МЕЂУНАРОДНИ (СВЕТСКИ) ПОРЕДАК

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Појам поредак потиче од латинске речи ordo што у изворном тумачењу значи ред, низ, или сталеж, односно представља једну целину која је уређена тако што је на основу oдређених правила успостављена хијерархија делова који су у ту целину укључени и уклопљени. На енглеском језику реч order конотира оно значење које се односи на ред, поредак, или обичај, али тако да се увек мисли на тзв. јавни поредак, схваћен као заједница људи посредована друштвеним правилима, правом, и системом заједничких вредности. Дакле, када говоримо о појму поретка увек морамо имати на уму да је реч пре свега о јавном поретку као политичкој целини која у себе по одређеним правилима интегрише друге делове на бази заједничких вредности и права и који у коначном смислу гради политички поредак институција са државом као његовом крајњом експликацијом.

Исто важи и за поредак моралних вредности зато што његова нормативна димензија нема други смисао изван потребе очувања одређене конкретне вредности. На пример, хришћанска норма не убиј је у функцији очувања живота као највише вредности, а тек иза ње иде санкција као логична консеквенција кршења норме која чува вредност испред себе: (ПОЈМОВНА ТРИЈАДА: ВРЕДНОСТ – НОРМА – САНКЦИЈА). Тако се поредак одржава унутар самога себе као самоносећа конструкција која се гради и изграђује на одређеном систему вредности, нормативној димензији која их чува и санкцијама као делу који је задужен за процесуирање оних који нарушавају овакав поредак и његово устројство.

Појам поредак увек је радикално супротстављен појму беспоретка као својој антитези, којим превладава стање анархије, нерегулисаности и хаотичности. Управо у тој тачки и међународни односи који се у делу већ описане литературе дефинишу као анархични и хаотични, дакле, као стање беспоретка, настоје превладати стварањем одређеног поретка држава који треба да их помоћу одређених правила регулишу. Реч је о настојању држава током историје да уносећи известан ред у своје односе створе барем за један део њих регулишућа правила која ће створити какве такве претпоставке за мир и развој, чему је већина њих углавном и тежила.

У античкој Грчкој поредак је имао своју тријадну структуру значења. Поред појмова taksis и kosmos као класичних који су одржавали поредак друштвени и природни, појам systema се превасходно односио на целину која се састојала од међусобно повезаних и зависних подсистема. Класична грчка философија је у својим тумачењима поретка сугерисала његово двоструко значење као објективни ред света и као тзв. субјективни поредак. Док је прво значење подразумевало успостављени ред ствари на основу задатих начела логоса као закона, друго субјективно значење свој смисао је тражило у схватању виђења света посредовано нашом субјективном спознајом истог кроз хипотетичку везу са спољним поретком посредовану кроз идеологију, интересе и властити поглед на свет. Стога је наш угледни социолог политике, Љубомир Тадић, појаву системске теорије (system theory) са правом означавао као свеобухватну идеологију модерности. „Јасноће ради, треба поуздано разликовати када је системска теорија, а) одређен, посебан начин размишљања; б) метод или техника анализе и ц) приступ у управљању системима. Још тачније: да ли је у питању систем, системска теорија или системска анализа, тј. конкретни или аналитички системи“ (Симић: 163).

Бројна су настојања током историје међународних односа да се створи какав такав International Order као услов мирне коегзистенције нација. У савременој фази развоја међународних односа све чешће се у теорији користи појам систем који би код многих теоретичара требало да покрије мање више иста значења као и појам поредак, док је код једног броја он добијао и сасвим нова специфичнија значења. Појам поредак се по некима од њих користио више у традиционалној школи мишљења и превасходно за државу и њену пратећу феноменологију, док је појам систем новијег датума и треба да одрази специфичности промена у међународним односима и на еластичан и више научно-информатички начин искаже суштину међународних односа кроз теоријску матрицу система и подсистема. На пример, реалисти су склонији употреби појма поредак на традиционалан начин као њима примеренији да изрази суштину међународних односа као односа моћи, док институционалисти, легалисти и један број неореалиста су више склони појму систем као изражајној аналистичкој експресији.

