МИЛОВАН ЂИЛАС – ЈЕДАН ПРОФИЛ СРБИЈЕ

МИЛОВАН ЂИЛАС – ЈЕДАН ПРОФИЛ СРБИЈЕ

 Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

                Милован Ђилас, најпознатији комунистички дисидент бивше Југославије, рођен је 12. јуна 1911, у селу Подбишће у близини Мојковца, у Црној Гори. Његово најпознатије дело „Нова класа” (1957) Оксфордски форум је уврстио међу 100 књига које су највише утицале на културу Запада после  Другог светског рата. Милован Ђилас је основну школу и гимназију завршио у Беранама, а у Београду уписао Филозофски факултет 1929. године. Члан забрањене Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је 1931. а две године касније осуђен је на казну од три године затвора, коју је издржавао у Сремској Митровици. После доласка Јосипа Броза Тита на чело КПЈ 1937. године, Ђилас је постао члан најужег партијског руководства, Централног комитета КПЈ и Политбироа ЦК КПЈ. Непосредно је организовао одлазак добровољаца у Шпански грађански рат (1936–1939), а после окупације Југославије почетком јула 1941. отишао је у Црну Гору ради организовања и покретања устанка против окупатора. Током Народноослободилачког рата, Милован Ђилас је непрекидно био члан Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије. Из рата је изашао у чину генерал-лајтнанта, а 1949. постао је генерал-пуковник. Одликован је Орденом Народног хероја. Дао је велики допринос у борби југословенских комуниста против Информбироа, започетој 1948. године. Почетком 1953. постао је потпредседник југословенске владе, а крајем те године председник Савезне народне скупштине. Тада је, као водећи партијски идеолог и теоретичар, већ објављивао у листу „Борба” и у часопису „Нова мисао” своје знамените, антидогматске текстове, у којима се залагао за отворену унутарпатријску дискусију и отворену борбу мишљења, као и за пуну демократску трансформацију КПЈ (СКЈ) и југословенског друштва. После објављивања његовог есеја „Анатомија једног морала” и забране „Нове мисли”, у јануару 1954. године, почела је Ђиласова голгота. Под оптужбом да је „ревизиониста” смењен је са свих функција, а на тајном суђењу 1955. осуђен је на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године. Због интервјуа „Њујорк тајмсу”, у децембру 1956. осуђен је на три године строгог затвора. Следеће године појавила се у САД његова књига „Нова класа”, која ће га учинити несумњивим перјаником комунистичког дисидентства. Због објављивања књиге осуђен је 1957. на нових седам година затвора, у збиру с ранијом казном на девет година. Условно је пуштен из затвора 1961. али је због књиге „Разговори са Стаљином” наредне године осуђен на нових пет година затвора. Ослобођен је последњег дана 1966. године, а после две године је добио пасош. Милован Ђилас је умро у Београду 20. априла 1995. године, а сахрањен је у породичној гробници у родном селу у Црној Гори и у складу са верским обредима које практикује Српска Православна Црква. У предстојећем излагању покушаћемо да откријемо, због чега име Милована Ђиласа „многи делови“ данашњих генерација грађана Србије, перцепирају као персонализовани израз „истинског профила српства“.

