Мухамед и настанак ислама. 1400 година хиџре

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Међу значајним јубилејима који се обележавају ове године јесте и један од светско-историјског значаја. У питању је тачно 1400 година од преласка Мухамеда из Меке у Медину, односно од догађаја који се назива Хиџра. Он представља и почетак исламског рачунања времена, те један од камена темељаца муслиманске религије и читаве исламске цивилизације, једне од најзначајнијих у људској историји.

Овом приликом, због обимности теме посветићемо се највише предисламском периоду те самом настанку ислама и Хиџри, будући да су управо бројни фактори везани за предисламску Арабију, нарочито њену географију, климу, те бурну прошлост, били одлучујући у формирању ислама и дали су за право Мухамеду да ново учење прошири на цело полуострво, а његови наследници и на много шире просторе.

Полуострво Арабија и суседне степске и полустепске области Месопотамије, Сирије и источног Египта представљају подручје плодног полумесеца и кључан су географски простор за настанак ислама. Арабијско полуострво простире се између Црног мора и Индијског океана, највеће је полуострво на свету, са површином од 597.000 км² односно ¼ Европе, које на северу оивичава на северу сиријска пустиња. На западу полуострва протеже се планински ланац Хаџас (Хеџас) који одваја централну висораван Наџд од периферије Тихама, низијске области Црвеног мора. Полуострво је великим делом без воде и тешко проходно. Велике пустиње Руб Ал-кали (у којој је живи песак), као и Дахма, Нафуд (Нуфуд).

Површину Арабије пресецају корита река која служе као одводи за кишу. Већи део Арабије су степе обрасле травом и шипражјем које имају воде до које се долази копањем бунара. Кише на овом подручју су тропски пљускови који падају зими и почетком пролећа. Суше умеју да буду чак и три или четири године узастопце и тиме наносе штету степи. Периодичне кише, додуше, падају у Јемену и Оману, дакле у приморским крајевима који су окренути ка отвореном мору. Становништво се бави углавном земљорадњом, а као што је добро познато има и оаза са шумарцима урминих палми. На појединим местима, посебно у пустињама, су и велике температурне разлике дању и ноћу, док је у Јемену знао да пада снег сваке зиме. Огромна већина становништва били су Бедуини, а у предисламском добу, у V и VI веку махом су били номадски сточари, чија је главна и најраспрострањенија животиња камила. Уз камилу и коњ је био важан, стога је данас пасмина арапског коња једна од најбољих. Треба имати увек на уму да су то животиње, посебно камила, које су у стању да поднесу екстремне климатске и географске прилике негостољубивог простора.

 Основна јединица предисламског друштва био је род, који се састојао од неколико породица, а који су се окупљали тако што су правили шаторе од камиље вуне. Више родова чинили су племе, а на полуострву су се испрва племена сукобљавала због воде и пашњака. Код Бедуина је преовладавао патријархат са остацима матријархата са полиандријом. Владао је закон крвне освете (око за око зуб за зуб), код бедуинских племена је у V—VII веку понегде укинут, али га је тек Мухамед заправо ставио ван снаге. Бедуини су у суштини веома асоцијалан друштвени слој, повремено гостољубиви, али на врло ниском ступњу развоја. Обожавали су природне силе, ретке звери и метеорите, свако племе је имало свог идола. На југу је становништво другачије од Бедуина, у Јемену су живели претежно земљорадници, стално настањени, а рано су почели да цветају градови и размењивали су међусобно производе, чиме је заправо постојала примитивна привреда.

Арабија је већ у I миленијуму п. н. е. долазила у контакт са државама у околини. Бедуини су долазили у контакт са становницима Месопотамије, доста су страдали од њих, али и трговали бакром, тамјаном и другим производима. Развијенија трговина с Африком, а за Арабљане знају Грци и Римљани, Arabia felix је чак једно време у латинским изворима био назив за њу. Прво познато краљевство је била Саба од 750—106. г. п. н. е. Престоница овог краљевства је био Мариб, источно од Сане. Код Мариба се налазила велика брана, и то је била основа добре развијене привреде, па су цветале и везе са Кином и Европом. На југу је било Мимејско краљевство, творевина народа сличног Сабејцима. Још два краљевства су постојала Катабан и Хадрамаут, понекад под влашћу других владара.

