Ауторка: др Наташа Дракулић Козић
Угљеша Шајтинац је драматург рођен 1971. године у Зрењанину и припада генерацији која свој уметнички израз ствара у периоду између ратова деведесетих и транзиције која ће потом уследити. То је време када се у човеку јавља универзалан осећај да је стварност коју је дотада познавао дезинтегрисана, што се огледа и на макро и на микроплану, јер се заједно са њиме распадају друштво, породица, појединац. Комад Хадерсфилд управо приказује разарање спољашњег и унутрашњег света у оквиру ове три категорије. Аутор га је писао током 2001. и 2002. године у Зрењанину и Београду, а премијерну изведбу имао је 2004. у режији Алекс Чизам на сцени театра у Лидсу (Енглеска, Уједињено Краљевство), граду који се иначе помиње у драми (а налази се у близини места Хадерсфилд), док ће тек 2005. бити постављен у Југословенском драмском позоришту у Београду, а 2006. и у позоришту ТУТА у Чикагу (Сједињене Америчке Државе). По њему је 2007. снимљен филм у режији Ивана Живковића (в. Тасић 2010: 124). Поред наведених успеха, о квалитету овог дела Угљеше Шајтинца сведочи и Стеријина награда добијена за оригиналан драмски текст (в. Језеркић 2006: 146).
У Хадерсфилду се појављује шест лица: четири тридесетогодишњака (Раша, Дуле, Игор и Иван), једна малолетница од шеснаест година (Милица) – Рашина љубавница, и шездесетогодишњак (Отац, Јоца) – Рашин родитељ. Радња се одвија у току једног дана у трпезарији стана. „На скученом, неуредном, хаотичном простору одиграва се драма у којој су сви међуљудски односи далеко од нормалногˮ (Језеркић 2006: 147). Када је реч о структури, драма је подељена на седам делова под карактеристичним насловима: 1. Јебо сам ти матер! 2. Монголија, 3. У међувремену, 4. Ето, видиш…., 5. Like a Hurricane, 6. Зло доба и 7. Буђење. У жанровском смислу Милена Стојановић смешта ово дело на границу између драме у ужем смислу и драме апсурда (в. 2008: 180). Када је реч о инвентивности, примећено је да на формалном плану нема новитета. „Њене иновације тичу се само унутарњег света јунака, који аутор успева у потпуности да покаже, протумачи и дочара тако уверљиво да гледалац доживљава потпуну идентификацијуˮ (Језеркић 2006: 147). Поистовећивање публике с ликовима и њиховим психичким стањима одвија се лако, јер они представљају огледало друштва које, приказујући нам појединце, истовремено указује на колективну кризу.
Друштвени контекст овог дела подразумева граничан период – почетак новог миленијума – при чему сва лица покушавају да живе с очигледним ожиљцима из прошлости, имајући у виду да је већина њих стасавало, односно проводило најбоље године свога живота у периоду када је Србија била изолована од света ратовима и санкцијама, те није било лако изборити се за голу егзистенцију, задовољити основне потребе. Тада страда њихова психа, јер сви пролазе кроз тешка искуства, код сваког посве различита. Приказано је како се ни појединац ни колектив не могу носити с дезинтеграцијом вредносног система, као ни с личним драмама које су само каменчић у мозаику разних људских судбина. Одрасли мушкарци нису у стању да подигну темеље на којима ће почивати ново друштво: отац своје проблеме утапа у алкохолу, Раша се од неуспеха брани пасивношћу и незаинтересованошћу за окружење, Иван има психичких проблема које лечи медикаментима, уметничким стварањем и религиозношћу, Дуле покушава да функционише у капиталистичком систему кроз рад и прилагођавање, а Игор бежи у Енглеску у потрази за бољим животом који тамо неће пронаћи.
Језик је жаргонски, свакодневни, разговорни, жив, пун псовки, присутних и у наслову првог чина и у дијалозима међу ликовима, а чији су односи проблематични у смислу да је сваки од њих усмерен на сопствену страст, илузију. Тако се комуникација на релацији Отац – Раша, којом се отвара драма, одвија кроз Очево вређање, пребацивање, јер је сав „ʼупаљенʼ, црвен, пијан, разуларенˮ (Шајтинац 2006: 150). Раша је смирен, незаинтересован, инертан, навикнут на Очеве увреде, те на његове псовке одговара питањем: „ʼОћеш кафу?ˮ (Шајтинац 2006: 150). Својом пасивношћу протагониста драме пркоси друштву: „Мој је мото не чинити ништаˮ (Шајтинац 2006: 154). „Бекство од стварности показује се као самоизгнанство: модернистички мит ʼсјајне усамљеностиʼ интелектуалца открива се у драми Хадерсфилд Угљеше Шајтинца као елитистичко ʼслављење поразаʼ кроз цинизам и самоиронијуˮ (Језеркић и Јованов 2006: 7).
