Аутор: Јованка Симић, новинар
Један од најбољих познавалаца личности и ликовног опуса Милана Коњовића, др Драшко Ређеп, давно још за сликаревог живота говорио је да ће Сомборац с магичном кичицом и платнима на којима доминирају боје његове вољене равнице, увек бити „незаобилазна чињеница наше културе, нашег настојања да постанемо и останемо Европа, и да истовремено, непрекидно дотичемо антејски судбоносно, властиту њиву“.
Датуми и друге бројке данас показују да је Ређеп био у праву: 28. јануара навршило се 125 година од Коњовићевог рођења, 10. септембра биће 57 лета откако је своје слике – миљенице даровао родном граду, 20. октобра биће тачно три деценије откако се велики сликар упокојио, а прошле године је Галерију „Милан Коњовић“ коју је својој родној вароши уметник даровао још за свог живота, посетило је 11 200 поклоника уметности што је највише у последњој деценији.
По записима из галеријске књиге утисака, од 1966. године када је утемељена, па до данашњих дана, Коњовићеву галерију у граду на западу Бачке, који не броји више од педесетак хиљада житеља, посетило је милион и сто хиљада поклоника ликовне уметности са свих страна света.
Коњовић, уметник страственог колорита и темперамента и „највећи сликар равнице”, како га је својевремено окарактерисао академик Радомир Рељић, и даље припада врху српске ликовне уметности. Сликар је и сам био визионар. За разлику од Пола Сезана, показао је да одлично познаје менталитет својих Сомбораца. Наиме, идеја Сезана, следбеника импресионизма и кубизма с краја 19. и почетка 20. века, да свом родном Екс Ан Провансу дарује легат слика није наишао на одобравање његових суграђана док су Сомборци Коњовићев легат оберучке прихватили.
Септембра 1966. године, Коњовић је за овај својеврстан споменик самом себи, издвојио 500 уметничких дела (150 уља, 20 пастела, 29 акварела, 300 цртежа и једну таписерију). Радови су смештени у једноспратно барокно здање у центру града које је додатним обимним радовима преуређено у галеријски простор.
Посвету на улазу у Галерију, у хладу столетних бођоша и данас читају бројни туристи који долазе у Сомбор: „Слике ове, миљенице моје, са љубављу дарујем родноме граду, оне једино њему и припадају”.
Сликар је овај гест захвалности родном граду образложио речима да су бројне његове слике расејане по земљи и иностранству, напуштајући га као што деца када одрасту напуштају родитељски дом, „али собом су свуда понеле овај град и равницу сагледане кроз моју грозничаву визију, изражену светом мојих боја и линија“.
„Слике које су остале са мном, од којих се никада нисам хтео одвојити, којих се нисам могао одрећи ни у тешким часовима, које сам љубоморно чувао, те слике миљенице поклањам овој галерији и родном граду Сомбору у којем сам се родио, постао човек, сазрео као уметник… Зар би оне и могле другом припадати сем њему?“ – речи су које је Коњовић тада упутио својим суграђанима.
Како су године пролазиле, уметник је свој легат допуњавао, а та мисија настављена је и после његове смрти. Галерија је у међувремену проглашена спомеником културе и данас има 1 084 оригинална Коњовићева платна – око 600 уља, 59 пастела, акварела, тушева…
За Маестром, што је било друго Коњовићево име, остао је опус од 6 000 дела, галерија с његовим именом у Сомбору, неколико сјајних монографија и књига чији су аутори: историчарка уметности др Катарина Амброзић, писац Мирослав Јосић Вишњић, књижевни и ликовни критичар др Драшко Ређеп, те Ирма Ланг, дугогодишња директорка Галерије „Милан Коњовић”.
Родио се 28. јануара 1898. у Сомбору као други син Давида Коњовића, адвоката, краљевског јавног бележника и Вере, рођене Вукичевић. У ове крајеве Коњовићи су дошли из Пећке патријаршије у време Велике сеобе Срба 1690. године. У доцнијим вековима одиграли су значајну улогу у политичком, друштвеном и културном животу града.
Млади Коњовић био је заљубљеник у сликање, мачевање и узгајање голубова. Већ као сомборски гимназијалац, 1914. године изложио је педесетак својих радова а 1919. уписао се на Академију ликовних уметности у Прагу, у класу професора Влаха Буковца. После два семестра, студије је наставио самостално. Потом 1921. одлази на школовање у Беч, где је до њега допирао утицај Сезановог сагледавања света, да би 1923. године уследила студијска путовања у Минхен, Берлин, Дрезден…
У Париз је стигао 1924. године са Емом Маштовском, својом супругом коју је упознао у Прагу. У престоници уметника, светлости и љубави остаје до 1932. године. Одушевљавали су га Ел Греко и Оскар Кокошка, што је већ тада указивало на експресионистичку предиспозицију његовог сликарског темперамента. Прошао је кроз атеље Андреа Лота и фазу неокласицизма. На тај период подсећа неколико Коњовићевих актова с мало боје, инспирисаних Пусеновим класицизмом и Дереновим радовима из његове постфовистичке фазе.
