Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Миломир Степић (1959) је научни саветник у Институту за политичке студије, глaвни уредник научног часописа Национални интерес и руководилац Центра за геополитику Института за политичке студије. Као истакнути српски геополитичар предаје по позиву на Факултету политичких наука, Економском факултету, Војној академији и Дипломатској академији Министарства спољних послова. Аутор је серије етничких карата постјугословенског простора и један од покретача научног пројекта Етнички простор Срба. Члан је Српског географског друштва, Одбора за проучавање становништва САНУ и Одбора за проучавање Косова и Метохије САНУ, а такође и редакција часописа Косовско-метохијски зборник Српске академије наука и уметности, Зборника Матице српске за друштвене науке, који је једно време уређивао, и часописа Српска политичка мисао. У његовом богатом истраживачком и ауторском опусу издвајају се монографије: Српско питање – геополитичко питање (Јантар-група, 2004); Косово и Метохија: постмодерни геополитички експеримент (Институт за политичке студије, 2012) и капитално дело Геополитика – идеје, теорије, концепције (Институт за политичке студије, 2016).
Као истакнути јавни делатник објавио је мноштво аналитичких текстова посвећеним новим светским геополитичким обрасцима и њиховим утицајима на српском историјском и етничком простору. Нарочиту пажњу стручне јавности привлаче његови огледи на тему реконфигурације постјугословенског простора: Косово и Метохија: геополитички аспекти брзог решења замрзнутог конфликта; Неадекватне границе: генератори нестабилности постјугословенског Балкана; Југословенски рецидив. Србија као растрзана земља; Косово и Метохија као индикатор новог биполаризма; Територијално и геополитичко у српском националном интересу; Геополитичка суштина српског питања: могућности и ограничења Републике Српске; Могућности симбиозе српских и руских геополитичких интереса на Балкану и др.
Поред тога проф. Степић је приредио и многобројне зборнике од којих је посебно значајан међународни темат Свет и нове геополитичке парадигме који је објављен под покровитељством Института за политичке студије 2017. године. У оквиру овог зборника Миломир Степић је објавио насловни рад Од неокласичних ка постмодерним геополитичким постулатима у којем је истакао потребу потенцирања „научности геополитике“ као дисциплине која је била дуго изопштена из академског и јавног простора због њеног „нацистичког греха“. У оквиру овог огледа он је посебно указао на феномен обнове интересовања за геополитику, као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког, али и потребу за превазилажењем геонихилизма који је у одређеној мери проистекао из популарних теорија насталих почетком деведесетих година прошлог века о „крају историје и крају географије“.
Као пасионирани сакупљач чињеница Степић је у својим научним огледима доказивао да је историјски опстао „дуализам таласократија против телурократије“ – упркос феноменалном развоју науке и технологије и појави тзв. глобалног села као логичној последици информатичке револуције. Анализирајући савремени светско-историјски контекст, овај истакнути стваралац уочава обрисе „новог глобалног поретка“ заснованог на начелима мултиполаризма, што је питање од егзистенцијалног значаја не само за Србе, него и за остатак човечанства. Тако је неколико година пре почетка рата у Украјини (2022) овај врсни геополитичар, у прилог тези о мултиполаризму, писао о настанку зоне Исламског хартленда као потенцијално „новој осовини светске историје“. Мада је у моменту писања овог текста (Српска политичка мисао, 2017) овакав исход процеса у исламском свету деловао као научно-фантастична литература, нема сумње да је после пуне обнове дипломатских односа између Ирана и Саудијске Аарабије, уз посредовање Кине, реч о потпуно новој реалности која драматично мења односе снага на тзв. Глобалном југу евроазијског континета, који је све до ове 2023. године важио за неприкосновену зону англоамеричких стратешких интереса. Овоме додајмо и да је од недавно проф. Степић повремени колумниста портала РТ-Балкан у оквиру којег анализира карактер тзв. украјинске кризе и кључне геополитичке тенденције на постујугословенсом простору.
