Миша Ђурковић: тамни коридори моћи

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Миша Ђурковић (Крушевац, 1971) директор je Института за европске студије у Београду и један од најзначајнијих српских интелектуалаца конзервативне оријентације. Основну и средњу школу завршио је у Крушевцу, а дипломирао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду (1996). На овом факултету је магистрирао 2001. године и затим одбранио докторску дисертацију Либерализам и држава: политичка филозофија Џона Стјуарта Мила (јул 2005. године). Те године био је око седам месеци саветник за политичка питања у Кабинету председника Владе Србије Војислава Коштунице и око пола године секретар Државног савета за Косово и Метохију. Ђурковићеве научне и стручне анализе посвећене су питањима политичке и правне теорије, феноменима популарне културе, међународним односима, али и проблемима биоетике и одбране породице.

Последњих година своја идеолошка и политичка гледишта објављивао је на страницама многих домаћих и иностраних медија (Политика, НИН, Призма, Глас јавности, Време, Блиц, IAREX). Као директор Института за европске студије организовао је мноштво трибина на којима су говорили истакнути српски и европски интелектуалци конзервативне оријентације, али и критичари идеологије глобализма и новог светског поретка (Александар Дугин, Срђа Трифковић, Томислав Сунић, Дејан Михаиловић, Миломир Степић и др.). У својству повременог колумнисте листа Политика писао је текстове на актуелне теме („Косово за шопинг“; „Шта се дешава у Рашкој области“; „Српска академија (ни)је уз свој народ“; „Каква је будућност САНУ“; „Паралелни светови“; „Техеран без пламена“; „Медији и смрт Дарије Дугине“). Миша Ђурковић је аутор великог броја књига које су наишле на изузетан одјек у најширој јавности. За ову прилику наводимо само неке од најпопуларнијих наслова: Конзервативизам и конзервативне странке (2007), Између науке и пропаганде (2009), Тамни коридори моћи, (два издања – 2013, 2019), Илузија Европске уније (2015), Десна мисао у XX веку (2019), Рат за породицу у Србији (2019) и др.

Поред научних преокупација и бављења тзв. великим светско-историјским и геополитичким темама, Ђурковић је последњих десетак година веома ангажован у одбрани традиционалне породице и критици оних законских решења којима се задире у сферу људске интиме и приватности. Као један од препознатљивијих критичара ове појаве у српском друштву, нашао се на удару „тамних коридора моћи“ који настоје да по сваку цену и без икакве стручне дебате ућуткају све јавне делатнике (попут В. Димитријевића, Б. Ристивојевића) који се у нашој земљи супротстављају спровођењу једне у основи тоталитарне идеологије. Миша Ђурковић се последњих година бавио и унапређењем сарадње Института за европске студије и Матице српске. Захваљујући тој чињеници, под сводовима Матице беседили су неки од најугледнијих иностраних интелектуалаца, а Ђурковић је у јулу 2019. године и говорио на тему Рат за породицу у Србији у оквиру Матичине трибине „Савремени човек и савремени свет“. Ђурковић је средином марта 2022. године беседио и као један од рецензената монографије посвећене Чедомиру Попову, историчару и некадашњем председнику Матице српске (М. Антоловић, Чедомир Попов: интелектуална биографија, Матица српска, Нови Сад 2021).

 Коридори мрака

 Миша Ђурковић је велику наклоност шире читалачке публике стекао објављивањем књиге Тамни коридори моћи (прво издање 2013, а друго 2019). Реч је о тематски различитим огледима у којима је на препознатљив и мултидисциплинаран начин анализирао „путеве савремене политичке теорије“, истражујући контроверзне теме, почевши од конспирологије, преко новог троцкизма и система инфилтрације, до манифестација ауторитаризама у савременој политичкој теорији и пракси. У „Предговору“ за друго издање ове књиге аутор је истакао да је реч о својеврсном „истраживачком пројекту“ који је проистекао из „дијалектичког јединства теорије и праксе“. Реч је о настојању да се проблематика политичке теорије и филозофије посматра из перспективе конкретних појава око којих се потом граде одговарајуће теоријске конструкције и уопштавања. У том погледу за писца „тамних коридора моћи“ посебну инспирацију је представљало дело великог Платона којег је означио „као оца метафизике и спекулативне мисли“.

