Аутор: Стеван Стојков

Медији су одавно постали неизоставан и важан део наше свакодневице. Њихов утицај на наш свакодневни живот је вишеструк и прожимајући. Медији обликују индивидуална и колективна искуства, ставове и имају снажан утицај на понашање људи. И то се не може порећи.

Чињеница коју је такође веома тешко, практично немогуће, оспорити је да смо са свих страна окружени медијима. Гдегод да кренемо, прате нас у корак. Тешко нас остављају на миру, те смо скоро увек у интеракцији са њима. Колико сати дневно проводимо дружећи се са различитим врстама медија?

Према статистичким подацима, одговор је приближно 12 сати, малтене половину дана. Иако су се навике коришћења медија незнатно промениле у последњих неколико година, као никад пре у историји људи проводе толико времена конзумирајући медије. Док се коришћење традиционалних медија као што су нпр. штампа, радио и телевизија смањила, људи из године у годину троше све више времена на дигиталне медије.

Најновија истраживања о коришћењу медија спроведена у САД су показала да је америчко становништво током 2023. године у просеку користило 277 минута (четири сата и 37 минута) дневно традиционалне медије, што је 16 минута дневно мање у односу на претходну годину. С друге стране, време проведено на дигиталним медијима је у 2023. порасло за 3,4% у односу на 2022. годину и забележило нови рекорд. Просечан становник САД је током 2023. године проводио 454 минута (седам сати и 34 минута) дневно гледајући, читајући и слушајући дигиталне медије.

Прогнозе стручњака указују да ће се овај тренд наставити. Време које проводимо на дигиталним медијима наставиће да се повећава на рачун традиционалних медија. Употреба традиционалних медија ће наставити да опада, те се очекује да у 2025. години уз њих дневно проводимо 258 минута (четири сата и 18 минута). За то време, време проведено на дигиталним медијима ће се приближити осмочасовној граници. Предвиђања говоре да ће оно у 2025. години износити 7 сати и 58 минута.

Ситуација и у другим деловим света се не разликује много. Глобално посматрано, људи су бомбардовани огромном количином информација. Преоптерећеност подацима је довела до тога да је просечан човек данас слабо информисан. Лутање лавиринтом чињеница, манипулација и лажи које им сервирају штампа, радио, телевизија, друштвене мреже, разни блогови и подкасти допринело је нарушавању поверења људи у медије.

Тренутно, поверење у њих је на толико ниском нивоу да већина људи верује да их медији намерно обмањују, дезинформишу или се труде да их убеде у одређену тачку гледишта својим извештавањем. Боља информисаност и поверење у медије неће се поправити само од себе, нити ће се до десити преко ноћи. Срећом доста тога зависи од нас самих. Најделотворнији алат за решавање ових проблема се налази у нашим рукама.

Медијска писменост

Обиље извора и доступних информација као никада пре не значи само да модерним људима на располагању стоји велики број начина за сазнавање најновијих вести. Нажалост, сведоци смо да то истовремено значи и подједнак број начина за њихово варање и обмањивање.

Чини се да је демократизација приступа информацијама, која се не тако давно представљала као начин за решавање светских проблема, добрим делом је одговорна за нове проблеме са којима се данас сусрећемо. Чињенице, непотпуне информације, полу информације, дезинформације, лажне вести, алгоритми друштвених мрежа, ехо коморе и филтери представљају само део модерног медијског пејзажа.

Успешно кретање кроз њега, тј. долазак до података који су нам заиста потребни, није лако. Постало је све теже разлучити истину од фикције и лажи, препознати различите типове медијског садржаја, проценити мотивацију произвођача одређеног садржаја, као и контекст у којем се он нама представља. Алат, односно вештина која нам је неопходна за проналазак правог пута из овог лавиринта је медијска писменост. Шта је медијска писменост?