Мортон Каплан сматра да систем представља скуп међусобно повезаних промењивих, различит од своје околине на начин да такав скуп задржава посебност и под утицајем поремећаја који долазе из окружења. За Каплана је главна његова карактеристика или обележје стабилност системске структуре која се одржава упркос изазовима који му прете или утицајима који се на њега врше. Зато многи теоретичари међународне политике његово дело System and Process in International Politics сматрају не само незаобилазном литературом него и првим правим примером примене научног метода на изучавања светске политике, које се још бави и теоријом одлучивања и теоријом вредности (исто: 170).

Бројне критике оваквог системског приступа следиле су логику која сматра да су системски модели високо апстрактни те да стога нису способни да озбиљније уваже емпиријску реалност, тачније да управо њу жртвују својој апстракцији. Честа (зло)употреба аналогија са другим системима у науци, биолошки, хемијски и сл. такође се врше некритички и прелазе у своју супротност. „Једна апстракција се не може објаснити другом“, и она је најбољи пример победе форме над суштином. „Зато што циљају висок степен уопштавања, при томе потпуно одвојени од стварног међународног живота, користе средства и поступке других научних дисциплина, модели које су дали Каплан и Моделски не хватају градиво политике“ (исто: 180).

КАПИТАЛИЗАМ КАО СВЕТСКИ СИСТЕМ

Озбиљне теоријске расправе у којима се користио појам систем везане су пре свега за доба капитала, односно успостављања капитализма као новог система друштвених, економских, финансијских и технолошких односа. Испрва оне граде системски приступ тако што обухватају цео друштвени и државни оквир да би на крају биле усмерене на цео културно-цивилизацијски склоп. Отуда су и настале озбиљне расправе о важном утицају капиталистичког система на распоред моћи савременог међународног поретка. Дакле, теоријске расправе о капитализму почеле су да се крећу у контексту помињања појма систем, градећи тако прво у економији а онда и на ширем фону причу о капиталистичком систему односа. Недуго затим те ће се расправе из простора економских теорија и историје преселити на поља међународних односа одређујући читав теоријски правац који говори о улози капиталистичког система на конфигурацију моћи у међународном поретку.

Колега Драган Симић подсећа да је реч капитализам први, почетком 20. века употребио немачки социолог Вернер Зомбарт у делу „Савремени капитализам“ у коме је под појмом капитализма подразумевао начин на који се управља – обично ради постизања себичних циљева, непрестаним улагањем капитала (Симић 1999: 151). Допринос Зомбарта, а још више чувеног француског историчара Фернанда Бродела, у откривању системских карактеристика капитализма лежи у чињеници да они нису подлегли економским доктринама и врло јасно и аргументовано показали да ни тржиште, ни потрошња, па чак ни материјална производња нису његове оригиналне карактеристике, већ да их је он преузео из ранијих историјских епоха, и зналачки искористио за своје интересе. Материјална производња као и тржиште уз јасно диференцирану друштвену хијерархију постоје од вајкада. То нам је посебно јасно и опсежно доказивао патријарх модерне историографије, Ф. Бродел, у својим сериозним историјским расправама ( „Динамика капитализма“, „Материјална цивилизација, економија и капитализам од 15. до 18. века“, и „Медитеран“).

Објашњавајући значај друштвене хијерархије за настанак капитализма Ф. Бродел јасно истиче кључну улогу буржоазије у његовом сустинском настанку као система друштвених односа: „…када је реч о Западу, оно што грубо називамо, речју која се касно наметнула, повешћу буржоазије, која је била она друштвена снага на коју се капиталистички процес ослањао, творац или корисник постојане хијерархије која ће представљати кичму капитализма. Доиста, да би учврстио своје богатство и своју моћ, капитализам се ослањао на, узастопце или истовремено, на трговину, лихварство, прекоморску трговину, управну службу и земљишни посед, који је представљао постојану вредност и поврх тога доносио – и више него што мисли – очигледан углед у самом друштву. Ако обратите пажњу на те дуге породичне лозе, на лагано гомилање породичних имања и почасти, прелазак, у Европи, из феудалног уређења у капиталистичко уређење постаће вам готово схватљив“ (Бродел 1989: 81).