                Милован Ђилас је био песник, приповедач, романсијер и преводилац, публициста и политички мислилац, револуционар, ратни командант, државник и дипломата, дисидент и политички затвореник. У свету је сматран за једног од најзначајнијих источноевропских дисидената и критичара комунистичког система. Најцитиранији је и један је од најпревођенијих српских и југословенских аутора. Нова класа, студија у којој анализира комунистички поредак и идеологију, објављена први пут у Сједињеним Америчким Државама 1957. године, преведена је на више десетина језика у укупном тиражу од преко три милиона примерака и од овлашћеног Оксфордског форума проглашена 1995. године једном од сто књига које су највише утицале на културу  Запада друге половине двадесетог века (тачније, од краја Другог светског рата). Милован Ђилас је рођен 12. јуна 1911. у селу Подбишћу код Мојковца, срез колашински у Црној Гори, од оца Николе и мајке Василије, рођене Раденовић. Ђиласи воде порекло од старијег братства Војиновића из Жупе никшићке. Никола Ђилас је био официр и носилац Златне медаље за храброст „Милош Обилић”. Као команданту једног од црногорских одреда који су штитили одступницу србијанској војсци при повлачењу 1916. године, додељена му је Албанска споменица. Милован Ђилас је похађао гимназију у Колашину и у Беранама. На Универзитет у Београду (Филозофски факултет, група за југословенску књижевност) уписао се 1929. године. По доласку у Београд пише бројне песме, приче, књижевно-критичке приказе и културно-политичке чланке и есеје; објављује их у тридесетак југословенских листова и часописа. Истовремено се упушта у политичку борбу, нарочито против диктатуре краља Александра Ујединитеља, уведене 6. јануара 1929. У јесен 1931, један је од вођа студентских демонстрација против избора, с једном владином листом, које је припремио председник Министарског савета армијски генерал Петар Живковић, истовремено и носилац те листе. Припрема и друге јавне протесте. У удруженом студентском покрету представља комунистичку струју, мада је Комунистичка партија Југославије била забрањена, а званичне илегалне партијске организације у то време није било ни на универзитету, а ни у Београду. Успевао је да избегне хапшење до фебруара 1932. када га полиција лишава слободе, али у недостатку доказа после десет дана  (15 дана) бива пуштен. Исте године, у октобру, постао је члан прогоњене Комунистичке партије и секретар партијске организације Београдског универзитета. Успоставио је сарадњу између студентске организације и групе радника-комуниста. Када је радничка група откривена, ухапшен је и он – 23. априла 1933. Полиција га је мучила да открије студентску организацију, али њени напори ниси дали резултата. Ђилас је осуђен од Суда за заштиту државе по Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави (изгласаног августа 1921. у Народној скупштини, првенствено ради одузимања мандата комунистичким посланицима) на три године строгог затвора које је већим делом издржао у Сремској Митровици. Изашао је 23. априла 1936. У судском истражном затвору на Ади Циганлији написао је збирку од десет приповедака и роман Црна брда. Оба рукописа су загубљени и никада нису пронађени. Исто се догодило и са његовим белешкама записаним за време издржавања казне у Сремској Митровици.

                На слободи њему, а нешто касније и Александру Ранковићу, припада водећа улога у обнављању и ширењу партијске организације у Србији и 1937. Ђилас је постао члан Покрајинског комитета за Србију. Исте године, на чело Комунистичке партије Југославије дошао је Јосип Броз Тито и Ђилас постаје члан најужег југословенског партијског вођства – Централног комитета и Политбироа. На Петој земаљској конференцији (која је имала значај конгреса), тајно одржаној у Загребу од 19. до 23. октобра 1940, и формално је потврђен као члан Политбироа (у коме су били и Едвард Кардељ, Александар Ранковић, Иван Милутиновић, Раде Кончар, Франц Лескошек, а Јосип Броз Тито је био генерални секретар). У југословенском партијском вођству био је де факто од 1937. до 1954. У време Шпанског грађанског рата (1936-1939) учествује у слању југословенских добровољаца, углавном комуниста, да се боре на страни шпанске републике против фашистичке побуњеничке војске генерала Франка. Један је од главних говорника на масовним демонстрацијама 27. марта 1941. у Београду против приступања Југославије Тројном пакту, односно савезу с нацистичком Немачком, који је по налогу кнеза Павла потписала недемократски изабрана влада Драгише Цветковића и Владка Мачека. Априла 1941. Немачка, Италија и њихови савезници поразили су југословенску војску и распарчали Југославију. После напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна, Централни комитет Комунистичке партије Југославије закључио је да су створени услови за оружану борбу и донео је 4. јула одлуку о подизању устанка. Ђилас је упућен у Црну Гору ради припремања и покретања борбе против италијанских окупатора. Устанак који је предводио био је општенародни, велики делови Црне Горе су ослобођени и код устаника није било озбиљнијих подела и сукоба између комуниста и некомуниста. Ђилас је остао у Црној Гори до новембра, када одлази у ослобођено Ужице и преузима рад у листу Борба, главном партијском гласилу. После одступања врховног команданта Тита и других партизанских вођа у Босну, Ђилас остаје у Новој Вароши, на граници Србије и Црне Горе, одакле се усред зиме и у тешким околностима повлачи с јединицама под његовом командом и придружује Врховном штабу.

