Аутор: др Љубиша Деспотовић
Основне карактеристике мрежног друштва:
– синхрона амбиваленција сајбер простора у коме се одвија већина мрежних активности, истовремено постојање њеног реалног аспекта и функције (технолошка инфраструктура без које мрежа не би могла да функционише), учесника (корисника) и слично, али паралелно и истовремено постојање и њене виртуелне димензије, њене невидљивости и тајновитости (арканска својства мреже и њених контролних механизама).
– сублимација организованости – ово својство је одиста важно иако цео мрежни склоп изгледа хаотично, неорганизовано и насумично за учеснике или њене кориснике. Мрежа је у ствари сублимација организованости, контроле и усмерене перцепције на тачно одређене преференције и вредности. Понекад заборављамо основна значење појединих појмова или система. Још од увођења интернета од стране америчке војске пре више деценија, његово основно значење се није променило, иако се усложнило, то јест у питању је мрежа унутар мреже, као комбинација две енглеске речи inter и net, које савршено јасно описује функцију интернета – „да повеже/успостави комуникацију између две или више рачунарских мрежа”.[1]
– мрежно друштво је центристичко и еластично, оно је центар свег збивања иако је њено језгро остало сакривено. Мреже су еластично организоване и прилагођене различитим формама, садржајима и учесницима целог процеса.
– мрежни ратови се одвијају као континуирани ратови, сукоби су различитог интензитета, у њима траје борба за пажњу њених учесника, њихове вредности, слике догађаја, исходе „битака” и сл. Реч је, дакле, о тзв. мрежноцентричним ратовима као форме хибридних ратова који се непрестано одвијају унутар мрежа, односно мрежног друштва.
„Ако је у класичном рату главни циљ пораз непријатеља и окупација његове територије, праћена уништавањем инфраструктуре и масовним умирањем становништва, онда је у хибридном рату то облик скривеног сукоба који се развија у облик интегрисаног политичког, финансијског, економског, информационог, културног и идеолошког сукоба, а који се спроводи невојним средствима.
Истовремено се формира сложен хибридни систем који омогућава да се држава стави под спољну контролу путем концентрисаног притиска у административно-политичкој, друштвено-економској и информационо-психолошкој сфери. Без формалне објаве рата, информационе технологије нападају државне, економске, информационе и структуре за спровођење закона у држави.
Државна управа је неорганизована и на власт долази марионетска влада. У последњој фази, оружани сукоби могу се развити уз учешће локалних побуњеника и плаћеника, подржаних особљем, оружјем и финансијама из иностранства и унутрашњим олигархијским, националистичким и псеудорелигијским структурама. У неким случајевима може почети и војна окупација. У хибридним ратовима концептуална цивилизацијска конфронтација се не дешава у идеолошкој, већ у културној и вредносној сфери. На стратешком нивоу, операције хибридног ратовања обухватају унутрашњу и спољну политику, финансије и економију земље, информациону и комуникациону сферу, морал војске и становништва и друге факторе који утичу на способност нације да се одупре.
Главни циљ таквог рата је стварање хаоса, пораз и потчињавање непријатеља невојним средствима”. [2]
– ризомска структура, која као подземне кртоле остаје невидљива за већину њених учесника. У таквој кртоластој, односно ризомској организацији мреже пуштају невидљиво корење и избијају на неочекиваном месту градећи надземно стабло акцијског деловања.
– употреба тактике роја, као поузданог метода наношења штете означеним метама, кроз употребу малих, али истовремених напада на моћнијег противника. Присутан је висок степен координације нападача који и не знају за постојање других, осим за означену мету напада. Мета је готово немоћна у потреби да се одбрани јер већина нападача иако синхронизовани остају невидљиви и могуће их је реконструисати тек када су напади постали видљиви и пре свега по последицама, онда када је процес деструкције мете завршен.
