Михајло Пупин – великан старог и новог света

Михајло Пупин – великан старог и новог света

Аутор: Милован Балабан

         Зато је сваки књижевник

        који се научио Царству небескоме

        као домаћин који износи

        из ризнице своје ново и старо (Матеј 51, 52)

 Пуноћа реализације и стваралаштва сваког човека је интегрисаност старог и новог у својој личности; коришћење искуства старог и прихватања новог стваралаштва млађих генерација. Старо и ново је као на изложби креација старих и нових нараштаја. Ниједно се не сме потценити. Ново се гради на искуству старог, и старо је темељ новог. И једно и друго имају један извор. Он је инспирација оног чије је и старо и ново, чији свет је и стари и нови, који је подстрекач и помоћник људи и у старим и новим временима. У крајњој линији, ове речи јеванђеља имају духовно значење и односе се на архидомаћина, Христа, кога сваки одговоран човек треба у свом деловању да подражава.

Но, људи су најчешће у крајностима. Они који су заговорници старог (модела друштва, односа у  породици итд.) негирају ново, нова достигнућа и ново време. С друге стране, можда су још жешћи они који негирају старо, потцењујући га и сматрајући остатком ретроградне прошлости. Врло честа појава је да се разне идеологије и концепти света сматрају оним од чега почиње историја, уз негирање богатог искуства предака на чијим основама стоји и њихов свет. Пупин је редак пример супротног, готово уникатан. Истовремено је био и Србин и Американац, поштујући до краја, до сржи своје српске корене, али и потпуно прихватајући нови свет и нови, амерички идентитет.

Михајло Пупин је рођен 1854. у селу Идвор у Банату. У крајишкој породици чији су се преци доселили на просторе Баната још у сеобама под вођством Арсенија Чарнојевића 1690. Као свака граничарска породица, и породица Пупин је, заједно са својим окружењем, захваљујући привилегијама добијеним од аустријског цара, чувала свој национални и верски идентитет. Отуд је Пупин одрастао у атмосфери поштовања духовних традиција сопственог народа, светосавског опредељења и Косовског завета. Ово му је дало снажну духовну потку и утемељење на којем је изграђена његова личност, улило му љубав према породици, народу и народном духу. За личност је то од пресудне важности, а Пупин је одлазећи у Америку био формирана личност. Никаквих сумњивих, нерешених питања није било у претходном периоду његовог живота, а интегралност и стаменост своје личности дугује највише мајци Олимпијади, која је била сва уроњена у православну традицију и духовност, те је све то пренела на свог сина.

Услед горе наведеног, код Пупина постоји један, на први поглед чудан континуитет: од дечака који је чувао говеда надахњујући се на извору светосавског духа и косовског опредељења до Фарадеја, Максвела и његових научних открића. То све се код идворског дечака спаја у једну целину, што је и онда била ретко, а данас готово редовно преовладавају противуречности између вере и науке. Као да једна другу искључују. То је, по Пупиновом мишљењу, апсолутно погрешан став који је он често објашњавао током свог дугог и плодотворног научничког рада.

Пупину је узор био чобанин, псалмопевац, а будући цар Давид, који је написао најлепше Псалме у славу Бога од којих је Пупину најлепши, или онај на који се највише освртао, био Псалам 19, где Давид каже:

              Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових гласи свод небески.

            Дан дану доказује, и ноћ ноћи јавља.

            Нема језика, нити има говора, где се не би чуо глас њихов.

            По свој земљи иде казивање њихово и речи њихове на крај васиљене. Сунцу је поставио                    стан на њима;                 

            И оно излази као женик из ложнице своје, као јунак весело тече путем.

Пупин се сећао како је као говедар морао да чува стадо. Дању је то било лако, сунчева светлост је обасјавала земљу. Но, ноћу се говедари ослањају на звезде и звукове који вибрирају кроз ваздух и казују му где је стадо. Звук и светлост као путокази и саопштења Пупину ће бити мотив да цео свет схвати као константна саопштења, општења и значења која даје Творац. Као дете он је често помишљао на Давида и његове стихове Небеса казују славу Божију, а како он каже, сва деца су чекајући јутро и прве луче светлости овај величанствени догађај доживљавала као свакодневно стварање и отимала им се из срца реченица: И рече Бог нека буде светлост, и би светлост. У детињству усађена и усвојена вера о Творцу који саопштава, општи и шаље сигнале свету остала му је урезана читав живот. И када је постао велики научник, овај доживљај света код њега се није променио.

Ови снажни доживљаји формирали су човека који је имао јак духовни темељ. Све остало се код Пупина надограђивало. Америка као нови свет само је у његовом психолошком и духовном профилу постављена на темеље старог света. Штавише, њему није био стран чак ни амерички доживљај изабрања, доживљај да су они нови свет који прекида потпуно са сталешком Европом. Овај став је наравно тешко уклопив у православно поимање света, али он је доживео некакву симбиозу и као да су та два света паралелно живела у Пупину не угрожавајући један другог. Свети Сава и косовско опредељење и протестантски ходочасници, који сматрајући да су изабрани верују да ће створити „Град на брду” (Нови Јерусалим) у који ће бити упрте очи целог света и који ће светлити свету, као да су се у Пупину нашли један поред другог не угрожавајући се међусобно. (Наравно, када бисмо ово дубље тумачили, нашли бисмо и неминовне тачке разилажења ова два света, али овде је реч о Пупину и његовом доживљају, а пре свега о интегрисању два света у једној личности.)

