Аутор: мср Маријана Јелисавчић, књижевни критичар
Драгутин Илић био је „песник старога Београда, последњи романтичар који је евоцирао у својим драмама српску прошлост и дао први београдски роман“ (Ковачевић 2011: 250). Ковачевић по квалитету драмских комада испред Илића ставља само Костића, Јакшића и Стерију. Зоран Живковић га је уврстио у своју Енциклопедију научне фантастике као првог српског (и светског) писца са аутентичним СФ делом (После милијон година). Белешке Драгутина Илића пронађене су, прочитане и објављене тек након његове смрти. Како Божидар Ковачевић наводи, читава заоставштина, „мистичне рефлексије“ након смрти Илићеве жене Јеле испретуране су (Ковачевић 2011), међутим – као и Павићев Хазарски речник, и Илићеви списи могу се читати насумичним одабиром.
Склоност мистици провејава кроз целу исповест Драгутина Илића. Предиспозиције за уочавање таквих појава Илић је имао од самог детињства: „Од седме или осме године био сам подложан привиђењима – визијама – и то тако јасним да их ни у чему нисам могао разликовати од стварних појава“ (Илић 2003: 9). Та привиђења последица су једва преживљене „тешке болести“, од које га је излечио игуман Гедеон. Владета Јеротић се пита „да ли је рани почетак индивидуације код Драгутина Илића, пут од индивидуе до личности, праћен визијама и прекогнитивним сновима, последица неке прележане болести мозга у раном детињству, или су визионарске способности Драгутинове наслеђене из породице Јована Илића, при чему је оно поетско као таленат у Драгутину, блиско визионарском доживљају“ (Јеротић 2002: 114). Богата очева библиотека послужила је као извориште за Драгутиново упознавање са оријенталном, источном и словенском културом, и могућношћу њихове реинтерпретације у сопственим делима касније. О себи Илић каже да је вазда био склон машти. У првом разреду имао је три привиђења: једне ноћи иза угла пусте куће видео је седог старца који као да га је погледом вукао као себи. Жмурећи, Драгутин се удаљава и на стабљикама оближње кајсије види десетине насађених људских глава. Чекајући испред школе да сване (ноћу је пошао од куће како би једног јутра и он први стигао у школу), каже: „Преда мном се створи некаква баба необично стара. Суха као прут, у лицу жута као восак а носа танкога и замишљена“ (Илић 2003: 13). Жена која му говори да му „још није време“ одевена је у комбинације боја попут заставе неке јужноафричке земље, ишчезава и пре него што јој он да одговор. Први из стварног света који долази до седмогодишњег Драгутина јесте шегрт Миладин, неумивен (што је јасан траг оностраног) али у сред процеса метења (тера демонске силе). Исте појаве Илић је видео неколико година касније: у Влашком долу, пушећи и без узнемирујућих мисли, уочава исту бабу у истом положају и пита се какве ли то везе сада има са њим. Годинама касније, док је ишао по дуван, сувоњав човек га је упозорио да бежи од сподобе иза: „Таман за мојим леђима опазих некакву жену без главе. Само труп“ (Илић 2003: 18). У покушају да се додирну, или скретањем погледа са њих, појаве нестају. Илић наводи да их је било још и да су се појављивале када се најмање надао, али „што је најглавније, ове појаве нису имале никаквих последица и ја сам и после њих, као и пре њих потпуно здрав, нити сам већ сутрадан о њима мислио“ (Илић 2003: 18).
У седам делова Моје исповести Илић испитује спиритизам и могући начин његовог развијања. Сабласти о којима говори се, попут Гвозденозубе – зле силе са тавана његове основне школе, не јављају само ноћу. „Зар сам само једаред чуо око себе притајени ход и неразговетно шапутање од нечега од чега ми се коса на глави кострешила, а крв у жилама трнула“ (Илић 2003: 27). Размишљајући о првобитном човеку, Илић покушава да открије све фазе кроз које је тај човек пролазио, и на који начин се кроз векове развијала мисао о вери, о спиритизму, о философији. У том испитивању долази до закључка да је мисао првобитног човека рачунала на бескрајност живота, због снова о покојницима који су га научили да су јава и сновиђење исто. На овај начин можемо говорити и о Лази Костићу, који је због својих снова о Ленки веровао у исто – сматрао је смрт почетком небеског живота, односно наставком овоземаљског. Илић говори о философским учењима, указујући на њихове мањкавости и спорећи их. Наводи да философија и религија признају „натчулне“ појаве, али не допуштају експериментисања са њима, а којима је он био прилично склон. У четвртом подеоку књиге насловљене управо „Натчулност“, Илић говори да ће изнети личне податке, али само оне које је проверио, а изоставиће оне за које сумња да могу бити производ чисте психе. О себи каже: „Не занимам се ʼнатчулним појавамаʼ, иако сам прилично склон“ (Илић 2003: 93), а у следећем поглављу („Предопредељење – Судба“) следи попис видовњачких сцена којима је присуствовао. „Његова вера да мора ʼнештоʼ постојати иза границе живота и смрти, представља суштинску преокупацију аутора Моје исповести“ (Ераковић 2005: 220).
