Миграције као облик савремене геополитичке борбе

Миграције као облик савремене геополитичке борбе

Аутoр: др Александар Раковић

Одувек је било примамљиво мислити да је трава зеленија, а вода модрија негде другде. Миграције су већ неколико миленијума стварале човечанство овако шареноликим. Да није било мешања становништва не би било ни људске лепоте, дивних култура и великих цивилизација.

У тим миграцијама, нажалост, било је и пуно патње и страдања. На пример, управо због навале западних колонизатора с којима су надирали западни мигранти, за само сто година, у 16. веку, с лица земље нестало је деведесет милиона Индијанаца у Северној и Јужној Америци. Индијанска цивилизација је тада огњем, мачем, пљачком и болестима смањена на само десет милиона људи и збрисана до те мере да се више никада не опорави. Сличних примера има и другде, али нигде нису тако драстични као на „отетим континентима“.

Савремено доба је посебно отворило врата миграцијама средње класе и радничке класе којa “трбухом за крухом” масовно идe у „бољу будућност“. Не само српска средња и радничка класа, већ све сличне у свету, посебно су пожуриле да после завршетка Хладног рата потраже сигурније друштво од матичног. Са извесним ризиком наравно, али данас много мањим од оног који су неколико деценија раније, а нарочито током претходних векова, носиле генерације исељеника на путу ка Сједињеним Америчким Државама, Канади, Аустралији и Новом Зеланду.

Данас у потрагу за бољим светом крећемо једним кликом. Кофери су нам увек спремни, а речи пуне „земље Србије“ као негативног појмовног конструкта. Потпуно је погрешно говорити тако о својој земљи.

С тим у вези, макар када је реч о нама Србима, заборавили смо да смо до краја Хладног рата живели у сигурној држави, друштву пуном наде где се посао лако добијао, земљи насмејаних у којој се играло и певало, земљи која је имала море, острва, језера, реке, планине, долине, простору на ком су се сусреле три цивилизације (православна, римокатоличка и исламска), држави која је водила миротворну политику – Југославији. Ми који смо живели у Југославији, макар крајем југословенске ере, знамо да такав тип земље није био илузија. То је био успех који смо сами остварили, наравно у сарадњи са другима и на Истоку и на Западу. У то време је западни капитализам имао пристојно лице, али га је победом у Хладном рату изгубио.

Да би нас ослободили нашег хуманог друштвеног система, бесплатног школовања и лечења, са Запада су нам потом послали бомбе и посејали хаос. Југославија се у ратовима деведесетих година 20. века распала у парампарчад. Сви њени народи су у својим маленим земљама постали јефтина радна снага која више не може ни да сања како ће у блиској будућности решити стамбено питање. С ниском платом и без стамбене сигурности све мање људи се одлучује на остваривање породице. А онда нам руку пружају западни банкари нудећи кредите с којима ћемо, да бисмо решили егзистенцијална питања, бити у дужничком односу читав живот.

Онима који то не желе да прихвате, да прихвате патњу, нуђено је „боље решење“ – да се иселе на Запад. Уистину, нашим сународницима који су раскорењени из Републике Српске Крајине, делова Босне и Херцеговине и Косова и Метохије то би могло бити примамљиво, јер су већ били у потрази за новим домом. Исто тако, то би могло бити примамљиво и високообразованом становништву Републике Србије и Републике Српске, недовољно вреднованом, јер се налазимо под шапом колонизатора који “треби” наше људе као што се треби пасуљ. Многи наши Срби су тако истребљени из матичних земаља, руком неког западног планера, који је медијском пропагандом и код њих створио утисак да одлазе слободном вољом за добробит својих породица.

*

А сад из уводног дела пређимо на суве чињенице. Које су последице масовног исељавања? У каквом демографском стању се данас налази српски народ? Зашто данашњу ситуацију описујемо као демографски колапс? Погледајмо табелу која приказује у којој мери је на постјугословенском простору српски народ десеткован за само двадесет година.

Будући да на Косову и Метохији живи око 100.000 Срба који су одбили да буду пописани на такозваном „Косову“ (2011), тиме би почетком друге деценије 21. века број Срба на постјугословенском простору износио око 7.610.000.

