Мехмед-паша Соколовић и Банат

Проф. др Борис Стојковски

Мехмед-паша Соколовић је једна необично занимљива личност и ван сваке сумње једна од кључних протагониста епохе османских султана Сулејмана Величанственог и његовог сина Селима Пијанице. Из српског аспекта, пак, занимљив је због свог српског порекла. Штавише, то је допринело да се рашире и многе историјски непотврђене чињенице. Тако, примера ради, многи сматрају, под утицајем старије литературе, да је Мехмед-паша имао кључну улогу у обнови Пећке патријаршије 1557. године, иако он тада није ни био велики везир. Постоји традиција, јака и присутна чак и данас, да је први патријарх обновљене патријаршије био тада Макарије који му је био наводни брат. За то такође нема никаквих доказа, штавише нејасно је да ли је Макарије био Соколовић уопште.

Упркос тој помало романтичарској представи која код Срба доминира, а у вези је са Мехмед-пашом Соколовићем, не сме се занемарити чињеница да је овај османски великодостојник српског порекла имао изузетну важност у време када је Османско царство била велесила која се простирала на три континента. Оно што је мање познато од поменутих романтичних приказа Мехмед-паше, јесте чињеница да је он вишеструко био најдиректније везан за подручје данашњег Баната, прво као освајач, а затим и великаш коме је као део вакуфа (задужбине), припао део управо Баната.

Борбе Османлија против Угарске на тлу данашњег Баната трајале су готово столеће и по пре његовог финалног пада у османске руке. Коначно освајање Баната започето је 1551. године. Прихватање Фердинанда I Хабзбуршког од стране угарских сталежа за краља у Коложвару (данас Клуж) дао је повод Турцима да се умешају у унутрашње прилике Угарске, будући да је други угарски краљ Јован Запоља, као и његови наследници, био османски вазал. Исто тако, један добар део Угарске је већ био под турском влашћу од 1521, па коначно 1541. године, а већ неких десетак година у то доба и сам Будим је био седиште беглербега. Тадашњи румелијски беглербег Мехмед-паша Соколовић кренуо је у поход на данашњи Банат у јесен 15. октобра 1551. године. Бечеј (данашњи Нови Бечеј) је заузет десет дана доцније без борбе, а потом је османска војска кренула на север према Моришу. Српска посада у Чанаду предала је град без борбе, да би Мехмед-пашине трупе ускоро опселе и сам град Темишвар. Ова жестока опсада је трајала целих шест недеља, али посада града је пружала жесток отпор и кад је наишла зима, завојевачи су се морали повући. Организација одбране била је поверена Ђорђу Утјешеновићу. Под темишварским је бедемима страдало преко пет хиљада турских војника. После ове успешне одбране дошло је до низа сукоба са турском војском Персијанца Улама-бега, у којој су хришћанске трупе извојевале неколико одсудних победа. Међутим, фратар Ђорђе Утјешеновић Мартинуци, иако је успео да сакупи војску од преко 70 000 људи, био је свестан да се не може ратовати са Турцима стално. Он се залагао за преговоре и смиривање односа са Турцима. Због тога је децембра 1551. године, по наређењу Хабзбурга, мучки убијен. Упамћен је као символ хришћанског отпора турској претњи која је након Балкана кренула да покорава и Средњу Европу.

Прва турска освајања која је предводио Мехмед-паша Соколовић дала су обрисе и потоњег административног уређења простора данашњег Баната под османском управом. Бечеј и Бечкерек су остали у турским рукама (Чанад и Липову су повратили Угри нешто раније) и формиран је санџак на тлу данашњег Баната а први санџакбег био Гази Касим-паша, дотадашњи беглербег Будима, уз Мехмед-пашу још једна значајна личност из периода заокруживања османских освајања Угарске. Гази Касим-паша подигао је као своју задужбину велелепну  џамију, касније претворену у цркву, која и данас стоји у центру Печуја.

