Миша Димитријевић – Милетићев политички наследник

Аутор: др Милош Савин, историчар

Са тешке робије у Вацу на коју је одведен 1876, Светозар Милетић је пуштен током новембра 1879. године, напрасно и без претходне најаве. О његовом пуштању није била обавештена ни јавност. Уместо у Нови Сад, Милетић прво одлази у Банат, у Поморишје, у место Варјаш код Јован Флорића, богатог ујака Милетићеве супруге Анке на опоравак. Како би избегао масовни дочек и велику фешту, у Нови Сад се вратио тајно, крајем године. Чим се прочуло да се Чича, како га је народ од милоште прозвао, вратио, бројне делегације су га поздрављале и обилазиле. Међутим, његово одсуство, страх и малодушност која је захватила српски опозициони покрет, осликали су силуету, будућим фракцијама које ће већ за четири године, довести до потпуне дисолуције Милетићевог политичког наслеђа. Током Милетићевог одсуства дошло је до значајних промена на подручју српске црквено-народне аутономије, те даљих асимилаторских напора угарске владе. Игноришући расположење Срба, пре свега оних из редова Народне странке, влада је 1879. пензионисала законито изабраног патријарха Ивачковића, а за администратора патријаршије именовала бачког владику Германа Анђелића, највећег противника Народне странке међу епископима. Још тежи ударац задат је Народној странци од стране Беча и Пеште када је Анђелић 1881. године именован за патријарха. Угрожена на пољу аутономије, где је до тог тренутка држала чврсте позиције, Народна странка није имала баш никаквих могућности да бије битку за остварење Бечкеречког програма. На њу, али и на све Србе у Угарској, због њихове борбености и непомирљивости, окомио се тада моћан апарат једне јаке и модерне државе и то свим расположивим средствима… Ударом на поље српске аутономије, противно важећем закону о народностима, уз помоћ марионетског патријарха и „државни надзор” потпуно је онемогућен сваки законодавни рад српских народно-црквених сабора на уређивању унутрашњих материјалних, просветних и верских прилика у оквиру Карловачке митрополије. А проблема у свим тим областима било је много, нарочито у економској основи српске аутономије која је била значајна и због тога највише сметала мађарским властима, као што им је боло очи и 800 српских цркава, 28 манастира, 720 свештеника, 660 црквених општина, 350 основних народно-вероисповедних школа, 2 гимназије, 3 учитељске, 3 више девојачке школе и једна богословија. Све је то постепено али стално стешњавано, онемогућавано у раду и подвргавано мерама усмереним на мађаризацију…

Непосредно пре пензионисања патријарха Ивачковића, 1878. године донет је и нови закон о обавезном увођењу мађарског језика у школе немађарских народности који је предвиђао и оштре затворске санкције за евентуално противљење као и свако национално или верско подстрекивање народности. Иако гушће груписани у подручју Бачке, Баната, Срема и некадашње границе, Срби су чинили свега 2,5% укупне популације уже Угарске, односно 5,5% шире Угарске (рачунајући Хрватску). Својим залагањем за ослобођење Светозара Милетића, Прокопије Ивачковић је додатно допринео одлуци угарске владе да га елиминише са кормила српске цркве. Процењено је да двојац Милетић – Ивачковић, значајно омета политику мађарске владе, односно пангерманске тежње и претензије Аустроугарске ка Босни и Херцеговини. Једини меродавни појединац из српских редова, који је био кадар, али и довољно способан да брани политику мађарске владе у својој заједници, био је Герман Анђелић. Милетић почиње активно да пише у „Застави”. Управо период од 31. децембра 1879, па до јула 1882. године, када подлеже болести, представља један од најдинамичнијих периода његове политичке публицистике. Милетић се обрушава на Германа Анђелића, ког потпуно денунцира. После, у чланку „Калпак-камилавка”, назива он Германово администраторство „комесарством у камилавци”. Милетић осуђује јалове расправе тадашњег јужнословенског новинарства везано за ситуацију у окупираној Босни и Херцеговини, где се полемише о томе које писмо треба да се користи, какав треба дати назив народу који тамо живи и сл. Милетић је чврст на становишту да у Босни мора првенствено да се реши аграрно питање, пошто је још увек био на снази, османски, феудални, спахијски систем. Сматрао је да су становници Босне истокрвна браћа подељена у три вере, уједињени у сиромаштву. Милетић се по први пут бави и албанским питањем, које раније није ни разматрао, не придајући никакав значај могућности албанске државотворности, сумњајући у постојање јединственог албанског народа уопште. Упознат са новим чињеницама, Милетић је сматрао да Срби не треба да сметају Албанцима у њиховим тежњама, пошто би се лако могло десити да такву ситуацију искористи Италија, која би могла да искористи албанско питање на штету Јужних Словена.