У Сомбору је 1926. приредио прву самосталну изложбу, а затим је излагао у париском Салону „D’Autome“. Од 1928. почиње његова „плава фаза“, а са њом наступа и његова уметничка зрелост. У то време настају његова прва уља на тему Војводине. Коњовић је схватио да му је у Паризу понестало инспирације.
„Одлучио сам да се вратим у свој Сомбор, у своју житницу, у ватромет боја који је покретао крв у мојим жилама“ – евоцирао је те париске дане Маестро 1992. године у интервјуу „Вечерњим новостима”.
По повратку у родну варош 1932. године посветио се сликању пејзажа, људи и равничарског амбијента. Током лета сликао је у Далмацији (Млини, Цавтат, Дубровник). То раздобље од 1934. до 1939. обухвата његову „црвену фазу”.
У време Другог светског рата обрео се у заробљеништву у логору Оснабрик. После шест месеци враћа се 1943. кући а од ослобођења био је запослен као управник Народног музеја у Сомбору. Сликао је у свим техникама, укључујући и таписерију, мада је често истицао да је „уље материјал са којим живим и којим могу интегрално да се изразим“. У родном граду настали су и његови пастели, као и уља стишаног колорита, који чине уметникову „сиву фазу” (1940–1952). Година 1953. како су приметили ликовни критичари, доноси преокрет. Коњовићев однос према предмету постаје слободнији, а на делима „колористичке фазе” уметник се зауставља на прагу апстракције.
Војводина и њени мотиви, на Коњовићевим платнима постали су слободни, новостворени облици уметникове страсне и драматичне визије родног краја. Радио је и портрете бирајући за моделе обичне људе и маргиналце које је сретао у Сомбору, Цавтату, Дубровнику, Сенти… Један од најчувенијих је портрет Шандора Ћире Фалционеа, уметниковог суграђанина, кога је фамилија занемарила и оставила без породичног наследства због наводног лудила.
„Моје детињство везано је за нашу стару кућу у Црквеној улици број 11 и за салаш који се налазио испред Чонопље, на десет километара од Сомбора. Тамо је моје детињство, тамо сам ја формиран, тамо су корени мога сликарства” – поверавао се сликар писцу Мирославу Јосићу Вишњићу који у време својих студентских дана у Београду, на пропутовању за свој родни Стапар, никада није пропустио прилику да посети сликара у његовом Сомбору.
Новинарима је Коњовић говорио да га инспирише могућност да ствара „својом визијом, на своме тлу, своје мотиве…“ Новој „асоцијативној фази” био је одан од 1960. до 1984. а од 1985. године започиње варијације на тему византијске уметности. До краја 1990. године настало је тридесетак таквих дела, а последњи цртеж, уочи смрти, био јекруг на хартији. Уметник је сматрао да свачији па и његов живот заправо представља један круг. Коњовићев круг затворио се у његовој 95. години.
„Сликарство је чудо и увек је загонетка. Да није тако, давно бих престао да сликам. Бескрајно је и неухватљиво као равница. Мислиш – тамо негде је крај, а хоризонт се увек помера…“ истицао је пред крај свог узбудљивог живота којим је обгрлио два века. На свом уметничком путу Коњовић је био и хваљен и оспораван, али то никада није озбиљније уздрмало његову веру у себе.
Био је члан Српске академије наука и уметности у Београду, као и ВАНУ у Новом Саду а постао је и дописни члан Југословенске академије наука и уметности у Загребу. Умро је у Сомбору, 20. октобра 1993. године. Почива на Великом православном гробљу у свом родном граду.
ЛИТЕРАТУРА:
М. J. Вишњић: „Столеће Милана Коњовића“. Галерија М. Коњовић, Сомбор, 1998.
Др Д. Ређеп: „Коњовић, велики потпис“. Прометеј, Нови Сад, 1994.
И. Ланг: „Mонографија o Mаестру“. Галерија М. Коњовић, Сомбор, 2010.
К. Амброзић: „Милан Коњовић“. Галерија М. Коњовић, Сомбор, 1965. и Београдски графички завод, 1966.
Енциклопедија Српског народног позоришта
https://www.snp.org.rs/enciklopedija/?p=6247
Остави коментар