– илузија слободе и ненаметања, мрежа је привид слободе, илузија ненаметања, и фикција својевољности, дакле свега што је супротно од њене истинске суштине. Због тога што је контролни механизам остао скривен већина учесника на мрежи сматра да је потпуно слободна у вршењу својих активности. Отуда илузија да контрола и координација не постоје, да је активност на мрежи последица својевољних поступака и интереса. Код највећег броја учесника не постоји чак ни свест да мрежа постоји, а поготово да су њени активни и усмеравани део. „Другим речима, мучити тело мање је делотворно него обликовати ум” (М. Кастелс: 24).
– мрежа је оваплоћење тзв. ненасилне инфилтрације и то двоструког карактера, као прво, инструмента инжењеринга вештачких емоција, жељених образаца понашања, и форматизовања готових слика њених корисника. И као друго, инфилтрација у системске делове државе и друштва, њихове институције и преузимање контроле над базичним функцијама. Наравно да је оваква активност елита које глобализују супротна законима неке земље, али истовремено пошто је за већину корисника мрежа невидљива, она остаје изван домашаја судског система власти и кривичног гоњења, односно, само је једним скромним делом предмет контрамера домицилних служби безбедности.
– основно својство мрежног друштва је да је оно организовано у тзв. мрежна поља, која су бројна, испреплетена, паралелно умрежена и синхронизована. Не постоји свест о целини и бројности поља, већ евентуално представа о деловању у једном или два поља која су повезана и мотивишу учеснике да у њима чине програмиране акције или активности.
– у мрежном друштву као главни контролни механизам користи се мрежни код, помоћу којег се врши кодирање, прекодирање и декодирање одговарајућих садржаја који су у оптицају на мрежама. Мрежни код је кључ који све закључава или откључава, тајан је за све осим за контролоре мрежа који управљају мрежним пољима и учесницима, подразумевано без њиховог знања и свести да мрежни кодови уопште постоје.
– дисперзија моћи и њен трансфер на тзв. недржавне актере, и то углавном на глобалистичке невладине организације, медијске установе, терористичке организације и слично, а све у циљу оспоравања институционалне моћи националне државе и реализације интереса из државног система дислоцираних центара глобалистичке моћи. „Главни извођачи радова који делују кроз форму јавне дипломатије спадају у групу тзв. агената од утицаја. Главна намена мрежа је ширење и размена информација, њихова готово тренутна доступност, узајамност и успостављање повратних веза међу учесницима. Мрежа је, дакле, модерним речником опојмљена, постмодерна стварност постиндустријске цивилизације, која трансцендира „сакралне структуре” традиционалног друштва (сакралне хијерархије) и рационалне структуре епохе модерне (државе, владе, политичке институције, производње)”.[3]
Често се у дефинисаном контексту користе и моћне технике дезинформације као ефикасно средство манипулације јавним мнењем и формирање ставова великог броја људи. „Дезинформације се не налазе само на веб-локацијама – класичном менаџеру веб-информација на интернету – већ прате и грађане хоризонтално дуж свих платформи које користе, углавном на мобилним уређајима: од одређених група на Телеграму, до корисника у микроблогерским мрежама (Twitter), чак помажући неким грађанима да „прескоче” информације између различитих мрежа, преносећи информације из једне у другу”. [4] Тиме процеси дезинформација остају маскирани стварајући привиде слободне комуникације на мрежама.
Друштвене мреже и интернет:
Пре појаве мрежног друштва као општег и доминантног социјалног контекста у коме живимо већ неколико деценија, настале су тзв. друштвене мреже као и интернет платформе (Гугл, Амазон, Јаху, и сл.) са којих се врше широка комуникациона и структурална умрежавања различитог и разнородног броја њених учесника (данас најпознатије Фејсбук, Твитер, Вибер, Инстаграм, Тик Ток и многе друге). Реч је о процесу тзв. сажимања географског простора који се трансцендира путем медија и интернета, и преко мрежног активизма згушњава и приближивања широком броју учесника. Професор Зоран Јевтовић као признати медиолог на прегнантан начин истиче претходну чињеницу када наводи да је сада у питању не контрола простора, већ контрола појмова, уз нашу констатацију да се управо преко контроле појмова повратно врши и контрола простора. Само што је сада тај процес маскиран и невидљив за кориснике друштвених мрежа и то је оно ново што доноси интернет комуникација. Примери дестабилизација држава и рушења власти кодирани кроз појам „арапско пролеће” то најбоље показује (М. Кастелс, 2018).