Озбиљне научне студије су белодано показале да је капитализам као систем своју моћ градио на монополима. Прво унутар постојећих друштава, а врло брзо и још суровије на међународном плану (колонијализам, империјализам, глобализација). Закони понуде и тражње важили су, а и данас важе, само за ситније трансакције и маломоћне предузетнике, дакле, морамо знати да постоје два типа тржишта, јавно тржиште (public market) и оно друго много моћније и од јавности добро скривено тржиште (private markets) које делује мимо свих правила која важе за остале. „Још једанпут: вид размене заснован на конкуренцији на отвореном, од стране државе контролисаном тржишту, не занима капиталисте. Огромне зараде долазе са контратржишта, вештим коришћењем добијених монопола; безобзирно мешетарење новцем и производима, изазивање вештачких несташица, лихварење и безочно израбљивање радне снаге су били заштитни знаци капитализма све до технолошког бума у нашем веку када је транснационални капитал пронашао тананије начине властите ‘оплодње’“ (Симић: 152).

Тако, да сумирамо након краће анализе, сви озбиљни истраживачи и критичари капитализма, од Карла Маркса, Лењина, Зомбарта, Бродела и др. сагласни су у ставу да је монопол а не тржиште како нас погрешно и апологетски већ два века уче економисти, главни основ стицања енормног богатства мањине на рачун огромне већине. Стога је у праву Ф. Бродел који отворено критикује сцијентизовану западну науку која превише пажње придаје емпиријским истраживањима, јер занемарује истраживања која су посвећења тзв. процесима веома дугог трајања (tres longue duree) без којих се не може разумети дејство дубинских сила историје, које суштински и на дужи рок обликују културе и цивилизације а не само поједина друштва и државе. „Бродел у том погледу сасвим исправно критикује емпиријску социологију која се губи у догађајној прашини стављајући нагласак у истраживању на појаве тзв. трећег спрата“. (исто:157)

Један од најбољих Броделових ученика је по сведочењу многих интелектуалаца али и значајном опусу који је оставио свакако Имануел Валерштајн некадашњи директор центра Фернанда Бродела у Њујорку. У политичку науку уводи појам светски систем као „аналитичку јединицу за проучавање целине друштвених односа“, која је изнад народа, нација или држава. Један од његових кључних налаза својствених капитализму као светском систему је двоструко схватање неједнакости. Једна је тзв. просторна неједнакост, коју Валерштајн илуструје на географској оси центар, полупериферија, периферија[1]и друга јавности много више позната тзв. класна нејаднакост као суштински економско-финансијски израз неједнакости која настаје у капитал односу.

Као последица обе неједнакости и као њихова синергијска резултанта јавља се структурално насиље. „Структурално насиље се у овом случају нужно јавља као последица подређености подсистема целини, тј. систему унутар вертикалне, хијерархијске организације светских привредних односа“ (исто: 159). При чему се у обе варијанте неједнакости, а нарочито оној територијалног карактера, стриктно чува оса економске неједнакости познатија као богати – сиромашни. Ова материјализована манифестација неједнакости има своју географско-просторну димензију, не би ли и на такав начин политичке структуре центра и финансијске елите у њима вечно сачувале своју привилеговану друштвену позицију.

Дефинисана структурална обележја неједнакости капитализма као светског система, као што смо раније констатовали преносе се и на међународни ниво односа градећи масивни поредак неједнакости као тврдо упориште своје свеколике моћи. Као што смо већ раније констатовали њен верни и стални пратилац на међународном плану је и тзв. структурално насиље, којим се очигледно неправедни и понижавајући односи за већину држава и нација упражњавају сваки пут када би се покренуо механизам јавне побуне против њега. Реч је по Томасу Молнару о идеологији глобализма која се брутално намеће од стране хегемонистичких врхова грађанске класе тј. наднационалне плутократије у настојању да она постане универзални образац у светској политици.

ИДЕЈА СВЕТСКЕ ДРЖАВЕ – СВЕТСКА ВЛАДА

Идеја светске државе садржи у себи замисао да је могуће остварити уједињење човечанства под једном заједничком влашћу, док се под светском државом подразумева модел модерне државе која по својим карактеристикама и начинима функционисања у свему суштинском подражава образац егзистирања нововековне државе. Дакле реч је о својеврсној глобалној држави, која осим просторне свеобухватности треба да одговори и свим другим функционално-институционалним одређењима модерне државе, која узгред буди речено по неким схватањима не би смела имати тоталитарне претензије и недемократски карактер, што је готово немогуће обезбедити.