Дакле, декларисаних Срба на постјугословенском простору данас има скоро милион мање него 1991. године – а недостаје вероватно и више од милион Срба – посебно ако се узме у обзир да је на последњем попису у СФР Југославији било око 700.000 декларисаних Југословена међу којима се крио знатан број Срба или грађана из мешовитих породица у којима је један родитељ био Србин.

Притом, демографска катастрофа није изазвана ратним губицима српског народа у грађанском рату у СФР Југославији (1991–1995) и рату на Косову и Метохији који је пратила агресија НАТО пакта на СР Југославију (1998–1999).

Према Веритасовим подацима, на простору Републике Српске Крајине и Републике Хрватске погинуло је или нестало 7.134 Срба. Према Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске, у сукобима у Босни и Херцеговини погинуло је 26.714 Срба. Према књизи Јунаци отаџбине (Београд, 2000), у рату против албанских терориста и НАТО агресора погинула су 1.002 припадника Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Према Косовској књизи памћења (Београд, 2011), 1998. и 1999. године погинуло је и 1.196 српских цивила.

Дакле, укупан број погинулих Срба у ратовима деведесетих био би нешто изнад 36.000 људи што нипошто није могло да утиче на тако драстичан демографски колапс каквог смо сведоци данас.

На популациону катастрофу српског народа посебно је утицао одлив неколико стотина хиљада људи у продуктивној животној доби, који су у таласима, од почетка распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, напуштали српски етнички простор и емигрирали у Западну Европу, Сједињене Америчке Државе, Канаду, Аустралију и Нови Зеланд. Наши сународници су своје породице довели у нове средине или су у новим срединама створили породице и добили потомство. Извесно је да се највећи број њих – скоро сви – неће вратити у српске земље или постјугословенски простор.

Док је у претходној деценији просечна српска породица у Републици Србији била четворочлана (отац, мајка и двоје деце), у овој деценији просечна српска породица у Републици Србији има само једно дете односно три члана: оца, мајку и дете. Да би српски народ у наредним деценијама остварио демографски пораст, потребно је да српске породице имају најмање троје деце.

*

На нама који смо остали у српским земљама је да пронађемо пут којим ћемо ићи како би побољшали наталитет становништва. Таква решења није лако пронаћи јер се недостатак људи осећа. Неколико стотина хиљада наших Срба, трајно отишлих на Запад, оставили су нас, не својом намером, потпуно десеткованим. Губитак је на демографском пољу изричит и највероватније сада износи више од пола милиона људи, а у перспективи још и више. Са њима је отишао огроман интелектуални потенцијал који ће плодове давати другде. Немамо услове да позовемо и примимо на рад становништво других делова Европе које би се у историјском процесу интегрисало у српску нацију.

Код нас у српским земљама уочава се још једна непријатна појава. Први пут стасавају генерације младих које имају лошије формално образовање од својих родитеља. „Симпсонизација“ не може бити појава која се изворно везује за нашу земљу. Она је управо увезена из западног света. Наиме, Запад с једне стране промовише примитивизам за „шире народне масе“ којим се лако влада, а с друге стране отима елиту у чије образовање није уложио ни цент. Запад извози медиокритетство, а увози интелигенцију.

Упркос „данајским даровима“ немам утисак да их треба прихватати без узимања у обзир много више чињеница него што се данас чини. Постоји ваљда интерес шире заједнице од оног да неки од нас комотније живе на Западу, а други да буду јефтина радна снага у Републици Србији, Републици Српској и Црној Гори. Интерес других је да се Срби утопе у западне идентитете, а то ће се сигурно догађати другој, трећој или четвртој генерацији исељеника које ће српство свести само на фолклор. Ни пун новчаник ни комотан живот не морају донети срећу. Можемо ли бити срећни када на крају стекнемо свест да смо наш народ неопрезно довели до демографског суноврата?

Геополитичка борба Запада против српског народа настављена је тиме што ће неке Србе пригрлити и одродити, а неке деградирати и сломити. У процесу „глобализације“ не води се таква борба само против нашег народа, али посебно ми морамо да је посматрамо из личне перспективе. Имамо искуство с тим да миљеници Запада – Албанци – имају намеру, а и подршку, да отму што више могу. Њихови апетити су незајаживи. Ако се и даље будемо исељавали и ако и даље у српским земљама не будемо нашли начин да популационо порастемо, за највише двеста година на дорћолском и земунском кеју биће посејане албанске џамије. Ово је важно уколико неког уопште интересује.