Поред, клера, владиноваца и непрекидних државно-полицијских притисака, насиља и безакоња, Милетићеви српски слободоумци су веома рано почели да се суочавају са групама својих истакнутих чланова које су биле спремне да одступе од Бечкеречког програма и заузму толерантнији став према уставном поретку и сведу своје захтеве на поштовање српских права предвиђених законом о народностима. Овај покрет историографија познаје као нотабилитете, што је подругљиви назив којим ће они бити названи након 1884. када су покушали да преузму Милетићеву странку. За разлику од нпр. Ђорђа Стратимировића који је већ 1872. године у тренутку највеће снаге Српске народне либералне странке изашао са својим умереним програмом, извесно подржан од владиних кругова да одвоји део бирача од либерала, поједини нотабилитети попут Нике Максимовића, наставили су да делују унутар странке, поштујући форму, али напуштајући Бечкеречки програм. Ово је изазивало жучне полемике и сукобе унутар странке, али свој епилог дочекаће након Милетићеве пасивизације. Нотабилитете унутар странке, као унутрашњу опозицију представљао је Ника Максимовић чију политику је Михаило Полит Десанчић окарактерисао речима: Понашање дра Максимовића према дру Милетићу није више ствар диференцијација у оквиру истог програма, већ управо дезаувирање, оповргавање читавог правца… оповргавање онога што је српска партија за свој програм узела, оповргавање онога на основу чега је исти др Максимовић за посланика изабран.

Поред нотабилитета, у самим редовима Српске слободоумне странке, постојала је група представника Нове омладине, сачињене око вршачких социјалиста Јаше Томића и Лазе Нанчића. Иако се не може говорити о социјалистима у пуном смислу, њихов циљ је била допуна Бечекеречког програма социјалним захтевима, тзв. питањем хлеба. За разлику од нотабилитета, они су били доследно национално бескомпромисни, али су захтевали већу бригу странке према сиромашнијим припадницима српског народа. Ову групацију већ од 1884. године можемо сматрати српским радикалима у Угарској, иако ће тек 1887. доћи до формалне диференцијације Српске народне радикалне странке, која ће себе у почетку, након поделе, неко време називати Целокупна српска народна слободоумна странка. Термин радикализам (од radix – лат. корен) означава низ политичких покрета у Европи с краја XVIII и прве половине XIX века. Радикални покрети су се углавном залагали за корените реформе као што су опште право гласа, републиканизам, антиклерикализам,  демократизација друштва, слобода штампе, праведнија редистрибуција капитала…  Преласком у капиталистичку фазу развоја у периоду либерализма, у западној Европи долази до огромне кумулације индустријског капитала код малог броја људи. Радикали не споре капитализам, али захтевају његову максималну корекцију из угла ниже и средње класе. Радикални покрети се могу окарактерисати као грађанска политичка левица. У Нови Сад 1872. године, долази и у њему живи и делује социјалиста Светозар Марковић. Дошавши као политички емигрант из Србије, он почиње да активно шири социјалистичке идеје међу Србима у Војводини. Анализом директних историјских извора, пре свега преписке истакнутог милетићевца Стевана Малешевића и других тадашњих политичких првака, можемо донекле да оспоримо досадашње виђење повода за боравак Светозара Марковића у Новом Саду. Ново откривени извори упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма.  Марковићеве идеје нису биле уклопиве на подручју Војводине где је капитализам био у развијенијој фази у односу на Србију. Вршачки социјалисти су прихватили Марковића као свог „духовног оца”. Битно је напоменути да ни Нанчић, ни Томић нису били део пролетаријата, већ студенти, изданци богатих вршачких трговачких породица.

Како би поново учврстио своје позиције и сачувао непромењену политику Бечкеречког програма Милетић је сазвао велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Новом Саду 17. априла 1881. године. Уводни реферат на новосадском збору је држао др Михаило Полит Десанчић, као једна од доминантнијих личности тог скупа. Иако је превасходна тенденција била да се странка пред предстојеће изборе учврсти према нотабилитетима у својим редовима, те донесе одлука о очувању Бечкеречког програма, дошло је до сукоба са представницима Нове омладине. „Супротно једнодушном ставу вођства странке да не мења Бечкеречки програм, енергично је иступио Јаша Томић, захтевајући да се у програм унесе „питање хлеба”, подразумевајући под овим радикалну промену материјалног и друштвеног положаја сиромашних слојева народа. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти нема места на збору ове странке. Томић је оспорио демократичност свих странака заступљених на Угарском сабору, а у својој брошури је окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво назвао „народносни папа”. Новосадски збор је јасно искристалисао да у Српској народној слободоумној странци постоје три фракције, прва је била она која се залагала за очување Бечкеречког програма, нотабилитетска која је овај пут избегла конфронтацију и радикалска која се залагала за допуну програма социјалистичким начелима.

Једини орган Српске народне либералне странке који је континуирано функционисао било је њено гласило Застава, која је излазила четири пута недељно и имала око хиљаду претплатника. И поред тога Застава је пословала у константном финансијском минусу, а запала је и у тешку идејно-политичку кризу. Тек када је децембра 1882. године уредник листа постао Миша Димитријевић, многи су се понадали да ће „Застава” поново постати „животворна сила” као што је некад била. Убеђени да ће Димитријевић бити у стању да поврати „Застави” пољуљани углед и каналише њену политику у оном правцу којим се она кретала ранијих година под Милетићевим руководством, Никола Марковић, Димитрије Руварац, Сима Бикар и други нудили су му сарадњу и објашњавали због чега су се били ућутали. Међутим, после неколико месеци, под притиском Милетићеве околине, Димитријевић је био принуђен да напусти „Заставу”, а октобра 1883. године његово место заузео је дотадашњи сарадник листа Тодор Бекић, прекаљени Милетићевац, хапшен и прогањан у зениту народне борбе. Међутим под руководством Бекића „Застава” је убрзо постала нотабилитетски орган Нике Максимовића. Она је напустила опозициону политику Бечкеречког програма…