Био је „жртва“ пророчанства које је говорило о његовој судбини у распону од 1903. до 1917. године. И остварило се у потпуности. Пророчанства о служби у коју ће ступити са два месеца закашњења, о тужби, и пуцању, о бегу у „велику кућу“ (Русију), била су у потпуности тачна. Након женидбе, 1895. (исте године оженио се и Лаза Костић), немачка картара је његовој жени тачно прорекла када ће се помирити са породицом са којом је у завади. Илић помиње и познату београдску картару, бабу Јулу, којој је чак и краљ Милан дозволио да неометано обавља свој посао. Он не наводи своје искуство од ситног значаја, већ пророчанство за рођаку којој је баба Јула „разметнула карте“. Рођака је „била жртва своје оданости и љубоморе“ (Илић 2003: 109) свог неверног мужа, који јој је две недеље након прорицања бабе Јуле донео своје ванбрачно дете, и које је она, према гатарином савету, једва прихватила, али касније срасла са дететом и заволела га. Како Илић наводи, „карте су предсказале“ и смрт капетана Џелебџића, вереника његове синовице. Ту је и пример којем је присуствовала Илићева жена Јела, када је кума његове рођаке Анке, „стара и честита госпођа“, одмах након разметања скупила карте и рекла: „Не дај, Боже, никоме да се ово догоди! Лажу карте!“ (Илић 2003: 112). Убрзо после тога, кољиво за Анкину славу претворило се у подушје њеном умрлом сину. За ове примере аутор тврди да ће увек јамчити својом савешћу, као и да „веровање у предопредељење није гола фикција мистичнога уображења, но да оно почива много дубље и ван свакога нашег било материјалног или психијског утицаја“ (Илић 2003: 112).
У уводу поглавља „Медијум“ Илић пише о Саулу који је водио хајку на врачаре и видовњаке, али се то никада није могло угушити. Када је спиритизам заживео код нас, фанатици су га учинили смешним, својим погрешним баратањем и „нитковским злоупотребама“. Неколико недеља пред заказану свадбу, Илићева скептична вереница га моли да посети медијума у Обреновцу и сазна да ли ће успети да се венчају. Међутим, преко медијума се Драгутину јавља умрли брат и говори му да ће се узети са Јелом тек за пола године. Он види како се девојци медијуму рука аутоматски помера и како јој голом подлактицом пролазе вибрације. Иако у почетку мисли да је варалица и психопат и пита се како би могла знати да је Војислав сахрањен у војничкој униформи, сумња се гаси када му брат потврђује: „А ти мислиш да ово пишемо ми? То се ми користимо добротом госпођичином и утичемо својим мислима на њу да забележи што желимо“ (Илић 2003: 121). Када поручи духу умрле снахе да му се те ноћи јави, и пробуди се из сна додирнут хладном руком, он није сигуран да ли је подлегао аутосугестији или му се Тијана ипак јавила.
Драгутин Илић случајност одбацује као претпоставку за било какво дешавање („А шта је то уопште случајност, ако не немоћ да се реалистичким путем објасни једна духовна појава која се не да подвести под већ утврђене законе позитивних опажања“ (Илић 2003: 167)), мисли да се све на свету дешава са разлогом и да је сваки човек предодређен за нешто у будућности. Он сматра да не може бити случајност то што је његова Јела понела из девојачке куће само папир из старинског Земљописа са сликом Палестине, који му је касније послужио као главна инспирација за писање Светлих слика. И тада, током писања, он са братом комуницира „преко асталчета“ у Крушедолу, користећи Јелу као медијум (што Војислав не одобрава). Брат му помаже да напише причу о Јуди, чији лик никако није могао да замисли у својој глави. Војислав описује Христовог издајника, ког нико не гледа, који се обесио о суху маслину, а не криву смокву, који је био корпар и резбар и имао жену Јохамиду.