Све до 300. године нове ере цела област била је под влашћу Хинјарита, који су наставили изградњу иригационог система. Развијали су се тиме путеви до Европе и започела је већа пракса размене производа. Монопол Арабљана сузбијен је кад су Римљани заузели Египат и открили пут за исток, те је и опао промет на копненом путу. У јужну Арабију колонизовани су Абисинци, чију власт су морали да признају и Хинјарити. Јужноарабијски градови су тако временом постали запуштени, радови на наводњавању престали. Истовремено на овом простору почињу да продиру и прве монотеистичке религије, јудаизам и хришћанство, и то посебно Несторијанско, али и други видови ове вере. После покоља хришћана од стране Јевреја 523. године Византија на позив хришћана уништава уз помоћ Абисинаца Хинјарите, а византијско хришћанство продире у Јустинијаново доба све до Јемена. Брана код Мариба је уништена 540. године, а потом, 575. године Персијанци протерују Етиопљане.

На северу Арабијског полуострва, као и на тлу Сирије настају мање државе – Набатејско краљевство, које је настало захваљујући караванском путу. Основано је још у IV веку п. н. е, врхунац у I веку н. е. Главни град је била Петра, престоница која је била усечена у стену (πέτρος – стена, камен), после римских освајања губи значај. У II веку развио се град Палмира у коме је до пуног изражаја дошла мешавина римских, грчких и сиријских утицаја.

Фактори који су утицали на стварање нове вере: Бедуини су били слабо побожни, а њихова религија се заснивала на усменој традицији, без митова, док је у градовима доминирао астрални степен религије. У Меки се обожавао црни метеорит, који се чувао у Каби (арапска реч за коцку), а ту је поштовано још и 360 разних племенских идола. Чувари Кабе су били из племена Корејша (Курајш), који су себе сматрали потомцима Аврама (Ибрахима) и Исмаила, који су и донели камен у Меку, тј. изградили Кабу. То је и данас званично учење ислама и тумачење Кабе у муслиманској религији. Врховни бог код Курајша је био вероватно Алах, персонификација неба и звезде. Ова два елемента и концепта је Мухамед унео у своју теорију, односно у нову религију коју је створио. Трговци су долазили у Кабу на хаџилук (ходочашће) и Курајшима је то био веома значајан и крупан извор прихода. У Меки у VI веку раслојавање се врши. Јача град Јатриб/Јасриб, у коме су земљорадници, Јевреји и јудаизирани Арапи. На простор Хеџаса утиче и ханифизам, веровање у једног невидљивог бога. Племенске аристократије се све више повезују, становништво расте, Арабија у освит средњег века постала је све више пренасељена, па долази до потребе за експанзијом ка Византији и Персији.

У оваквим околностима настала је нова религија чији је оснивач био трговац из Меке и једна од најбитнијих личности светске историје по имену Мухамед. Мухамед (Мухамад) рођен је око 570. године, потицао је из клана Бану Хишам, из племена Курајша. Његово име се у Кур’ану наводи као Мухамад, и једном као Ахмед. Облик Мухамед значи високо хваљени, корен његовог имена је реч хамд односно похвала, славопојка, ар. حمد. Сам облик мухаммад је, чисто граматички гледано, вероватно неки партицип. Муслиманско учење каже да је рано остао сироче. Отац Абдулах му је умро наводно још пре рођења, а мајка Амина док је био сасвим мали, имао је око шест година. Одгајао га је прво деда Абд ал-Мутталиб, а потом стриц Абу-Талиб. Пратећи стрица кад је имао девет или дванаест година срео је једног монаха, коме је легенда дала име Бахира, а који је прорекао Мухамеду светлу будућност.

Према исламском учењу још док је стасавао истицао се у својој истинољубивости, праведности и мудрости, па је често позиван да суди у споровима. Био је тих и размишљању склон човек, који је увек осећао одбојност према декадентности света око себе. Повремено је медитирао у пећини Хира, у близини које је био и врх Џебел ун-Нур, односно стена светлости. У 25 години се оженио отменом богатом удовицом Хадиџом, 15 година старијом од њега, из истог племена. Била је трговкиња и узела је младог Мухамеда у своју службу. Решио је материјалне бриге па се посветио контемплацији. Ишао је у једну малу пећину гар, غارна брежуљку и код поменуте пећине Хира и ту је чуо своју прву објаву, која је постала првих 5 ајета 96 суре Кур’ана, и носи име Угрушак, العلق са почетним речима: итај у име својега Господа који те је створио. Ноћ иза тога дана је од 610. године последња ноћ месеца рамазана, коју муслимани називају ноћ снаге القدر  ليلة. После ових визија уследила је и друга, и тада је он побегао кући и тражио од жене да га покрије нечим. Тада се зачуо глас који каже Ти који си под плаштом! Устани и опомињи (данас су ове речи 74, 1, сура Покривени المدثر ). То, чиме га је Хатиџа покрила је важна исламска реликвија позната и као Мухамедов плашт. Око 610. године, кад му је било четрдесетак година почео је да проповеда, односно по исламском учењу мелек Џибрил (Арханђел Гаврило) му је диктирао Божју објаву. Наредне 23 године ће потрајати та објава. Мухамед је прво проповедао својој жени која је то прихватила. Има и хришћанских елемената, јудаизма, као и ханифизма.  Нова религија зове се ислам – الاسلام, глаголска именица која означава покорност вољи Божјој. Онај који је покоран назива се муслиман – مسلمُ ج مسلمون и то је данас једна од религија са највећим бројем верника, али и религија која најбрже расте.