Пупин се школовао у Панчеву, затим у Прагу, а незадовољан приликама у Европи одлучио се на најхрабрији и најсудбоноснији потез у свом животу. Продао је сву личну имовину да би купио најјефтинију карту и укрцао се на прекоокеански брод који га је после вишедневне пловидбе довео у Карсл Гарден, у Њујорк, 1874. Пет година је радио најтеже физичке послове и похађао вечерње школе. Временом је расла у њему жеља да упише универзитет, што је уз доста напора, припрема и среће урадио 1879. Уписао се на Колумбија универзитет. Студирао је настављајући да ради тешке послове, а временом је, као један од најбољих студената, почео да даје часове и тако се издржавао. Универзитет је завршио 1883. Одмах после основних студија Колумбија универзитет га је послао на постдипломске студије у Кембриџ, а затим је отишао у Берлин, где је докторирао 1889. Исте године вратио се на Колумбија универзитет за професора, и радио је пуних четрдесет година, до 1929.

Његова научна каријера је још блиставија од професорске. Пупин има више од тридесет регистрованих патената. Најпознатији патент, који му је донео константне приходе и који су 1901. откупиле компаније Бел и Сименс, јесу тзв. Пупинови калемови –индуктивни калемови који су обезбедили пренос телефонске струје на даљину захваљујући чему су први пут телефонски повезане Европа и Америка. После овога, он је постао релативно ситуиран човек, који се, никада не запостављајући науку, посветио и нечем другом, пре свега организовању помоћи српском народу у Америци, али и Србији. Верујући у хармонију, милост и љубав као вечне принципе, приступајући свету као Божјој творевини, Пупин је увек веровао да је физичка реалност пут ка духовној реалности, да прва треба да се преобрази у другу. Све ово му је био мотив да као онај, који је од Бога добио много, много и дела и ради, како на пољу науке и помоћи америчком народу и свем човечанству, тако и на помоћи свом страдалном и у свету често несхваћеном српском народу.

На пољу помоћи српском народу урадио је толико много да је тешко било ко упоредив са научењаком из Идвора. Пупин је сведочио деценијама кроз свој рад да је потпуно посвећен Србији, да његов амерички идентитет није угрозио српски. Чак је тестаментом све своје имање оставио Србији, но тестамент је оборила његова ћерка Варвара-Иванка Џексон, ћерка из брака са Саром Џексон, која је ипак била Американка. Када видимо кога је све Пупин у Србији помагао током живота, затечени смо и схватамо да је овај Идворац тешко упоредив са било ким и пре и после њега. Основао је фонд „Пијаде Алексић Пупин” при САНУ који помаже децу из Старе Србије и Македоније, Фонд „Михајла Пупина” који даје на располагање друштву Привредник, Заоставштину Народно-уметничко-историјског музеја у Београду. Затим следи списак установа и појединаца који добијају на годишњем, па и на месечном нивоу средства и помоћ од Пупина. Навешћемо само неке: штампарија у Жичи, Коло српских сестара, Удружење слепих девојака, Удружење ратних сирочића, Академија наука, затим познате личности: Јован Цвијић, Урош Предић, Војислав Илић Млађи, Иван Мештровић. Њих је углавном стално финансирао.

Његов рад на организацији живота и повезивању Срба у Америци и Канади је препознатљив. Као ретко ко се занимао подједнако и за националне и за верске проблеме. Обично су Срби у Америци неговали свој национални став артикулишући га кроз црквена окупљања. И Пупин је то радио, али он се бавио и организовањем прекоокеанске дијаспоре на верској основи бринући о црквеним питањима. Још 1908. пише митрополиту у Србији да се оснује епархија јер су Срби верски запуштени, припадају јурисдикцији Руса, а то треба прекинути, основати епархију и сабрати народ Светог Саве у новом свету. Епархија је основана мало касније и први привремени администратор је био владика Николај Велимировић, а убрзо је, 1923., на њено чело дошао владика Мардарије, први епископ на америчко-канадском подручју. Мардарије почиње изградњу храма Светог Саве у Либертивилу, а када запада у дугове од преко 18.000 долара (што је за оно време велика сума), Пупин му помаже и отплаћује дуг.

Почетком XX века почиње оснивање српских организација и удружења, где је Пупин био главни инспиратор и на њиховом челу до 1926. Српску народну одбрану је основао 1914. када је почео Први светски рат. Тада он покреће додатну мобилизацију Срба и највероватније као нико до тада (а ни после) почиње да ради на хомогенизацији Срба. Он се њима обраћа прогласима, а за српску ствар ради стручно и зналачки користећи све своје везе у новом свету. Он се, пре свега, преко америчких медија обраћа америчком јавном мњењу рушећи стереотипе о дивљим Србима и културним Аустријанцима, стереотипе који и данас владају. Стрпљиво објашњава ситуацију на Балкану, улогу Аустрије и невиност сопственог страдалног народа. Упоредо с тим, он стручно лобира у највишим круговима америчког друштва, користећи своја познанства све до Вудроа Вилсона, тадашњег председника САД-a.