Чим је прошла зима, турска је војска почела припреме за поход на Темишвар и целу област. Мехмед-паша Соколовић је у припремама за поход Србима обећао многе повластице ако стану уз њега. Срби су доиста предали Мехмед-паши Бечеј и Арачу без борбе, а и 1552. године, када је Лугош пао под Турке, тамошњи Срби су се придружили Османлијама. Петар Хелер је обавестио надвојводу Максимилијана Хабзбуршког 30. маја 1552. године да се скупља велика турска армија под Београдом. Свега три недеље касније, 22. јуна, Мехмед-паша је, кренуо у нову офанзиву на град Темишвар. Током похода споразумео се са српским војним посадама да му предају банатске градове, Липову, Чанад, Нађснетмиклош, Јармату, Велики Бечкерек, Кикинду, Чаково и Вршац. На тај начин избегнуто је пустошење земље и велике жртве.

Темишвар је бранила посада од 2500 људи, српски војници и шпански најамници под командом Алфонса Переца. Српске је браниоце предводио Никола Цреповић, он је са својом војском изашао као претходница, сукобио се са Турцима и том приликом заробио 20 турских војника. Главнина османске војске под командом Ахмед-паше је, међутим, ускоро стигла пред град. Према, претераним додуше, изворима, бројала је преко 100 000 људи. Реалније би било рећи да се радило о вишеструко надмоћнијем непријатељу, док је ова цифра претерана, као и многе у изворима, нарочито оним из средњег века или из доба на прелазу епоха. Командант одбране града Стеван Лошонци био је приморан после жестоког бомбардовања града да га преда Турцима. Са Ахмед-пашом споразумео се о условима предаје, али су Турци извршили велики покољ војске која се повлачила из града. Заробљен је и Никола Цреповић са делом српских војника. Он је доцније размењен за једног такође заробљеног бега. Темишвар је заузет у периоду од 26. до 30. јула 1552. године. Тиме је почео и формално период османске турске управе над Банатом. Званични датум када се, макар у турској савременој  историографији, узима почетак османске управе јесте 27. јул 1552. године, јер под тим даном Мустафа Џелалзаде, османски хроничар, пише како је Темишвар освојен, како је поменути Касим-паша постављен за првог беглербега Темишварског ејалета и како су формирани и други санџаци овог вилајета. Недуго по заузимању града Турци су у Темишвар, али и у друге заузете банатске градове поставили своје посаде. Темишвар је постао седиште Темишварског ејалета или вилајета односно беглербеглука којег је чинило шест санџака: темишварски, чанадски, бечкеречки, чаковачки, панчевачки, новомолдавски и оршавски. Када су Турци заузели Лугош и Карансебеш 1658. године основали су још два санџака која су прикључили Темишварском беглербеглуку. Вашварским је миром овакво уређење и коначно санкционисано. Такво стање одржало се до Великог бечког рата, односно прво Карловачког, а потом и Београдског мира.

На челу Темишварског вилајета налазио се темишварски беглербег. Први је био већ помињани Гази Касим-паша, који је на овој функцији био у два наврата (1552 – 1554, 1557 – 1559), а који је био и један од заповедника Београда и у почетку и бечејско-бечкеречки санџакбег. Један паша босанског порекла, филечки и херцеговачки санџакбег Хасан-паша Продовић се две године (1566 – 1568) налазио на месту темишварског беглербега. Од занимљивијих личности свакако и неизоставно за ову тему треба навести везира Кирли Хасан-пашу (1593 – 1594), сина великог везира Мехмед-паше Соколовића. У лето 1594. године темишварски беглербег је био још један син великог везира Кучук (Мали) Хасан-паша, познат и као мецена уметности, будући да је сачувана једна богато илустрована историја света чији је он патрон био. Овај потомак Мехмед-паше Соколовића ратовао је и у Влашкој против Михаја Храброг (Витез) једног од свакако највећих влашких владара с краја средњег и почетка новог века. Још један темишварски беглербег по имену Хадим-Џафер паша је уз султана био један од оних који је предводио напад на Егер 1596. године и опсаду овог града.