У августу 1882. године Милетић је потонуо у најтежу прогресивну парализу (сушења мозга) и морао је бити хоспитализован, прво у Пешти, затим у Бечу. Из писма Јовану Јовановићу Змају од 4. новембра 1882. године јасно је да је Милетић могао да борави искључиво у простору окованом решеткама, неретко везан за кревет и у целости зависан од потпуне медицинске неге. Након краћег опоравка, Милетића 1883. године обухвата финални облик болести од којег се више није опоравио. Из Змајевог писма Миши Димитријевићу од 18. фебруара 1883. године види се да је Милетић оболео и од декубитиса, односно повреда на леђима које се јављају код особа које су у коми или због других разлога проведу више месеци лежећи у истом положају – у овом случају везани за кревет. Миша Димитријевић је уз помоћ Змаја, покренуо тајну акцију за прикупљање финансијских средстава неопходних за Милетићево лечење. Пошто су га болнички услови асоцирали на затвор, код Милетића се развио и тежак облик параноје. Од лекара и болничара су му се причињавали тамничари и жандари. Милетић је, што у институцијама што код породице, поживео до 4. фебруара 1901. године, када је након две деценије тешког стања преминуо боравећи код свог сина Славка у Вршцу.

Почетком 1884. године Српска народна слободоумна странка је изгледала овако: Милетића, као врховног ауторитета више није било; Застава је водила нотабилитетску политику; Полит је био пасивнији и одмеренији него икада; политику Бечкеречког програма водио је само Миша Димитријевић, који се заједно са прваком новосадских слободоумаца Илијом Вучетићем и истомишљеницима залагао за очување континуитета Бечкеречког програма и Милетићеве политике; Радикали сачињени од некадашњих вршачких социјалиста и нових омладинаца окупљени око Јаше Томића су све више јачали, супротстављајући се нотабилитетима заједно са групом око Димитријевића, али тражећи да се национални програм допуни социјалном компонентом. Оваква ситуација је охрабрила угарску владу, високи српски православни клер и нотабилитете да изврше одлучујући ударац на опозициони покрет код Срба у Угарској. Видевши своју шансу да изврше коначни преврат унутар Српске народне слободоумне странке, нотабилитети су отпочели акцију, одржавши 25. марта 1884. године у Будимпешти у луксузном хотелу „Хунгарија” конференцију за 40 позваних виђенијих чланова на којој су планирали организовање промене курса странке и одустајање од Бечкеречког програма. Конференцију је сазвао Ника Максимовић, а нови нотабилитетски програм у четири тачке као известилац изнео је др Светислав Касапиновић. Суштина овог програма је била да се одрекне од опозиционог деловања на Угарском сабору, према нагодби и угарској влади, те да Срби своја права потраже у доследној примени закона о народностима и црквено-просветној аутономији. Група око Мише Димитријевића није присуствовала овој конференцији, али је зато Томићев радикал, Ђока Милосављевић из Вршца оспорио право будимпештанској претконференцији да било шта мења у име странке, па је одлучено да се организује велики збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди на коме ће се о томе расправљати. Пред саму конференцију у Будимпешту је стигао и Миша Димитријевић, који је пре њеног одржавања покушао да у личним разговорима са њеним учесницима, а његовим старим саборцима, издејствује да одустану од одржавања конференције, а пошто је у томе само делимично успео, конференцију је бојкотовао (придружила су му се још четири делегата позвана на конференцију).

Уз велику подршку угарских власти нотабилитети су 13. априла 1884. године у Великој Кикинди одржали импозантан збор са преко хиљаду присутних бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места, највише из Панчева које је постало центар нотабилитетске политике. За председника збора изабран је, дотадашњи вишеструки посланик Српске народне слободоумне странке из Велике Кикинде, Миша Сабовљевић ког је предложио Ника Максимовић, а за известиоца др Стеван Касапиновић из Панчева. Овај збор је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића, упркос апелима Јована Јовановића Змаја да Миша Димитријевић подстакне масовни одлазак својих истомишљеника и створи огромну већину, којом ће се спречити подела странке. Оштру опозицију на скупу су чинили радикали Јаше Томића. Нотабилитети, које су махом чинили старији виђенији чланови странке су обезбедили подршку већине присутних бирача за свој програм, а прихваћено је и то, да се окупљени око овог програма издвоје као нова Народна странка (избацивши придев слободоумна, односно либерална) и да као свој орган задрже Заставу. Поред присутних радикала и либерални центар, односно либерали осудили су закључке овог догађаја.

Као производ Великокикиндске конференције можемо сматрати поделу српског опозиционог покрета на три фракције, односно странке. Поред нотабилитета који су овом конференцијом формирани као посебна странка, преостале две групе, радикална и либерална, наставиће сарадњу против Великокикиндског програма, иако јасно међусобно диференцирани и дистанцирани. До њихове дефинитивне конфронтације доћи ће након избора за српски народно-црквени Сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа, тј. гласила – либералног Браника Мише Димитријевића и радикалске Заставе, коју ће уз благонаклоност Милетићеве ћерке Милице, са којом ће се и оженити, из нотабилитетских руку преузети Јаша Томић.  До формализације постојања две странке доћи ће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка. Недуго након издвајања нотабилитета, спроводећи политику обарања Кикиндског програма, лишен уплива у Заставу, користећи мање читан недељник Српско коло као орган своје опозиционо-либералне агитације, 13. јуна 1884. године у Шајкашком изборном срезу, на допунским изборима на посланичко место које је Милетић због болести напустио, за посланика на Угарском сабору изабран је Миша Димитријевић. Димитријевић је био једини српски опозициони посланик.

