МИЛЕВА ИЗРАЊА ИЗ СЕНКЕ

Аутор: Јованка Симић, новинар

У овој години када се навршава век и по од рођења Милеве Марић, Србија ће посветити значајну пажњу овој нашој научници, математичарки и првој супрузи нобеловца Алберта Ајнштајна, по многим релевантним мишљењима неправедно скрајнутој у његову дубоку сенку.

Осим свечаности на државном нивоу, најављена је и обнова Милевине родне куће у Руми која има неспорну историјску вредност, а ових дана стигла је и вест да ће у Новом Саду, граду у којем је провела део свог живота, њој у част  бити подигнуто спомен обележје.

Достојно обележавање јубилеја најављено је прошлог децембра када је Министарство културе на аукцији у Лондону откупило 43 Ајнштајнова писма упућена Милеви и 10 писама које је она писала свом супругу. Ова драгоцена документација на 177 страница открива драгоцене податке о животу Милеве Марић укључујући и њен однос са мужем, као и њихову научну документацију која је похрањена у Државном архиву Србије.

Најављено је и формирање Личног фонда Милеве Марић Ајнштајн који ће због изузетног значаја за културу и науку бити уздигнут на ниво културног добра. Јубилеј је уједно и прилика да се као њени сународници, коначно одужимо Милеви коју је светска наука  готово потпуно занемарила, а потиснули смо је и ми у свом националном памћењу.

Нема много жена у српској историји чија биографија је толико дуго чека да буде употпуњена, као што је то случај са Милевом Марић Ајнштајн (Тител, 19. децембар 1875 –  Цирих, 4. август 1948). Готово осам деценија, научници, историчари и публицисти како страни тако и наши, покушавају да сложе све делове биографског мозаика кћерке од оца Милоша Марића (1846–1922) и мајке Марије, рођене Ружић (1846–1935), из Титела.

Марићи су пореклом из дела данашње Војводине који се некада звао Шајкашка, а био је део Аустроугарске све до 1918. године. Тител, у којем је рођена Милева као најстарија од троје преживеле деце Милоша Марића, официра аустроугарске војске и мајке Марије, рођене Ружић, био је у то време значајно командно место српских граничара на Дунаву и Тиси.

Уочи Милевиног доласка на свет (рођена је са краћом левом ногом), Милош је напустио војну службу и преселио се са породицом у Руму, где се запослио као судски писар. У Руми је Милева 1883. године добила сестру Зорку, а две године доцније и брата Милоша који је, по старом православном обичају породица у којима умре прво мушко дете, понео очево име како би „отерао из куће уроке”. Потом су се Марићи преселили у Нови Сад.

Евоцирајући успомене на школске дане са Милевом у Српској вишој девојачкој школи у Новом Саду, Јелисавета Бароко сведочила је Ђорђу А. Крстићу, аутору књиге Милева и Алберт Ајнштајн, да је Милева увек све знала, али је била мирна, повучена и није волела да се истиче. Школовала се и у Сремској Митровици, Шапцу, а потом и у Загребу.

Највише оцене добијала је из математике и физике, мада је током школовања, повремено одсуствовала због нежног здравља. Поносан на школски успех своје кћерке, отац је често препричавао како му је један професор рекао: Пазите да ово дете не упустите, она је редак феномен.

Убрзо је Милош Марић своју натпросечно даровиту кћерку отпратио у Цирих, у којем је женској деци већ тада било дозвољено да на немачком језику студирају на универзитетима и високим школама. Милева је била је тек пета жена која је успела да се упише у ову високу и угледну школу.

На предавањима из физике, двадесетједногодишња Милева упознала је младог колегу Алберта Ајнштајна, који је тада имао 17 година. Прве три године дописивали су се током распуста, а онда, 1899. године, међу њима је планула љубав.

У старту су их делиле бројне разлике. Она је била четири године старија од њега, потицала је из православне српске, а он из јеврејске породице. Имали су ипак, једну пресудну, заједничку особину – обоје су у раним годинама били самотњаци. Нису се много дружили са вршњацима и радије су читали научно-популарне књиге.

У својој књизи Живот са Албертом Ајнштајном др Радмила Милентијевић наводи речи Волтера Ајзаксона који је анализирао колико су Алберт и Милева били сродне душе. Закључио је да су обоје били интелектуалци који су чезнули да поделе своју љубав према науци и другим чарима живота.