Но, пре појаве интернета и друштвених мрежа као оваплоћења скривене контроле, креиране су технике масовних манипулација путем медија које су старе готово читав један век. Американац Едвадр Барнез, рођак Сигмунда Фројда, сматра се родоначелником примене психолошких техника у циљу тзв. „ослобађајућих стратегија” којима се моделују умови широке публике, као начина формирања групног мишљења преко којег се успоставља контрола и владање масама „без њихове свести да су мете пропагандног утицаја”.[5] Још педесетих година прошлог века Барнез је постао познати аутор техника масовног убеђивања, или како бисмо данас рекли, креатор јавног мњења, преко дефинисања јавних дискурса. Једна од познатих техника била му је производња сагласности, као и трансфера значења као дела стратегије трансформације цивилне културе и позиционирања САД као центра глобалне моћи и изградње новог светског поретка. Производећи притом масовну перцепцију код јавне публике да су САД једини гарант демократије, симбол слободе и њен најбољи заштитник на глобалном плану. На Барнезове пројекте техника масовне пропаганде, у пољу социјалне психологије, надовезао се Кут Левин, сада већ чувеном теоријом о чуварима капија, док ју је за потребе медиологије преузео и применио Дејвид Менинг Вајт. Суштина ове теорије која је показала веома велику корисност и ефикасност садржана је у функцији контроле идеја и садржаја, учитавања смисла, као и персона које могу бити присутне у јавном простору путем медија или присутни у јавном дискурсу путем одређивања тзв. дневног реда као битног аспекта меке моћи. Чувари капија су прво у име државе, а затим и корпоративног капитала, одлучивали ко и шта може бити присутно у јавности, а шта и ко не сме и не може по систему „пролази – не пролази“.
Уредници у медијима су имали монопол да одлучују примењујући технике креиране кроз теорије о дневном реду (агенда – setting), теорије оквира (framing) и поља семиолошке анализе медијских порука. „У геополитичкој архитектури лако је могуће неким догађајима, личностима или процесима дати већи значај него што заслужују, али исто тако, учинити их невидљивим за ширу јавност тако што неће бити поменути”.[6] Кроз поступак семиолошке или семантичке обраде обична информација постаје пропагандна порука, док медијски наратив покрива селекциони механизам и маскира процес обраде. „Либерални концепт преусмерио је информације у једносмерну улицу, јер када један или неколико власника медија одређују агенду дебате, јасно је да директно креирају јавно мњење, утичући на рад владе, државних органа и институција. Деведесет посто међународних вести које објављује светска штампа потиче од четири велике западне агенције и то: Junajted pres internešenel (UPI) Asošijeted pres (AP), Rojters и Asanž Frans pres (AFP)”.[7] То није нова теорија завере, како добро плаћени публицисти воле да објашњавају у медијима или академском пољу, већ актуелна фаза медијског спиновања којом се глобалној јавности мења вредносни оквир перцепције, те помоћу готових слика формира илузија о слободи мишљења.[8] Тако се на крају ланца масовне манипулације, дугог готово један век, долази до апсурдне чињенице да они који највише заговарају слободу медија (чувари капија) највише раде на њеном угрожавању.
Криптополитика:
Једна од недовољно истраживаних појава политике је и криптополитика. За сада опсервирана као појава, могла би једног дана да постане и политиколошка дисциплина. Основни предмет њеног могућег конституисања као политиколошке дисциплине представљао би тежак задатак да се бави арканским структурама политичких процеса, који за јавност нису довољно транспарентни и који у многим сегментима функционисања политике остају тајни. Управо због тежине самог поступка истраживања, неухватљивости скривених процеса и мањка релевантних докумената, ова дисциплинарна раван науке о политици остала је недовољно развијена, иако је потреба за њеним научним опсервацијама више него важна објективној друштвеној науци.
