Аутор: др Милош Савин, историчар
Делимични успех који су мађарски либерални политички кругови остварили приликом договора о Нагодби довео је до тога да се они одрекну својих дотадашњих савезника међу немађарским народима Угарске, који су им до тада били неопходни ради заједничке борбе. Тако су мађарски либерали од свог до тада најближег сарадника Светозара Милетића почели да стварају државног непријатеља и екстремисту. Застава као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире. У моменту када је букнуо српско-турски рат 1876. године, у ноћи између 4. и 5. јула, у Новом Саду је ухапшен Светозар Милетић. Током истог лета, због довођења у везу са Милетићевом инкриминисаном активношћу, ухапшени су бројни значајни Срби тог доба из Војводине. Као основ за покретања поступка против Милетића због наводне велеиздаје послужио је исказ једног притвореника из затвора у Бечкереку, извесног Ђорђа Ранковића, који је како би се спасао од оптужбе за фалсификовање меница и других јавних исправа изјавио свом тужиоцу како је Милетић на банкету у соби у хотелу „Код српског краља“ у Београду одржао подужи велеиздајнички говор, коме су присуствовали поједни прваци Српске народне слободоумне странке. Иако је Милетићев адвокат и дугогодишњи пријатељ и саборац Михаило Полит Десанчић оповргао све оптужбе, Милетић је након осамнаест месеци осуђен на дугогодишњи затвор, али је већ 1879. услед измењених политичких и здравствених околности пуштен. Милетићу је било потребно скоро две године да се привремено опорави и стабилизује. Током боравка Светозара Милетића у затвору група опортунистичких политичара „нотабилитета“ покушала је да преусмери деловање Српске либералне странке тако што би се дистанцирала од Милетића, те почела да води политику блиску мађарској влади. Након повратка и опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Међутим, искусни нотабилитети, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. „Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти нема места на збору ове странке.“ Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао „народносним папом“. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету: либерале, нотабилитете и радикале-социјалисте. Међу либералима доследним Бечкеречком програму се посебно истицао Михајло Миша Димитријевић, који ће након Милетићевог потонућа у најтежи облик болести, августа 1882, наставити да води либерално крило некадашње странке. Нотабилитети су 1884. на великом скупу који су организовали уз помоћ Угарске владе усвојили свој Кикиндски програм и прерасли у посебну странку, која је убрзо изгубила утицај. За упражњено Милетићево посланичко место у Угарском сабору организовани су 1884. године нови избори у шајкашкој изборној јединици на којима је тријумфовао Миша Димитријевић.
За време Милетићевог боравка у затвору, лист његове странке, Застава, упао је у финансијске проблеме и изгубио политичку оријентацију, клизећи ка нотабилитетима који су тежили да, преузимањем Заставе, преузму и целу странку. Краткотрајно уредништво Мише Димитријевића, Милетићевог саборца и политичког наследника, идеолошки је освежило Заставу, али је он под притиском Милетићеве породице био принуђен да је напусти и преда нотабилитетима на поновно руковођење. Жеља Милетићеве породице је била да прода Заставу, али нотабилитети нису били спремни да уложе лични новац у политику. „У таквој ситуацији, када се није могао наћи купац, питање листа решено је склапањем брака између Јаше Томића вође радикала-социјалиста и Милетићеве ћерке Милице.“ Томић је постао уредник Заставе 02. јануара 1885. године и претворио је у радикалски орган. Миша Димитријевић је на ово одговорио покретањем либералног листа Браник, чији је први број изашао 17. X 1885.
