Аутор: Ђорђо Сладоје
Два-три пута годишње супруга и ја одемо до завичаја – до Сарајева и потом до Калиновика. Сваки пут је то авантура нарочите врсте, а заправо мука једна жива која нам поквари радост сусрета са све малобројнијом родбином и понеким пријатељем. Јер, треба се у аутобусима, све лошијим, старијим и несигурнијим, дрндати по седам-осам сати, а неријетко и дуже. Већ по навици, возачи успут купују кромпир, лук, паприку, брашно и друге производе који су овдје јефтинији и то носе, осим себи, и рођацима, комшијама и кумовима, не марећи много за ред вожње. Kад се један пожалио да мора стићи на вријеме јер га чека важан посао, возач је мирно одговорио: „Да си ти тако важан, не би се са мном возио; ако ти се баш толико жури, узми такси, кад већ немаш личног возача“. Уз то, отегне се и пауза у ресторану „Код Мића Брадине“, па код „Громком“, а дешава се да улетимо и у гужву на граници.
Док су саобраћали аутобуси, било је, ипак, подношљиво – комотније и пространије, а онда пустише у промет некакве патуљасте минибусе, због мањка путника и уштеде, у којима се могу одвести дјеца на оближње излетиште али не и путници међу којима је све више старих и болесних, на тако дугој и исцрпљујућој релацији.
А онда нам је пријатељица препоручила и дала телефонски број извјесног Милана који, по цијени аутобуске карте, вози у ауту са новосадске на сарајевску адресу. Дуго смо се премишљали и одлагали да га позовемо, плашећи се да је и то нека ујдурма. А онда смо га ипак позвали. Појавио се у договорено вријеме, одложио пртљаг у гепек, отворио жени врата, без усиљености и мрзовоље и успут покупио остале путнике. Међу њима је било и оних који са њим често путују, па би наставили ономад прекинуту причу. Није нам било тешко да се укључимо у разговор једноставан и некако рођачки присан, најчешће о тзв. малим стварима од којих нема већих. Озарио би се док прича о унуцима, љутио се на неку неправду и смијао се очигледним глупостима.
Возио је лако и сигурно као да је срастао са воланом. А није ни чудо кад је скоро тридесет година возио аутобус на разним линијама, па и овој сарајевској. А онда му је све то дојадило – и мала плата и прековремена вожња до изнемоглости… Тада се одлучио да свој волан узме у своје руке и да превози путнике од Новог Сада до Сарајева и обратно, по цијени, рекох већ, аутобуске карте.
Увијек добре воље, срдачан, ненаметљиво разговорљив и бодар, чак и онда кад би у истом дану одвезао до Сарајева и вратио у Нови Сад, односно у свој Обровац, село од Бачке Паланке удаљено десетак километара. И никад ниједне ружне ријечи ни о коме, па ни онима који су то, по његовој причи, дебело заслужили. Било ми је чудно како у том човјеку није остала ни трунка шоферске бахатости и примитивизма чега смо се, у разним облицима, нагледали свих ових година. Није га озлоједио ни овај нимало лак ни једноставан посао у који се упустио, поред осталог, да би помогао незапосленом сину и кћерки која такође тешко живи. Отуда су његове љубазност и ваљда урођена бодрост и лакоћа с којом је носио све те проблеме биле још фасцинантније. Знао је отићи на крај града, причекати неког неодговорног путника или се пети уз стрму сарајевску периферију да би пронашао онога коме је обећао да ће га возити. Требало је само видјети како се брине о путницима који настављају путовање – за Сомбор, Кикинду, Суботицу… Зове, распитује се, провјерава. Њих двоје, обоје слијепи често су са њим путовали. А он их одведе до аутобуске станице, купи карте за Зрењанин и испрати их до перона. И да не на брајам и друге ситне, а у ствари крупне и важне успутне услуге. На молбу путника заустављао би се, без поговора, што сам ја, као непоправљиви пушач, користио да повучем неки дим. Знао је да сврати у пекару и путницима купи кифле и погачице, а паре није хтио да узме ни за живу главу.
Питао сам се како му се исплати да ово ради, али ће ми се убрзо и то само касти. Милан је узгред чинио људима разне услуге за које су плаћали колико ко може, а за оне крупније су се унапријед договарали. Носио је лијекове из Сарајева за Нови Сад (и био својеврсна спона између ова два града), документе, козметику, пакетиће непознате садржине, разне техничке ствари, чак и новац. Причао је како му је један Сарајлија, без писаног трага, дао 7000 евра да их преда његовом рођаку у Новом Саду. Није било сумње да ће то бити учињено.
Бијасмо скоро заборавили на аутобус и све оно што вожња њиме подразумијева. А и шта ће нам кад имамо некога ко ће нас за највише шест сати одвести до Сарајева и исто тако вратити до Новог Сада. И више од тога, били смо се зближили с тим човјеком, ако се тако може рећи за некога кога смо виђали четири-пет пута годишње. И мислили смо да ћемо се још дуго виђати и заједно путовати.
Према ковиду се односио исувише ноншалантно и помало кочоперно, увјерен да му ни он не може ништа. А није ни заслужио. А онда је једног октобарског дана сустигао и њега. Из кревета је јавио путницима да сљедећег петка неће моћи за Сарајево. На наше телефонске поруке одговарао је све краће. А онда га је тешка упала плућа одвела у болницу, а болница на гробље.
Овог ријетко доброг и драгог човјека сјећаћемо се дуго, не само у аутобусу којим ћемо се опет дрндати преко брда и долина. А Милана, као и толике друге који су промијенили свијетом нећемо никад више видједти. То – никад више – страшно је и непојмљиво.
P.S.
У међувремену се, након четрдесетак дана, јавио његов син и саопштио да наставља очев посао. Видјећемо како ће то изгледати, али у сваком случају боље од вожње аутобусима који све више личе на онај који Мишко вози завезаних очију у чувеном филму „Ко то тамо пева“.
Остави коментар