На који начин Ђурковић описује тамне коридоре моћи? Већ у садржају првог есеја своје књиге, „Конспирологија и политичка теорија“, он уочава постојање светске закулисе као система организација и појединаца који усмеравају токове историје у одређеном правцу. То су првенствено тајне службе и тајна друштва (масони, илуминати, розенкројцери, мафија). Примера ради, илуминати су као тајна организација постојали пре масона и као такви су планирали уништење традиционалних система вредности, класичних религија и свргавање крунисаних глава. Мало је познат податак да су десетак година активно припремали Француску буржоаску револуцију, као и да им је суђено за „реалну заверу“ о чему постоји богата архивска грађа. Нема сумње да је тај подземни систем моћи и практично деловао у Француској револуцији, чија је једна од првих последица била „изједначавање брачне и ванбрачне деце и прва легализација развода на западном простору“. На готово идентичан начин изазвана је бољшевичка револуција у Русији 1917. године.

Такође, Миша Ђурковић указује и на својеврсну унутрашњу трансформацију Запада која је дело поменуте закулисе. Наиме, оно што данас уочавамо јесте систематско разарање породице и промовисање нетрадиционалних облика тзв. брачних и других заједнице. Последњи „крик моде“ је легализација тзв. отворених заједница, полигамија или полиандрија, односно могућност да један мушкарац живи са више жена, једна жена са више мушкараца или више мушкараца са више мушкараца. За разлику од отворених револуционарних преврата, код реализације оваквих пројеката примењена је сасвим другачија матрица која је најпре испробана на примеру легализације хомосексуализма (видети опширније у есеју „(Гео)политике хомосексуализма“) где се богато финансирана псеудонаучна истраживања пласирају као нове и неупитне истине. Тако, најпре, Америчка психолошка асоцијација извесна патолошка понашања скида с пописа недозвољених и неприхватљивих радњи, након чега следи њихова законска легализација. На тај начин прави промотери и финансијери овакве идеологије, попут Рокфелер фондације, остају иза сцене, заогрнути лажним плаштом хуманизма и заштитом тзв. мањинских права.

Ђурковић истиче и мафију као један од најутицајнијих мрачних коридора моћи, јер она „има изванредну подземну логистику, широку мрежу и мноштво механизама за дистрибуцију проблематичне робе, прање пара, ангажман професионалних убица“ и сл. Посебну пажњу привлачи запажање да је „мафија у демократским земљама често неопходан састојак за освајање гласова“. Општепознат је историјат односа Кенедијевих и боса Сема Ђанкане (при чему је посредник био Френк Синатра). Ђанкана је 1960. године обезбедио велики број гласова за Џона Кенедија у Илиноису, а испоставило се да је управо то била кључна држава за његову победу на председничким изборима. Међутим, Кенедијеви су покушали да се ослободе лествица које су их довеле до успеха. Роберт Кенеди је постављен за тужиоца и покренуо је оштру борбу против мафије. Ђанкана је заједно са Трафикантеом био ангажован и у познатој операцији „Мунгос“ (реч је о покушајима атентата на Фидела Кастра) о чему је требало да сведочи током чувене истраге о недозвољеним радњама ЦИА пред Черчовим комитетом, али је убијен непосредно пре тога, баш као и мафијин убица Росели и контроверзни синдикални лидер Џими Хофа. Постоје бројна сведочења о сарадњи Мајера Ленског, једног од највећих и најутицајнијих вођа америчке мафије у 20. веку, са израелским Мосадом. Ленски је активно помагао Државу Израел од оснивања, а Мосаду је био од користи приликом организовања ликвидација. Иначе, Ленски је сарађивао и с Батистиним режимом на Куби, а што је још један занимљив историјски пример „јавно-приватног партнерства“, односно директне сарадње државне власти и мафије.

 Интелектуална забава

 Истражујући историјску улогу езотеријских друштава у светској историји, Ђурковић долази до врло занимљивог закључка о њиховој унутрашњој организацији која је заснована на веома чврстој хијерархији. Кључ система и везивни цемент је код свих тајних друштава (наводна) езотеријска суштина неког знања где се највише тајне чувају искључиво за највиши тзв. просветљени ниво организације. Сви остали чланови су приморани да служе врху друштва и обављају послове чији смисао и контекст не разумеју. Од њих се у име езотеријског учења тражи слепа послушност и извршење задатака који су у супротности са законом и моралом.

