Аутор: Жељко Ињац, новинар
Нова светска економска криза 2025. године је реална могућност, вођена високим глобалним дугом, геополитичким тензијама, инфлацијом, проблемима у Кини и технолошким ризицима. Америчка администрација је реаговала на време комбинацијом монетарних стимулуса, протекционизма и геополитичког притиска. ЕУ, с друге стране, остаје рањивија због своје економске структуре и унутрашњих подела, што би могло довести до дубљих економских и политичких последица. Економске кризе нису потпуно предвидиве, али постоје одређени индикатори који могу указивати на потенцијалне ризике.
Тренутно постоји више великих ризика који би могли довести до светске економске кризе. Главни узроци су геополитички конфликти, инфлација, нестабилност финансијског сектора, проблеми у снабдевању и демографске промене. Иако се глобална економија за сада држи изнад кризне границе, било каква ескалација у Украјини, Тајвану или Блиском истоку, заједно са енергетским и финансијским шоковима, могла би гурнути свет у дубљу рецесију. Наредних 12 до 24 месеца биће пресудни за одређивање да ли ће се глобална економија опоравити или ући у дубљу кризу.
Ниво глобалног јавног и приватног дуга је на историјском максимуму. Према подацима ММФ-а и Института за међународне финансије, глобални дуг је премашио 300 трилиона долара, што представља огроман терет за економије у случају раста каматних стопа или пада економске активности.
Централне банке, попут америчког ФЕД-а (Америчка Федерална резерва) и Европска централна банка (ЕЦБ) суочене су са тешким избором. Висока инфлација (која је 2022–2023. достигла нивое невиђене у деценијама) захтева повећање каматних стопа, али то може угушити економски раст и довести до рецесије. Током 1970-их, ФЕД је агресивно подигао каматне стопе да би обуздао инфлацију, што је изазвало рецесију почетком 1980-их. Сличан сценарио може се поновити ако се монетарна политика превише пооштри.
Ако инфлација остане висока до 2025, а централне банке не успеју да је контролишу без изазивања рецесије, глобална економија могла би ући у стање „стагфлације” – комбинације стагнације и инфлације.
Кина, као други по величини светски економски играч, суочава се са успоравањем раста због проблема у сектору некретнина (нпр. Evergrande) и технолошких санкција САД. Њен пад би имао озбиљне и несагледиве глобалне последице.
Огромне инвестиције у вештачку интелигенцију и друге иновације могу донети продуктивност, али и ризик од „балона” ако се очекивања не остваре. С обзиром на ове факторе, вероватноћа економске кризе у блиској будућности (укључујући 2025) није мала, али није ни неизбежна. Историјски гледано, кризе се често дешавају у циклусима од 7 до 10 година (нпр. 2008–2009), што би 2025. ставило у ризичну зону. Иако криза није неизбежна, комбинација горе наведених фактора повећава вероватноћу економског пада у блиској будућности, што заправо већ у одређеној мери можемо уочити да се дешава у земаљама ЕУ.
Висок ниво дуга постаје проблем када каматне стопе расту, јер се трошкови сервисирања дуга повећавају. На пример, ако централне банке подигну стопе да би обуздале инфлацију, земље и компаније са високим дуговима долазе у ситуацију да не могу да отплаћују обавезе, што доводи до банкрота или финансијских криза.
Земље у развоју, попут Аргентине или Замбије, већ су доживеле кризе дуга у последњих неколико година, а сличан сценарио може се проширити и на развијене економије уколико се глобални услови погоршају.
Геополитичке тензије и трговински сукоби попут напетости између САД и Кине, укључујући царине и ограничења у технолошком сектору, нарушавају глобалну трговину. Кина је кључни произвођач робе, па било какво озбиљно ремећење у њеном извозу може изазвати несташице и раст цена широм света. Кинеска економија се суочава са колапсом гиганта попут Evergrande-а (који је 2021. прогласио банкрот) те открио дубоке проблеме у кинеском сектору некретнина, који чини око 30% БДП-а земље. Пад цена некретнина и поверења потрошача успоравају раст. САД су увеле ограничења на извоз напредних технологија (нпр. полупроводника) у Кину, што угрожава њену технолошку индустрију. Ово смањује конкурентност Кине на глобалном тржишту.