Стога у класичном смислу дефинисања државе по међународној конвенцији из Монтевидеа из 1933. године (територија, становништво, јавно и легитимно изабрана власт) она би требала да има следећа функционална и суштинска обележја:

1. у територијалном опсегу њена би суверена власт требала да обухвата простор целог познатог света наше планете, укључујући наравно у тај простор ваздушне, морске и друге димензије просторног распростирања.

2, такође, када је у питању становништво над којима се упражњава њена суверена власт то би требало да буде целокупно становништво планете, односно тзв. светско грађанство које је дужно да се покорава тако дефинисаној власти.

3. легитимно изабрану власт и до краја изграђен институционални поредак државе која би била способна да на ефикасан начин упражњава власт и спроводи законе.

„Сувереност тако замишљене светске државе била би омеђена само односима са основним, федералним јединицама које је сачињавају, а које нису суверене у пуној мери, али задржавају известан степен суверенитета, степен који зависи од поделе надлежности између њих и глобалног центра моћи“ (Гајић 2012: 21).

Неки теоретичари међународних односа сматрају да је глобализација (процес наметања глобализма као идеологије) у ствари најбоља прилика која се указала у модерном развоју светске политике и која би требало да се искористи наметањем (по њима изградњи) новог светског поретка као финалног чина реализације идеје светске владе и светске државе. При томе им се основна аргументација ослања на мање-више реална обележја савременог света у коме се појачавају односи глобалне међузависности: технолошке и комуникацијске повезаности, доминације транснационалних структура и институција, супериорне улоге глобалног капитала, јачања недржавних институција и организација, глобалних МВО и НВО и сл.[2]

Такође, често се као аргумент за стварање светске државе наводи потреба решавања глобалних проблема као што су: климатске промене, питање енергије, недостатка хране и воде, све учесталије природне катастрофе, радикални тероризам религијског типа, бројне економске и финансијске кризе, све већа полуција и контаминација животне средине, поновна трка у наоружању (и изградња нових генерација нуклеарног оружја), бројних здравствених проблема (пандемије и биолошки ратови), политичка нестабилности у многим регионима света, све израженија расна и верска нетрпељивост, и многих других проблема који траже хитно решавање.

Такође, истичу се и аргументи како је наводно сазрело време да се узнапредовали развој тзв. глобалног друштва крунише изградњом новог светског поретка као његовог функционалног и логичног заокружења са светском државом и глобалном владом, као круном тог процеса.

Пречесто коришћен и много пута злоупотребљен појам глобализације (као маска за неоимперијализам), почео је у науци да се користи са краја шездесетих година двадесетог века, и из деценије у деценију постао незаобилазан за готово све (пост)модерне појаве, којима је требало да се одреди не само синхронијска темпорална димензија, већ и да се прикрију значајни недостаци озбиљне научне анализе за све доминантнију феноменологију модерности. Супротно већини колега, присталица сам оне школе мишљења која глобализацијске процесе спушта (помера) временски много ниже, на сам крај деветнаестог и на почетак двадесетог века, када су почели узбудљиви токови дифузије, привредне, финансијске, културне, и технолошке размене, који су одиста чинили да се на позитиван начин сажима простор и повезују удаљени крајеви планете.[3]

Слободан проток, робе, људи и капитала, нису били као данас безуспешна маска за процесе неоимперијалног покоравања света и изградњу новог светског поретка, већ истински идеали који су егзистирали у стварности међународних односа тога времена. Тријаду појмова коју сугеришемо (глобализам – глобализација – нови светски поредак) као експликативни оквир треба да објасни како ствари одиста стоје. Глобализам је идеологија постмодерног покоравања света, глобализација је процес безочног наметања глобализма као идеологије а нови светски поредак његов крајњи циљ, којим би се изградио поредак глобалног покоравања света једној светској влади, једном правном поретку и њеним финансијским елитама. Стенли Хофман исправно примећује да се богате нације не слажу у томе да помогну сиромашнијима. Многи су још радикалнији у својој критици глобализације, па сматрају да није реч о процесу већ о пројекту утицајних елита које настоје да наметну своје интересе као ексклузивне. Међу тим значајним теоретичарима су: Ноам Чомски, Пјер Бурдије, Сузан Џорџ и др. „Глобализација је за њих утицајна идеја која оправдава планетарне манипулације високог капитала, тј. беспризорног стицања профита на штету маргинализоване већине“ (исто: 181).