У новогодишњем тексту, поводом Нове године по старом календару, 13. јануара 1887. године, Никола Јоксимовић је читаоце Браника дочекао речима: „У Аустроугарској притисли нас сасвим. Нису нам оставили ни цркву ни школу на миру. Влада удружена са нашом реакцијом, напала је нашу црквено-народну автономију и темељ јој је пољуљала… Зауставимо се једаред, погледајмо себе и око себе. Спасавајмо што спасти можемо, али бринимо се да будемо уистину напреднији и јачи – само тако можемо дочекати, да и Српство буде слободно и способно, да се може такмичити са другим народима и одржати се на површини.“[1]
Миша Димитријевић се јануара 1887. године обрео у Будимпешти где је у својству шајкашког посланика планирао да одржи говор на седници Угарског сабора. Ово је било тек прво Димитријевићево обраћање за три године, што нам говори да, иако суверен и неприкосновен у српској публицистици, народно-црквеним питањима и либерално-опозиционом покрету, није у довољној мери користио саборску говорницу за осветљавање српског питања и учвршћавање позиција Српске либералне странке. Димитријевић се 25. јануара 1887. године Сабору обратио говором који је у потпуности одражавао темељне принципе српских либерала према политичкој и државној ситуацији у Угарској. Говор који је накнадно штампао Браник по стенограмским белешкама је изгледао овако: „Ја сам ваљда тако срећан или боље рећи несрећан, да припадам оној великој већини народа ове државе, коју ви господо у овоме дому, народностима називате. И поред свега тога што тој великој већини припадам, опет сам зато у овоме дому, можда само са изузетком неколицине другова, усамљен… Овим сам хтео да укажем на неприродни сразмер који између становништва ове државе и између његовог законитог представништва постоји. Та зар и може бити неприроднијег стања него као што је овде у овом дому, где су 6 милиона Мађара заступљени у овоме дому са више од 400 заступника, дочим 10 милиона других народности једва две или три десетине својих заступника броје. Ово неприродно стање, ова грдна аномалија коју у овом дому опажамо, то је уједно и карактерна црта целог данашњег државног система… Држава као највећи, и по досадашњем искуству најсавршенији друштвени организам, може, као и сваки други организам, само тако напредовати и успевати, ако су сви његови органи довољно развијени, и ако тако развијени без икакве препреке своје функције редовно врше… Тако би једном у овом дому требала да ухвати корена мисао да то вечито неће тако моћи ићи, да 6 милиона Мађара владају неограничено над 10 милона осталих народности… Али како су пошт. г. г. чланови овог дома далеко од тог схватања, изузимајући можда један једини, редак и племенити изузетак у особи пошт. заступника Мочарије… Штавише све странке овог сабора, цело јавно мњење мађарског племена стоји не само далеко од овог схватања, већ је са њиме чак у дијаметралној противности. Не треба тајити господо моја да је мађарским племеном шовинизам данас у највећој мери овладао… Сви ви, господо моја, стојите под ужасним теретом шовинизма и не смете испод њега главе да подигнете… Шовинизам је плод данашње покварене, од Чивута заузете штампе… Народностима се чак и то пребацује да оне хоће нове државно-правне одношаје да стварају. То није истина. Премда ја овде и то могу изјавити да Срби имају заиста права на засебан државно-правни положај… Но ми нисмо само као народност запостављени већ и као појединци. Тако се нпр. од српских политичких листова захтева двострука кауција, где овој по закону места нема. Код судова и власти, ми тешко долазимо до правице… Негација свију других народности, то је лозинка данашњих меродавних кругова, то је тенденција која се и кроз целу радњу овог сабора провлачи… Напослетку је влада толико далеко ишла да је против изричите воље српског народа предложила круни да се српској цркви наименује поглавица, кога је народ дотле свагда бирао… Није угарска држава тиме ништа добила, јер је наименовани патријарх „протежирано чедо“ бечких милитарних кругова… Влада је себи у нашој цркви присвојила чак и право располагања. Министар просвете поставља учитеље чак у нашим вероисповедним школама. Ми смо држали да ће у оквиру угарске уставности бити довољно поља за развитак наше народне индивидуалности, али смо у својим надама и очекивањима преварени… Ова лажна уставност толико се код нас дискредитирала, да би нам много милије било када би са отвореним апсолутизмом посла имали… Овострани српски народ заносио се онда илузијама да ће слободна и независна Угарска морати имати за природну посљедицу да се и с оне стране Дунава и Саве образује слободна и независна држава са слободним народом српским… Некада вам је у овом дому Милетић довикнуо да треба пазити да какав северни Наполеон не затече незадовољне народности у овој нашој домовини. Ја те речи сада могу поновити, јер источно питање куца већ на вратима монархије.“[2]
Нацонално надахнути говор тада јединог српског опозиционог посланика, изабраног на поновљеним изборима у шајкашко-тителском срезу, Мише Димитријевића, изазвао је велико узбуђење међу угарским парламентарцима и сукоб са српским нотабилитетима Сабовљевићем и Ђурковићем и са владиним посланицима, а и сам председник угарске владе га је маркирао. Сводећи утиске са ове дебате, Димитријевић је написао: „Ја сам данас први говорио, слушали су ме доста с штресом. Тиса је бележио, али није устао да ми одговори. После мене устао је Ђурковић да ме оповргне. Затим је говорио Силађија, прво је мени одговорио.“[3]
Знајући у ком правцу ће Димитријевић поентирати, његов најближи сарадник Никола Јоксимовић уредник Браника му се исти дан јавио речима: „Искрено Вам кажем, јако сам љубопитљив на садржину вашег говора. Полит спрема брошуру. Социјалисте је јако опекао, нешто је и нама пребацио. Држим да би га могли добити. Хоће да дође на готово. Ми смо крчили пута, подметали своја плећа, а он би да седне за трпезу. Цинцарска политика…“[4] Из комуникације Јоксимовић – Димитријевић јасно је да је уже либералско језгро око Браника прилично реално сагледавало страначку ситуацију. Чувена и уважена фигура међу Србима попут Полита који је после Милетића био најугледнији представник српског покрета у Угарској им је била изузетно потребна за учвршћавање позиција у српском опозиционом покрету према „социјалистима“, односно радикалима. Међутим, били су лишени било каквог лажног идолопоклонства према Политу и критични према чињеници да је Полит био прилично пасиван када су рушили Кикиндски програм и када су организовали Браник и његову активност.