У поглављу посвећеном сновиђењима Илић потврђује постојање пророчких снова и веровање „да се душа у стању дубоког спавања потпуно ослобађа тела и да се тада налази у врло лабавој вези са њиме“ (Илић 2003: 136). Инсистира и на тражењу узрока сањаног у већ доживљеном. Његов сан о црном бику (Лаза је, примера ради, сањао белог вола) повезан је са гледањем опере Кармен где је једна сцена посвећена борби са биковима. Али наводи да су пророчки снови необјашњиви у контексту раније јаве. Илустрација ове тврдње јесте Војислављев сан који му је прорекао да ће умрети за пет година: у сну га је пет степеника водило до гроба за који није знао чији је. Сваке године је сањао овај сан, а како се ближио смрти број степеника се сваке године смањивао за по један. Од Драгутинових снова најзанимљивији је онај у којем је окружен својим ближњим покојницима, а не успева да се обује и пође на пут. Затим сања телеграфску жицу на снежној пољани. При путовању на јави, воз је излетео из жица, а он се спасао јер је његов вагон налегао на телеграфске жице. На почетку сумирања овог поглавља, где је хтео да из личног искуства изнесе своја уверења о натчулном свету, рукопис је прекинут. У „Додатку“ пише о заштити коју му је на опасном путовању пружио дух његове покојне мајке, коју није смео да погледа како не би ишчезнула, а чије му је присуство уливало спокој. Своју исповест закључио је речима: „Узмите како је вама воља, али ја сам у животу имао још много доживљаја који ми дају право да верујем да између неба и земље постоји многа тајна коју позитивистичка мудрост никада неће моћи достићи“ (Илић 2003: 167).
Владета Јеротић пише о природи сна који се у детињству и адолесценцији једва разликује од привиђења, а привиђење од јаве. Илићеве фантазије у првој половини живота јесу машта која ради и на јави. Такође напомиње да су визије „нормалне, патолошке и парапсихолошке појаве“ (Јеротић 2002: 114), а да их је Илић у сопственом искуству препознао и рекао како нису оставиле последице на његов живот. Његова тадашња схватања актуелна су и данас. Он се залагао за постојање спиритизма, области из које је Јунг докторирао и за коју је рекао да манифестација оностраних појављивања мора бити узрокована несвесним духовним животом. Јеротић на крају свог есеја открива да се Илићева индивидуација није одвијала како је требало, јер иначе подразумева лутања и скретања али и враћање на прави пут, а код Илића је изостало ово последње. Јеротић то тумачи немогућношћу проналаска склада између бављења религијом, политиком и књижевношћу, као и да му је недостајало „или – или“ како би заокружио и дефинисао свој живот.
Илићево дело није чист пример мемоарске прозе, као ни фантастичке књижевности, иако има елементе и једног и другог. Како Сава Дамјанов наводи, његово бављење фантастиком није помодарство, јер он то ради у континуитету. У последњим деценијама живота чак је све чешће опседнут езотеријом (Дамјанов 2011). Оно што је остало у рукопису, насловљено као Моја исповест, писано, попут мемоара, као сума дотадашњих искустава, нема све елементе мемоарске прозе: „Поједини фрагменти рукописа потпуно одступају од веома испрекидане сижејне нити, која прати догађаје из живота аутора“ (Ераковић 2005: 219). Илићева промишљања о свету и месту човека у њему, залазе у дуге филозофске дигресије које прекидају тек започете описе догађаја из његовог живота. О његовом животу и сазнајемо само посредством доказивања тачности онога што су карте или спиритуалистичке сеансе предсказале, дакле, само узгред. Његова исповест јесте рукопис на граници између мемоарског и фикционалног – као и Дневник снова његовог савременика, и брата по перу и подложности сновиђењима, Лазе Костића.
Литература
Дамјанов, С. (2011). Фантастика у делу Драгутина Илића. у: С. Дамјанов, Вртови нестварног: огледи о српској фантастици (320–334). Београд: Службени гласник.
Ераковић, Р. (2005). ʼМоја исповестʼ Драгутина Илића и проблем жанровске разуђености. у: Жанрови српске књижевности: порекло и поетика облика; зборник бр. 2 (217–231). Нови Сад: Филозофски факултет, Орфеус.
Илић, Д. (2003). Привиђења; Моја исповест (спиритуалистичка аутобиографија). Београд: Народна књига – Алфа.
Јеротић, В. (2002). Индивидуација у светлу савремене дубинске психологије. у: В. Јеротић, Дарови наших рођака IV (113–129). Београд: Ars libri.
Ковачевић, Б. (2011). Један заборављени писац: Драгутин Илијћ. у: Б. Ковачевић, О српској књижевности: есеји и чланци (250–273). Београд: Прометеј.
Остави коментар