У међувремену је у САД дошло до масовног ширења сатанизма који се све више у јавном простору третира као „религија“ или филозофско учење које је изједначено са хришћанством и другим традиционалним верама. Подигнути су споменици бафомету у Арканзасу и Детроиту, а путем филмова (документарац Живео Сатана), затим кампања великих корпорација (најк патике 666), музике или телевизијских серија, сатанизам се пропагира као легитимна култура и део јавног простора. У изузетно популарној серији Силиконска долина HBO-а један од главних ликова, програмер Гилфој, декларисани је сатаниста и у једној епизоди гледаоци имају прилику да виде сцену у којој он и његова девојка присуствују „ритуалу“ своје „верске заједнице“. На сличан начин се промовишу и учења других окултних организација као што су: розенкројцери, Златна зора, теозофи (Хелена Блавацка и Олкот), антропозофи (Штајнер), Ордо темпли оријентис (Алистер Кроули и његова Књига закона из 1904), Њу ејџ (Алиса Бејли, 1945). Неке од њих су извршиле пресудан утицај на многе америчке политичаре, а постоје прилично снажни докази о својевременим везама Михаила Горбачова и појединих организација које припадају синкретистичком псеудорелигиозном покрету Ново доба (прим. аутора).

За читаоца Ђурковићеве књиге веома је занимљива и анализа односа Римокатоличке цркве и масонерије. Наиме, Католичка црква је најпре одбацивала масонерију (забрана илумината 1785. године) али се у последња два века углавном адаптирала (aggiornamento) на свет који су, чини се, првенствено вредносно и идеолошки обликовали слободни зидари, па се тако и приближавала узусима које су они постављали. Процењено је да радикално опонирање није дало резултате и ушло се у прилагођавање са циљем очувања основе.

После Другог светског рата врло је индикативна епизода оснивања Европске заједнице, која је настала као део Спајкманове геополитичке архитектуре ради обуздавања комунистичког блока. У том процесу битну посредничку улогу имао је Пољак Јозеф Ретингер, масон, оснивач Европског покрета и Билдерберга, који је истовремено имао блиске везе са Куријом и папом. У прилог разјашњењу овог питања поменута је позната листа новинара Мина Пекорелија, објављена 1978. године у његовом недељнику Осерваторе политико. Наиме, он је објавио списак 120 високо рангираних особа у структури Римокатоличке цркве за које је тврдио да су масони. На листи је било неколико кардинала, државних секретара, бискупа, свештеника итд. Пекорели је био изузетно обавештен човек, који се налазио на списку чланова ложе П-2, а убијен је свега неколико месеци након објављивања ових података. За убиство је суђено бившем премијеру Ђулију Андреотију и вођама мафије. Пекорели је, на пример, још тада писао да је убиство премијера Алда Мора део супертајне операције Гладио. Андреоти је тек 1990. године јавно обзнанио постојање овог система контроле европских демократија, чија је најпознатија жртва био италијански премијер Алдо Моро који је зверски ликвидиран 1978. године, када је на чело Католичке цркве постављен контроверзни Пољак Карол Војтила (папа Јован Павле II).

 Контракултура

Миша Ђурковић је аутор који често користи синтагму о ратовима у култури. Још седамдесетих година су се у штампи појавиле информације о томе како је ЦИА спонзорисала разне организације и часописе као што су Конгрес за културну слободу или Енкаунтер. Међутим, у последњих двадесетак година појавио се низ изванредних студија које су, полазећи од доступног архивског материјала, реконструисале стварну меру у којој је америчка обавештајна заједница раширила своју делатност кроз деловање у уметности и култури. У вези с овом тематиком Ђурковић издваја књиге Ејпија о политичкој култури америчког империјализма, затим Хјуа Вилфорда Моћни Вурлицер и пионирску монографију Стонор Саундерсове Ко је платио гајдаша?.

