МИТОВИ И СТЕРЕОТИПИ У ФУНКЦИЈИ ГЕОПОЛИТИКЕ – СРБОФОБИЈА И ЊЕНИ ИЗВОРИ

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Основна политичка функција социјалних страхова (фобија) одавно је у друштвеној науци опсервирана као контролисана и планска делатност усмерена на постизање идеолошке, политичке и националне мобилизације зарад остварења неких циљева моћи, а најчешће за крајњи циљ успешне припреме јавног мњења за вођење рата и оправдавања ратних разарања и напада на неку земљу (нацију). Модерна технологија и системи масовног комуницирања данас су ову функцију фобија довели до максималних граница медијске манипулативности, а учинке њене делатности поопштили на готово све припаднике једног друштва, а ако је то неопходно и захваљујући масмедијским капацитетима у времену глобализације и на читава друштва једног цивилизацијског и економско-културолошког оквира па и шире, све до граница планетарне индоктринације. Но без обзира на средства којима се манипулација изводи, њена основна интенција је одвајкада усклађена са намером да се кроз руковање са стварима и људима постигне неки планирани циљ.

Савремени појам манипулације као једног од средстава контроле понашања великог броја људи, карактеришу следећи важни аспекти: манипулација је безболно убеђивање људи који тог чина најчешће нису ни свесни јер је он растерећен осећања принуде; манипулација се темељи на добром познавању човека, особито његових социопсихолошких карактеристика и понашања што доприноси увећању степена њене ефикасности; манипулација је посредована високо софистицираним средствима масмедијских и комуникационих система чија је манипулативна моћ достигла огромне размере; расте зависност јединке од институционализованих форми информисања који најчешће настоје да јачају свој монопол у комуниколошкој равни; због извршене специјализације поделе рада појединцу је тешко да сам без помоћи медија склопи властиту слику стварности; од грађанина је скривена манипулативна суштина комуникационе делатности, стога што она нема обавезну форму своје јавне презентације као облика моћи; отежана је ефикасна контрола процеса, средстава, али и креатора манипулација, особито ако она долази из поља институционализоване сфере државне политике. Ђуро Шушњић сматра да у економској области манипулација потрошачима узима облик рекламе; у политичкој области манипулација бирачима узима облик пропаганде; у педагошкој области манипулација ученицима и студентима узима облик индоктринације; у области слободног времена манипулација укусима и нагонима узима облик индустрије забаве; у области религиозног живота манипулација верницима узима облик религиозних проповеди“ ( Д. Коковић, 2007, 115).

За разлику од пропаганде која има јасну намеру да обликује јавно мњење, и да га подстакне на снажну политичку акцију и делатност, а у временима криза и ратних сукоба хушкање на обележеног непријатеља иза којег обично следи што спонтана што организована акција маса, индоктринација има основну функцију да систематски и контролисано шири политичку идеологију тако да она постане трансферисани поглед на свет, опште прихваћен од стране читавог друштва. Производња стереотипија нарочито оних које продукују медији масовног комуницирања, имају карактеристику типизираних, чврстих и клишеизираних представа и схватања о одређеним друштвеним појавама или објектима (национална, верска, религијска, или расна припадност – група), која имају широку распрострањеност и дубоку укорењеност у једном друштву. Стереотипи се преносе и путем васпитног система, породице и друштва а честа је појава да се социјализују као последица некритичке генерализације одређених искустава или пак плански пројектованих ставова о неком или о нечем, представљајући колективну представу читавих генерација. Политичка борба се води у пољу активне јавности, па читаве социјалне групације иманентно људској природи скрећемо ка пожељним обрасцима. За разлику од рекламе чији је циљ да утиче на понашање у комерцијалне сврхе ослањајући се на ирационалну свест, дезинформација заобилазним средствима покушава да нас убеди да смо политички у праву, при чему се не бирају средства и садржаји“ (З. Јевтовић, 2003, 171).

Стереотипи представљају унапред формиране ставове и представе, често и предрасуде које се лако усвајају иако су лишене објективности. Оно што стереотипима даје акциону снагу и привлачност јесте њихово наликовање реалној стварности, они су најчешће некакве слике или скице одређене појаве или објекта о коме не постоје објективна сазнања (или се она намерно искривљују) па нам стереотипи представљају помоћне обрасце за класификацију и објашњење. Отуда и њихова привлачна снага манипулативности која је давно уочена, а развојем медија опасно потенцирана, како због политичких тако и због профитерских интереса. Стереотипи, нарочито они који се односе на припаднике других нација или конфесија увек су праћени и појачавани снажним емоцијама које додатно упрошћавају и искривљују чињенице. Стереотипије су у највећем броју случајева последица делатности скривених институција моћи, било да се оне лоцирају у сфери државне политике или економских интереса. Они не само да производе највећи део стереотипа (стављајући их у функцију својих циљева и потреба) већ их вештом манипулацијом претварају у „природни “ ред ствари, формирајући илузију њихове нормалности.

