Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Русија се налази у средишту евроазијског континента, и тај положај са сакралне тачке гледишта није нимало случајан. Штавише, посматрано из ове перспективе, руски народ стиче својство живог субјекта једне мистичне Евроазије (Лав Гумиљов описује етнопсихологију Руса као карактеристичан спој Шуме и Степе – прим. аутора). Русија је православна земља којој је према црквеном предању поверена посебна есхатолошка мисија „Трећег Рима“. Већ сама та чињеница руској сакралности даје један нарочит тајанствени смисао. Међутим, оно што руски народ чини посебном појавом у светској историји, није само његова оданост хришћанској традицији него и ништа мања оданост једној древнијој архетипској представи на коју се хришћанска доктрина једноставно надовезала.
Александар Дугин у капиталном делу Мистерије Евроазије темељно обрађује појам „унутрашњег континента – митске Русије“, указујући на руску сакрално-географску димензију која садржи два потпуно опречна симболичка значења. То су појмови белог и црвеног, светлости и таме. Занимљиво је да је управо овај дуализам садржан у самој идеји „Свете Русије“. Већ смо истакли да је идеја светог у архетипској представи повезана са светлом (белим) као оличењем добра, као духовним извором. Али насупрот томе је појам црвеног (од корена рос, Русија, на хебрејском едом – ад, што има значење црвене земље). Та „црвена земља“ је у древној аријској традицији симбол демонског, или симбол изопачења некадашње свете земље, и место пребивања библијског Гога којег смо поменули у претходном излагању о Новој Атлантиди (симбола таме, врло укорењеног у протестантској слици света). Дугин у својим истраживањима посебно указује и на још један детаљ: симболичку улогу руског цара „као свештеног центра унутрашњег континента Русије“. У поређењу са византијским василеусом – краљем, који је поглавар уцрквењене православне империје која обједињава мноштво земаља, принцип императора – цара није повезан само с временски одређеном влашћу него пре свега с тајном катехона, онога који задржава. Дакле, улога руског монарха је суштински виша, сакралнија, у односу на византијског императора чија је улога претежно административна.
Као што је познато, сви наведени архетипови неочекивано су дошли до изражаја за време револуције и грађанског рата 1917. године; цареубиство – као чин антисакралног преображаја Русије – извели су припадници „црвеног покрета“ којима су се супротстављале присталице „белог покрета“. Да су догађаји из 1917. године имали карактер једног „свештеног рата“ показује и занимљив документ који је избио на видело тек тридесетих година, у време тзв. стаљинских чистки. Реч је о саслушању чувеног револуционара Кристијана Раковског који објашњава природу „свештеног рата“ који је масонска интернационала под изговором револуције покренула против „Свете Русије“. Посебно упечатљив је онај део исказа у којем Раковски указује на постојање „вишег и нижег комунизма“. Виши комунизам је езотеријски знак и тајна шифра за стварне демонске (црвене) циљеве револуције, док је нижи комунизам у основи интерпретација једне идеологије која је намењена најширим масама, а која заправо гађа у „најмрачнији аспект руске душе“, аспект Русије – Едома, аспект Црвене Русије. Посматрано из овог угла, убиство цара Николаја II и његове породице има важну улогу не само у сакралној географији Русије него и целе Евроазије, и као такво није могло да не остави трајне последице у унутрашњем животу Руса, у најскровитијим деловима национално несвесног.
За наше истраживање посебно је интересантна „окултна позадина“ Стаљиновог обрачуна са светском револуцијом, када такође долазе до изражаја архетипови мистичне Евроазије (Стаљин је припадао древном народу Осета који је архетипски везан за евроазијско тло, прим. аутора). Пјер де Вилмарест, познати француски специјалиста за проучавање активности обавештајних служби, објавио је 1988. године бестселер ГРУ, најтајнија од совјетских специјалних служби, 1918–1988. у ком је изнео низ невероватних података о тајној совјетској историји. За Виламереста је КГБ био продужена рука партије и центара светског атлантизма, док је супротно њему војна обавештајна служба ГРУ била оперативни центар армије која је настојала да идеолошко месијанство комуниста искористи у практичне сврхе ради јачања и ширења утицаја совјетске империје. Он износи и занимљиву тврдњу да су иза формирања ГРУ-а стајали утицајнији мистичнији редови који су у Русији били посебно активни почетком 20. века. Реч је о тзв. Реду поларника којем су припадале познате личности попут маршала Тухачевског, петроградског доктора Бадмајева или барона Унгрен – Штенберга, који су после револуције 1917. године своја окултна знања пренели на појединце унутар Црвене армије од којих је кључна личност реда био бивши царски официр Иван Семјонович Аралов, први начелник Главне обавештајне управе (ГРУ). На тај начин обезбеђена је једна врста континуитета између предреволуционарних и постреволуционарних Евроазијаца. Други центар утицаја у Совјетском Савезу био је КГБ који није био само партијска политичка полиција већ првенствено продужена рука „светске револуције“ и њених интереса. Оваква геополитичка динамика испољавала се и у каснијим политичким дешавањима све до трагичног „развала Совјетског Савеза“ (опширније Горбачовизам и глобална перестројка, КЦНС, 30. 9. 2022).
Коначно, геополитичким дуализмом „море–копно“ могуће је тумачити и актуелне догађаје у Украјини, где је поново на делу обрачун „светске закулисе“ са Светом Русијом. Да је реч о континуитету „свештеног рата“ сведочи и изјава из 2014. године нама добро познатог Карла Билта о томе „да је православље опасније од исламског фундаментализма и да представља највећу опасност за западну цивилизацију“. Потпуно је јасно да иза одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о давању тзв. томоса о аутокефалности расколничкој цркви у Украјини стоји иста она „окултна атлантска олигархија“ која је циљала „руско православље“ 1917. године. Међутим, данас је њен циљ много амбициознији и у суштини се своди на успостављање глобалне диктатуре која садржи чудовишне црте „цивилизације антихриста“ и која као таква треба да протера последње остатке квалитативног људског постојања.
ЛИТЕРАТУРА: Лав Гумиљов, Етногенеза и биосфера земље, ЦИД, Подгорица 2005; Александар Дугин, Мистерије Евроазије, Логос, Београд 2008; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.
Остави коментар