Прво што пада у очи јесте чињеница да је ЦИА великим делом преузела не само претходно развијени модел Коминтерне већ и основну „таргет-групу“ преко које се утицај врши, па чак и конкретне актере. Тако је писац Артур Кестлер крајем тридесетих година у Паризу био део тима Минценберга и Ота Каца, да би након разочарања у стаљинизам и објављивања свог познатог романа о чисткама Помрчина у подне полако и свесно прешао у супротни табор. Он је један од шест аутора који су 1949. године објавили манифестну збирку есеја Бог који је пао. У питању су сведочанства бивших сапутника који су се разочарали у комунистичку праксу. Тако је почео јавни процес у коме су припадници такозване некомунистичке левице променили страну у Хладном рату и постали основа за америчку хладноратовску пропаганду, али и културну политику према трећим земљама.

Америчка ЦИА је 1983. године основала „Националну задужбину за демократију“ која има статус посебног тела које је посредно повезано са Стејт департментом. Оно добија велике своте новца од Конгреса, а затим их распоређује партијским фондацијама, али и директно разним невладиним актерима у државама које су предмет обраде. Спонзоришу се разне НВО, портали и други пројекти намењени за изборе, демократију, људска права, промовисање ЛГБТ модела живљења, отвореног тржишта за корпорације, подривање породице, сепаратизами. Данас НЕД делује у преко 90 земаља света са веома сличном агендом и идентичним моделом вредности и пожељних друштвених приоритета. У Србији је НЕД током 2012. године инвестирао милион долара у рад двадесетак организација.

Ђурковић као индикативан наводи и чланак Рејмонда Молија из 1956. године под насловом „Бихевиоризам на Харварду: Утицај Фордове фондације на харвардску школу пословне администрације“. Овај писац концизно објашњава разлоге за корпоративно промовисање чувене психолошке теорије бихевиоризма. Људи се третирају као заморчићи (покусни кунићи), стављају се под контролу и над њима се спроводе свакојаке врсте експеримената, како би се истражило њихово понашање, реаговање на одређене импулсе, подстицаје, надражаје, углавном ирационалног типа. Занимљивим механизмом, такви експерименти које је доктор Стауфер са својим екипама спроводио на војницима, регрутима и гостима у државним институтима пребачени су у цивилни простор и спроводе се над купцима у корист маркетиншких експерата. Овај писац, такође, указује на невероватну навалу бихевиориста на правне факултете и појаву чудних судских мишљења изграђених на одговарајућој социологији (а не праву) које смо видели последњих година. Сада се ова мода сели на простор бизниса, али и војних истраживања.

Реч је о карактеристичном моралном релативизму који је основа савременог друштвеног инжењеринга. Оваква научна и друштвена метафизика посебно штетне последице изазива на подручју морала и вредности, затим расположењу јавног мњења и формирању личности лидера. Занимљива је и генерална стратегија деловања ових фондација које су потпуно изопачиле принципе деловања грађанског друштва, приватне иницијативе, задругарства и асоцијација, које је Алексис Токвил својевремено означавао као основу демократије, децентрализације и предузетништва у Америци.

Противпородична субверзија

Једна од најзначајнијих Ђурковићевих књига Рат за породицу објављена је 2019. године као резултат вишегодишњих истраживања овог аутора који се, поред заштите традиционалне породице у Србији, бавио и проблематиком биоетике. Анализирајући у историјском контексту ова питања, он указује на постојање „идеологија прекорачења“ чији принцип побуне, исти онај који пали анђео први усмерава против свог искона, лежи у основи свих ових настојања, које воде разарању једне цивилизације и претварају оваква друштва у неодрживе заједнице. Постоје разни историјски примери у којима је управо разарање чврстих основних принципа водило до декаденције, губитка виталности и одумирања друштава и система. Није неочекивано што се стање савремене западне цивилизације често пореди са „декаденцијом позног Рима“ у којем су, пре свега елита, а затим и обичан народ, изгубили сваки појам о врлини, одрицању, штедњи и препустили се бахатости и материјалистичком уживању. Одавно није тајна да „глобална елита“ подстиче феминизам, неотроцкизам и сличне идеологије, систематски радећи на разарању природне породице, што је увек у директној вези са опадањем популације. У тим круговима одавно је распрострањена идеја о „пренасељености земљине кугле“ и претерано брзом ширењу људске популације, на шта се реагује промовисањем идеологија и система вредности који треба да подстакну супротне тенденције. До сада су највише успеха имали у Кини, али и у западном (постхришћанском) свету.