Стереотипије, као и фобије често на директан начин утичу на производњу онога што се у социологији и социјалној психологији означава као морална паника. Ово упућује на неколико становишта битних за разумевања феномена морална паника. Прво, јавља се у облику кампања (крсташких похода) које трају непрекидно током неког периода, било кратког или дугог. Друго, она одговара људима узнемиреним очигледним раслојавањем или сломом одређеног друштвеног поретка, што их на неки начин угрожава. Треће, она показује да су моране смернице нејасне. Четврто, да политичари и одређени део медија просто жуде да поведу кампању и предузму акције за које тврде да ће зауставити опасност. И на крају, аутор коментара закључује да морална кампања сасвим занемарује праве разлоге друштвеног слома (исто, 129).

У трагању за коренима србофобије, па и фобија као свесно раширених страхова о некоме или о нечему, морамо поћи од постојећих социо-културолошких разлика. Разлике које постоје на нивоу цивилизацијско културолошких образаца могу бити основа за конструкцију страха према некоме. Но да би та конструкција имала дуго трајање и ефикасност она мора да погађа неки дубински интерес онога коме се тај страх пласира, као и онога који тај страх формира и шири. У основи свих фобија које се темеље на постојању различитих културолошких образаца, пре свега леже разлике које се могу ситуирати у сферу религијско – конфесионалних особености . Али саме разлике као такве нису довољно јак основ да се само на њима гради капитал социјалних и политичких фобија. Главни покретачи пре свега јесу интереси који из тих разлика проистичу, и који се вештом манипулацијом прикривају, гурајући у први план очигледни оквир идентитетских и културолошких особености које и није потребно посебно објашњавати, јер је њихова саморазумљива очигледност нешто што по дефиницији треба да утиче на уверљивост произведених фобија. У корену свих фобија најчешћа основа су разлике религијско конфесионалних садржаја, а нарочито снажних интереса који произилазе из потребе ширења и успостављања контроле и доминације на што ширем геополитичком простору. Логика ширења религије, увећања броја верника и њихово стављање под властиту конфесионалну јурисдикцију и обред представља основни покретачки интерес. Пропагирање вере почиње све више да се заснива на снази институционално заштићеног ауторитета пропагандисте, на све наглашенијем хијерархијском односу пропагатора и публике, на једносмерној комуникацији и пасивности аудиторијума, на посредованој комуникацији, и слично, чему одговарају и другачија средства пропаганде – говори великодостојника на масовним скуповима, пропаганда путем писане речи, одлуке црквених концила итд. ( З. Славујевић, 2006, 99). Уз овако дефинисану основу фобије и њеног ширења путем пропаганде, увек се придружују политички и економски интереси држава које припадају истом религијско конфесионалном обрасцу, а особито највећих и најјачих држава тог круга, које такође по истој логици ширења својих интереса и утицаја потпомажу, финансирају и изводе радове на производњи и дистрибуцији старо-нових фобија.

По мишљењу М. Екмечића корене србофобије треба тражити у историји русофобије која је продукована на Западу, а особито у Великој Британији и Немачкој. „У овој историји русофобије у британском друштву се крију кључеви и за одговор на питање где је место србофобије у историји колективних фобија западних друштава модерног времена. Србофобија је била само рукавац русофобије у англосаксонским државама“ (М. Екмечић, 2002, 346). Други извор србофобија можемо тражити у ономе што се на Западу почело формирати почетком двадесетог века, укуључујући ту и САД, посебно након Октобарске револуције, а то је страх од тзв. црвене фобије, или оптужбе да су сви православни народи на челу са Русијом, бољшевичко комунистичка опасност по западне демократије.“ У формирању и ширењу мита о Србима као бољшевичком народу у Западној Европи кључну улогу одиграли су, поред Немаца и Аустријанаца, Хрвати и Словенци. Српски бољшевизам се, такође, ради појачавања „аргументације“, повезује с византизмом и православљем. Прецизније речено, византизам и православље су означени као родно тло бољшевизму – зато се он највише примио у Русији и Србији. Разлике између Нас (Европе/ Хрвати и Словенци/) и Других (Срба) се, потом проказују као политичке (демократија – бољшевизам) и цивилизацијске ( Запад – мрачни Исток), као разлике које се не могу превазићи. Постојеће разлике се наглашавају и митологизују, а затим се систематски производе нове“ (С. Вуковић, 2007, 12.). „Русија никада неће да буде кооптирана у западну политичку заједницу, нити уосталом у Западни свет“ , констатује Кристофер Кокер (К. Кокер, 2006, 210).

Чак ће и вођа немачких либерала са почетка XX века, Фридрих Науман у својој књизи „Булгариен анд Миттелеуропа“ (1916) у којој разматра геополитичке координате Средње Европе, потпуно нескривено Србију означити као мету за уништење.“ …за Србију директно каже да се она „као сметња спречава на путу стварања Средње Европе, и зато се као непријатељско утврђење усред средњеевропског одбрамбеног система не може трпети“ (исто, 77). Дакле, Србија се не види као део тог средњеевропског културолошког круга, већ потпуно супротно, као страно ткиво које се мора одстранити. Србофобија је, и на овом примеру јасно се то може видети, била широко распростањен феномен у целом немачком друштву, па чак и у оним интелектуално-политичким круговима који су себе означавали као прогресивне.