Поново геополитика
Појава геополитике као дисциплине која се бави истраживањем утицаја простора на политику (по Р. Павићу, геополитика је опросторење политичког – прим. аутора) логична је последица окончања Хладног рата и попуштања идеолошких стега, које су својевремено допринеле тривијализацији геополитичких учења и њиховом отвореном прогону из академског и медијског дискурса. Под утицајем победе „колективног Запада“ у Хладном рату, почетком деведесетих година прошлог века популаризоване су теорија о крају историје (Фукујама) као и теорија о појави „једног дегеографизованог света“ о чему је писао Маклаун. Ипак, ова врста идеолошког оптимизма, која је карактерисала деловање дела западњачке (посебно америчке) друштвене и политичке елите, убрзо је устукнула пред реалностима међународне политике. Мада је вештим пропагандним маневрима прикривана, суштина геополитичке транзиције постхладноратовског света (ширење НАТО на Исток и ка Русији као еманацији Срца света –прим. аутора) одвијала се у складу с темељним постулатима „атлантистичке геоплитике“ чији је смисао исказан у стратешким документима и радовима с почетка и средином 20. века. Реч је о актуелизацији промишљања чувеног британског географа Халфорда Мекиндера о „географској осовини историје“, потом адмирала Алфреда Мехена који је аутор тзв. америчке поморске стратегије, и свакако Николаса Спајкмана, који је још за време Другог светског рата сачинио теорију о Римленду као доминантном подручју измењене светске историје.
Због свега наведеног, проф. Миломир Степић указује на својеврсну постхладноратовску ренесансу геополитике, посебно у оним земљама и регионима где је геополитички начин размишљања постао симбол борбе одређених народа и држава за елементарни опстанак. Тако се, на пример на Балкану, укрштају геополитички вектори великих сила, међу којима је свакако једна од главних енигми утицај Русије. Због многих међусобних сличности етничког, историјског и геополитичког карактера, Запад је доживљавао Србе као „балканске Русе“, тј. као своје априорне супарнике, што је на одлучујући начин утицало на догађаје на постјугословенском простору (1991-2023). Занимљиво је да проф. М. Степић описујући ове процесе користи израз „разби-распад“ Југославије (чији је аутор Милош Кнежевић), а којим заправо, на најпластичнији начин, описује међудејство спољних и унутрашњих чинилаца „геополитичке транзиције југословенског простора“. Реч је о одјеку ширих геополитичких тенденција које није могуће разумети без анализе шире слике света, коју је нарочито током деведесетих година прошлог века карактерисао апсолутни трујумф атлантизма у светским пословима. Управо, због једне такве атмосфере у међународним пословима, геополитичка истраживања су постепено стекла одговарајућу популарност у руским научним, друштвеним и политичким круговима.
Овом феномену је, између осталог, посвећена капитална монографија Геополитика: идеје, теорије, концепције (2016) која је постала незаобилазно штиво у свим садашњим и будућим геополитичким анализама на српским просторима, а проф. Степић је њеним објављивањем с правом стекао епитет најзначајнијег и најутицајнијег српског геополитичког мислиоца. Наиме, није претерано нагласити да је ова књига српски еквивалент појави књиге Александра Дугина Основи геополитике, која се у другој половини деведесетих година појавила у Русији. Реч је о изванредном уџбеничком прегледу, посвећеном развоју геополитике, где се на скрупулозан начин објашњавају кључни геополитички постулати англоамеричке, немачке, француске и руске и кинеске геополитике, њихове међусобне разлике, али и одговарајућа изазовна питања даљег теоријског развоја ове научне дисциплине. За аутора ових редова посебно откриће су делови ове монографије посвећени руским мислиоцима, припадницима беле емиграције, који су двадесетих и тридесетих година прошлог века, ударили теоријске темеље класичног евроазијства – особеног интелектуалног и филозофског погледа на руску историју и односе Русије и Запада, а који је изнова актуелизован у савременој Русији, која на овим премисама гради сопствени геополитички идентитет у првим деценијама 21. века. Реч је о карактеристичном мисаоном обрасцу насталом на основама руске разочараности у Запад и његовим вазда присутним „општечовечанским претензијама“ о којима су на бриљантан начин писали још „позни словенофили“ друге половине 19. века (Данилевски, Леонтјев, Ламански). Савремена западњачка русофобија и рат у Украјини додатно су поспешили историјску оправданост оваквих теорија.