Отац распродаје своју имовину – од аутомобила, до тоалетних врата – како би купио алкохол, односно посветио се своме пороку. Мада постоји лична одговорност за сопствено понашање, живот јунака одређен је и спољашњим околностима, на пример, Отац пропада заједно с фирмом у којој је некада радио, а жена га напушта и одводи кћер са собом због његовог опијања. „Убила га пензија. Он је умро оног дана кад су угасили металски комбинатˮ (Шајтинац 2006: 168). У том су смислу нераскидиво повезани колективни и индивидуални план. Иако се са својим дететом свађа, очигледно је да га воли. Кад је син отишао од њега на месец дана, он је полицији пријавио нестанак тридесетогодишњака. Такође се забринуо када је Рашу видео поливеног кечапом и помислио да је то крв.
Када је реч о литератури, у драми се помиње Предање о духовном животу Оца Нила Сорског, где се наводе осам грешних помисли које одговарају библијским смртним греховима, уз увођење туге као осмог сагрешења (по чему се разликује у односу на Свето писмо). Ову књигу Иван доноси Раши у првом чину, она говори о врлини у хришћанском смислу, а чему се Милица, као представница нове генерације, подсмева, не схватајући оно што у њој пише озбиљно, пошто је савремени свет исувише удаљен од етике која је ту представљена, а на првом месту подразумева уздржавање као својеврстан вид ослобођења од телесних задовољстава. Она ово штиво назива „педерскимˮ, коментаришући препоруку мушкарцима да се клоне жена. Она своју везу заснива на површности – знатно старијег Рашу не воли, али редовно са њим има сексуалне односе. Ова је девојка припадница нове генерације коју деведесете године нису погодиле као остале јунаке драме, јер приликом распада познатог света није имала изграђен систем вредности, с обзиром на то да је била дете. Иако је млада, ствари назива правим именом, практична је. Раши замера што малтретира Ивана: „ʼКорисно за насʼ било би да ти одјебеш! (Мало тише, скривајући од Ивана оно што изговара.) Уместо што сјебаваш његаˮ (Шајтинац 2006: 183). У драми је наглашено одсуство истинске комуникације, јер се људи међусобно не слушају и не разумеју, при чему мањка емпатије. „Нико никог не слуша више, нико никог не види, само флешеви, сличице, недовршене реченице!ˮ (Шајтинац 2006: 186).
Иван у контексту горепоменуте књиге говори о пороцима:
„Сваки човечји пад у грех, одвија се постепено. Прво иде ПРЕДЛОГ – то је, кад, кроз машту или, просто, у мисли, залута демонски предлог, наговор. И велики су се са тиме борили. ПРИСТАЈАЊЕ је други степен. У САГЛАСЈУ водиш разговор са грешним мислима, онда дође ЗАРОБЉЕЊЕ, то је трећи степен. Ту је потребан велики напор да се уз Божју помоћ одагнају зле помисли. А онда долази најстрашнији, четврти степен… […] То је СТРАСТ. Дуготрајно уживање, претворено у навику. То је ропство греху. Ту је већ потребна велика моћ и напорна борба да би се вратио на прави путˮ (Шајтинац 2006: 151).
Хадерсфилд Угљеше Шајтинца пун је интертекстуалних релација, линкова ка другим књижевним делима према којима некад има и критички однос. Пример за то јесте пастиш Хамлета, при чему треба напоменути да ово дело није случајно изабрано, имајући у виду да је такође реч о драми заснованој на теми лудила и односа син – отац. О дезинтеграцији свих вредности говори, између осталог, и однос ликова нове генерације према литератури, што је посебно очигледно у анализи Шекспирове трагедије.
„Раша: Јеби га, Хамлет… Њега је сјебао рођени отац. Хамлет је био пун гована. Није јебао. Одао се неким усраним дрогама, и кадгод би се урадио, њему је леш маторог долазио у халуцинације. У тим халуџама, ћале га је тровао. Звао га на освету.
Милица: Хамлет је дркаџија?
Раша: Јесте. Скењао га је његов матори. Хамлет се толико примао на халуџе с маторим, толико га је добро радило, да је за дрогу продао и државу. Едиповац. Палио се на кеву. Издајникˮ (Шајтинац 2006: 158).