Корени и једној и другој фобији јесте припадност Православљу. „Историчар Брејслфорт је у време Анексионе кризе 1908. године, писао да Срби нису од користи за људску цивилизацију и да „њихово политичко умирање не би био озбиљан губитак за Европу.“ Хајка против Србије након убиства краљевског пара у Србији 1903. године уграђена је у трајно неповерење према династији Карађорђевића до њеног политичког скидања са позорнице 1943. године. Извор фобија у дубини треба тражити у разлици религије“ (М Екмечић, 352). Религијске, а још више конфесионалне разлике (особености) нарочито расцеп и раскол који у Хришћанству траје готово један миленијум, чине погодно тло за манипулацију и стварање негативних стереотипија о оним другима, а нарочито када су православни хришћани у питању.“ О свим друштвима „иза завесе“, као и о народима који су тамо живели, на Западу су владали дубоко укорењени негативни стереотипи. Уколико су ти народи припадали другој религији (православљу) ти стереотипи су били негативнији и жешћи“ (С. Вуковић,18). Србима је посебно апострофирана као отежавајућа околност још и то што је Православље обогаћено Светосавском духовном посебношћу и као такво представља додатно иритантно обележје за ватиканске и западњачке произвођаче стереотипија и фобија. Неки од њих иду у својим негативностима до тога да одричу чак и могућност успостављања дијалога двају цркава док се Српска православна црква не одрекне свог Светосавља. „На Западу су, под утицајем ставова католичке цркве о православљу (са обавезним додатком источном) – првенствено због њене политике ширења на исток путем прозелитизма – формирани негативни стереотипи који су, такође, у делу јавног мњења дубоко укорењени због вишевековног подгрејавања. Због свог географског положаја на удару су међу првима били Срби. За то има мноштво доказа, али то сасвим довољно одсликава становиште Тончи Трстењака (дописника Радио Ватикана из Хрватске), који за православље каже да је „империјалистичка идеологија Српске православне цркве“. Дијалог између Католичке и Српске православне цркве „неће бити могуће успостави све док Српска православна црква буде светосавска“ ( исто, 19).

У савременој варијанти масмедијског произвођења и дифузије стереотипија (и фобија) у први план су дошли електронски и штампани медији, који су зарад свог профитерског интереса али још и више услед снажне подршке, а често и директне наредбе Западних влада, кренули у политички рат против Срба и Србије ширећи о њима најмонструозније лажи и оптужбе. Неки од њих као што су то Аустријски и Немачки медији вођени су још и неутаживом потребом за реваншизмом према Србима, јер су они били означени као главни кривци за њихове претрпљене историјске поразе, који су кретали као авантуристички и освајачки насртаји, чији је основни циљ био отимачина српских територија и трајно брисање српског народа и српске државе са геополитичке карте Европе. Генерално, Србима се приписују разне врсте негативних особина, на којима се касније лако дају саградити негативне стереотипије, митови и србофобија као њихов заједнички именитељ. Демонизацију Срба, лако је извршити ако им припишете следеће негативне вредности и особине: примитивизам, национализам, шовинизам, варварство, хегемонизам, лењост, бруталност, мистицизам, мрачњаштво, комунизам-бољшевизам, византизам, источњаштво, ирационалност, назадњаштво, антимодернизам, кеснофобичност, оријентализам, недемократичност, балканизам, дивљаштво и сл. И тиме број стереотипа о Србима није оконачан, одбрана српских националних интереса се увек карактерише као залагање за концепт тзв. Велике Србије, а Срби су у том контексту „угњетачка српска нација“, „србобољшевици“, „србокомунисти“, „србочетници“ и др. Овакав инвентар негативних стереотипа о Србима само је један специјални случај опште раширених стереотипа о Балкану и балканцима који је вековима грађен на Западу. Мит о балканцима и данас се подгрејава и реактуелизује кад год је то неопходно са становишта вођење реалних циљева геополитике Запада. „Осим тога, она се користила заједно са другим уопштавајућим етикетама, од којих је „оријентално“ најчешћа и означава прљавштину, пасивност, непоузданост, мизогинију, склоност ка сплеткарењу, неискреност, опортунизам, лењост, сујеверје, летаргију, тромост, неефикасност, неспособну бирократију. Подударајући се донекле са појмом „оријентално“, „балканско“ има и додатне одлике окрутности, неотесаности, нестабилности и непредвидивости“ ( М. Тодорова, 1999, 208).

Српска варијанта балканизма мора бити још ружнија и радикалнија. Нису довољне само етикете, мора се порадити и на негативној естетизацији зла које се назива српским именом. Та наказна слика Србина мора бити јасна и довољно гадљива за западноевропске конзументе. „У томе се иде толико далеко да када се описује Србин, на пример, он је најчешће зао, прљав, или пак, „подбуо човек коме из раскопчане кошуље вире маљаве груди. „Није довољно приписати му негативне особине, већ, да би слика о њима била убедљивија, они морају бити и на естетском плану дисквалификовани – ружни, прљави и дебели“ (С. Вуковић, 70). Но ни ту није крај, у западним медијима особито оним штампаним, та тзв. негативна естетизација зла званог Срби, осим вербалних и писаних слика мора да садржи праве слике без обзира да ли су оне последица фотомонтаже или их је нацртао „надахнути“ карикатуриста. „Карикатуристи цртају Србе као свиње које се ваљају, мутиране бикове, крволочне вукове, змије с два језика, стрвождере, гладне хијене и питбуле. Запад, дакле, није имао везе с људима, већ с монструмима“ ( исто, 79).