Нова оса историје
Постмодерно доба одликује промена распореда сила у светској хијерархији , преформулисање неких кључних геополитичких постулата, појава нових, неконвенционалних инструмената за остваривање геополитичких циљева , обликовање интегралног геополитичког идентитета и моћи уместо традиционалне таласократско-телурократске дихотомије, реконцептуализација модела Хартланд-Римленд услед израстања геополитичке динамике из евроазијског у глобални контекст, потом процес смене поредака на свим просторним нивоима (од макрорегионалног до микрорегионалниг подручја). Реч је о променама фундаменталног и епохалног карактера чије су последице несагледиве. Проф. Степић истиче да је реч о „мултиполарном необиполаризму“ који ће се, по свему судећи, одвијати у неколико фаза које се у актуелним догађајима свакако назиру.
У новом биполаризму ће САД и даље бити доминантна таласократска сила која ће се ослањати на досадашње геополитичке вазале ЕУ и Јапан, уз настојање да утврди и ојача нека од својих доскорашњих упоришта (концепт АУКУС) . Друга необиполарна страна биће окупљена у оквиру коалиције РИС (Русија, Индија, Кина) уз настојање да свој континенталистички код допуне и поморским кодом. Нема сумње да ће се у другом кругу савезу РИС придружити евроазијски Иран, чиме ће на тлу Евроазије бити формиран мултиполарни систем чији ће примарни циљ бити елиминације америчке доминације. У том контексту могуће је посматрати и тзв. украјинску кризу, која садржи сва обележја кључних геополитичких координата о којима је још 2017. године писао проф. Миломир Степић. Украјински граничник (2014-2023) упућује и на измењену динамику односа између два геополитичка пола. Наиме, с једне стране је у току прегруписавање таласократске коалиције, уз упадљиво настојање Америке да под што чвршћу контролу ставе на само Немачку и Јапан, него и да под изговором тзв. глобалног „савеза за демократију“ прошире зону утицаја, слабећи на тај начин евроазијски блок. С друге стране, савез телурократских сила настојаће да из „америчких канџи“ извуче што више европских држава, подстичући првенствено суверенистичке сентименте, али и користећи објективну кризу модела неолиберализма која се манифестује још од 2008. године (светска економска криза) не само у Француској, Немачкој или Великој Британији, него можда понајвише у самим САД као средишту светског финансизма (банкарска криза). У таквим околностима стварају се објективне претпоставке за појаву тзв. Исламског хартленда као следеће фазе трансформације светског поретка ка стварном мултиполаризму.