Генерално говорећи, медијска писменост се схвата као скуп вештина и знања која омогућавају појединцима да се ефикасно сналазе у сложеном и променљивом медијском окружењу. Мада јединствена и универзална дефиниција овог појма не постоји, основни принципи медијске писмености су лако уочљиви и доследно се понављају у свим дефиницијама.

Медијска писменост се обично дефинише као способност приступа, анализе, евалуације и креирања медија у различитим облицима, укључујући штампане, дигиталне, аудио и визуелне медије. Она обухвата разумевање начина на који су медијске поруке конструисане, препознавање сврхе и намера иза њих, као и способност да се критички процени кредибилитет извора и поузданост представљених информација.

Процес комуникације је двосмеран и сложен. Медији ка нама не шаљу само једну, јасну и лако разумљиву поруку, нити ми примљене поруке прихватамо здраво за готово. Пре слања било које поруке, медији исту кодирају, тј. оно што желе да нам саопште уобличавају помоћу симбола и знакова чије значење нам је, како они мисле или се бар надају, унапред и добро познато. По пријему поруке, започиње процес њеног декодирања, тј. тумачења примљених симбола и знакова.

Сваку поруку коју примимо ми пропуштамо кроз одређене „филтере”, кроз наше ставове, уверења, вредности, мишљења, искуства, очекивања, па и предрасуде. Процес декодирања није савршен. У условима када се велики број порука истовремено бори за нашу пажњу, ризик њиховог погрешног тумачења додатно расте. Медијска писменост нам помаже да се не изгубимо у преводу, већ да избегнемо или значајно умањимо негативне последице погрешно протумачених порука.

Дакле, стицањем и усавршавањем ове вештине људи могу постати информисанији, критичнији и одговорнији корисници и креатори медијског садржаја. Медијска писменост није ограничена само на један медиј. Она је вишедимензионална и односи се на текст, звук, фотографију, слику, видео, дигитални свет и виртуелну реалност. Медијска писменост проширује вештине које чине основу традиционалне писмености. Данас, у модерном добу она је препозната као кључна вештина за сналажење у сложеном медијском пејзажу. Како смо дошли до тога, како је текао развој медијске писмености?

Медијска писменост кроз историју

Питања везана за медијску писменост – шта значи, колики је њен значај, како се стиче и ко треба њоме да овлада – стара су колико и сами медији. Интернет и дигиталне технологије су допринели да ова питања постану важнија него икада пре. Међутим, забринутост у вези са медијима и њиховим утицајем прате људе веома, веома дуго. Појавили су се заједно са првим цртежима на зидовима пећина.

Током своје историје, медијска писменост је била обликована напретком технологије, развојем масовних медија, променама у образовању и навикама у коришћењу медија, као и дебатама о улози медија у друштву. Укратко ћемо се дотаћи неких кључних историјских прекретница.

Несумњиво, једна од најважнијих догодила се 1452. године: проналазак Јохана Гутенберга – техника штампања покретним словима. Све до тада, вековима уназад медијска писменост је подразумевала способности читања и писања. Вести су се углавном преносиле усмено, формално образовање је било веома скупо и доступно само привилегованим слојевима друштва, као и књиге, које су се умножавале преписивањем.

Гутенбергов изум је драстично променио медијски пејзаж. Штампање је учинило да књиге, леци, памфлети постану јефтинији и самим тим и доступнији великом броју људи. Његов проналазак је утабао пут првом масовном медију – штампи.

Са појавом јефтиног и лако доступног медија, поред питања основне писмености и самог приступа информацијама, све доминантније постаје питање улоге медија у обликовању јавног мњења. Наиме, штампа је људима доносила свеже вести из целог света, али и профит својим власницима. У борби за што већом продајом, која је уједно значила и већи приход од оглашивача, рађа се сензационалистичко новинарство. Жута штампа не мари много за тачно извештавање о стварности.