Августа 1900. године студентима су додељена сведочанства, по којима је Албертова просечна оцена (4,6), била нижа од Милевине (4,7), с тим да она није положила завршни испит. Алберт је стекао диплому, а Милева се после  краћег одмора у Новом Саду и Каћу, вратила са сестром Зорком у Цирих и поново уписала летњи семестар четврте године. Радећи као лабораторијски асистент, припремала се да поново изађе на испите.

Поново није успела да положи. Без дипломе, Милева није могла да добије ни право на докторат на Циришком универзитету. После пет година студирања, њена академска судбина била је неизвесна.

Утучена, запутила се родитељима у Нови Сад. Нови крах на завршном испиту, међутим, није био једини разлог њеној утучености. Носила је својима још једну вест – била је у трећем месецу трудноће! На то суочење са својом породицом путовала је без Алберта.

У Новом Саду, крајем јануара или почетком фебруара 1902. године, Милева је ванбрачно родила кћерку Лизерл, крштену у Новом Саду као Љубица. Девојчица  је оболела од шарлаха и две године по рођењу изгубио јој се сваки траг. Није поуздано утврђено да ли је умрла или је дата на усвајање.

Пошто је схватила да је враг однео шалу и да се њен син Алберт озбиљно заљубио у Милеву, Паулина Ајнштајн покушала је све како би га одговори од женидбе. Један од њених „аргуменатаˮ био је и да је Српкиња превише образована (Шта ће теби „жена књигаˮ).

Упркос њеном противљењу Алберт и Милева венчали су се у Берну 6. јануара 1903. године. У том браку рођени су њихови синови Ханс Алберт (1904–1973) и Едуард (1910–1965). Стан у којем  су у том граду живели, постао је кабинет за заједничка теоријска истраживања из физике, где су настајали многобројни научни радови. Алберт је шест дана недељно проводио у Патентном заводу у Берну где је добио посао.

У то време Алберт и Милева били су веома посвећени заједничком научном раду, с тим што је она упоредо водила бригу о домаћинству и породици. Он је имао 26, а она безмало 30 година. Тих дана послали су у Annalen der Physik четири научна чланка, од којих је први био О настанку и апсорпцији светлости који се бавио једначином фотоелектричног ефекта у којем је управо захваљујући Ајнштајну уведен, данас општеприхваћен, појам „квантна светлостˮ. И данас се то зове Ајнштајнова једначина фотоелектричног ефекта. Управо за то откриће Алберт је 1922. године добио Нобелову награду, чији је новчани део, истина под притиском суда ради издржавања деце, препустио тада већ бившој супрузи Милеви од које се званично развео 14. фебруара 1919. године, а шест месеци касније оженио своју рођаку Елзу.

Према бракоразводном уговору, Ајнштајн се обавезао, да уколико добије Нобелову награду, целокупан новац додели Милеви. Учинио је то тек када му је запретила да ће написати мемоаре о њиховом заједничком животу. Она је тим новцем у Цириху купила три куће. У једној од њих, на петом спрату, живела је сама до краја живота. Повремено је са њом боравио млађи син Едуард који је због шизофреније већи део живота провео у циришком санаторијуму. У том стану, Алберт је неколико пута посетио бившу супругу и оболелог сина. Последњи пут видео их је 1933. године. Неколико година доцније, пред растућим национализмом, са старијим сином преселио се у Америку.

Према писаним биографијама супружника Ајнштајн, када им се брак распао, Милева је доживела душевни и физички слом од којег се никада није опоравила. Годинама се борила са депресијом, а пуно података о Ајнштајновом научном успеху, којем је несумњиво много допринела, заувек је задржала за себе.

Људи из непосредног комшилука који су сретали Милеву последњих година њеног живота, сведочили су биографима да је била јако усамљена. Чувала је нешто у срцу због чега је увек била тужна, сећала се Марија Гренделмајер из Цириха. Никада није пред другима пустила сузу, никада није отворила душу. Едуард јој је био на срцу, сву је пажњу усмерила на њега. Последњих година деловала је запуштено. Била је лоше обучена, руке су јој биле исушене, али носила је и даље венчану бурму.