„Србофобија је само један јасно издвојени рукавац традиционалне русофобије, или уопште фобије против православља и словенства. Модерни талас који се појавио пред избијање југословенске кризе 1990. године, изданак је још и неких других састојака који нису исти у свим земљама. Русофобија је у англосаксонском свету главни историјски корен старе и нове србофобије. У свим европским земљама на континенту, она је такође везана за тај бунар, али је своје сокове далеко више напајала из историје антисемитизма пре и у току Другог светског рата“ (М. Екмечић, 354). Веза србофобије и антисемитизма, по мишљењу М. Екмечића, лежи у чињеници да је антисемитизам у обе своје варијанте (расистичкој и римокатоличкој) послужио као основна идејна подлога за развој колективне фобије аријевске Европе. Антисемитизам се испољавао у своја два основна облика, као нацистичко-расистички антисемитизам који је нека врста политичког антисемитизма и његова религијско-конфесионална верзија која је продукт Ватикана и римокатолицизма која се још назива и антијудаизам. Први облик антисемитизма тежио је за физичким и биолошким искорењивањем Јевреја, док је други тежио да их кроз економски притисак и религијску нетолеранцију натера на лакшу верску конверзију у хришћанство, тачније у римокатолицизам. „У Италији су ову римокатоличку фобију против Јевреја називали „римоцентричном инспирацијом“. Ово је зденац из којег се модерна србофобија трансформише пред нашим очима из ранијег антисемитизма…“ (исто, 355). „Не може се порицати да је римокатолички антијудаизам био један од историјских извора нацистичког антисемитизма. Разлика је у методима. Хришћански грех се избегавао теоријама да Јевреји нису посебна вера, него посебна раса и да се стога морају гонити (…) Папска енциклика Хуманис генерис унитас пред рат 1939. године је у себи садржавала неке антисемитске пасусе који су имали удела у посматрању нацистичког антисемитизма као легитимне политике. Ову енциклику називају утајеном“ (исто, 357).

У другом светском рату, особито на простору еx Југославије, практикована су оба ова вида антисемитизма, али и антисрпске геноцидне политике, која је на примеру НДХ – имала за циљ такође као и у случају Јевреја, физичко и биолошко затирање српског народа, а над преосталим делом тог истог народа који се спасао ушташке каме, вршена је стравична конверзија у римокатолицизам, што је уједно значило и у хрватски национални корпус. „У Независној Држави Хрватској биле су практиковане обе ове варијанте антисемитизма, у деловима под усташком контролом је примењивана нацистичка варијанта биолошке ликвидације, (…) у Хрватској постоје корени модерног антисемитизма. Од 1908. године, у Загребу делује Антисемитска лига са листом антисемита( …) По њиховим публикацијама „Свој своме“ у Сарајеву се објављивао и муслимански антисемитски лист „Свој своме“ пред рат 1941. (…) На саветовању са Хитлером у Виници, поглавник Павелић се хвалио да је „јеврејско питање“ у Хрватској решено. Од 18.000 колико их се нашло у Загребу 1941. године, 14.000 је протерано, а 4.000 одведено у концентрациони логор. (…) На подручју под усташком контролом се нису примећивали трагови преживелих. У ликвидацији сарајевске заједнице учествовало је локално муслиманско становништво“ (исто, 363).

У писму Ноаму Чомском, Добрица Ћосић, такође указује на ову сложену везу србофобије, русофобије и антисемитизма. „Ваш чин убедљиве моралне подршке коју пружате српском народу данас, за нас много значи. Јер ми смо ужасно понижени неправдама и деценијама сами. Крај 20. века у Европи изродио је, тачније речено, обновио идеологију србофобије у корелацији са русофобијом, а којом се на Балкану и Европи жели да потисне у заборав нацистички антисемитизам и маскира канцерозно лицемерје оне Европе која производи ратове и идеологије лажи“ (Вечерње новости, 18.4.2008.). У свом одговору на писмо Ноам Чомски помињући проблем Косова на сјајан начин маркира суштинско стање болесног духа на Западу који у геополитичкој равни манипулацијама, лажима и ратом брани своје империјалне интересе. „Геостратешки део приче укључује не само камп „Бонстил“, него и потребу да се учврсти контрола Вашингтона над Европом; идеолошки део приче има везе са начином на који су западњачки интелектуалци направили потпуне имбециле од себе у својој оргији самохвалисања и свом невероватном лагању у вези са ратом. Никада неће дозволити да се те лажи разоткрију, а позирање о независности Косова је неопходни закључак бајке о њиховој величанственој улози“ (Вечерње новости,18.4.2008.).