Раних 20-их година прошлог века појављује се нови медиј – радио. Са његовом појавом, расте и забринутост научника и просветних радника због утицаја масовних медија на друштво. Гласови критичара постају све снажнији, а међу њима се истичу Волтер Липман и Џон Дјуи. У својој књизи Јавно мњење из 1922. године Липман је изнео своју бојазан да због природе самих медија и њиховог утицаја обични грађани више не могу рационално да суде о јавним питањима, док је Дјуи у својим радовима истакао важност информисаног и ангажованог грађанства у демократском друштву.

Средином 20. века, након Другог светског рата и изазова техника пропаганде и начина убеђивања који су користили медији у ратним годинама, долази до успона телевизије као доминантног масовног медија.

Растућа распрострањеност телевизије подстакла је интересовање за разумевање њених ефеката на појединце и друштво. Спроводе се опсежна истраживања о утицају приказивања насиља и стереотипа у телевизијским програмима, а 1968. године Џорџ Гербнер покреће Пројекат културних индикатора, који представља пионирску анализу утицаја телевизије на ставове људи и перцепцију света.

У том периоду, између 1960-их и 1970-их, културолошке студије скрећу пажњу на улогу медија у обликовању културних идентитета и друштвених норми. Научници као што су Стјуарт Хол и Рејмонд Вилијамс истраживали су начине на које медијске репрезентације одражавају и јачају динамику моћи, идеологије и културне вредности. Од посебне важности је истраживачки рад Маршала Маклуана.

Меклуан је веровао да људи треба да посматрају не само саме медије већ и „начине на које сваки нови медиј нарушава традицију и преобликује друштвени живот”. Својим утицајним делом Разумевање медија: екстензије човека из 1964. године, увео је концепт медија као продужетка људских чула и способности. А његове идеје о утицају медија на друштво и културу допринеле су развоју медијске писмености као академске дисциплине.

Забринутост због раста броја кабловских телевизијских канала, утицаја реклама, видео игрица и других облика електронских медија на људе, а пре свега на децу и адолесценте, обликовала је модерни покрет медијске писмености из 1980-их и 1990-их година. У тим годинама, како би промовисале образовање о медијској писмености у школама и заједницама, оснивају се организације као што су Центар за медијску писменост и Фондација за медијско образовање.

Медијска писменост данас

Стигли смо и до наше свакодневице. Живимо у свету који је засићен медијима свих врста, од новина преко радија и телевизије до интернета. Са њима проводимо већину свог будног времена. Иако, само по себи, време које проводимо у коришћењу медија можда и није толико проблематично, потенцијална изложеност садржају са специфичном агендом, пристрасношћу или општим негативним утицајем који он може имати на нас заиста представља велики проблем.

Ухваћени у вртлог савремених медија, људима постаје све теже да разликују чињенице од фикције. Штавише, убрзано усвајање вештачке интелигенције, која се неретко подло користи за подстицање дезинформација и лажних вести додатно доприноси растућем неповерењу у модерне медије. Упркос томе, велики број људи и даље гледа на медије као на безазлeну забаву, тврдећи да медијске поруке немају никакав утицај на њих.

Да ли је овај имунитет на утицај медија резултат високог степена њихове медијске писмености, или пак плод потцењивања моћи медија? Статистички подаци указују да је пре ово друго у питању.

Истраживања рађена у САД показала су да само 34% ученика може ефикасно да процени информације према процени медијске писмености, док чак 80% ученика средњих школа не може да направи разлику између спонзорисаног садржаја и правих новинских чланака. 93% наставника каже да је важно укључити медијску писменост у наставни план и програм и тако следити пример 69% европских земаља које су то већ учиниле.

Ништа боље резултате нису показали ни одрасли. Само 25% њих је оценило своје вештине медијске писмености као „одличне”, док је 78% испитаника желело да научи више о медијској писмености истичући као главни разлог забринутост због лажних вести.