Од самог почетка поједини либерали су у радикалима препознавали већу опасност него у нотабилитетима. Многи српски бирачи, па и сами чланови Српске народне либералне странке, српску и страначку политику су доживљавали не кроз програм већ, кроз личности које су се доказале у ранијем периоду страначког рада, па нису у почетку схватили суштину дистанцирања либерала од нотабилитета. Прво мирење нотабилитета и либерала покушао је да изведе истакнути либерал Лазар Милошев, рођени Панчевац који је у периоду пре Великокикиндске конференције неговао блиске завичајне и пријатељске односе са др Светиславом Касапиновићем, сада већ нотабилитетским прваком, и који је,  с обзиром да је већ 14 година радио у Општој кредитној банци у Будимпешти, био помало дислоциран од самог жаришта проблема. Страхујући од експанзије радикала тј. социјалиста, сматрајући да постоје шансе за измирење са нотабилитетима, Милошев је писао Миши Димитријевићу: „Приликом вашег боравка овде као посланик, ви сте ме – као што ћете се сетити – запитали једном приликом, да ли ја у преписци са г. др Стеваном Касапиновићем стојим. Ваш даљи разговор са мном том приликом схватио сам бар ја онда тако, да би ви споразум који је са г. С. К. такорећи прекинут надовезали. Ја то морам у толико више да претпоставим, када наше данашње прилике или боље неприлике уочим, где нам је свака поједина опробана снага од велике потребе. Нема сумње да је разврат који се са једне стране у нас шири у толико могућнији, уколико мање споразума има међу нашим првацима о којима не може ни помисли бити, да ли им је намера чиста и светла. Којим ће се путем што пре и што извесније тај циљ постићи држим спада у ред „тактике”, и то може бити разлика и код људи, који се сви свим жаром и својим поштењем за неоспорну добру општу ствар боре, за бољитак народа свога… Клица овога лежи у разласку са конференције која је овде била. Међутим, за Мишу Димитријевића и либерале, а што ће убрзо и Милошев схватити, било је неприхватљиво обнављати сарадњу са странком која се одрекла Бечкеречког програма као синонима дугогодишњег опозиционог деловања и ко је дозволио да свесно или не постане инструмент угарске владе и политике мађаризације у циљу разбијања српског јединственог либерално-опозиционог програма и покрета. Димитријевићева намера је била да путем Милошева убеди Касапиновића да се одустане од Пештанске конференције и Кикиндског збора, односно одступања од политике Бечкеречког програма на Угарском сабору.

Угарска влада је поред Срба владиноваца и клерикалаца сада имала у својим рукама и Српску народну странку, односно нотабилитете и недвосмислено је деловала у циљу гушења преосталог српског опозиционог покрета, пре свега у Банату, односно торонталској жупанији, која је поред тога што је била демографски најсрпскија жупанија, била поред Шајкашке најчвршће изборно упориште либерала, али и поприште инцидената, често и крвавих,  до којих је дошло приликом покушаја радикала да агитују на нотабилитетским скуповима. Торонталска жупанија и њен велики жупан, а нарочито поджупан Бела Талиан, су били у директном контакту са председником угарске владе Калманом Тисом који је истовремено био и министар унутрашњих послова. Угарске власти су крајем септембра 1884. године имале податке о скупљању новчаних прилога за српске опозиционе делатности, а поджупан и остале карике угарског државног апарата су имале задатак да то скупљање обуставе и да сумњиве Србе подвргну полицијској присмотри, по потреби и хапшењу.

На изборима за Угарски сабор исте године Срби су добили само једног опозиционог посланика и то Мишу Димитријевића, а Михаило Полит је први пут доживео изборни неуспех, што га је до 1887. године удаљило из политичког и јавног живота. Нотабилитети су покушали да представе ове изборе као свој успех, тврдећи да су добили четири посланика, међутим ни један од наведених посланика није био искључиво њихов, пошто их је све предложила и угарска владајућа странка, а међу њима је било и Срба владиноваца који су редовно добијали изборе као владини кандидати и које нотабилитети уопште нису ни подржали. Објективно, нотабилитети су унели конфузију међу Србе бираче, те тако довели до расипања гласова и лошег резултата Српске народне либералне странке – послуживши угарској влади као средство за краткорочну употребу, чији рок ће истећи након избора за Српски народно-црквени сабор 1885. године. Како су нотабилитети на Кикиндској конференцији „Заставу”, прогласили за орган своје новоосноване странке, Милица (Милетић) је сматрала да је најприродније да њима понуди лист на продају, иако њихов правац у политици није одобравала… Међутим, нотабилитети нису показивали веће интересовање за куповину „Заставе”, јер је за то требало дубоко завући руке у сопствене џепове. У таквој ситуацији, када се није могао наћи купац, питање листа решено је склапањем брака измећу Јаше Томића и Милетићеве ћерке Милице. Томић је 2. јануара 1885. године постао уредник „Заставе”. Најутицајнији и најчитанији српски лист у Угарској,  на овај начин постао је гласило Нове омладине, односно радикала, и поред супротстављања нотабилитетској политици, спроводио је Томићеву политику допуне Бечкеречког програма социјалном компонентом, али и Томићеву жељу да као уредник Милетићеве Заставе и Милетићев зет, преузме и Милетићеву странку. Либерални центар, концентрисан око Мише Димитријевића, Илије Вучетића, Николе Јоксимовића и других доследних следбеника Бечкеречког програма, није могао да рачуна на адекватну заступљеност својих идеја у Застави, иако ће сарадња између радикала и либерала потрајати још десетак месеци, у заједничкој борби да се спречи победа режимлија на изборима за Српски народно-црквени сабор.