                Тек у марту следеће године поново одлази у Црну Гору, у којој се у међувремену распламсао партизанско-четнички грађански рат. Момчило Цемовић, који се највише бавио овим периодом Ђиласовог ратовања, сматра да су ЦК КПЈ и Врховни штаб послали Ђиласа да утврди стварно стање и смени одговорне комунистичке руководиоце, што је он и учинио. У току рата, Ђилас је све време члан Врховног штаба Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ), почетком 1944. добио је чин генерал-лајтнанта, а 1949. генерал-пуковника. Године 1942. био је уредник Борбе на ослобођеној територији. Године 1943. учествовао је у припреми одлука Другог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), одржаног 29. и 30. новембра 1943. у Јајцу. Ова југословенска скупштина, коју је организовало вођство партизанског покрета, засновала је послератну Југославију. АВНОЈ је постао врховно законодавно и извршно тело Југославије, а будућа послератна Југославија требало је да буде демократска и федеративна држава. Ђилас је био и делегат на заседању. Марта 1944, Ђилас први пут посећује Совјетски Савез на челу југословенске војне мисије, а поново априла 1945. као члан делегације на чијем је челу био Тито. У партизанском покрету учествује читава Ђиласова породица и гину његов отац Никола, сестра Добрана и браћа Алекса и Миливоје. Алекса је проглашен за народног хероја и по њему носи име основна школа. Ђилас улази у Председништво Министарског савета Демократске Федеративне Југославије (прву југословенску владу) 1945, најпре као министар за Црну Гору, а затим као министар без ресора (портфеља). Почетком 1953. године постаје потпредседник владе, а крајем исте године председник Савезне народне скупштине. У влади се највише бавио питањима просвете и културе. Тежиште његовог рада и деловања ипак је у Централном комитету. Године 1946. учествује на прелиминарној конференцији мира у Паризу. Исте године у марту путује у Пољску и Чехословачку у делегацији с Титом на челу. Заједно са Едвардом Кардељем одлази септембра 1947. у Пољску и учествује у оснивању Информационог бироа комунистичких и радничких партија (скраћено, Информбироа или Коминформа). Замишљен као саветодавно тело девет европских комунистичких партија које усклађује њихове делатности на основу равноправности, Информбиро се брзо претворио у оруђе совјетске, односно Стаљинове доминације и хегемоније и служио је совјетским државним интересима.  До пролећа 1948, седиште му је било у Београду. Коминформ је укинут 1956. у време дестаљинизације у Совјетском Савезу.