Што се тиче Европе, према подацима Европског индекса медијске писмености (European Media Literacy Index) за 2023. годину, лидер на овом пољу су скандинавске земље међу којима предњачи Финска са резултатом од 74 поена од могућих 100. На самом зачељу се нашла Грузија са 20 поена, док је наша држава постигла скор од 33 поена. Треба напоменути да овај индекс рангира земље према њиховом потенцијалу отпорности на појаву полуинформација, дезинформација и лажних вести, а за то користи неколико индикатора: квалитет образовања, слободу медија, поверење у друштво и коришћење нових алата за учешће.

Са порастом друштвених медија и информативних онлајн платформи, дезинформације и лажне вести постале су свеприсутна тема. У борби против њих медијска писменост игра главну улогу. Међутим, не треба сметнути с ума да борба против дезинформација и лажних вести представља само један од кључних аспеката медијске писмености у дигиталном добу. Преоптерећеност информацијама, разумевање дигиталне медијске писмености, разумевање динамике друштвених медија и њихових алгоритама представљају такође важне елементе медијске писмености.

У пар црта ћемо се дотаћи неколико начина на који нам медијска писменост може помоћи у решавању проблема дезинформација и лажних вести. Развијање критичког мишљења је свакако један од њих.

Медијска писменост подстиче појединце да приступе информацијама са скептицизмом и критичким мишљењем. Испитивањем извора, проверавањем информација и њиховим сагледавањем из различитих, алтернативних углова, допринеће бољем разликовању веродостојних података од дезинформација и лажних вести.

Процена кредибилитета и поузданости извора, тј. њихова евалуација, којом нас учи медијска писменост је нарочито важна данас, у дигиталној ери, будући да се увођењем нових медија значај „извора” вести променио. Процена стручности, пристрасности и мотива извора како би се утврдила тачност информација које нам стижу од њих је неопходна у условима када вести „не производе” само професионални новинари.

Медијска писменост нас обучава техникама провере чињеница и охрабрује нас да самостално проверавамо тачност информација које дођу до нас. Такође, она нам помаже да препознамо и разумемо различите врсте пристрасности присутних у медијским садржајима, укључујући политичку и комерцијалну пристрасност, као и сензационализам. Постајући свесни ових пристрасности људи ће моћи боље да процене објективност и поузданост одређеног медија.

Подизање свести и разумевање манипулативних техника које се користе у креирању лажних вести и дезинформација је још један од начина на који медијска писменост доприноси бољој информисаности људи. Препознавање емоционалних апела садржаних у медијској поруци, селективне употребе доказа, као и „кликбајт” наслова учиниће да људи буду опрезнији у идентификацији и избегавању обмањујућих садржаја.

Мозак, савезник спин доктора

Вештину медијске писмености не треба потцењивати. Свако од нас, без обзира на интелигенцију, степен образовања и социоекономске факторе изложен је ризику да буде изманипулисан, а последице могу бити озбиљне.

Све медијске поруке имају четири димензије: когнитивну, емоционалну, естетску и моралну. И неретко, заиста није лако проценити шта одређена порука покушава да нам каже. Поред тога, како и које информације се деле такође може имати директан утицај на процес њихове обраде и разумевање поруке. Медијским стручњацима, маркетарима и разним спин докторима, неоптерећеним истином и моралом, ово је добро познато. А добро им је познато и да у свом послу обмањивања, поузданог савезника могу наћи у људском мозгу.

Иако људски мозак, и поред многобројних истраживања, и даље представља мистерију, стручњаци се слажу да он не воли баш много да се умара. Кад год је у прилици он ће покушати да смањи когнитивно оптерећење или скрати време и пажњу потребну за обављање одређеног задатка. Да би то постигао, он се ослања на шему: мисаони образац, тј. начин на који мозак разуме задатак – жељени исход тог задатка – стратегија за његово постизање. На основу ове шеме мозак прави пречице које му омогућавају аутоматско обављање појединих радњи.

У аутоматизацији рутинских ствари, мозак је одличан. Међутим, аутоматизација не представља идеалан начин за анализу сложених или нових информација. Штавише, она навигацију кроз замршени медијски пејзаж чини тежом. Наиме, сваку нашу свесну реакцију на медије прати и подсвесна која може довести до погрешног тумачења медијских порука. Неколико особина људског мозга је заслужно за то.