Како би сачували привид јединства српски опозиционари, и либерали и радикали су у име још увек формално јединствене Српске народне слободоумне странке, заказали велики збор бирача странке за Видовдан 27. јуна 1885. године, у намери да заједничким снагама, уз велике напоре да се међусобно истрпе, спрече уплив режимлија у Српски народно-црквени сабор. Виши интерес је захтевао, и од Томића и његових радикала и Димитријевића и његових либерала, да сачувају пред бирачима јединство опозиционе странке. Угарска власт, иако је одобрила одржавање бирачког збора у Сомбору, окарактерисала га је изразито непријатељским за мађарску политику и патријарха Анђелића и 18. јуна наложила среским начелницима да се свим средствима постарају да се што мањи број Срба са њиховог подручја одазове позиву на сомборски збор. Увелико свестан поделе преосталог дела Српске народне слободоумне странке на радикале и либерале, свестан неопходног јединства ради спаса српске аутономије од марионета угарске владе, Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом: Одбацʼмо сада све што браћу дели. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику Српске народне слободоумне странке, поделу на либерале, као странку континуитета, радикале који су континуитет баштинили са националним делом програма, али тражили његову допуну социјалном политиком и Змаја као помиритеља. У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића, обе фракције су предложиле Змаја на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране угарских власти и акцији клерикалаца Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку и све омладинске скупштине шездесетих и седамдесетих година. Показано јединство, иако привремено, на Сомборском збору, појачало је решеност угарских власти да свим силама потпомогну успех Срба са умереним осећањима, како су они називали нотабилитете, на изборима за Српски народно-црквени сабор.

Победа Димитријевићевих либерала и радикала привремено окупљених око заједничког циља, односно у оквиру средишњег одбора Српске народне слободоумне странке је била импозантна. Упркос невиђеним притисцима угарске владе, са листе (прецизније: списка) средишњег одбора формираног на Видовданском сомборском збору изабран је велики број посланика. Од укупно 68 изабраних посланика, 62 је одмах по завршетку избора прихватило програм и ступило у редове Српске народне слободоумне странке са циљем да се изборе за санацију и обнову српске аутономије. Сабор је отворен 23. септембра 1885. у присуству краљевог комесара Едварда Чеха. Пошто је прочитао краљеву одлуку о своме постављењу за комесара и пошто је поздравио сабор, све то на мађарском језику, посланици Миша Димитријевић и Јаша Томић изјавили су са жалбом да је пословни језик сабора српски и да очекују да ће убудуће краљевски комесар општити са сабором на српском језику. Ово је уједно био и последњи тренутак привидног јединства кроз које је све време манифестован ривалитет либерала и радикала, односно њихових првака. Већина саборских посланика ће остати на страни континуитета односно либерала. За потпредседника сабора је изабран либерални првак др Илија Вучетић, а Српски православни народно-црквени сабор на својој седници од 3. октобра 1885. изабрао је из своје средине одбор петнаесторице, коме је у дужност ставио да све по саборском одбору и народно-црквеном школском Савету поднесене уредбе и предлоге претходно у претрес узме и за саборску расправу зготови. Одбор петнаесторице је за свог председника изабрао др Илију Вучетића, а најактивнији члан поред њега био је Миша Димитријевић. У састав одбора нису ушли радикали. Занимљиво је да је само три године раније када је у оквиру Српске народне слободоумне странке на Српском црквено-народном сабору почела да јача нотабилитетска фракција и након злоупотреба са патријархом почињених од стране угарске владе, Миша Димитријевић је поднео оставку на посланичко место у Сабору и место у митрополијском савету, образложивши је речима: Немогући под новим околностима које су мимо нашег народног црквеног сабора у нашој аутономној цркви створене, у седницама такође аутономног митрополитског црквеног савета учествовати – слободан сам своју оставку на чланству истога тела овим поднети.

У име одбора петнаесторице, одмах након формирања, Сабору се обратио Миша Димитријевић, захтевајући да Сабор одмах почне са редовним радом и да се приступи подношењу докумената (адресе) којим би се тражила санација повреда српске аутономности и приступи сериознијој изградњи српских аутономних институција, што је саборска већина прихватила. Схвативши да не постоје могућности да парира Димитријевићу и либералима, њему се супротставио Јаша Томић. Томића су подржала још два посланика у залагању да сабор прекине са радом, док се не исправе све повреде аутономије које су констатоване на предлог одбора петнаесторице. Знајући да опозиционим, радикалнијим ставом може само ојачати своје политичке позиције у српском народу уредник Заставе је 3. октобра, попут три године раније Мише Димитријевића, поднео оставку на место посланика румског среза образложивши је речима:  Све што је овај славан сабор учинити требао, то је по мом мишљењу учинио … Набројао је повреде, изнео тегобе, тражио лека. Док не буде тог лека, успешно се радити не може. Тако је славни сабор изрекао 18. септембра, а 20. септембра учинио је уколико се ја у томе разумем, друкчије. Од 18. до 20. септембра отишао је славни сабор на ново поље, на које му следити не могу. Не могу радити безуспешно, не могу да жртвујем своја уверења.