Политика нам се и на онтичком, али и на практичном плану открива као тајни топос завереништва, који се само под снажним притиском демократске јавности понекад отвара за неке од облика цивилне контроле или транспарентности. Без тог притиска јавности који временом слаби, концентрисано поље политичке моћи нужно се враћа свом основном бићу и суштини политике која је у основи саздана као тајна делатност. Ма колико се од њених водећих протагониста желело и понекад успевало у јавности то приказати као активност која је превасходно усмерена ка испуњењу јавног интереса грађана и остваривања њиховог свеукупног добра и благостања, што знамо још од античке Грчке, да је то базични смисао сваког добро уређеног политичког и правног поретка.
Дакле, само сериозним приступима истраживању суштине и феноменологије политике могуће је направити смислено и истини блиско разликовање између тзв. „теорија завере” као у јавности кодираног поспрдног дискурса о завери и неумољивих чињеница њене озбиљне праксе. По сазнању неких колега трагови о завери и завереницима, често разасути по разним другим научним дисциплинама (најчешће историографији), као узгредни и можда нежељени производи, са којима у тако фрагментираном виду ни сами истраживачи не знају шта да чине. Оно што најчешће погодује завери као таквој је и реално присутан страх код истих да ће од завереничких структура моћи бити проказани у академској заједници као шарлатани, а у јавности као обични шпекуланти без знања и покрића.
Зато, сва истраживања о завери, која имају теоријске претензије, требала би примарно да пођу од политике и истраживања њеног арканског бића. Колега Милош Кнежевић то сасвим исправно дисциплинарно ситуира у контекст криптополитике, јер је она „пре свега састојак света практичне политике, а не само рефлектовани теоријски захват у њене емпиријске токове”. Јавна политика често може да буде или јесте последица деловања крипто-интереса, а „крипто-интересима саобразни су крипто-процеси и крипто-структуре. Штавише, може се рећи да бројне компоненте политичког феномена: идеје, идеологије, доктрине, програми, визије, норме, вредности, процедуре, друштвени слојеви, групе и покрети, институције, организације, инструменти, персонал и бескрајно разнолике акције, могу бити изражене и опажене у два крајња вида: јавном и тајном”.(М. Кнежевић: 83). С важном напоменом да и оно што је у политици јавно или видљиво често је производ крипто-процеса и од очију јавности скривеног деловања/одлучивања. Тако најчешће бива чак и када се ради о потпуно легалним одлукама институционалног апарата државе и друштва јер њени носиоци не желе присуство јавности док се тај процес одвија. Њихов идеал је да себи обезбеде деловање у „чистом” простору осенчене „политичке интиме” и неометаног политичког комфора (Љ. Деспотовић; В. Глишин: 86).
Развој нове научне дисциплине политикологије која би истраживала криптополитику тек предстоји. Тежина задатка не сме да обесхрабри, јер она поред неспорно деликатног политиколошког приступа својим предметом, методама и истраживачким увидима нужно кореспондира са конспирологијом као посебном граном истраживања која се бави праксом и доктринама завереништва.