О наведеној вези србофобије и антисемитизма такође на врло експлицитан начин пише и социолог С. Вуковић, инсистирајући на оном сегменту те везе који би требао да укаже на својеврсну субституцију једног од стране другог. Пошто је након Другог светског рата антисемитизам не само забрањен него и кажњив, на његово место пласиран је антисрбизам, који је данас не само дозвољен него још и некажњив. „Поред тога, немачки и западноевропски антисемитизам, који је у последњих педесет година потискиван и сакриван, могао се ослободити у потпуно новој форми, али сада као антисрбизам, јер је антисемитизам крајње непопуларан. Заправо, антисемитизам је у већини европских земаља кажњив, насупрот томе на антисрбизму се може итекако политички (Кушнер / Бернард Коуцхнер и многи други) и материјално профитирати“ (С. Вуковић, 107). Та замена негативних стереотипа ишла је све до потпуне оптужбе Срба да су фашисти. То ће без и мало зазора (али и доказа) више пута поновити амерички председник Бил Клинтон. А у томе ће нарочито предњачити немачка и аустријска штампа. Земље које су биле родоначелнице фашизма и нацизма, и које су починиле најстравичније злочине и геноцид у оба светска рата особито на овим просторима, просто ће се утркивати ко ће више Србе и Србију оптужити за ову цивилизацијску пошаст. „Срби се, још пре отпочињања сукоба на просторима друге Југославије, у аустријској и немачкој штампи проглашавају за фашисте. (…) Проглашавање Срба за фашисте у потпуности ће подржати у јануару 1993. године, Бернард Кушнер у то време француски министар здравља и његова организација „Лекари света „(Медецинс ду Монде) која се између осталог бавила дотурањем (шверцом) оружја муслиманима у БиХ“. (исто, 92-93) „Најефикаснији начин да се неко данас демонизује јесте да се некако доведе у везу са искуством нацизма. Оптужба да Србија председника Слободана Милошевића спроводи „још један холокауст“ на Косову, кулминација је дуге кампање нацификовања Срба која је ескалирала током сукоба у бившој Југославији. Знатан део одговорности за ову кампању нацификовања лежи на оним сегментима медија који су криви за испољавање антисрпског расположења које је Ник Гауинг (Ник Гоwинг, 1997:25) назвао „скривени срам“ новинарске заједнице током грађанског рата у Босни“ ( Ф. Хемонд; Е. Херман, 2001, 117).

О снази митова и негативних стереотипа, као и о њиховој дубокој укорењености и заступљености у неком народу-нацији, на ванредно упечатљив начин говори Елазар Баркан у својој књизи посвећеној проблему ратних злочина и геноцида под насловом Кривица нација. У одељку који говори о распрострањености антисемитизма у немачкој нацији, Баркан истиче чињеницу да је огроман број Немаца и после краја Другог светског рата и суочавања са последицама стравичног геноцида над Јеврејима, у немачком друштву и даље био широко распрострањен антисемитизам, то јест, денацификација Немачке није узела озбиљније размере. Особито је важно напоменути да је денацификација тешко пробијала свој пут и у академској заједници Немачке, што само по себи говори колико је ова социјална и политичка пошаст (антисемитизам) узела маха и пустила дубоко корење. „Генерално, преовлађујући број наставног особља остао је на својим местима, и није било никаквих покушаја враћања преднацистичког особља. Мали део од великог броја чланова заједнице протераних немачких интелектуалаца се вратио, и није било ни структурних компромиса нити ентузијазма да се у њихове редове уврсте млади антифашисти. Академска реституција могла је бити „природни“ политички чин у покрету ка денацификацији. Уместо тога, универзитетски професори, укључујићи физичке антропологе чија материја је узроковала да они буду више од тихих саучесника у нацистичкој идеологији, остали су на челу академске заједнице нове Немачке. (…) Уместо тога филм Фрица Кортнера из 1949. године Дер Руф, представља репрезентативног немачког професора који се жали због поновног постављења једног професора Јеврејина: Чекам нови егзодус. Фашитички поглед је још увек био широко распрострањен и прихватљив“ (Е. Баркан, 2007, 68). Ако је тако стајала ствар са антисемитизмом у академској заједници Немачке, како ли је он тек био распрострањен у осталим социјалним слојевима немачког друштва. И овај кратак екскурс илустрован на примеру немачког антисемитизма на врло уверљив начин показује снагу негативних митова и стереотипија.

Укорењена фобија добија све више на уверљивости и снази, те бива допуњавана и моделирана сходно новим потребама. Једном креирана србофобија временом постаје општи образац према којем се равнају како религијско-конфесионална политика тако и економска, спољно-политичка и геополитичка пропаганда. На већ устаљене форме србофобије ново време качи своје симболе и тумачења конотирајући исту потребу: унизити, проказати, и елиминисати предмет саме фобије, оправдавајући при том сваки будући акт насиља према Србима. У ту сврху користе се разне пропагандне технике. Друга пропагандна техника која је коришћена била је демонизација непријатеља. „Толико је велик психолошки отпор рату код модерних нација“, писао је теоретичар Ласвел, „да сваки рат мора бити представљан као борба против злог и крвожедног агресора. Не сме се оставити ни најмања сумња у то кога јавност треба да мрзи“ ( Група аутора, 2004, 53).