Ситуација у Српском народно-црквеном сабору је била таква да су либерали имали већину, а Томић контролисао најутицајнији српски политички лист Заставу –  што је довело до  престанка неопходности међусобног толерисања и жестоке међусобне диференцијације у циљу преузимања Милетићевог политичког наслеђа. Пошто су поразили нотабилитете, либерали као носиоци политичког континуитета и радикали који су имали Заставу и Милетића као таста свог вође, отпочели су отворену конфронтацију. Обзиром да су се политичке странке у том периоду окупљале искључиво пред изборе, приликом покушаја таквог окупљања 1887. и формално ће се поцепати у две српске опозиционе странке. Поред изборних радњи једини страначки органи који ће у међупериоду носити политичке активности била су страначка гласила.

Обзиром да је Томић кога су либерали окарактерисали као „политичког ђувегију”, располагао са Заставом, Миша Димитријевиће је већ 17. октобра 1885. године објавио први број Браника, који ће наредне две године бити језгро око кога ће се окупљати српски либерали из Угарске, а након тога и званичан орган Српске либералне странке.

Оповргавајући гласине да му је икада нуђена Застава, Миша Димитријевић образлаже покретање најзначајнијег носиоца српске либерално-опозиционе мисли у Угарској, Браника, ретроспективом узрочно последичног следа: Дошла је и позната будапештанска а за њом великокикиндска конференција са својим кобним последицама по Српску народну слободоумну странку. „Застава” у Бекићевим рукама пресалдумила је… Ја нову струју нисам одобравао и сматрао сам за своју родољубиву дужност да о њој јавно своје мнење изјавим. Ја сам ју јавно осудио. Мени су са свију страна стизале писмене и телеграфске изјаве одобравања. Ја се нисам хтео њима користити као средствима агитације… Предавање редакције из руку Милетићевих у Бекићеве, превртање правца „Заставиног” под Бекићем, уступање уредништва г. Јаши Томићу,  све су то чини, који су се збили без знања Народне странке, без икаквог претходног договора са главнијим људима те странке… Морам дакле свечано одбити да сам „Заставу” напустио као и оно да сам ишао на уништење њено… Када је летос сазван наш народно црквени сабор….онда смо „Заставу” под садашњим уредником потпомагали… У течају изборних агитација ницале су у нашем ужем кругу…диференцијације које нису у ширу публику избијале, јер смо их ми угушивали, да се не би чинио раздор у народу који је требао да уђе сложан у изборну борбу… Дошао је затим и наш Сабор. Осим неколицине посланика, били смо сви други у огромној Народној странци. Но и ту се г. Ј. Томић оделио, а за тим и мандат положио. Остали смо остали још у импозантној већини… Ми смо изабрали саборски одбор, ми смо попунили остале власти. „Застава” је почела осуђивати радњу сабора, заузевши фронт против већине саборске, а већина стајала је голих руку без органа. То је ето изазвало „Браник”… Политичке диференцијације које заиста постоје између старијих људи из кола Српске народне странке, што су данас око „Браника” и нових људи око „Заставе”.

О разлозима неопходности стварања гласила српских либерала у облику Браника, своје виђење је прецизно формулисао и Паја Јанковић, један од најистакнутијих српских либерала, наглашавајући континуитет либерала са Српском народном слободоумном/ либералном странком и противећи се научном убеђењу односно социјализму радикала: На место Милетићевог вођства мора доћи партијска организација… Или жртвовати партијску организацију „Застав” или жртвовати „Заставу” партијској организацији… Ми смо од своје стране жртвовали „Заставу”  партијској организацији, напустили смо „Заставу”, на којој смо сви који мање, који више радили… Ни пређашњи уредник њен г. Тоша Бекић, нити садашњи уредник г. Јаша Томић, није постављен уз стицај странке, нити је према странки икакве обавезе на се узео… Нећемо да дирамо у „Научно убеђење”(социјализам) садањег уредника „Заставе”, да нам се опет не би подметало да хоћемо да га денунцирамо. Али то ипак морамо казати, да онај, који начела либерализма, слободоумља не исповеда, да тај са образом не може ступити у странку, која обележје либерализма носи.

Противећи се доследно реакционарном клеру који је инструментализован од стране угарске владе као и радикалима чији социјализам повезују са анархизмом, настављачи српског либерално-опозиционог покрета стају у одбрану либерализма као темељне европске вредности. У тексту Петролеј и динамит у борби против цивилизације Браник прави отклон према непријатељима либерализма: Слобода једнакост и братство, била је девиза оних, који су пре сто година умирали на барикадама. Бачено семе пало је на плодну земљу. Последњи остатци средњег века, устукнуше пред новим временом које је на својој застави исписало слободу народа… Либерализам је имао да издржи тешку борбу, а и данас се налази у великој ватри. О њега се тару две крајности, које се често и додирују, када треба либерализму шкодити. Црна реакција и гнусна анархија … тамјан и петролеј, уму да буду у Европи врло близу.

Од првог броја уредништво Браника преузима истакнути српски либерал и близак пријатељ Мише Димитријевића, Никола Јоксимовић.

Српски народно-црквени сабор је заседао укупно 14 дана, у току свог рада је поред именовања одбора петнаесторице усвојио и адресу којом је тражено од владара да се санирају повреде српске аутономије. Након тога Сабор је обуставио свој рад, док одбор петнаесторице не заврши све обавезе које је преузео на себе и не изнесе сабору на разматрање. Након октобра 1885. године, Сабор се није састајао до октобра следеће године.