Уочавајући да класични Хартланд у постмодерним околностима ипак губи raison d’être и да кључно питање није само која империја ће у историјском следу управљати старим „срцем“ Евроазије у 21. веку, већ и питање који простор ће се конституисати као „нова осовинска област“ (new pivot area) као и ко ће њоме доминирати, Степић истиче да исламски свет свој геоцивилизацијски ареал „кандидује“ за постмодерно глобално геополитичко средиште. Занимљиво је, међутим, да проф. Степић подручје Исламског хартленда не изједначава са знатно ширим појмом исламског света. Наиме, у територију Исламског хартленда не улази Индонезија, најмногољуднија муслиманска земља (од 255 милиона становника 2015. године, 88% су били муслимани), са прворазредним посредничким положајем између Тихог и Индијског океана, те Азије и Аустралије, који ће са одмицањем 21. века све више долазити до изражаја. Упркос томе, она је у односу на целину ислама и исламског простора различита, удаљена и периферна земља, без централишућег капацитета. Такође, у саставу Исламског хартланда нису ни Малезија, Брунеј, Бангладеш, или, пак, Индија, која је постала друга земља по броју муслимана у свету (са преко 180 милиона премашила је Пакистан), али где они чине само 14% становништва. Њему не припадају ни енклавски позициониране, а већински муслиманске области и земље (Татарстан, Ингушетија, Чеченија, Дагестан у Русији, муслимански део БиХ, Албанија, косовско-метохијска област Србије, појас афричког приобаља Индијског океана, Синкјанг у Кини…). Упркос свему томе, Исламски хартланд је огроман простор бубреголике морфографије, који се простире од Зеленог рта до Кашмира, од јужне обале Средоземног мора до Језерске висије и од северних области Казахстана до Рога Африке. Његова површина износи приближно 30 милиона км2 и по пространости надмашује Мекиндерову „осовинску област“ (23 милиона км2). У њему се број муслимана убрзано приближава једној милијарди, што је пет пута више од укупног броја становника Макиндеровог „оригинала“ из 1904. године (око 180 милиона).
Глобални југ
За професора Степића је кључно питање да ли Исламски хартланд поседује „осовински“ капацитет, тј. шта га чини новом „географском осовином светске историје“, и то не више у (нео)класичном већ у постмодерном геополитичком смислу? Степић у прилог Исламском хартланду детаљно наводи низ његових физичко-географских одлика попут: импозантног габарита, израженије централности у односу на Мекиндеров хартланд, затим тешку доступност за поморске силе и поред тога што га запљускују воде Тихог и Атлантског океана, али и чињеницу да је реч о исходишту старих цивилизација, као и модерних неономадских миграторних струјања. Насупрот, овим својствима, простор Исламског хартленда пати и од одређених недостатака које произилазе не само из унутрашњих противречности исламског света, већ и из комплексности његове физичко – географске датости. Реч је о сложеном трансконтиненталном и трансокеанском географском положају, релативној физичко-географској хомогености на макрорегионалном и диверзитета на мезо-регионалном и микро-регионалном плану, исламској цивилизацијској истоветности, али и унутрашњој идентитетској мозаичности, наслеђеној из колонијалног периода и по правилу неадекватној политичко-географској подели, комуникацијској чворности и транзитности, те планетарно важној геополитичкој гравитационој моћи. Стога се тај простор налази на сталној историјско-геополитичкој „клацкалици“ између експанзије и (ауто) деструкције. Та својства су узрок, али и последица његове сложене троделне структуре: првом Централноазијском региону, који подсећа на Евроазијски Балкан З. Бжежинског, припадале би постсовјетске муслиманске републике, Авганистан и евентуално Иран; други Средишњи или Блискоисточни регион био би геополитички најважнији, и у његовом саставу налазила би се Арабија у Мекиндеровим обрисима („велика пукотина“), којој би требало прикључити још Малу Азију. Ова целина нема капацитет да сама буде „глобална осовинска област“ али представља хартланд Исламског хартланда, и коначно трећи Северноафрички регион простирао би се западно од Суецког канала све до атлантске обале. На северу би широко излазио на Средоземно море, а његова јужна зонална граница пружала би се од залеђа Гвинејског залива до сомалијске обале Индијског океана. Проф. Степић указује и на геополитичка ограничења Исламског хартланда, од којих је свакако највеће непостојање изразито просторно, ресурсно, политички, економски и војно надмоћне, државе-лидера (државе-језгра), која би га заступала на глобалном плану и била ауторитет на унутрашњем плану, а каквом располаже већина осталих цивилизација и геополитичких макро-блокова.