Распад СФРЈ је на најбољи начин показао сву бруталност како медијске тако и ратне кампање против српског народа. По већ утврђеном сценарију медијске и спољнополитичке манипулације, Срби су поново стављени на нишан нових геополитичких интереса атлантистичког Запада, уз унапред планиране одмазде које у том новом језику медијске манипулативности носе замаскирани израз „колатералне штете“. У припреми пораза једног малог народа, биће коришћена сва расположива средства, не презајући и од најбруталнијих оптужби и квалификација на његов рачун. За пример, ево само неколико, које су изговорили највиши политички функционери новог светског поретка: Хелмут Кол (Хелмут Кохл), у време када је био канцелар Немачке, мислећи на Србију, залагао се за „уништење последње оазе комунизма“ у Европи. Клаус Кинкел (Клаус Кинкел), министар иностраних послова Немачке, од самог почетка заговарао је кажњавање Србије што је 24. маја 1992. године, без икаквог околиша потврдио: Морамо натерати Србију да клекне на колена“. (…) Председник Сједињених држава Бил Клинтон (Wиллиам Ј. Цлинтон) изјављује: Србија је „срце европског мрака, регион бомбардованих ђжамија, убијених мушкараца и деце, силованих девојака“. (…) Тако ће Бил Клинтон изјавити: „Срби ће ово скупо платити“. Секретар Сједињених држава, Мадлен Олбрајт (Маделеин Албригхт): „Срби ће клечати на коленима и молити за милост“; комадант НАТО-а за Европу Весли Кларк (Wеслеy Цларрк): „Србију претворити у прах и пепео“. (…) У склопу тога ће, у току бомардовања СР Југославије, тадашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана (Јавиер Солана) за Би-Би- Си (ББЦ) рећи да се на Косову више „не могу видети мушкарци од 30 до 60 година, а тадашњи немачки министар одбране Рудолф Шарпинг (Рудолф Сцарпинг) ће више пута говотити о постојању „српских концетрационих логора на фудбалском стадиону у Приштини“. (…) Истовремено ће тадашњи британски премијер Тони Блер (Тоннy Блаир) иначе један од најжешћих заговорника бомбардовања Србије 1999. године и упућивања копнених трупа за њену инвазију и каснији заговорник независног Косова, изјавити да то бомбардовање „више није само војни сукоб већ борба између добра и зла, између цивилизације и варварства. Варваре и зло, наравно представљају Срби, а НАТО авиони са касетним бомбама и бомбама од осиромашеног уранијума цивилизацију. (…) Срби постају „одвратни“ за Жака Ширака ( Јацqуес Схирац), председника Француске. „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста“, за Ричарда Холбрука (Рицхард Холброоке) америчког дипломату, Срби су „злочиначки дупеглавци“. Немачки канцелар Хелмут Кол изјављује: „Нека се Срби подаве у сопственом смраду“, а амерички конгресмен Дејвид Оби (Давид Обеy): „Срби су свиње“.(…) Ворен Кристофер (Wаррен Цхристопхер), бивши секретар иностраних послова Сједињених држава, Србе је назвао „неморалном расом“, а амерички сенатор Џозеф Бајден (Јосепх Биден) рекао је да су Срби „убице беба“. (…) У следећем кораку, да би оправдао бомбардовање Србије, Бил Клинтон је, у говору на дан сећања 1999. године, упоредио владу Србије с владом нацистичке Немачке. (…) Нешто касније, после напада на Светски трговински центар 11. септембра 2001. године, међу првим вестима је јављено да су то учинили Срби, или, пак, после терористичког напада 7. јула 2005. године у Лондону, да експлозив потиче из Београда“ (С. Вуковић, 27-34). Да ли је после оваквих цитираних ставова о српском народу уопште могућ било какав коректан научни коментар, а да он сам не буде натопљен емоцијама и у опасности да понови примитивизам, бруталност и патологију њихових аутора.

Нова геополитичка реалност у којој се нашла Србија, али и цео српски народ и територије на којима је вековима обитавао, учинила је да Срби морају да бране не само територије, државу, језик, идентитет, биолошки опстанак, већ и елементарни, али у исто време и универзални систем вредности који је процесима глобализације насилно погажен, васпостављајући лаж као средство комуникације, а насиље и силу у остварењу властитих интереса моћи, као једино легитимно средство међународних односа. Европа се ма колико се то прикривало приклонила новом варварству. Под налетом атлантистичке бруталности и примитивизма, ставила се у службу планетарног зла, које је заслепљено властитим егоцентризмом, отпочело процес покоравања планете новој геополитичкој и војно-безбедоносној структури (поретку) на чијем се челу налазе САД, као „нова“ и највећа опасност по међународни политички поредак и његову безбедност.

Скривајући своје геополитичке интересе и циљеве иза приче о новом геополитичком и безбедоносном поретку, оне покрећу нови ланац безакоња, кршења људских права, разарања националних држава, уништавања животне средине и изазивања еколошких криза и катастрофа. Помахнитала од патологије профита, и економског терора, савремена атлантистичка цивилизација производи нове кризе и жаришта не би ли јој то послужило као изговор за нови талас ратова и разарања. На њиховом путу нашао се један по броју и економској снази мали, али по религијској и духовној традицији те заветној свести крепак и тврдокоран народ. Процеси његовог актуелног политичког и државног сакаћења као што смо видели из претходних примера имају нажалост своју дугу традицију, и дубоко пуштено корење. Изненађује нас не само степен бруталности, већ и „маштовитост“ нових насилника који не презају ни од потпуног егзистенцијалног уништења и цивилизацијског понижења српског народа. Они још увек поносно стоје испред својих злочина, умоболно мантрајући да су то нови прилози антлатистичком схватању милосрђа. „Милосрдни анђео“ новог милитаристичког хуманизма, (оксиморонски) обогаћен осиромашеним уранијумом сеје по српским земљама и по српском народу свој отровни плод.“ Уочи почетка бомбардовања Југославије, Хералд Кохн, помоћник државног секретара за демократију, људска права и рад хитно је позвао представнике водећих невладиних организација, захтевајући да медијски помогну војну кампању која ће уследити. „Амнести интернешенел“ је одмах сазвала конференцију за штампу, тврдећи како су на Косову „угрожена људска права која демократски свет мора штитити“. „Хуман рајтс воч“ је такође истакла хуманитарну димензију интервенције под ироничним именом „Милосрдни анђео“, али када је после неколико дана бомбардовања почело страдање цивила, није се огласила ниједна НВО“ (З. Јевтовић, 2003, 164). И неће, јер је и то део плана и поделе посла.