Конспирологија:
Сложен, вишезначан и сериозан дискурс о завери претпоставља мултидисциплинаран ангажман и знања из више области научног, историјског, политичког и обавештајног контекста. Тај широки распон истраживања морао би да се креће: „од филозофије историје до криминологије, од војних наука и вештина до историје шпијунаже, од пропаганде и тајне дипломатије до социјалне и личне психологије, од историје цркве до теорије мултинационалне економије, од историје тајних друштава и редова до издаваштва, од езотеријских доктрина до кривичног права, од политичке географије до катастрофологије, од политике и политичких наука до археологије и палеолингвистике, од књижевности и дворских повести до херојске историје и теорија елита (или теорија маса), од историје идеологија и покрета до теологије и метафизике”.[9] И коначно, код нас у академским круговима недовољно познате дисциплине под називом дегенералогије.[10]
Разлози за такво поступање оспораватеља конспиролошког приступа у политикологији су сваком разборитом и независном интелектуалцу прилично јасни. Поменутим методама медијске харанге неопходно је загушити било какву рационалну и аргументовану расправу о истинској пракси завере која се као непосредна политичка делатност практикује од вајкада. И сама методологија дифамације сериозних конспиролога је позната. Озбиљне истраживаче ове појаве потребно је ућуткати као обичне псеудонаучнике и опскурне ликове који говоре о нечему што иначе није постојало у свету политике током историје. О томе колега Милош Кнежевић каже: „прононсирани „теоретичар завере” унапред сноси ризик да буде схваћен као шарлатан и митоманијак или мистификатор и параноик. Одатле „теорија завере” као „некоректна” и „шкодљива” кованица садржи, дакле, један емотивно померени, упадљиво пренадражени поливалентни потенцијал (де)легитимисања различитих појава у свету политике”. (М. Кнежевић, 2013: 52)
И Александар Дугин, познати руски геополитичар, у књизи Конспирологија истиче слично својство расправа о теорији завере, јасно маркирајући у јавности њихово понекад готово карикатурално обележје. „Аргумент који најчешће наводе противници „конспиролошког“ приступа историји састоји се у указивању на гротескност лаичке „конспирологије“, чије су максиме заиста сликовито неодрживе и понекад апсурдне”. (А. Дугин 2001: 5) Творци наводно критичког приступа конспирологији намерно чине логичку грешку pars pro toto, када део оваквих одиста опскурних „конспиролога” узимају као целину, јер им одговара да комплетну конспирологију као политиколошку дисциплину, учине бесмисленом, неприхватљивом и беспредметном.
Све се то и данас практикује упркос чињеници да се у многим озбиљним државама и образовним системима о завери воде сериозна истраживања и одржавају едукативни курсеви на највишим нивоима академског образовања. „На низу угледних светских универзитета „наука о заверама” изучава се и предаје као легитимна научна (под)дисциплина, под именима конспирологија, тајна историја, криптополитика. Професори са тих катедри често су гостујући предавачи у бољим полицијско-обавештајним академијама, елитним школама за дипломате, институтима за политичке студије”.[11]
Погледајмо зато на кратко шта нам о заверама говори сам језик. На латинском conspirare – конспирација, у буквалном преводу значи „сложно дувати” у нешто, а у суштинском „заједнички делати”. На француском реч complot подразумева тајни споразум или тајно повезивање. На енглеском conspire значи сложно радити на остваривању истог циља. На немачком verschworgungтакође подразумева тајно повезивање са неким или против некога. А на нашем српском језику реч завера означава ковање тајних планова и акција у циљу реализације тајних интереса оних који заверу организују.
Литература:
Деспотовић, Љ., Јевтовић, З. (2019). Геополитика медија, Каирос, Сремски Карловци.
Деспотовић, Љ., Глишин, В. (2021). Савремени међународни односи и геополитика, Каирос, Сремски Карловци.
Кастелс, М. (2018). Мреже револта и наде, Службени гласник, Београд.
Кнежевић, М. (2013). Призма геополитике, ИПС, Београд.
Павлићевић, П. (2020). Аналитика у функцији националне безбедности, Академија за националну безбедност, Београд.
Акупфтин, Ј. интернет портал, Web tribune, 1. 10. 2021.
Климов, Г. (2014). Протоколи црвених мудраца, Вест-Ист, Београд.
Матић, Б. (1994). Све сфере завере, СКЗ, Београд.
[1] Предраг Павлићевић, Аналитика у функцији националне безбедности, Академија за националну безбедност, Београд, 2020, 267.
[2] Јуриј Акупфтин , интернет портал Веб трибун, 1. 10. 2021.
[3] Љ. Деспотовић, В. Глишин, 2021: 124.
[4] Предраг Павлићевић, нав. дело, 176.
[5] Љубиша Деспотовић, Зоран Јевтовић, Геополитика медија, Каирос, Сремски Карловци, 2019, 238.
[6] исто, 243.
[7] исто, 245.
[8] „вид.“ Љубиша Деспотовић Вања Глишин, нав. дело. 72.
[9] Б. Матић (1994). Све сфере завере, СКЗ, Београд, стр.8.
[10] шире види у књизи Г. Климов (2014). Протоколи црвених мудраца, Вест-Ист, Београд.
[11] исто. стр.9.
Остави коментар