Своју минуциозну анализу геополитичности Исламског хартланда, М. Степић завршава поглављем о обрисима новог глобалног римленда – ободној зони која ће заокруживати „нову географску осовину историје“. По Степићу је то несумњиво преостали простор Афро-евроазије, тј. Старог света или Светског острва, али што је посебно значајно и Нови свет, који иако нема копнени контакт са Исламским хартландом, и на први поглед није директно угрожен вишедимензионалном „ерупцијом“ из муслиманског „гротла“, не може да остане изван глобалног ободног појаса. Дакле, и САД, које с доласком прелазног мултиполарног система постепено престају да буду неприкосновени „центар“, а још мање ће то успевати у новом биполарном сучељавању са евроазијском интеграцијом, у будућем (ултра)постмодерном биполаризму, биће само један од неколико важних „играча“ у надметању са Исламским хартландом. Према томе, глобални римленд чиниће, као што смо већ навели, целокупни „остатак света“.
Балкански хартланд
У складу са овако посматраном динамиком светске геополитике, Балкан и српске земље налазе се у саставу Северног сектора глобалног римленда, и то у веома „трусној“ контактној зони са најважнијим средишњим или блискоисточним регионом Исламског хартленда. Балкански простор, у складу са геополитичком традицијом, и у постмодерним околностима остаће „у процепу светова“ и унутар пулсирајућег трансгресионо-регресионог фронтијера осциловања моћи и интереса: са једне стране на главном путу исламског продора према пољуљаном европском „стубу“ Запада, те са друге стране, на „првој линији фронта“ где ће неисламски свет покушавати да „обузда“ ту експанзију. Управо према већински православном, а демографски проређеном Балкану – као мостобрану, усмерен је истурени малоазијски (турски) panhandle Исламског хартланда. Реч је о геополитичкој инструментализацији све експанзивнијег и екстремнијег исламизованог становништва тракијског дела Грчке, јужне Бугарске, северозападне Македоније, Албаније, Косовско-метохијске и Рашке области Србије, те кантона са муслиманском већином у Федерацији БиХ (концепција Зелене трансверзале – прим. аутора).
Балкан ће и даље бити поприште не само међусобног сучељавања већине сила првог реда из састава глобалног римланда (изузимајући, за сада само Индију из његовог удаљеног Јужног сектора), већ и све очигледнијег надметања за примат у муслиманском свету који настоје да у складу са својим геополитичким концепцијама на балканском простору артикулишу првенствено САД и ЕУ, али у одређеној мери Русије и Кина. Ситуацију додатно компликује актуелна мигрантска криза која се одиграва између притиснутог европског фрагмента глобалног римленда и Исламског хартланда. Из ове визуре посматран, балкански (међу) простор може да постане „монета за поткусуривање“, тј. предмет „историјских“ компромиса, компензација и уступака. У сваком случају, његов будући статус биће ближи зони притиска (compression zone) и/или конфликтног појаса (chatterbelt), него идиличног региона-капије (gateway region) између цивилизацијских и геополитичких блокова.
Из ове перспективе посматрана ситуација на Косову и Метохији и понуђени бриселско-вашингтонски модели „решавања кризе“ поседују таква геополитичка обележја која су изразито противсрпског карактера. У складу са актуелним геополитичким тенденцијама у свету, а нарочито на подручју сада већ сасвим извесно „деатлантизованог Глобалног југа“, проф. Степић упозорава на погубне последице одрицања Србије од Косова и Метохије (притом износи прецизан податак да је реч о тачно 12,3 процента територије) као „балканског хартланда“ који омогућава контролу кључних коридора, и чијом би предајом Србија као држава била доведена у готово безизлазан положај и практично сведена на територију без правног наслова.
ЛИТЕРАТУРА: Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016; Свет и нове геополитичке парадигме, Институт за политичке студије, Београд 2017; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.
Остави коментар