Мозак веома добро комплетира слику. Психолози то називају принцип затварања (low of closure) и објашњавају га на следећи начин: „када посматрамо сложени распоред визуелних елемената, тежимо да тражимо један, препознатљив образац. Другим речима, када видите слику, којој недостају делови, ваш мозак ће попунити празнине и направити комплетну слику тако да и даље можете препознати образац”.

Приликом попуњава празнина објективно гледиште није први избор нашег мозга. Он се пре користи нашим искуством, знањем, уверењима, предрасудама и управо нас то чини подложним медијским манипулацијама.

Поред комплетирања слике, мозак је такође веома добар и у стварању лажног памћења. Рупе у нашем сећању мозак попуњава са нечим што је уверљиво и могуће, те се лако може десити да се присећамо нечега што се заправо није догодило или се одређеног догађаја сећамо другачије од начина на који се он стварно одиграо. Услед тога разлика између маште и сећања се чини тањом, што нас чини подложнијим дезинформацијама и лажним вестима. Такође, лакше је креирати сећање него променити га, те ћемо пре запамтити лаж него „абдејтовати” сећање.

У обиљу информација, потрагу за онима за које верујемо да су истините драстично ће скратити феномен познат као пристрасност потврде. Према психологији, пристрасност потврде представља тенденцију тражења, тумачења, подсећања и фаворизовања информација на начин који потврђује или подржава нечија претходна уверења или вредности. Укратко, истинито је оно што унапред верујемо да је истинито. Поруке које нису у складу са нашим ставовима и уверењима шта су друго него лаж.

Понашајући се на овај начин, без сумње, уштедећемо много времена и труда на прибављање и обраду података, али по високу цену наше слабије информисаности. Негативан утицај пристрасности потврде је нарочито снажан на друштвеним мрежама преко којих најчешће сазнајемо вести. Друштвене мреже су направљене тако да награђују пристрасност. Желећи да на њима проводимо што више времена, њихови алгоритми ће нам показивати садржаје који нам се свиђају и тако нас држати затвореним у собама одјека.

Да ли увек тражимо прави одговор? Наравно да не. Било да смо заузети или пак једноставно не много мотивисани да га пронађемо, прихватићемо први који је постављен пред нас, а да нам он нуди задовољавајуће решење. Да би то испунио, он само треба да буде уверљив, смислен и упакован у добру причу.

Људи воле приче. Приче представљају идеалан алат за преношење информација и стварање смисла. Тешке и компликоване ствари преточене у приче се лакше разумеју. Медијима није тешко да управо то чине, а нама да прихватимо и поверујемо у њихове приче, чак и ако су нетачне.

Због тога је медијска писменост од суштинске важности. Бити медијски писмен значи бити у стању да критички размишљамо о информацијама које до нас долазе путем медија. Она нам омогућава да откријемо, анализирамо и проценимо негативне или лажне медијске поруке. Међутим, то није све. Враћајући контролу над медијима у наше руке, она нам омогућава да уживамо у њима.

Извори:

https://www.sciencedirect.com/topics/psychology/media-literacy

https://www.britannica.com/topic/mass-media

https://www.britannica.com/biography/Walter-Lippmann

https://www.britannica.com/science/confirmation-bias

https://gitnux.org/media-literacy-statistics/

https://osis.bg/?p=4450&lang=en

https://www.oberlo.com/statistics/us-media-consumption

https://www.statista.com/topics/4039/media-usage-in-europe/#topicOverview

https://www.verywellmind.com/what-is-media-literacy-5214468

https://www.psychologytoday.com/intl/blog/the-art-of-critical-thinking/202312/do-you-consider-yourself-media-literate

https://dcmp.org/media/18429-crash-course-media-literacy-history-of-media-literacy-part-1