На темељима оваквих сазнања, Миша Ђурковић упозорава „да се у Србији после 2000. године води систематски рат против природне породице“. Пошто је 2000. године насилно и пучистички промењена власт, а главни организатори су биле обавештајне структуре неколико најмоћнијих западних држава, они су имали неограничене могућности да током претходне две деценије у Србији, наметну своју идеологију, систем вредности, начин уређења економских и друштвених односа, а тиме и правац у којем ће усмеравати образовање, демографску и породичну политику. Две деценије после почетка „реформи” веома су јасни правци и циљеви који су тада постављени: смањење броја бракова, повећање броја развода и самохраних родитеља, смањење броја рођене деце, повећање броја ванбрачних заједница науштрб легалних бракова, изједначавање тзв. истополних заједница са хетеросексуалним браковима, легализација хомосексуалних бракова и омогућавање да они усвајају децу, или их добијају путем сурогат-мајчинства. У овако замишљеном систему измењено породично законодавство је само један од сегмената који је, међутим, изузетно значајан не само по правним него и друштвеним последицама. На пример читава идеологија насиља у породици и последична „медијска виктимизација жена“ довела је дотле да Србија, са готово 90 процената деце која се приликом развода додељују искључиво мајкама, по овом параметру буде водећа земља у Европи.

На основу спречавања „насиља у породици“ које је уведено као општи идеолошки кровни појам, отпочео је талас тзв. државног интеревенционизма у области породичних односа који изазива тешке друштвене и моралне последице, и ствара осећај свеопште правне несигурности. Ђурковић као посебно проблематичне наводи одредбе Закона о спречавању насиља у породици из 2016. године. Уз још око 17 различитих закона који се односе на породично-правну материју (Закон о уређењу судова, Закон о матичним књигама, Закон о равноправности полова, Закон о лечењу неплодности поступцима биомедицински потпомогнуте оплодње, Закон о наслеђивању, Закон о парничном поступку и Закон о спречавању насиља у породици), донети су и други законски прописи којима се практично редефинише традиционална брачна заједница као заједница мушкарца и жене. Да не говоримо о увођењу тзв. џендер идеологије или Закона о родној равноправности чија је примена изазвала не само оправдану критику стручне јавности (Матица српска је реаговала саопштењем о неприхватљивости утицаја ове идеологије на језичку сферу – прим. аутора) него и својеврсну конфузију у најширој јавности.

Као национално одговоран интелектуалац Миша Ђурковић наводи „да је највећи проблем данашње Србије убрзани демографски пад и пражњење територије“, а што изазива страховите последице (укључујући и безбедносне). Просечна старост у Србији већ је прешла 43 године, а по последњим подацима на једног запосленог долази један пензионер. Та околност отвара и питање одрживости пензионог система. Наиме, становништво се слива у моравску долину и концентрише на подручју између Новог Сада и Београда, где се производи две трећине БДП-а Србије. Ђурковић упозорава и на нимало занемарљиву последицу оваквог кретања становништва, а то је пражњење великих делова земље. Наиме, само у раздобљу (2002–2011) источни део Србије изгубио је петину становника, а увелико је у току идентичан процес на просторима Војводине и југа Србије. Резултати управо обављеног пописа становништва нажалост потврђују ранија страховања о спирали изумирања у коју је популација Србије неповратно ушла.

Коначно, Ђурковић упозорава да је процес депопулације обележје савремене хедонистичке западњачке постхришћанске културе и начина живота у оквиру којих се деца представљају као терет и непотребна обавеза. Он као супротан наводи примере афричке и азијске цивилизације где је број новорођене деце веома висок и непосредна је последица другачијег моралног оквира и система вредности. На завршетку свог истраживања Миша Ђурковић наглашава да је борба за очување традиционалне породице у Србији вредност за коју се вреди борити, наглашавајући потребу радикалног заокрета не толико у економској колико у идејној, моралној и законској сфери, а који тренутно због патроната европских институција у Србији није могућ.

ЛИТЕРАТУРА: Миша Ђурковић, У току је рат против породичне Србије (интервју водио В. Димитријевић), Печат, 18. X 2019; Миша Ђурковић, Тамни коридори моћи: путеви савремене политичке теорије, Catena mundi, Београд 2021; Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2022.