Первертирана логика атлатистичког милосрђа оспорила нам је елементарна права једне колективне жртве. „У логици Милосрђа садржана је специфична раздеоба права и дужности. На пример: Немате права да водите рат – чак и када сте нападнута страна. Немате право да имате идентитет и достојанство – чак и ако сте стара европска нација; ни да будете аутономни – у проценама сопствене будућности. Немате, чак, ни најмање права да будете жртва – иако сте жртвовани. Једино имате право да се предате, да погнете главу и да пузите. Изнад свега, имате право да од себе начините оно што ми већ сада чинимо од вас. Наравно, допуштено вам је да протестујете против нас – зато што у својим акцијама нисмо суровији. Укратко имате сва права да се припремите за вешала! Ако учините све што је у вашој моћи да испуните тај захтев, постоји могућност да вас ослободимо те дужности и да будете примљени у друштво цивилизованих демократских нација“ (М. Брдар, 2007, 89).

Они су већ ту, глобализација није утварна претња, они су већ ту. „Овладавање Балканом и његово потпуно укључивање у НАТО, које је већ готово довршено (раније и брже него што је то, рецимо, Бжежински предвидео – 2010. год) као да дају гаранције Сједињеним државама да неће бити могућ било какав повратак руских интереса у овом региону. То се, заправо, уклапа у геополитичку визију Бжежинског о успостављању, до поменуте 2010. год., једног целовитог европског простора – „Атлантистичке Европе“, са источном границом од Балтика до Црног мора који би захватао Грузију, целу Украјину, Белорусију. У таквој макро геополитичкој подели Русија би била одсечена од своје црноморске обале“ ( Д. Лакићевић; Д. Николиш, 2007, 47).

И у последњој медијској харанги због отимања Косова и Метохије, која је такође имала претензију планетарне контаминације, Срби и Србија су по ко зна који пут у савременој политичкој историји означени, као монструозне убице, силоватељи, терористи, као народ без морала, вере, закона, као народ који није достојан властите државне и политичке егзистенције. Па кад је већ тако, онда су сва средства против њих дозвољена, онда они и нису за ништа друго до за политичко старатељство не били барем на такав начин били осујећени да не чине злодела. Под старатељство треба ставити сваки преостали делић тога народа, пре тога треба га територијално осакатити и поцепати, биолошки свести на маргиналну скупину, и оставити у животу само за поругу и пример другим народима који би се дрзнули да сутра можда крену истим путем – путем отпора глобализацијском злу. И као да нам се историја понавља, опет ће само нама Србима бити разрезана казна „СТО ЗА ЈЕДНОГА“ – сто српских глава, за једну белосветску, колонизаторску и окупаторску главу. Ако се уопште после „хашке правде“ неко у Србији дрзне и осмели да брани сопствени народ, територију и државу. Зар по стандардима глобалиста то нису највећи злочини који се данас могу починити против новог светског поретка.

Косовска голгота српског национа траје вековима уназад, а како ствари стоје трајаће и у будућности. Косово је на парадоксалан начин услов нашег историјског постојања. Када поново буде слободно, и онда нећемо бити сигурни да је во вјеки наше. За њега се ваља изнова борити. Свака генерација мора му принети део своје заветне свести (жртве), тако је било, тако је сада, а тако ће бити док је Срба и Косова. У надахнутом говору о Косову, наш златоусти песник Матија Бећковић, стискајући у једној мисли читаву српску историју и ону која је била и ону која ће доћи, рече: „Као да српски народ води само једну битку, гине у истом боју и на истом пољу, проширује косовску костурницу, „ридање на ридање придодаје“, нове мученике прибраја косовским мученицима.“

Водеће атлатистичке геополитичке силе поново су се средином осамдесетих година прошлог века, сложиле у својим плановима о Србији, …“ наиме, да Србија не сме постати преовлађујућа сила на Балкану, колико из страха да Русија ту не стекне ново упориште, толико и из потребе демилитаризације тог простора, да би се обезбедило сигурно залеђе у решавању средоземних проблема. Према томе, све оно што се дешавало на простору Југославије од 1990. године није просто понављање историје, него израз нове европске кризе, која поприма историјске размере. (…) Умесно је запажање директора израелског Института за одбрану у Јерусалиму да циљ политике западних сила према Југославији није било „стварање нових држава“ … него разарање Србије и уклањање њеног утицаја на Балканском полуострву“ ( С. Аврамов, 1997, 45).