За заслуге у освајању Баната, као и за гушење устанка лажног султановог сина Мустафе у Добруџи, Мехмед-паша Соколовић је добио од султана свој вакуф у Темишварском беглербеглуку. Од султана је као поклон добио Доњи Елемир, као и пустару (данас село) Орловат и град Бечкерек са припадајућим селима и пустарама у чанадском санџаку. Са селима је добио укупно око 40 породица. Поред Бечкерека вакуфу Мехмед-паше Соколовића прикључени су Сентмихаљ, Ечка, Горњи Елемир, Батка, Ботош, Торак, Деска, Чонтасек и неке пустаре. Вакуфу су остајали сви порези и таксе убране од раје и зимија, сав харач (џизја), порези на овце, свиње, јагањце, одбеглу стоку, жито, вашарине и пијачарине, мостарине, порези на порту. Мехмед-пашин вакуф убирао је, према најранијим османским изворима, приходе и од несталих (изгубљених) ствари или имовину без власника. Приходи од рибарења у Кулпину, Белом Блату, Баранди и Сабадфоку су такође остајали овом вакуфу. Осим свега реченог припале су и таксе на со, ливење свећа, као и монопол на продају вина и такса на удају немуслиманских девојака. Сви порези на муслиманске винограде, све таксе на поседовање земље, брегове и планине, река, дрва било према муслиманском или немуслиманском закону имали су да припадну овом великом и богатом банатском вакуфу. Места која су припадала вакуфу Мехмед-паше Соколовића била су ослобођена копања шанаца, изградње тврђава, као и ванредних пореза, обавезе преноћишта и ванредних услуга превоза. Вакуфска имовина је била изузета испод надлежности других кадија, емира и осталих државних функционера.

Види се да се радило о великом вакуфу, и да су приходи које је Мехмед-паша Соколовић као сопственик овог вакуфа убирао били изузетно велики. То сведочи наравно и о његовом великом значају већ тада у османској војној и дворској хијерархији. Освајање Баната, уз друге војне и политичке активности, као и његову несумњиву ратну и државничку вештину, помогли су успону овог турског великаша.

За први период османске управе над Банатом постоје скромни подаци о тврђави у Бечкереку, према којима (1552), град има мустахфизе, 16 тобџија (артиљерија), затим коњицу (улуфејџије и фариси), азапе и мартолосе. Бечкерек је имао и занатлије турског порекла. Све у свему, кале Бечкерек је имала неколико стотина турских војника подељених на разне родове (корпусе). Сам град и тврђава Бечкерек и околина припадали су, као што је речено, вакуфу Мехмед-паше Соколовића. Овом вакуфу су у граду припадали џамија, хамам, 22 радње, четири куће, као и млинови, укупно њих пет. Место где су се налазили млинови припадало је некој цркви у рушевинама. Бечкерек је имао џамију са хатибом Абдијем, Мухџиедином Муслихедином као мујезином, Јахја Деде кајимом и другим муслиманима, међу којима је и један Мустафа који је израђивао мачеве, кројач Меми и други. Бечкерек је такође био стециште људи који су били различитог порекла. Истина, не можемо свакако прецизно да утврдимо њихову етничку припадност, али је занимљиво анализирати њихова имена. Она упућују на српско, мађарско и романизовано становништво, односно претке данашњих Румуна. Издвајамо само нека имена која се спомињу у дефтеру из 1567. године: Петре Риле, Михал Данчу, Михал Васил, Имре Николић, Марко Ђурић, Ђура Ђуриновић, Мартин Пирош, Мартин Варга, Јован Богојевић, Вук Рајковић, Јанош Сабо, Анбруш Шајт, Лазар Рајачатић, Балинт Бикач, Иштван Мајж и његов син Балаж, Грегор Калмар, Јака Рајтар, Степан (Стефан) Барбир, Лазар Пантић, Мате Гал, Петар Ифлах (Готово извесно Влах, јер је Ефлак био назив за Влашку, а Ифлах се среће као назив за Влахе), Јака Мика, Царић Јака, Јован Ибраланар, Јака Калуђер (ово је презиме, будући да пише како је ожењен, дакле монах није могао бити), као и неколико попова, поп Михајло, поп Марко, поп Аћим, поп Тодор, поп Лазар, још један поп Мирко и поп Вук. Турски пописи без изузетка користе термин поп да означе свештенике код православних, постоји низ паралела и у Срему. Термин калуђер када није презиме означава монахе и такође се консеквентно користи за српско монаштво. У доста случајева, код мађарских имена, пише се прво презиме па име, сходно мађарском правопису. У наредном дефтеру из 579. године срећу се, примерице, оваква имена Матијас Радул, Аврам Корин, Радосав Николић, Дакан Рашић, Миладин Степан, Никола Миладин, Ђура Лалић, Лазар Ботић, Михал Влах, Влах Милош, Лајош Јакаб, Јакоб Фазекаш и синови му Гашпар и Мате. Овде се наводе три попа Вук, Ђурађ и поп Мирко. Не знамо при ком храму су ови свештенослужитељи служили, а помен да су ожењени може да буде показатељ да су сви православни свештеници који су пописани. Будући да друге помесне православне цркве на том простору тада нема, јасно је да су у питању српски свештеници.