                Ђилас је био на челу делегације која је јануара 1948. отпутовала у Москву са задатком да са Стаљином и совјетском владом усклади политику Југославије и Совјетског Савеза према Албанији, посебно питање уједињења, и договори се око наоружања и опреме за југословенску армију. На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном од 21. до 28. јула 1948. у Београду, Ђилас је изабран за једног од секретара партије; друга два секретара били су Едвард Кардељ и Александар Ранковић, а Тито генерални секретар. У септембру 1949. године Едвард Кардељ, као министар спољних послова и Ђилас предводе југословенску делегацију на Четвртом заседању Генералне скупштине Организације уједињених нација у Њујорку. Средином новембра, пред Политичким комитетом Организације уједињених нација Ђилас је одржао говор против совјетских политичких и економских притисака на Југославију, као и војних претњи. Југославија је тада први пут пред једном међународном установом изложила своје виђење сукоба са Стаљиновом политиком. И поред совјетског противљења, Југославију примају у Савет безбедности. Овај дипломатски противудар Стаљину на међународној сцени догодио се у време када се многима у Југославији и свету чинило да је совјетски војни напад на Југославију само питање дана. Ђилас путује у Велику Британију 27. јануара 1951. и води разговоре с Климентом Атлијем, лабуристичким председником владе, који приређује и вечеру у његову част, као и с Винстоном Черчилом, у то време вођом конзервативне опозиције. Југословенско вођство је баш Ђиласу ставило у задатак да тајно тражи војну помоћ, зато што је неколико месеци раније био домаћин лабуристима и успоставио с њима срдачне односе. Мисија је успешно обављена. Када је 12. априла 1951. Југославију посетио Тригве Ли, први генерални секретар Уједињених нација, Ђилас му је био домаћин и водио га по Југославији. Исте године, 6. новембра почиње, Шесто заседање Генералне скупштине Организације уједињених нација у Паризу. Ђилас говори 26. новембра пред Политичким комитетом. У дужем излагању износи детаљне податке о совјетским притисцима и војним припремама, не улазећи у полемику и без политичких и идеолошких квалификација. Светска штампа оцењује говор као уверљив и одмерен, а када је 1. децембра расправа завршена, југословенска жалба добија подршку велике већине земаља чланица Политичког комитета. На седници оба већа Савезне народне скупштине одржаној 14. јануара 1953, Јосип Броз Тито изабран је за председника Федеративне Народне Републике Југославије и за председника Савезног извршног већа (југословенске владе). За потпредседнике СИВ-а изабрани су Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Моша Пијаде и Александар Ранковић. Ђилас предводи југословенску делегацију на Првој азијској социјалистичкој конференцији која је почела с радом 15. јануара 1953. у Рангуну, главном граду Бурме, и у посети добре воље самој Бурми, а затим Индији и Пакистану. На конференцији је југословенска делегација била једини представник неке комунистичке партије и примљена је с одушевљењем. Као потпредседник Савезног извршног већа ФНРЈ, Ђилас је предводио југословенску делегацију на крунисање краљице Елизабете II које је обављено у Лондону 2. јуна 1953. У делегацији су такође били државни секретар за спољне послове Коча Поповић и начелник генералштаба Југословенске народне армије генерал-пуковник Пеко Дапчевић. Ђилас је 25. децембра 1953. једногласно изабран за председника Савезне народне скупштине.