Кина је „фабрика света”. Њено економско успоравање смањиће тражњу за сировинама (нпр. из Аустралије или Африке) и погодиће извозно оријентисане економије попут Немачке. Рат у Украјини (који је почео 2022) изазвао је поремећаје у снабдевању гасом и нафтом, посебно у Европи. Ако се слични конфликти наставе или ескалирају (нпр. у региону Блиског истока), цене енергената би могле додатно порасти, подстичући инфлацију.
Пандемија COVID-19 већ је показала колико су глобални ланци снабдевања крхки. Геополитички шокови изазвали би нове несташице полупроводника, сировина и других кључних добара, што би успорило производњу и економски раст.
Реакција америчке администрације
Америчка администрација, која је од 2025. под вођством новоизабраног председника (с обзиром на изборе 2024), реаговала је у складу са својом политичком оријентацијом и озбиљношћу кризе. Монетарне и фискалне мере Америке у случају светске економске кризе би довеле до тога да ФЕД вероватно приступи снижавању каматне стопе (ако су претходно биле високе због инфлације) и покрене програме квантитативног ублажавања (QE), купујући обвезнице да би убризгао ликвидност у економију. Влада би можда могла да уведе директне исплате грађанима (као „стимулус чекови” током пандемије) или субвенције за индустрије попут производње, енергетике или технологије, али само у оној мери да се постигне економска стабилност.
Током кризе 2020, САД су потрошиле трилионе долара на подршку економији, што је помогло брз опоравак, али и повећало дуг. Ако криза буде повезана са падом глобалне трговине, администрација може увести царине на увоз (нпр. на кинеску робу), као што је Трамп урадио 2018–2019. Ово би заштитило домаће произвођаче, али би изазвало реакције и додатно пореметило трговину.
САД ће покушати обезбедити стабилност долара, што је била и кључна тема преговора Путина и Трампа, а не Украјина, како су многи очекивали, те искористити доминацију долара као светске резервне валуте да уведу санкције против ривала или да подрже савезнике. Администрација може ојачати савезе попут AUKUS-а или QUAD-а да би економски изоловала противнике.
Поларизација у Конгресу може успорити доношење мера, поготово у ситуацији када и део републиканаца није превише наклоњен Трампу. На пример, републиканци би могли блокирати велике социјалне програме, док би демократе можда одбиле дерегулацију. Републикански приступ је за смањење пореза за предузећа и богате, уз минималну интервенцију државе. Демократски приступ је за већи фокус на социјалну заштиту, зелену економију и подршку средњој класи.
Трампова улога у тренутним геополитичким и економским околностима личи на стечајног управника, човека који познаје бизнис и који је стога и постављен на чело САД да обузда и заустави слом америчке економије и доминацију Америке у свету. Савез Илона Маска и Доналда Трампа представља занимљив спој бизнисмена и визионара чији интереси и приступи могу имати значајан утицај на економију САД. Ова сарадња, иако неформална у институционалном смислу, огледа се у њиховом заједничком ставу према одређеним економским и политичким питањима, укључујући подршку приватном сектору, смањење државне потрошње и промоцију иновација, често у супротности са традиционалним банкарским системом.
Илон Маск, као технолошки предузетник, доноси у овај савез фокус на савремене технологије – од електричних возила (Тесла) до свемирских истраживања (SpаcеX). Његов приступ економији наглашава иновације и ефикасност, често заобилазећи традиционалне финансијске структуре попут великих банака, ослањајући се уместо тога на директне инвестиције и тржишне механизме. С друге стране, Доналд Трамп, са искуством у некретнинама и политиком усмереном на дерегулацију, подржава интересе традиционалних индустрија попут нафташа и бизнисмена који се ослањају на смањење пореза и бирократских препрека.
Овај савез потенцијално може стабилизовати америчку економију на неколико начина. Прво, комбинација технолошких иновација и подршке индустријском сектору (попут нафте) могла би подстаћи раст у различитим сегментима привреде. На пример, док Маск гура напред обновљиве изворе енергије, Трампова политика фаворизује нафтну индустрију, што заједно може обезбедити енергетску разноврсност. Друго, њихов заједнички скептицизам према прекомерној регулацији и бирократији – укључујући утицај банкарског сектора – могао би подстаћи предузетништво и смањити зависност од финансијских посредника, чиме би се новац брже уливао у реалну економију.