Многи социолози и економисти глобализацију виде као „процес повећане сарадње, комуникације и међузависности, који су настали као последица економских, политичких и културних дешавања у савременом контексту“ (Гајић: 179). Овакво површно виђење глобализације не иде даље од обичне дескрипције, остављајући без одговора, зашто се поменути процеси дешавају, који им је коначни смер, а још мање ко их усмерава и чијим интересима они одговарају. Колега Александар Гајић је учинио значајан напор да изврши груписање различитих теоријских опсервација глобализације односно различитих мишљена о њеном карактеру. По њему у прву групу спадају теоретичари који глобализацију доживљавају као идеолошки мит правих процеса трансформације капиталистичког система, мит који преувеличава домете савремених трендова; притом, поједини теоретичари (Бурдије) само донекле, а неки други (Валерштајн) у највећој мери споре актуелност глобализације“. У другој групи су аутори који глобализацију посматрају као „широк и свеобухватан процес у свим сферама друштвеног живота, при чему глобализацију или одобравају (позитивни хиперглобалисти) или јој се супротстављају (негативни хиперглобалисти)“, притом прибегавајући постмарксизму или теоријама модернизације као експликативном моделу за њено објашњење. Трећој групи припадају они аутори који на глобализацију гледају као на основ за објашњење савремених друштвених промена, али сматрају да је тај процес недоречен, нејасан и крајње противуречан. А када је пак у питању историја теорија о глобализацији јасно се издвајају две гране. Прву чине теорије о империјализму, а другу класичне теорије модернизације и конвергенције. Теорија о империјализму, чији су главни заступници у марксистичком (Лењин, Хилфидеринг и Луксембур) а у либералном виду (Хобсон, који се сматра и родоначелником читаве теорије), била је усмерена ка анализи капиталистичког система, тј. односа капитализма и кризе репродукције (исто: 180).

Давид Хелд на пример све класификације о глобализацији своди на хиперглобалисте, скептичаре и трансформационистичаре, настојећи да еклектички сачува модерну националну државу као базичну ћелију међународног поретка и да је уклопи у за њега неизбежну вишеспратницу глобализоване структуре света. Хелд по нама наивно поставља целу причу јер сматра да је могуће уз губитак спољњег суверенитета сачувати унутрашњи. Он као да не зна основно својство државне суверености да је она недељива, непреносива и неотуђива, те да као таква се не може делити и губити у неким својствима а у другима сачувати. Д. Хелд на име сматра да државе могу губитком спољњег суверенитета, у неким сегментима унутрашњег суверенитета да не ослабе, већ да га напротив ојачају. (исто:187) Што је не само политиколошки нонсенс него и реално немогућа ситуација када је посматрамо у контексту глобализованих међународних односа, у којима владају велике силе и недржавни актери у садејству са транснационалним корпорацијама и финансијским капиталом. Успут све набројано добро је замаскирано мимикријском завесом „демократије“ и манипулативним деловањем глобалних медијских система.

Литература:

Ф. Бродел (1989). Динамика капитализма. Сремски Карловци: ИК Зорана Стојановића.

А. Гајић (2012). Идеја светске државе. Београд: Правни факултет.

Љ. Деспотовић (2015). Геополитика деструкције. Сремски Карловци: Каирос.

Љ. Деспотовић; З Јевтовић (2019). Геополитика медија. Сремски Карловци: Каирос.

Љ. Деспотовић , М. Дробац (2020). Глобални поредак и безбедносни ризици. Сремски Карловци: Каирос.

Д. Симић (1999). Поредак света. Београд: Завод за уџбенике.

Д. Симић (2009). Светска политика. Београд: Факултет политичких наука.

[1] види у књизи Љ. Деспотовић; З Јевтовић (2019). Геополитика медија. Сремски Карловци: Каирос, 35.

[2] види у књизи Љ. Деспотовић , М. Дробац (2020). Глобални поредак и безбедносни ризици. Сремски Карловци: Каирос, 57.

[3] више видети у Љ. Деспотовић (2015). Геополитика деструкције. Сремски Карловци: Каирос, 10.