Србобран, гласило српских опозиционара из Хрватске, надахнут Димитријевићевим парламентарним наступом, констатовао је да с обзиром на то да је Максимовић одустао а Полит ретерирао, једино Миша Димитријевић својски брани српски национални програм.[5]
Поводом избора који су због оставке новосадског посланика на Угарском сабору Бенде 20. јануара 1887. године одржани, либерали су држали своју последњу конференцију у Новом Саду на којој није учествовао Михаило Полит Десанчић. Изборне активности је Браник прецизно описао: „Данас Срби у Новом Саду не могу самостално свог кандидата да бирају… Пре 15 до 20 година… је било у вароши на 8000 становника Срба 11000 становника других народности… Нови Сад броји данас преко 23000 становнка, од којих је број Срба остао опет онај стари са 8000… И тако данс стоји да од 1260 бирача има Срба само 350, а несрба 910 бирача… Пред сам избор појави се нешто сасвим необично у Новом Саду: многи од бољих грађана Немаца и Мађара потражише Србе и понудише им савез да заједно истакну опозиционог кандидата јер им је догрдило шта се од стране владе са Новим Садом тера… Одбор што је изаслан од стране Српске народне слободоумне странке по дужем саветовању постигао је споразум са Немцима и Мађарима опозиционарима и резултат споразума је тај да је за опозиционог кандидата постављен г. А. Хаџић, који је нашу варош као изабраник Српске народне слободоумне странке већ једном на сабору заступао.“[6] Међутим само два дана касније Браник је морао са жаљењем обавестити српску јавност о резултатима гласања: ‘Изабран је Мориц Пал са 508 гласова, против кандидата опозиције А. Хаџић који је добио 411 гласова‘.“[7] Занимљиво је да је поменути Антоније (Тона) Хаџић, некадашњи посланик Милетићеве јединствене странке, 1884. године био присталица Кикиндског програма и нотабилитета.[8]
Током јануара пред читаоце је изашла и брошура Михаила Полита Десанчића под називом Рецимо коју. Полит се са три године закашњења супротставио Кикиндском програму, који је међу бирачима одавно био одбачен. Иако се успротивио политици нотабилитета, Полит је сматрао да је било какво даље препуцавање са њима непотребно, с обзиром на то да они нису имали лошу намеру, већ су били у заблуди, негујући другачије илузије од већине народа. Полит је жестоко критиковао радикале који су агитацију против Кикиндског програма злоупотребили за прикупљање политичких поена тако што су најниже слојеве дизали социјалним обећањима. Либерали су такође пали под блажу Политову критику, пре свега због пасивности Мише Димитријевића на Угарском сабору.[9]
Већ 22. јануара 1887. године Браник је обавестио читаоце: „Чувени наш сународник др М. Полит Десанчић, чије су речи некада налазиле одјека у целој Европи, био је околностима натеран на дуго ћутање. На корист народне ствари, на радост његових пријатеља, он је ево опет проговорио!“[10] Очигледно је да је Михаило Полит Десанчић напокон пронашао своје уточиште међу српским политичким опцијама, а о томе нам говори и писмо које је само неколико дана након ове вести Никола Јоксимовић упутио Миши Димитријевићу, где каже: „Добро ја знам да Ви нисте нпр. Полит, који једнако пита кад ће Браник донети оцену његове брошуре. Полит је сваки дан у нашој редакцији, Ваш му се говор јако допао. Жали што нисте пре говорили, да Вас друкчије спомене. Сад се јако интересује за Браник.“[11]