                Милован Ђилас је у партији био на разним дужностима, али је најпознатији био као идеолог и теоретичар. У време сукоба између Совјетског Савеза и Југославије, који је постао отворен 1948, он је најтемељније и најјасније развијао идеје о независности Југославије и о потреби демократизације југословенске партије и југословенског друштва. У дужем чланку “Проблем школства у борби за социјализам у нашој земљи” (Борба, 3, 4. и 5. јануар 1950) противи се одбацивању у целини предратног школског система, залаже се за смањење улоге бирократије и блиску просветну сарадњу шест република, тражи повећање броја класичних гимназија и посвећивање веће пажње учењу страних језика, сматра да друштвено-политичке организације не треба да користе школске зграде за свој рад, истиче потребу слободне дискусије између професора и студената о питањима из друштвених наука. У политичком есеју “Савремене теме” (Београд: “Борба”, 1950), критикујући совјетску политику према Југославији и земљама Источног блока, Ђилас жестоко напада совјетску бирократију и закључује да се и у Југославији део комуниста претвара у бирократе и презире народ, и да се томе ваља супротстављати демократским радом с људима и социјалистичком законитошћу. На Четвртом пленуму ЦК КПЈ, одржаном почетком 1951, усвојена је резолуција о теоретском раду у партији у којој се прихватају Ђиласове идеје о неопходности дискусије и борбе мишљења. Сви чланови партије треба да имају право да слободно расправљају о јавно изнетим ставовима других чланова партије, чак и ако имају највише функције. Шести конгрес Комунистичке партије Југославије, одржан од 2. до 7. новембра 1952. у Загребу, прихвата већину његових идеја и оне улазе у програм партије. По мишљењу већине историчара конгрес је био највиша тачка ослобађања од крутих теоријских и практичних облика комунистичке владавине, који су створени у рату против окупатора, грађанском рату и револуционарном освајању власти, и у том смислу најзначајнији догађај у историји партије (Међутим, оно што је Ђилас сматрао само за почетак процеса демократизације, већина водећих комуниста, а посебно Тито, сматрали су за тачку од које се не сме даље, па чак и за само привремено попуштање ради отпора Стаљиновим притисцима и задобијања подршке Запада). У дискусији, Ђилас се између осталог заложио да се не сме забрањивати људима различитих схватања, чак ни „реакционарних и антиматеријалистичких”, да објављују своје радове, и да се треба борити пре свега “политичким и идејним аргументима”, а не полицијским и судским прогонима. Заложио се и за толеранцију према делатностима цркве и свештеника. На Ђиласов предлог, Комунистичка партија Југославије мења назив у Савез комуниста Југославије. Најуже партијско руководство се сада звало Секретаријат Извршног комитета Централног комитета Савеза комуниста Југославије и чланови су били Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Милован Ђилас, Александар Ранковић, Борис Кидрич, Иван Гошњак. Ђилас је јануара 1953. главни покретач антидогматског и од партијског апарата независног месечника Нова мисао, посвећеног књижевности, науци и уметности. Излазио је у 12 000 примерака и финансирао се искључиво од претплате. Када је забрањен јануара 1954. због Ђиласове политичко-документарне прозе „Анатомија једног морала”, у којој је описао затвореност, ароганцију и снобизам партијског “високог друштва”, у његовом редакцијском колегијуму били су, између осталих, Добрица Ћосић, Мирослав Крлежа, Скендер Куленовић, Оскар Давичо и Михајло Лалић, а сам тај број часописа садржао је одломак из Андрићеве Проклете авлије и текстове Анице Савић Ребац, Борислава Михајловића Михиза, Милана Богдановића, Бога Графенауера.

                Неспровођење одлука Шестог конгреса и отпори реформама, појачани после Другог пленума Централног комитета крајем јуна 1953, одржаног у Титовој резиденцији на Брионима (уместо као што је било уобичајено у службеним просторијама у Београду), постепено доводе до Ђиласовог идеолошког разилажења с вођством партије. Серијом чланака (тачније, кратких теоријско-политичких есеја) објављиваних у Борби од 11. октобра 1953. до 7. јануара 1954, Ђилас даље развија идеје о демократизацији југословенског друштва и критикује југословенску партијску бирократију. Указује на њене материјалне и политичке привилегије и њен монопол над привредним и духовним животом, као и на стављање партије изнад закона и онемогућавање демократског дијалога у друштву. Залаже се за отворено и јавно сукобљавање различитих политичких ставова; за реформистичку и демократску партију, за дозвољавање опозиционих група, тражи да полиција и судови штите законитост. Његов је основни закључак да борба за демократију треба да буде главни циљ у развоју социјализма. Чланци су изазвали велико одушевљење у јавности, тираж Борбе скочио је на три стотине хиљада примерака у слободној продаји и у редакцију је стигло око тридесет хиљада писама подршке. Док су се млади комунисти и интелектуалци заносили Ђиласовим визијама, бројна средња бирократија је била незадовољна. У самом врху партије дошло је до поделе, али је конзервативно крило с Титом на челу лако однело победу. На Трећем (ванредном) пленуму Централног комитета Савеза комуниста Југославије, одржаном 16. и 17. јануара 1954. у Београду, Тито је оптужио Ђиласа за „ревизионизам”. Због наводног противљења политици партије и угрожавања њеног јединства и власти, Ђилас је искључен из Централног комитета. По слободној вољи иступио је 19. априла из партије.