Врховни бог се назива Алах, и он је кључан у целокупном религијском концепту, као једини невидљиви свемогући Бог. Света књига муслимана се зове Куран (правилније Кур’ан) и она се састоји из 116 поглавља која називамо суре, а оне се, пак, деле на стихове који носе назив ајети. Муслиманско учење наводи како је Мухамеду диктирана Божја објава, па се ова књига сматра међу верницима као непогрешива реч Божја. Но, модерна наука је утврдила, да је слично Библији, и муслиманска света књига компилована, те да су суре настајале постепено, а сам Куран је своје коначне обрисе и изглед какав данас познајемо добио након смрти Мухамеда. Истини за вољу, Мухамедово ширење нове вере није ишло тако глатко.

У својој родној Меки наишао је на противљење пре свега од стране Курајша. Мухамед је проповедао против идолопоклонства, противио се Каби, а неретко су га гледали са подсмехом, иако су почели да му притичу верници. Због напред описане политичке и религијске ситуације на самом Полуострву ширење ислама је наилазило и на многе одушевљене следбенике, али и на противнике. Но, Мухамеда очигледно није могло ништа да заустави. Притисци у Меки условили су да крене да припрема свој одлазак из Меке. Преговоре је водио са неким ходочасницима из града Јатриба. У овом месту је било доста преобраћеника на ислам, а Јатриб је био љубоморан на доминацију Меке међу арабљанским градовима. Иначе, Јатриб је био добро упознат већ са монотеистичким концептом религије који је проповедао Мухамед, јер су у њему живели и припадници јеврејске и хришћанске религије.

Преласком у Медину Мухамед постаје прагматичан и практичан политичар више него проповедник, или како наводе неки научници државник је заменио пророка. Побио је неке јудаизиране Арапе и њихово имање разделио, иако су његови односи са мединским и уопште арабљанским јеврејским племенима били много компликованији. Након тога, отпочео је крвави сукоб са Меком. Први сукоб се десио 624. године када су Медињани, односно муслимани, напали један караван који је долазио из Меке. Према неким историчарима то је постала материјална подлога ислама, док се у историји и исламској традицији овај догађај назива Битка на Бадру и представљала је прву победу муслимана над противницима нове вере. Већ наредне године у осветничком походу дошло је до пораза муслимана на Ухуду. Али, рат се наставио свом жестином пошто је 627. године Медина опседнута у савезу са Абисинцима и Бедуинима, који су прихватали фанатизам и ишли у бој без страха, јуришајући на Меку. Споразум је најпре договорен већ 628. године, али сукоб није сасвим окончан. Било је у међувремену још непријатељстава, али је било јасно да је неопходно да дође до неке врсте мира. После тога 630. године Мухамед је освојио коначно и Меку и сломио је паганске (незнабожачке) идоле, а у Мухамедовим даљим походима до 631. године Арабијско полуострво је уједињено. Као последица ових сукба Мухамед признаје Кабу, а Мека прима ислам и то је прави почетак ширења нове вере. Прихватање ислама ујединило је арапска племена. Заједница коју је Мухамед основао у Медини заметак је исламске државе, а муслиманска заједница у овом граду понела је назив умма.

Мухамед је умро 632. године, а од 638. године Хиџра се сматра почетком рачунања времена код муслимана. Пуних 1400 година до овог преласка, муслимани целог света поштују Мухамеда као свог највећег пророка, оснивача и утемељитеља најмлађе монотеистичке религије. Свега неколико деценија након његове смрти и након саме Хиџре, ислам се проширио на просторе од Атлантика до Кине.