Језеркић и Јованов истичу у Хадерсфилду „ироничн[у] обрад[у] познатих архетипова (пастиш Хамлета)ˮ (2006: 8). То се огледа у сцени где Раша полива Дулета и себе кечапом, затим кроз сан протагонисте о томе како га Иван пробада, при чему је очигледно да га изједа кривица што је мучио и исмевао свога пријатеља који му је због свега у простору друге стварности пресудио, замерајући му да је ђавољи слуга.
Чињеница да Раша од филмова гледа једино порниће и екранизоване руске бајке, сведочи о његовој инфантилности, недораслости за живот зреле особе. Он се са тридесет година понаша као адолесцент који финансијски и даље зависи од родитеља, задовољава само своје примарне потребе (попут детета), неспособан је да среди сопствени живот и побрине се за себе и своје ближње. Како не поседује здраво развијен его, он не прихвата личне неуспехе и не уме да се носи с њима. Лакше му је да свет око себе посматра уз ироничан подсмех, обесмишљавајући све и свакога. Његов је став, без сумње, одређен и спољним околностима, међутим, очигледно је да сам није вољан да уради било шта што би му побољшало егзистенцију, те упада у потпуну пасивност, док га изнутра изједа не само незадовољство условима у којима живи, већ и бол што му је пропала веза с девојком коју је дуго волео. Раша је неко ко је одрастао на лектирама, те својим школским друговима наводи следеће наслове: „Том Сојер и Како се калио челик; Злочин и казна и Лелејска гора; Тихи Дон и Црвено и црноˮ (Шајтинац 2006: 171). Даље негативно коментарише штиво: „Мисисипи по којем јурцају партизани, Раскољников у Паризу, Козаци јуре на све стране, стравично, одједном, излети Шилер, усред ʼистраге потурицаʼ, и Крлежа, Крлежа, на све стране проклети Крлежаˮ (Шајтинац 2006: 171).
Свеза између Раше и Ивана заснована је, између осталог, и на заједничком интересовању за читање, стварање, књижевност, уметност. Док Раша, бивши студент књижевности, има циничан однос према стварности као неко ко је неостварен на професионалном, ауторском, љубавном и породичном плану, Иван непрестано покушава да пронађе смисао у стваралачком чину, што на њега треба да има терапеутско дејство.
„Иван: Није тајна. Знате, ја пишем. Приче и песме. Једном ме је Раша похвалио и ја сам наставио. Пишем, скоро сваки дан. По два-три реда, некад и једну реченицу, не више. Али, сваки дан. Раша одлично пише. Прочитао сам неке његове приче…
Милица: Озбиљно?
Иван: Да. Није вам давао његове приче да читате? Мрачне су, али, добре. Раније је писао песме, њих нисам читао. Он каже да нису биле добре… А, ја мислим да све што сам, до сада урадио, ништа не ваља. Читао сам. Све. Испочетка сам кренуо, ништа то не ваља. Размишљам о нечему…
Милица: Да. О чему?
Иван: Да спалим све.
Милица: Стварно?
Иван: Да. Сад, кад читам, увиђам све слабости онога што сам досада написао. То, као да нису моје реченице… Нисам узнапредовао…ˮ (Шајтинац 2006: 162).
Раша није успео да објави своју збирку песама, као ни књигу о пропасти словенске цивилизације коју никада није ни написао, само ју је имао смишљену у глави. Сам каже: „Интригантно, издавач се загрејао, али, мене је мрзело да пишемˮ (Шајтинац 2006: 170). Када говори о својој нереализованој књизи о Словенима, одлично дефинише инфантилност, заступљену не само у колективу којем припада (што одлучно и цинично критикује), већ и на индивидуалном плану, код њега лично, како је већ поменуто. „Ми смо дечица на игралишту Европе. Били смо ту и пре него је постала икаква Европа. Нисмо порасли, остали смо дечица и копирамо свака срања која смишљају мало старија деца. Не прође ни неколико година, ето ти нове игре и нове ситне дечице. И ми никако не можемо да се искулирамо, трчимо да се играмо игара у којима се подразумева да ситној деци лете главеˮ (Шајтинац 2006: 171).
Игор, који је дете утицајног оца, успео је да избегне недаће које су носиле деведесете године XX века, отишао је у Енглеску, тамо пронашао посао, касније и жену коју је верио. Ипак, он жуди за својим градом и друштвом. „Понекад, у Хадерсфилду, кад крене она досадна киша… То ми се увек догађа, по правилу, кад сам сам у кући… Ухвати ме нека туга, помислим, страшно место. Долина у коју се сливају кише. Сиво. Тешко. Онда се сетим овог овде и помислим ʼту никад није тако сивоʼ… Ово је за мене увек био сунчан градић…ˮ (Шајтинац 2006: 187). Он се искрено интересује за другове које је давно напустио и отишао у иностранство. У они га уверавају како ништа посебно није пропустио напустивши домовину, те да је код њих све пропало. Он ће сам увидети да други нису имали среће а ни предузимљивости. Међутим, своје пријатеље не осуђује, само их посматра и слуша, труди се да их разуме.