Преминула је 4. августа 1948. године у 73. години, у циришкој клиници Еос у коју је доспела месец дана раније због шлога. Лева страна тела јој је била одузета и отежано је говорила. Последњи пут се озарила када ју је на самрти посетио син Ханс Алберт.

По православном обичају сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм. Опело је служио руски свештеник, отац Шубов, а у локалним новинама објављена је читуља овог садржаја: Одлази на вечни починак наша вољена мајка Милева Ајнштајн Марић, у потпису: Ханс-Алберт и Фрида Ајнштајн из Берклија (Калифорнија) и Едуард Ајнштајн. О њеној смрти у тадашњој Југославији није објављена ни најкраћа вест.

Милевин гроб о којем нико није бринуо, по налогу циришких власти раскопан је 1973. године јер је њено почивалиште било запуштено. Милевине кости премештене су у заједничку, необележену гробницу. Сасвим случајно 2004. године Петар Стојановић Кајзер, оснивач Меморијалног центра „Никола Тесла” из Санкт Галена, током трагања за подацима о Тесли, наишао је на податке о Милевином гробном месту.

Пет година касније, 14. јуна 2009. године, освећењем и откривањем спомен обележја, на којем је уклесан Милевин лик и посвета на српском и немачком језику Са поносом и љубављу од српског народа, представници Републике Србије први пут су званично одали почаст Милеви Марић Ајнштајн.

Нема сумње да ће у годинама које долазе допринос Милеве Марић  светској науци кроз дела њеног славног мужа бити још прецизније објашњен. Од деведесетих година прошлог века када је одјекнула запитаност Аврама Федоровича Јофеа – зашто Ајнштајновој супрузи, Српкињи, није признат удео у потоњој слави свога супруга, па све до данас, написане су бројне књиге о Милеви и Алберту.

Неоспорно је да из срећних година брака са Милевом, нарочито из 1905. потичу сва значајна Албертова открића, па тако и О електродинамици покретних тела. До тада, а то је период од готово 200 година, ова област физике чврсто се базирала на класичним постулатима Исака Њутна (1643–1727). Енглески физичар је тврдио да право време тече само од себе и баш зато је равномерно и независно од икаквих предмета.

Тек 1871. године Ернст Макс је начео Њутнову теорију дијалектичким објашњењем да се у нашем конципирању времена изражава најдубља и најопштија повезаност предмета. Потом су амерички физичари Алберт Абрахам Мајкелсон (добитник Нобелове награде за физику 1907) и Едвард Вилијамс Морли експериментално утврдили да је брзина светлости независна од кретања светлосног извора и посматрача.

Међутим, то дуги низ година није било доказиво, па је Ајнштајнов чланак први поставио темеље данас општеприхваћене специјалне теорије релативитета. Овом теоријом Ајнштајн је недвосмислено доказао да концепт универзалног и апсолутног времена на којем почива комплетна Њутнова кинематика не стоји на поузданим научним темељима.

У својој књизи Милева и Алберт Ајнштајн, Ђорђе Крстић наводи да је једне вечери 1905. године, после разговора са својим пријатељем из циришких дана Микелом Бесоом, Алберт добио снажну инспирацију за теорију релативитета, те је од тада на њој радио као у трансу. О томе Мичелмор у свом осврту на живот и дело Алберта Ајнштајна пише: Пренос широког теоријског концепта, у математички логичан облик на папиру, трајао је пет недеља и био је веома напоран. Ајнштајн је после тога био толико исцрпљен да је две недеље морао да одлежи у кревету. Милева је неколико пута проверавала чланак и тек онда га је послала, рекавши свом мужу – ово је вeома лепо дело!

ЛИТЕРАТУРА

1. Крстић, Ђ. У. (2005). Милева и Алберт Ајнштајн – љубав и заједнички научни рад, Матица српска, Нови Сад
2. Милентијевић, Р. (2010). Милева Марић Ајнштајн – живот са Албертом Ајнштајном, Матица српска, Нови Сад
3. Његован, Д. (2011). Милева Марић Ајнштајн: Драги моји кумови – Писма Сидонији и Ђоки Гајин 1935–1941, Прометеј, Нови Сад, (pdf)
4. Симић, Ј. (22. 9. 2018). Дошли из свих крајева света: Потомци Милеве Марић први пут на окупу, Вечерње новости, онлајн.