Сам врх либералног покрета међу Србима Угарске, у периоду од Кикиндске конференције, па до поновног активирања Михаила Полита Десанчића 1887. године, чинили су Миша Димитријевић, Никола Јоксимовић, Паја Јанковић, Илија Вучетић и Стеван Малешевић који су својим активизмом и енергијом окупљали и друге знамените чланове Српске народне либералне странке. Посебну улогу у оперативном раду имао је др Илија Вучетић, који је уживао невероватно поверење српских либерала. Овај искусни правник је тако заузимао све најистакнутије функције на које су либерали могли да утичу у оквиру српских аутономних установа. Илија Вучетић је био потпредседник Српског народно-црквеног сабора, председник саборског одбора петнаесторице и председник новосадске црквене општине. Свестан недовољне партијске организације иако су избори за Угарски сабор били предвиђени тек за 1887, већ 26. јануара 1886. године Вучетић ја апеловао да се Срби припреме за евидентирање бирача како би се избегле манипулације са оспоравањем бирачког права присталица српског опозиционог покрета, као што се десило на минулим изборима за Народно-црквени сабор, сматрајући да је то опомена за времена. Увидевши да радикали почињу своју активност међу бирачима, пре свега усмерену на преузимање традиционалних бирача странке са којим су либерали сматрали да имају континуитет, Вучетић је предлагао активнију организацију странке, позвавши: Нека се за сваки изборни срез у ономе месту, где се избор обавља, образује од неколико особа средишњи одбор, који ће у сваком месту свога среза имати своје поверенике.

Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. Либерали су радикале доживљавали као нежељени елемент у народу и странци, као нешто што социјализмом покушава да подиђе широким масама на рачун културних институција, интелигенције и демократских начела у којима су препознавали себе. Браник је ношен том идејом писао: Ако смо у Аустроугарској до нечега дошли, то је главна заслуга наше интелигенције… Срби су демократски народ, сва је интелигенција поникла из средине народа.

Додатно затезање односа између српских либерала и будућих радикала окупљених око Томића, представљало је објављивање брошуре Томићеве супруге и Милетићеве ћерке Милице под називом Некоји „пријатељи” Милетићеви у којој је Димитријевића и српски либерални центар окупљен око Браника описала у изразито негативном контексту, посебно наглашавајући да је Миша Димитријевић на разне начине покушавао да се домогне Заставе. Чињеница да се једна жена путем политичког памфлета обрачунава са политичким неистомишљеницима у оквиру патријархалног српског опозиционог корпуса, представљала је велики политички преседан. Миша Димитријевић је исте године одговорио својом брошуром Мало више светлости у којој је побио све наводе Милице Томић и изнео своје виђење ствари. Вођена логиком осрамоћене жене истеране на брисани простор, Милица му је одговорила новом још несрећнијом књижицом: „Извртање није светлост.” Даља полемика је настављена на страницама Браника и Заставе, а Димитријевић је написао: Жена што ме на мегдан изазива само је скутоноша, а за њеним штитом стоји вајни јунак, подла кукавица којој образ подноси да се испод женске кецеље сакрива… њен одважни господар и уредник „Заставе”, главом сам г. Јаша Томић.

Током јануара 1887. пред читаоце је изашла и брошура Михаила Полита Десанчића под називом Рецимо коју. Полит се са три године закашњења супротставио Кикиндском програму, који је међу бирачима одавно био одбачен. Иако се успротивио политици нотабилитета Полит је сматрао да је било какво даље препуцавање са њима непотребно, обзиром да они нису имали лошу намеру, већ су били у заблуди, негујући другачије илузије од већине народа. Полит је жестоко критиковао радикале који су агитацију против Кикиндског програма злоупотребили за прикупљање политичких поена тако што су најниже слојеве дизали социјалним обећањима. Либерали су такође пали под блажу Политову критику, пре свега због пасивности Мише Димитријевића на Угарском сабору.

Очигледно је да је Михаило Полит Десанчић напокон пронашао своје уточиште међу српским политичким опцијама, а о томе нам говори и писмо које је само неколико дана након ове вести Никола Јоксимовић упутио Миши Димитријевићу, где каже: Добро ја знам да ви нисте нпр. Полит, који једнако пита, кад ће „Браник” донети оцену његове брошуре. Полит је сваки дан у нашој редакцији, ваш му се говор јако допао. Жали што нисте пре говорили да вас друкчије спомене. Сад се јако интересује за „Браник”.

Лаза Нанчић, најближи Томићев сарадник, тада већ тешко болестан, ускоро је одговорио Политу брошуром Рецимо и ми коју, у којој је оптужио Полита за неучешће на Сомборском збору и пасивизацију у тренутку када је од њега очекивано да заузме Милетићево место на челу странке, што је по Нанчићу Полит избегао плашећи се да попут Милетића не заврши у затвору. Након Нанчићеве брошуре је дошло до жестоке расправе између радикалске Заставе и либералског Браника, који је узео Полита у заштиту. Сврставање Полита међу либерале и почетак његовог писања у Бранику, почетком 1887. године довело је до изузетне интелектуалне снаге, полета и ентузијазма и представљаће једно од најјачих замаха Српске либералне странке, који ће трајати мање од три године до убиства Мише Димитријевића. Обзиром да је било јасно да ће до коначног сукоба ради превласти између либерала и радикала око Милетићевог наслеђа, односно Српске народне слободоумне странке, ускоро доћи због избора за Угарски сабор који су били предвиђени за 1887. годину, радикали су жестоко напали Михаила Полита Десанчића, а либерали наставили да га још упорније бране речима: Оборене су све угледније личности Српске народне слободоумне странке. Остао је још недотакнут др Полит, па сад треба и њега оборити! Тако мисли Јаша Томић. Па ко да заступа онда српску народну слободоумну странку – питамо ми. Зар Јаша Томић – наопако!