Сврставање Полита међу либерале и почетак његовог писања у Бранику почетком 1887. године довели су до изузетне интелектуалне снаге, полета и ентузијазма и представљаће једно од најјачих замаха Српске либералне странке, који ће трајати мање од три године, до убиства Мише Димитријевића. С обзиром на то да је било јасно да ће до коначног сукоба ради превласти између либерала и радикала око Милетићевог наслеђа, односно Српске народне слободоумне странке, ускоро доћи због избора који су били предвиђени за 1887. годину, радикали су жестоко напали Михаила Полита Десанчића, а либерали наставили да га још упорније бране речима: „Оборене су све угледније личности Српске народне слободоумне странке. Остао је још недотакнут др Полит, па сад треба и њега оборити! Тако мисли Јаша Томић. Па ко да заступа онда српску народну слободоумну странку, питамо ми. Зар Јаша Томић – наопако!“[12]
И поред све учесталијих сукоба са радикалима, либерали нису мањкали ни у критици мађарске политике, о чему је Браник писао: „Мађарски посланици као да држе: где је иједан Mађар, тамо је и мађарски народ… Каква је мађарска влада и какви су они који ревнају судбином… можемо још свашта дочекати.“[13]
У покушају да сачува форму још званично постојеће Српске народне слободоумне странке, кроз континуитет опозиционо-либералног деловања и покушај да дистанцирајући радикале оствари што бољи резултат, Миша Димитријевић се почетком марта прогласом обратио Србима бирачима, раквши: „На земаљском Сабору ја сам један једини српски заступник са програмом Српске народне слободоумне странке… Нема уопште организације страначке са средишним органом својим… Оно што ја пре свега желим и што држим да је преко нужно, то је општи збор (велика конференција) Срба бирача… Ја не узимам иницијативу, ја само хоћу да дам импулс за ову ствар, ја овим још не сазивам сам збор… Сазив за овакав збор могао би, као што горе споменух, изићи и од једног човека, но ја држим да изиђе од читаве једне групе угледних људи. У тој цели ја се под данашњим даном обраћам засебним писмима у сваки срез где би се могао поставити кандидат Српске народне слободоумне странке… Ипак ни овај корак нисам учинио на своју руку, већ по договору са својим најближим начелним пријатељима, а одличним члановима Српске народне слободоумне странке.“[14] Након овога је уследио и званичан позив Србима бирачима да се окупе 19. априла у Србобрану, који је потписао читав низ угледних личности из редова Српске народне слободоумне странке на челу са Михаилом Политом Десанчићем, Мишом Димитријевиће, Илијом Вучетићем, Пајом Јанковићем, Пајом Гостовићем, Николом Јоксимовићем и многим другима, укључујући и оне који ће се већ убрзо наћи на радикалској страни, попут Стевана Јефтића, на пример.[15]
[1] Браник 1, 13. I 1887.
[2] Браник 7, 27. I 1887.
[3] Рукописно одељење Матице српске (даље: РОМС), предмет 26.275, Миша Димитријевић – Ани Димитријевић, Будимпешта 25. 1. 1887.
[4] РОМС 29.510, Никола Јоксимовић – Миши Димитријевићу, Нови Сад 25. 1. 1887.
[5] А. Лебл, нав.дело, 271.
[6] Браник 4, 20. I 1887.
[7] Браник 5, 22. I 1887.
[8] Васа Стајић, Новосадске биографије из архива новосадског магистрата С-Ш, Нови Сад 1940, 215.
[9] Л. Ракић, нав.дело, 59-60.
[10] Браник 5, 22. I 1887.
[11] РОМС 29.511, Никола Јоксимовић – Миши Димитријевићу, Нови Сад 27.1. 1887.
[12] Браник 30, 22. III 1887.
[13] Браник 19, 24. II 1887.
[14] Браник 23, 5. III 1887.
[15] Браник 33, 29. III 1887.
Остави коментар