Ако је већ тако планирано, и ако се тако делује у реализацији наведених геополитичких циљева, потребно је поново нагласити, да негативни митови и стереотипи који се интезивно пласирају у западним медијима последње две деценије, и који не презају ни од потпуне сатанизације српског народа, корен и логику свога делања црпе из идеје о посебном положају и цивилизацијским привилегијама на које по сопственом схватању праведности и међународног права имају наводно право. Пракса двоструких стандарда, није ништа друго до све мање прикривана политика која инсистира на властитом повлашћеном положају. Јер на такво размишљање тера сама логика империјалних интереса, а о томе сведочи и читава потоња историја „да се без ратова и пљачки никада не би развиле велике империје“. „Управо институционални поредак Сједињених држава у коме се манифестују принципи слободног друштва и либералних начела, који подразумевају неутралност просуђивања и општост примене закона, више него било ко други у свом политичком прагматизму користи двоструке стандарде. Он заправо, можда, доследно једино инсистира на повлашћеном положају, на праву коришћења светских ресурса без ограничења, на изузећу од примене норми међународног права, слободном просуђивању и сатанизовању својих противника као опасности за цео свет“ (Д. Лакићевић; Д. Николиш, 2007, 69). У оквиру доктрине „Неw Гранд Стратегy“ коју САД и НАТО спроводе на овим просторима један од значајних разлога што се Косово нашло на њиховој мети јесу поред већ помињаних енергетских коридора и богатсво Косова ретким рудним ресурсима. О томе Алексис Труд, француски геополитичар, пише: „у оквиру глобализације и оштрог надметања око овладавања подземним ресурсима, сада се одвија битка за либерализацију и екстернализацију економија: Косово и Метохија скрива ретке метале – као циркон (индекс преламања близак дијаманту), антимон, манган – неопходних за одржавање савремених ракета. Да узмемо само један пример, прва ствар коју су урадиле америчке трупе после Кумановског споразума јуна 1999. била је да се дочепају рудника Трепча богатог оловом и цинком, као и налазиштима хрома и никла“ ( А. Труд. 2007, 145).

Србофобија, као што смо видели, није нити ће икада бити плод ирационалног страха западног човека према припадницима једног малог словенског и православног народа. Њени корени сежу дубоко у прошлост, али без обзира на њену дубоку темпоралну ситуираност, она није ни данас изгубила на својој геополитичкој привлачности. Напротив, србофобија никада није као данас тако широко распрострањена и тако дубоко утиснута у свест просечног западног човека. То наравно има своје пуно геополитичко оправдање. Без распрострањене србофобије ни акције атлантистичких геополитички сила не би биле тако „убедљиве и оправдане“. Као и некада, данас још и више постоји потреба да се ширењем негативних митова и стереотипија оправдају, рационализују и у западном јавном мнењу утемеље њихови агресивни планови и интереси. У тој свеопштој пропаганди и демонизацији, биће збрисано све оно што се нађе на путу империјалног освајања и покоравања света. Тако размишљају и раде моћници, охоли и бездушни у својој сировој снази. Али не кажу ли наши стари и заједнички европски претци да „охолост увек долази пре пада“. Можда је тај пад, данас, још увек тешко сагледати из наше перспективе, али једно је сигурно, он је неминован баш као што је неминован и живот који се бори против неправде и насиља. Цена греха пред Богом никада није иста за жртве и џелате, ма колико успешно пред људима, ови други прикривали и оправдавали своје не часне улоге и поступке.

Литература:

С. Аврамов (1997) Положај Срба у геополитичким замислима великих сила, у зборнику Геополитичка стварност Срба, Београд, Институт за геополитичке студије.
Е. Баркан ( 2007) Кривица нација, Н. Сад, Стyлос.
М. Брдар ( 2007) Српска транзициона илијада, Н. Сад, Стyлос
С. Вуковић ( 2007) Како су нас волели, Н. Сад, Стyлос
А. Грубачић ( 2003) Глобализација непристајања, Н. Сад, Светови
Ј. Ђорђевић (1997) Политичке светковине и ритуали, Београд, Досије
З. Јевтовић (2003) Јавно мнење и политика, Београд, Академија лепих уметности
Б. Језерник (2007) Дивља Европа, Београд, XX век
Д. Коковић ( 2007) Друштво и медијски изазови, Н. Сад, Филозофски факултет
К. Кокер (2006) Сумрак Запада, Београд, Досије
М. Екмечић ( 2002) Дијалог прошлости и садашњости, Београд, Службени лист
Д. Лакићевић; Д. Николиш (2007) Глобализам и тероризам, Београд, ИЕС
М. Радојковић, М. Милетић ( 2005) Комуникације, медији и друштво, Н. Сад, Стyлос
З. Славујевић ( 2006) Библија и пропаганда, Београд, Службени гласник
З. Славујевић (1997) Старовековна пропаганда, Београд, Радничка штампа
А. Труд (2007) Геополитика Србије, Београд, Службени гласник
М. Тодорова ( 1999) Имагинарни Балкан, Београд, XX век
Н. Чомски (2000) Нови милитаристички хуманизам, Београд, Филип Вишњић
Група аутора ( 2004) Амнезија јавности, од пропаганде до тероризма, Београд, Графо-комерц
Ф. Хемонд;Е.Херман (2001) Деградирана моћ,медији и косовска криза, Београд, Плато

МИТОВИ И СТЕРЕОТИПИ У ФУНКЦИЈИ ГЕОПОЛИТИКЕ – СРБОФОБИЈА И ЊЕНИ ИЗВОРИ

Остави коментар