Срби су насељавали банатске градове у знатној мери, тзв. Рацке вароши постојале су у Темишвару, Бечеју и другим градовима. Срби су се највише бавили војним занатима. У тим рацким варошима поред српских кућа било је и цркава. Један од показатеља где су током овог периода живели Срби јесте и пећки катастиг, односно списак места одакле су давани прилози за пећки манастир. Овај катастиг је сачињен 1660. и 1666. године а од банатских места наводе се и Арад, Арача, Бечкерек, Баваниште, Елемир, Ечка, Итебеј, Темишвар (посебно су пописани варош, посебно град), итд. Свакако да ваља истаћи да то не значи да су овим градовима живели само Срби, али пећки катастиг је добар показатељ места у Банату где су живели и поданици Пећке патријаршије. За ову тему, добро је приметити да су и места из вакуфа Мемед-паше Соколовића имала значајну српску популацију која је дала свој допринос за седиште српског патријарха.

Тешко је да би XVII век имао исте обрисе да у њему није деловао, живео и путовао Евлија Челебија. Сигурно највећи путник историје целог људског рода, оставио је своје забелешке и о неколико градова Баната. Први град који је Евлија Челебија посетио био је Бечеј за који каже да је војводство на територији чанадског санџака са посадом тврђаве, али и царином. Помиње тврђаву од цигле, хан, као и џамију, преправљену од неке цркве. Евлија у Бечеју помиње и медресе, три основне школе, дућане, чак и текију. Каже да се људи баве већином тровином сољу и рибом, да су богати, гостољубиви и хаџије које носе крајишку одећу. Бечеј за Евлију пријатна и богата касаба. Из ње је отишао у седиште вакуфа Мехмед-паше Соколовића, град Бечкерек, који назива великом паланком овога вакуфа. Бечкерек по њему значи пет диња на турском, што је сасвим произвољна констатација, каквих у њега има много. Евлија овде наводи да су сви приходи ове паланке, као и она сама, део вакуфа мудрог Мехмед-паше Соколовића. Помиње да Бечкерек има џамије, текије, месџиде, чаршије, базаре и куће грађене од тврдог материјала покривеног оловом. Клима је Евлији у Бечкереку била врло пријатна, као и људи. Пошто политичка власт нема утицаја у граду, доселило се много богатих трговаца. Каже да становници говоре потурски. Каже да је сва раја влашке и српске народности, али да су лојални.

Иако је Евлија Челебија као писац био склон претеривању, па и измишљању, његове забелешке умеју бити врло вредне. Када се одузму слојеви његових произвољности може се закључити да је у вакуфу Мехмед-паше било доста Срба и Влаха, што одговара и данашњој етничкој структури делова Баната. Будући да је сам вакуф био ослобођен притиска централних власти, очигледно је цветала трговина и живело се нешто лакше него у другим деловима Османског царства. Догађаји из Великог бечког рата променили су слику Баната, али и целог региона. Током новог века и савременог периода и етничка слика Баната и његова историја су се значајно мењале, али је остао спомен да је Банат, његов део са Бечкереком и другим местима, био део вакуфа једног од најпознатијих османских војсковођа, Србина родом Мехмед-паше Соколовића.