Међутим, постоје и изазови. Банкарски сектор, иако често критикован због своје конзервативности и улоге у финансијским кризама, игра кључну улогу у стабилности економије кроз кредите и управљање ризицима. Ако би савез Маска и Трампа превише маргинализовао овај сектор, могло би доћи до нестабилности у финансирању великих пројеката. Такође, интереси нафташа и технолошких иноватора нису увек усклађени – нафтна индустрија је краткорочно профитабилна, док Маскове визије захтевају дугорочне инвестиције.
Савез Трампа и Маска може допринети стабилизацији америчке економије кроз подстицање раста и иновација, али само ако успе да балансира између традиционалних индустрија и нових технологија, уз очување основне финансијске инфраструктуре коју банкарски сектор пружа. Њихов успех зависи од способности да превазиђу идеолошке разлике и усмере своје ресурсе ка заједничком циљу.
Доналд Трамп је изразио дивљење реформама Хавијера Милеиа у Аргентини, посебно истичући њихов радикални приступ економском опоравку и смањењу државне интервенције. Милеијев модел, који укључује драстичне резове буџета, дерегулацију и борбу против инфлације, привукао је пажњу Трампа и његових савезника, попут Елона Маска, који виде сличности са сопственим идејама о смањењу федералне бирократије и економском „ослобађању” у САД. Међутим, колико ће Милеијеве реформе директно послужити као инспирација или шаблон за Трампове потенцијалне реформе у Америци зависи од неколико кључних фактора.
Прво, економски контексти Аргентине и САД се значајно разликују. Аргентина је ушла у Милеијев мандат са хиперинфлацијом од преко 200%, огромним државним дугом и деценијама економске нестабилности. Милеијеве мере, попут девалвације пезоса, укидања субвенција и затварања државних институција, биле су „шок терапија” за земљу у дубокој кризи. Насупрот томе, САД, иако имају своје изазове попут инфлације и буџетског дефицита, функционишу као водећа светска економија са стабилном валутом и другачијом структуром. Трамп може преузети идеју о смањењу државних расхода и дерегулацији, али примена таквих екстремних мера као у Аргентини вероватно не би била изводљива или политички прихватљива у Америци.
Друго, Милеијев успех (или неуспех) ће играти велику улогу. До марта 2025, Милеи је успео да смањи инфлацију са врхунца од 211% у децембру 2023. на ниже нивое, а економија је показала знаке опоравка, попут раста БДП-а у трећем кварталу 2024. Међутим, цена тога била је висока: сиромаштво је порасло на 53%, а незадовољство међу радницима и синдикатима довело је до протеста и штрајкова. Ако Трамп посматра Милеијеве реформе као модел, мораће да узме у обзир и ове социјалне последице. Амерички бирачи, навикнути на релативну стабилност, можда не би толерисали такве жртве, а Конгрес и судови у САД имају много већу моћ да блокирају радикалне потезе него аргентинске институције.
Треће, Трампова администрација већ има сопствене приоритете који се делимично преклапају са Милеијевим приступом. Трамп је током кампање 2024. обећао смањење федералног буџета, пореске олакшице и заштиту америчке индустрије тарифама, што одјекује са Милеијевим либертаријанским ставовима о слободном тржишту и смањењу државе. Ипак, Трампова политика „Америка на првом месту” укључује протекционизам, док Милеи тежи ка глобалној економској интеграцији, попут доларизације. Ово указује да Трамп може селективно да преузме елементе Милеијевог плана, али не и цео пакет.
Трамп је Милеија назвао „нашим човеком” и честитао му на раду, што сугерише да га види као део ширег глобалног покрета десних популиста, иако је Милејева агенда чист пример либертаријанизма. Присуство Милеија на Трамповој инаугурацији у јануару 2025. и њихови сусрети у Мар-а-Лагу указују на идеолошку блискост. Трамп може да искористи Милеијев пример као доказ да радикалне реформе могу успети, али прилагођавање аргентинског модела америчким условима захтевало би значајне модификације.
Милеијеве реформе послужиће Трампу као инспирација за поједине мере, попут дерегулације и резања буџета, али потпуна репликација је мало вероватна због различитих економских и политичких реалности. Трамп ће вероватно узети оно што одговара његовом „MAGA” наративу, прилагођавајући идеје тако да одговарају америчком контексту и избегавају социјалне потресе који би угрозили његову подршку.