У покушају да сачува форму још званично постојеће Српске народне слободоумне странке, кроз континуитет опозиционо-либералног деловања и покушај да дистанцирајући радикале оствари што бољи резултат, Миша Димитријевић се почетком марта прогласом обратио Србима бирачима, рекавши: „На земаљском Сабору ја сам један једини српски заступник са програмом Српске народне слободоумне странке… Нема уопште организације страначке са средишним органом својим… Оно што ја пре свега желим и што држим да је преко нужно, то је општи збор (велика конференција) Срба бирача… Ја не узимам иницијативу, ја само оћу да дам импулс за ову ствар, ја овим још не сазивам сам збор… Сазив за овакав збор могао би, као што горе споменух, изићи и од једног човека,  но ја држим, да изиђе од читаве једне групе угледних људи. У тој цели ја се под данашњим даном обраћам засебним писмима у сваки срез, где би се могао поставити кандидат Српске народне слободоумне странке… Ипак, ни овај корак нисам учинио на своју руку, већ по договору са својим најближим начелним пријатељима, а одличним члановима Српске народне слободоумне странке. Након овога је уследио и званичан позив Србима бирачима да се окупе 19. априла у Србобрану, који је потписао читав низ угледних личности из редова Српске народне слободоумне странке на челу са Михаилом Политом Десанчићем, Мишом Димитријевићем, Илијом Вучетићем, Пајом Јанковићем, Пајом Гостовићем, Николом Јоксимовићем и многима другима, укључујући и оне који ће се већ убрзо наћи на радикалској страни попут Стевана Јефтића на пример. Судбоносни збор је био одржан у Сентомашу (Србобрану) 19. априла 1887. године. На овом збору је и формално извршен дефинитивни расцеп на „браниковце” и „заставаше”, односно либерале и радикале. Већ на претконференцији где су биле заступљене обе стране,  избио је сукоб око утврђивања дневног реда. Радикали су захтевали да се претресе Бечкеречки програм, а либерали да се о томе не расправља. На почетку самог збора, обе стране су предложиле свог кандидата за председника збора: либерали Полита, а радикали Ђуру Цвејића. До споразума није могло доћи и збор је растурен интервенцијом полиције. Обе стране су се бесомучно оптуживале за неуспех збора. Према „Бранику” сентомашке улице су приказивале „призоре револуционарних времена, јер сад овде, сад онде могао си видети агитаторе пред гомилом народа како вичу „леба раји”. Посебна оптужба је ишла на рачун Томића, што је хтео „да сву могућу масу небирача увуче на збор” и што није одустао од свог захтева да се бечкеречки програм прошири „питањем хлеба”… „Браник” је констатовао да је Полит у Москви говорио пред 100.000 Руса, у Угарском сабору пред 400 посланика, али у Сентомашу то није могао од Томићевих букача који су „раздражили прост свет”… „Браник” и „Застава” су у противречним верзијама пренели догађаје и атмосферу на збору узајамно се оптужујући за неистинитост приказивања.

Већ 23. априла Браник је позвао све родољубе на нов општи бирачки збор, који ће се одржати у Новом Саду 1. маја 1887. године, наглашавајући да ко не жели да се в. бечкеречки програм… мења, и кога у тој жељи не руководи никаква примисао, добро нам је дошао. Сентомашки збор је био последњи и неуспео покушај да се под именом једне странке донесу начелне одлуке. Међутим, обе противничке фракције су у суштинским питањима непоколебљиво остале на својим позицијама, тако да је сваки покушај о заједничком договору – унапред био осуђен на пропаст. Иза жучне расправе о програму странке стојале су врло различите социјално-економске и политичке тенденције, које се више нису могле објединити ни краткорочном пригодном програмском декларацијом.

Почетком маја месеца обе противничке странке су на засебним зборовима поставиле темеље за две нове странке настале на рушевинама старе. Првог маја 1887, у Новом Саду одржан је збор оних који остају на темељу бечкеречког програма од 1872. године. Збор је донео одлуку да се присталице овог програма организују у посебну странку која ће задржати име старе Српске народне слободоумне странке, а „Браник” ће бити њен службени орган. Ова странка је у ствари представљала пречишћену странку континуитета, а јавност ју је препознала као Српску либералну странку. Међу главним поборницима дистанцирања радикала/социјалиста из редова странке још пре сентомашког збора, а сада један од главних ослонаца организовања збора у Новом Саду и потпуној непомирљивости према Томићевој групи, били су и чувени српски земљопоседници Гавански, Каћански, као и неки од Дунђерских. Неколико дана касније Томићеви радикали су одржали збор на ком су формирали своју странку под називом Целокупна народна слободоумна странка. Она ће у јавности бити препозната као радикална, а 1891. године ће и сама истаћи тај назив, званично се назвавши Српска народна радикална странка.