем изван тадашњих југословенских граница, али и поједине муслиманске и католичке државе.[13] Зато су ти сукоби, поред национално-политичке, имали делом и верску димензију, јер се религија јавила као значајан елемент етницитета. То је и разлог што се рат у другој Југославији доживљавао међу сукобљеним народима и као међурелигијски сукоб.
Оно што важи за религију као посредан фактор југословенских сукоба свакако се не односи на верска седишта и клерикалистички настројено свештенство, како хришћанско тако и исламско. Према мишљењу истраживача, „у овим сукобима Ватикан је имао велику улогу. Папа је Хрватску прогласио ‘бедемом хришћанаства’ и ‘пожурио’ да помогне дипломатско признавање пре него што је то учинила Европска заједница. Ватикан је тако постао страна у сукобу, што је имало последице 1994. године, када је папа планирао посету три републике. Ипак он је отишао у Загреб где је одао почаст кардиналу Алојзију Степинцу, који је био повезан са фашистичким хрватским режимом у Другом светском рату, који је прогонио и клао Србе, Цигане и Јевреје.“[14]
У сукобима у бившој Босни и Херцеговини, касније Косову и Метохији, муслиманске државе су биле присутне на свим пољима. Осим финансијске помоћи која је, према неким подацима, износила више од 2 милијарде долара за наоружање у Босни и Херцеговини, ове државе, у првом реду Турска, Иран, Алжир, Судан, Египат, Саудијска Арабија, Пакистан, Авганистан и друге, незванично су слале и људе (муџахедине) за илегалне и терористичке активности, који су према подацима УН, обучили на хиљаде Босанаца, а потом и Албанаца са Косова и Метохије, за специјалне исламистичке бригаде.[15]
Сукоби између Албанаца и Срба на Косову и Метохији, Албанаца и Македонаца у Македонији, као најважнијих карика у ланцу политичких криза, сукоба и рата у бившој Југославији, захватају подручја националног, политичког и државног, али и дубље сфере живота, посебно подручје верског. Због своје сложености ти сукоби су били најважнији сукоби на тлу Европе, које су поједини теоретичари сматрали чак и сукобима између две цивилизације: православља и ислама.[16] Иако таква класификација сукоба на тлу бивше Југославије није утемељена по свим основним одликама које су они носили у себи, постоји бојазан да би у будућности, због лоше антиципације свих учесника друштвеног живота и „лоше“ историје међугрупних/међуетничких и међуконфесионалних односа, неки слични сукоби могли попримити и ту димензију, наравно гледано у најширем међународном контексту. Након протеклог времена, међутим, често се заборавља да су незаменљиву почетну улогу у разбијању југословенске заједнице на симболичком нивоу имали масовни медији који су трасирали пут за будуће сукобе, а припаднике других нација и религија претворили у непријатеље и учинили их легитимним ратним циљем.
Литература:
- S. Goldstein, International Relations (fifth edition), New York: Longman, 2003.
- Gartner, A. Hyde-Price, E. Reiter, (eds), Europe’s New Security Challenges, London: Lynne Reinner Publishers, Boulder, 2001.
Љ. Деспотовић (2010) Политички митови и идеологије, Каирос, Сремски Карловци.
С. Милашиновић, Neoliberal totalitarism – Possibilities of origination in post-Dayton era /Possibilities of origination in post-Dayton era, OESC, CEI, Universitas del Litarale, Centro di Ricerche Scientifiche di Capodistria University of Primorska, Science and Research Centre of Koper.
С.Милашиновић, Р. Милашиновић, Увод у теорије конфликата, ФЦО, Београд, 2004
М. Бајагић, Изазови и претње у измењеном контексту безбедности, Београд: Факултет политичких наука, 2006.
Т. Линг, Историја религије истока и запада, Београд, 1990.
М. Јевтић, Приказ Ђ. Шушњић, Религија 1, 2, Социолошки преглед, Но.1-2, 1999.
З. Видојевић, Друштвени сукоби од класних до ратних, Београд: Институт за новинарство, 1993.
М. Хараламбос, М. Холборн, Социологија: Теме и перспективе, поглавље ВИИ. Загреб, 2002.
Д. Симеуновић, Основи политичких наука, Практикум, Београд, 1994.
М. Јевтић, Верски чинилац у савременим Балканским односима, Зборник: Савремени процеси и односи на Балкану, Београд: Факултет политичких наука и ИМПП, 1997.