Обраћајући се Американцима, он прича о српском православном националном идентитету. Готово као некој врсти православног изабрања, а да би био разумљив Американцима, пореди га са америчким изабрањем, америчким очевима оснивачима Џорџом Вашингтоном, Томасом Џеферсоном, Бенџамином Франклином, Џејмсом Адамсом и другима. Спајајући духовност два народа, Пупин приближава историју и дух Срба Американцима значајно (уз владику Николаја најзначајније) рушећи пропагандни мит о нашем народу као дивљем и варварском. Тако он мења слику о Србији. На највишем нивоу он то исто ради у најелитнијим структурама америчког друштва, што је можда и најбитније. Али битно је и једно и друго. Америчка елита је увек морала пазити да делује у складу са ставовима јавног мњења те је морало и оно и елита да се обликују како би се нешто излобирало (то што је обликовање јавног мњења често било, а нарочито данас, у функцији злоупотребе друга је ствар).

Никола Пашић је услед свега овога непрекидно одржавао везе са Пупином. Знајући да је Пупин на бранику Српства у сваком погледу у Америци, а и знајући да одабере људе са којима ће реализовати своје идеје, Пашић зове Пупина на Версајску конференцију у Париз. Банат, самим тим и Пупиново село Идвор, словеначки Блед и друга места захваљујући Пупиновим везама са америчким председником Вилсоном, и, што је можда још битније, са географом Колумбија универзитета Дагласом Џонсоном, великим Пупиновим пријатељем и чланом Њујоршке академије наука чији је председник био идворски проналазач, завршавају у границама Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Дакле, Пупину Вилсон чак није ни био потребан поред познавања практично све елите америчког научног, културног, интелектуалног и политичког естаблишмента, укључујући и географа Дагласа Џонсона.

Пупин је имао мрежу људи стварану пре Великог рата, а нарочито по његовом почетку. Та мрежа, додатно проширена и организована током Првог светског рата, састојала се од најутицајнијих Срба, али и Пупинових америчких колега, припадника свих сегмената америчког високог друштва. Сваког је Пупин активирао онога тренутка када је сматрао да је треба, а некада је синхронизовано утицао на више њих па и на читаве групе, удружења и организације. Пупин је знао, а то је подстицао још један зналац – Никола Пашић, да организује оно најбитније. То је људски ресурс. Најбитнији ресурс без ког сви остали не вреде много и без ког је практично немогуће остварити своје идеје и визије.

Као што је овде поменуто, Пупину све ово не смета да буде у правом смислу речи и Американац. Да је то тако говори и један пример непосредно после Првог светског рата. Бивајући у Панчеву 1919., Пупин је као почасни гост на једном скупу говорио, реплицирајући Словенцу задовољном идеализмом америчког председника Вилсона који је супротстављен генералном америчком материјализму. Наиме, у говору је наглашено да је Вилсонових чувених 14 тачака, а поготово 8. тачка, основа за национално опредељење и афирмацију малих народа, укључујући и словеначки, науштрб великих царевина до тада доминантних у Европи. Пупин је незадовољан оваквом проценом Америке понуђен да говори и почео је да објашњава како Америка није материјалистичка, како идеализам није Вилсонов него свеукупно амерички. Говор је почео помињући протестантске осниваче који су се искрцали у Плимуту (данашња држава Масачусетс) и вођени идеализмом започели пројекат стварања новог света. Како је „Град на брду”, који је проповедао Џон Винтроп, амерички сан и тежња кроз читаву њену историју. Нарочито од Филаделфијског конгреса, када је Америка одлучила да прекине односе са Британијом и пође самосталним путем. Причао је Пупин о Декларацији независности Томаса Џеферсона и доктрини Монроа „Америка Американцима” као документима и показатељима константног америчког идеализма. На крају се дотакао и Првог светског рата у који је, по његовом мишљењу, Америка ушла без икаквог интереса и жртвовала се да би помогла посрнулој Европи, што је типично амерички став. Пупин је одржао говор достојан највећих америчких председника и најнадахнутијих америчких пастора. Био је, поред потпуног Србина, и потпуни Американац.

Пупин је био човек који заиста из својих ризница износи и старо и ново. И то не једно па друго, него некада чак и чудесно сједињено, при чему старо не смета новом и ново не смета старом. Био је интегрална, стабилна, психолошки и духовно снажна личност, моћна да обједини оно што се чини неспојивим. По њему, свет је један. Српство и американизам заједно – што да не, чак је то и природно Пупину. Вера и наука заједно и допуњујуће – што да не, ништа природније за Пупина. Бог и човек заједно – то свакако, јер без тог Пупиновог става не би било ни Пупиновог дела ни Пупина самог.