Последице по Европску унију
ЕУ је економски рањива. Зависна је од извоза и сировина. ЕУ, посебно Немачка, ослања се на извоз индустријских производа. Пад глобалне тражње директно погађа ове економије. Земље попут Италије (дуг преко 150% БДП-а) или Грчке могле би се суочити са новом кризом јавних финансија, слично оној из 2010, што би се такође могло одразити и на економије источне Европе, које су потпуно зависне од економија западне Европе. ЕЦБ би вероватно задржала ниске каматне стопе и наставила куповину обвезница, али њен капацитет је ограничен високим нивоом дуга и инфлацијом. За разлику од ФЕД-а, ЕЦБ мора да балансира интересе 20+ земаља, што отежава брзе одлуке.
Економска криза у ЕУ би сасвим сигурно ојачала евроскептичне партије у земљама попут Италије (нпр. Лига) или Француске (Национално окупљање), угрожавајући јединство ЕУ. Преливање ових политика на земље источне Европе може довести до несагледивих последица.
Богатије земље (Немачка, Холандија) можда неће желети да финансирају спасавање сиромашнијих чланица, као што је био случај током дужничке кризе. Ако геополитичке тензије прекину снабдевање гасом или нафтом, ЕУ сигурно улази у енергетску кризу, повећавајући трошкове производње и инфлацију. Комбинација високих цена енергије и пада економске активности може довести до продуженог периода стагнације.
Последице по Источну Европу
Источна Европа, као регион са сложеном историјом и геополитичким положајем између Запада и Истока, суочава се са озбиљним економским и политичким изазовима, а у случају нове глобалне економске кризе око 2025. године, као и са потенцијалним сукобима и ратовима, те последице би зависиле од интензитета кризе, реакција кључних актера (САД, ЕУ, Русија) и унутрашње динамике у самим земљама региона.
Источна Европа, укључујући земље попут Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске и балтичких држава, у великој мери зависи од извоза ка западноевропским економијама (нпр. Немачка) и од увоза енергетских ресурса, посебно из Русије. Глобална економска криза може да смањи тражњу за њиховим производима, изазивајући пад индустријске производње и раст незапослености. Енергетска криза, изазвана геополитичким тензијама (нпр. ограничења у снабдевању гасом из Русије), повећала би трошкове производње и живота, посебно у земљама које нису диверсификовале своје енергетске изворе.
У условима кризе, западне компаније би највероватније повукле инвестиције из Источне Европе, где су многи сектори (аутомобилска индустрија, производња) ослоњени на страна капитална улагања. То би као последицу имало економску стагнацију и повећање јавног дуга, јер би државе морале да се задужују да би подржале привреду.
Земље ван еврозоне (нпр. Пољска, Мађарска, Румунија) веома лако би доживеле пад вредности својих валута услед одлива капитала и смањеног поверења инвеститора. То би повећало инфлацију и отежало отплату спољног дуга, посебно у валутама попут евра или долара.
Економска нестабилност довела би до повећања сиромаштва и социјалних немира. Историјски гледано, економске кризе у Источној Европи (нпр. после 2008) изазивале су таласе миграција ка Западној Европи, што би могло да се понови, додатно слабећи демографску структуру региона.
Русија, као кључни економски партнер за неке земље Источне Европе (нпр. Бугарска, Мађарска), могла би да искористи кризу да повећа свој утицај кроз јефтине енергетске испоруке или кредите, али би санкције и брига за сопствену економску слабост ограничиле ову могућност.
Економска криза у Источној Европи би довела до јачања популистичке и националистичке реторике, као што је виђено у Мађарској (Фидес) или Пољској (Право и правда). Ове политичке снаге би могле да искористе незадовољство народа да критикују ЕУ и НАТО, продубљујући поделе унутар региона.
У земљама са значајним мањинама (нпр. Румунија, Бугарска, балтичке државе), национализам може да изазове унутрашње тензије, посебно ако се криза повеже са спољним „непријатељима” (нпр. Русија или мигранти).
Источна Европа је често била на линији поделе између „старе” (западне) и „нове” (источне) ЕУ. Криза би појачала перцепцију да ЕУ не пружа довољну подршку, што би подстакло земље попут Мађарске или Пољске да траже алтернативне савезе, мало вероватно, али можда чак и приближавање Русији или Кини.