- Casanova, Public Religions in the Modern World, Chicago: University of Chicago Press, 1994.
С. Хантингтон, Сукоб цивилизација, Подгорица: ЦИД, 1998.
Ј. Видаковић, Друштевни конфликти – Босна и Херцеговина, Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, стр. 42.
Г.В.Ф. Хегел, Филозофија религије, ЕИДОС, Београд, 1995, стр. 9 и 17.
Ђ. Шушњић, Религија, Чигоја штампа, Београд, 1998.
С. Московиси, Доба гомиле (2 део), Београд: Чигоја штампа, 1997, стр. 295.
Д. Ђорђевић, Религиозност становништва Југославије, ТЕМЕ, 1/2. Ниш, 1999.
З. Голубовић и др.: Друштвени карактер и друштвене промене у светлу националних сукоба, Београд: ИФДТ, 1995.
З. Кубуровић, Верске заједнице у Југославији и њихови међусобни односи, Нови Сад: Филозофски факултет, 1999.
С. Гредељ, Клерикализам, етнофилентизам, антиекуменизам и (не)толеранција, Београд: Социологија, 2/1999.,
В. Становчић, Политичке идеје и религија, Београд: Политеиа, 1999, стр. 211-217.
М. Јевтић, Религија као фактор интеграције на балкану, Београд, 2000.
- Robertson, Globalization Theory and civilization Analysis, Comparative Civilization Review, 17/1995.
- Pipes, In the Path of God: Islam and Political Power, New-York: Basic Books, 1998, p. 170.
С. Аврамов, Опус Деи, Ветерник: Идиј, 2000, стр.18-29.
- Learer, Fundamentalism and Freemasonry, New York, 1995.
В.Гоати, Политичка социологија, Београд, 1978.
Ш. Бахтијаревић, Религијска свест друштвених група – У: Ревија за социологију, бр.1-4/86.
М. Вукмановић, „Религијски плурализам и могућност коегзистенције у мултиконфесионалним заједницама“. – Зборник: Социолошка и политиколошка основа транзиције у централној и источној Европи, Београд: Институт друштвених наука, 1999.
New Conflicts in Europe & Resolution, 2001, Current Decisions Report, No 4, Oxford Research Group.
[1] Ј. Видаковић, Друштевни конфликти ‒ Босна и Херцеговина, Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2003, стр. 42.
[2] Ђ. Шушњић, Религија, Чигоја штампа, Београд, 1998.
[3] Д. Ђорђевић, Религиозност становништва Југославије, ТЕМЕ, 1/2. Ниш, 1999; З. Голубовић и др.: Друштвени карактер и друштвене промене у светлу националних сукоба, Београд: ИФДТ, 1995; С. Хантингтон, Сукоб цивилизација, оп. цит.
[4] З. Кубуровић, Верске заједнице у Југославији и њихови међусобни односи, Нови Сад: Филозофски факултет, 1999.
[5] О нетолерантности свештенства током ратова на просторима СФРЈ током 90-их година XX века видети С. Гредељ, Клерикализам, етнофилентизам, антиекуменизам и (не)толеранција, Београд: Социологија, 2/1999.
[6] Ш. Бахтијаревић, „Религијска свест друштвених група”. – У: Ревија за социологију, бр.1-4/86. стр.115; З. Видојевић, Друштвени сукоби од класних до ратних, Београд, 1993, стр. 212-214.
[7] С.Хантингтон, Исто, стр. 290
[8] С, Милашиновић, Р., Милашиновић, Увод у теорије конфликата, ФЦО, Београд, 2004
[9] Le Mond diplomatique, 1/1998
[10] Упореди: З. Видојевић, Исто, стр. 207.
[11] Исто, стр. 208.
[12] М. Вукмановић, „Религијски плурализам и могућност коегзистенције у мултиконфесионалним заједницама“. – Зборник: Социолошка и политиколошка основа транзиције у централној и источној Европи, Београд: Институт друштвених наука, 1999.
[13] О помоћи хрватској влади током акције „Олуја“ види у: С. Хантинктон, Исто, стр.198-264.
[14] Payne, J.L.: Why Nations Arm.
[15] С. Хантингтон, оп. цит.
[16] New Conflicts in Europe & Resolution, 2001, Current Decisions Report, No 4, Oxford Research Group.
Остави коментар