„Игор: Од чега живиш?
Раша: Од муке… Хонораришем. Напишем неки прилог за локалне новине. Имам два сата на радију, недељно… Представљам књижевне часописе…ˮ (Шајтинац 2006: 169).
„Игор: Кад си завршио факс?
Раша. Нисам завршио. Човече, штагод сам почео, ништа нисам завршиоˮ (Шајтинац 2006: 169).
Дуле је Рашин антипод и полази му за руком да дефинише друга с којим се, иначе, не подноси: За њега каже: „Он има теорију да се ʼсве распадаʼ, и, добро је да се око њега што више ствари распада. То му држи теоријуˮ (Шајтинац 2006: 174). Себе ипак није свестан, нити чињенице да је запао у капиталистичку машинерију у чијим оквирима представља роба система, односно потрошачког друштва.
У чину под насловом Like a Hurricane Раша показује своју мрачнију страну, пред пријатељима исмева Ивана, лаже га како му је пронашао спонзора за штампање песама, не би ли га натерао да своју животну причу представи свима. Све то чини под дејством алкохола и лаких дрога.
„Раша: Зар није геније?!… Погледајте га! Велики Отац Иван! Јогин! Алхемичар! Кабалиста!… Видите ви, колико је трновит пут до истинске вере?! Кроз какве све јебаде човек мора да прође?! 407 милиграма дневно, и тако годинама! Нема шансе да ти се не јави сам Бог Отац, после свих тих срања! Где је стигао овај човек?! Нигде! Уништен психички и физички…ˮ (Шајтинац 2006: 184).
Иван и Раша се на крају драме један другоме извињавају и ту је место катарзе у драми. Раша признаје: „Сјебо сам све, Иване. Све живо сам сјебоˮ (Шајтинац 2006: 192). Прочишћује се кроз плач, док му Иван пријатељски полаже руку на раме, што је својеврстан знак емпатије. Напослетку се заједно смеју Ивановој скулптури Мајка – Отаџбина што представља лик жене која виче. То је исконски крик, вапај за помоћ, спас. „Она виче. Опомиње. Грди. Нешто је болиˮ (Шајтинац 2006: 193). Самим тим могуће ју је тумачити у контексту појма Weltschmerz и тиме јој приписати симболику свеопштег распадања које се одвија унутар јединке и испољава у тренутку када више није могуће издржати несрећу кроз отпуштање непријатних осећања.
Осликавајући психолошке профиле јунака кроз њихове поремећене односе, Угљеша Шајтинац у Хадерсфилду приказује последице друштвене кризе у односу на појединце али и на заједницу. Како је драма имала успеха не само у Србији, већ и у иностранству, могуће је говорити о универзалности растакања вредности с преласком из XX у XXI век. Посебну вредност овог дела проналазимо у њеним интертекстуалним релацијима, Рашиним и Ивановим коментарима о књижевности и уметности уопште, те сопственом стваралаштву. Најзад, креативни принцип сврсисходан је вид борбе с недаћама, адекватан одговор на друштвено посрнуће, њиме се одржава воља за животом и превазилази једнако јака воља за смрћу.
Литература:
Језеркић (2006). Језеркић, Весна. „ʼХадерсфилдʼ Угљеше Шајтинцаˮ. У: Језеркић, Весна и Јованов, Светислав (прир.) Предсмртна младост: антологија најновије српске драме (1995–2005): I део. Нови Сад: Стеријино позорје. стр. 147.
Језеркић и Јованов (2006). Језеркић, Весна и Јованов, Светислав. „Најновија српска драма: два погледаˮ. У: Језеркић, Весна и Јованов, Светислав (прир.) Предсмртна младост: антологија најновије српске драме (1995–2005): I део. Нови Сад: Стеријино позорје. стр. 5–8.
Стојановић (2008). Стојановић, Милена. „Појам политичког у савременој српској драмиˮ. Књижевна историја, бр. 134–135, стр. 179–186.
Тасић (2010). Тасић, Ана. „Европска рецепција српског друштва представљеног у савременој српској драмиˮ. Зборник Матице српске за сценске уметности и музику, бр. 42. стр. 115–127.
Шајтинац (2006). Шајтинац, Угљеша. „Хадерсфилдˮ. У: Језеркић, Весна; Јованов, Светислав (прир.) Предсмртна младост: антологија најновије српске драме (1995–2005): I део. Нови Сад: Стеријино позорје. стр. 145–194.
Остави коментар