Земље са слабим институцијама (нпр. Украјина, Молдавија) суочиле би се са дубљом политичком кризом, укључујући протесте, корупцијске скандале или чак покушаје државних удара. У балтичким државама, руска мањина би могла да постане фокус тензија.
Наставак или ескалација сукоба у Украјини представља највећи ризик за Источну Европу. Економска криза може да ослаби подршку Запада Украјини, омогућавајући Русији да појача војне операције. То би имало директан утицај на суседне земље (Пољска, Румунија, Словачка), укључујући избегличке таласе и могуће пограничне инциденте.
Последице по Западни Балкан
Западни Балкан (Србија, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Северна Македонија и Албанија) представља регион који, иако географски делимично одвојен од Источне Европе, дели сличне економске, политичке и историјске изазове. У контексту глобалне економске кризе око 2025. године, Западни Балкан би лако постао жариште нестабилности због своје крхке политичке равнотеже, нерешених етничких тензија и спољног утицаја великих сила.
Економије Западног Балкана у великој мери зависе од трговине са ЕУ (посебно Немачком и Италијом) и страних инвестиција. Глобална криза би довела до смањења тражње за производима, док би инвеститори повукли капитал, успоравајући раст. Већ висок ниво незапослености (нпр. у БиХ и на Косову преко 20%) може брзо да ескалира, изазивајући социјалне немире и нове таласе миграција ка Западној Европи.
Земље попут Србије (динар) или БиХ (конвертибилна марка, везана за евро) нашле би се у ситуацији да доживе притисак на валуте, повећавајући инфлацију и трошкове увоза основних добара (храна, енергија).
БиХ је посебно рањива због своје сложене уставне структуре (два ентитета – Федерација БиХ и Република Српска – и дистрикт Брчко) и дубоких етничких подела између Бошњака, Срба и Хрвата. Економска криза би сигурно погоршала незадовољство, па и изазвала евентуалне сукобе.
Економска криза би зауставила или погоршала преговоре између Београда и Приштине. У Србији би националисти добили прилику да ојачају на Косовској и анти ЕУ и анти НАТО реторици, док би на Косову и Метохији економска нестабилност подстакла радикалне елементе, укључујући могуће сукобе око северног дела Косова настањеног Србима.
Тензије у БиХ или на Косову и Метохији лако би се прелиле и на суседне земље – нпр. Црну Гору (где постоје дубоке политичке и идентитетске поделе) или Северну Македонију (са потенцијалним етничким тензијама између Македонаца и Албанаца).
Питање је колико би ЕУ, ослабљена кризом, могла да пружи довољну финансијску или политичку подршку за стабилизацију региона. САД и НАТО заокупљене другим глобалним изазовима не би се превише бавили Западним Балканом.
Турска са идеологијом неоосманизма би сигурно повећала утицај у БиХ и међу албанским заједницама, док би Кина, кроз иницијативу „Појас и пут”, вероварно приступила кредитирању региона, али уз ризик од дугорочне зависности.
Глобална економска криза би ослабила економске и војне капацитете европских чланица НАТО-а, стварајући перцепцију слабости коју би Русија могла да искористи. Источна Европа, укључујући делове Западног Балкана, постала би потенцијално бојиште због свог стратешког положаја између Русије и западних савезника.
Русија би могла да види кризу као прилику да тестира решеност НАТО-а, посебно ако би САД биле заокупљене унутрашњим економским проблемима или другим глобалним кризама (нпр. на Блиском истоку или у Азији).
Србија, иако релативно стабилнија, у условима економске кризе би могла ући у унутрашње поделе између власти и опозиције, са протестима који би у екстремном случају могли да прерасту у насиље.
Западни Балкан је идеално место у условима глобалне економске кризе за жариште и нестабилност, оживљавања етничких тензија и спољног мешања Истока и Запада, са високим ризиком од локалних сукоба. Унутрашњи сукоби, подстакнути партијским поделама, слабим институцијама и етничким поделама, додатно би компликовали ситуацију. Стабилност би зависила од способности локалних власти и међународне заједнице да спрече ескалацију економских и политичких притисака у насиље.
Остави коментар