Агора: проф. др Борис Стојковски
Христијанизација у средњем веку је подразумевала не само примање хришћанске вере од стране новопокрштеног становништва, већ и готово увек, верску искључивост. То је подразумевало да је сво становништво имали бити хришћанске вере, подложно хришћанској цркви и требало је да се повинује догмама хришћанске вере. Овакав став важио је и у православном свету, али и у земљама где је доминирао утицај римске цркве. Дакако, изузетака је било. Најпре, иако често прогоњени, неретко са врло ограниченим правима, ипак су значајну улогу у животу Европе у средњем веку (али не само средњем) имали Јевреји. У неким земљама централне Европе, као што је Угарска, која је овом приликом у епицентру овог разматрања, све време је било и немало православног становништва. Јеретици разнородних уверења били су свеприсутни, али је хетеродоксија у Византији, латинском (римокатоличком) делу Европе била увек искорењивана.
Учвршћивање хришћанства у средњовековној Угарској, као и целој икумени, био је тежак и дуг процес који је окончан тек у XII веку, иако је нехришћана спорадично и даље бивало, пре свега јеврејске заједнице која је о(п)стајала све до најновијег времена. Период између смрти првог угарског краља Светог Стефана (997–1038) па све до доласка на трон Ладислава I Светог (владао 1077−1095) био је доба унутрашњих борби неретко повезаних са покушајима паганске рестаурације. Последице ових сукоба рефлектовале су се и на цркву, односно на рано хришћанско административно уређење, али и на живот самог свештенства. Цркве су уништаване, свештенство убијано, а најпознатији проповедник бенедиктинац венецијанског порекла Герард (Гелерт) је чак и убијен од пагански настројених побуњеника. Наравно, паганска рестаурација подразумевала је у очима њених предводника и јачање државне политичке независности.
Угарска је била доста етнички и верски шаролика поготово у време краљева Ладислава и Коломана, али и од самих почетака. Са Мађарима у Угарску се доселио и велики број источних народа, Кабара, остатака Хазара, као и многих других. А у доба речена два краља, пак, немало је било и Печенега, а појављују се и Јаси, Кумани, као и разно латинско становништво. На подручју Карпатског басена Словени су живели и пре досељења Мађара, а више пута поменути Јевреји су такође боравили у траговима. Уз дакле, православно (грчко-византијско), паганско, јеврејско и наравно ипак предоминантно римокатоличко становништво, у Угарској су били присутни и муслимани. Њихово постојање на тлу Угарске (чак и у Срему где је заједница била изгледа врло бројна) поред самих арапских и византијских извора, сведоче и законски споменици донети управо у време владавине двојице поменутих краљева Ладислава Светог и Коломана Ученог, односно Књижничара.
Због свега овога, угарски краљ Ладислав је доносио строге законе који су учвршћивали хришћанство у земљи, кажњавао је чак и батинама и одузимањем имовине оне који не посећују редовно недељна и празнична богослужења. Поред тога и на друге начине је радио на јачању Римокатоличке цркве у земљи, због чега је од исте награђен канонизацијом, а међу савременицима је стеко углед правог хришћанског витеза и добио надимак Atleta patriae-atleta Christi. Његов наследник на трону, краљ Коломан, због своје учености прозван Књижничар или Учени (мађарски Könyvés Kálmán, на трону је седео у периоду 1095−1116) је у прологу за своје законе навео да је Угарска до краја христијанизована земља у којој је најхришћанскији краљ Коломан увидео да је хришћанство у земљи постало савршена религија.
Реалност је, пак, била унеколико другачија, о чему сведочи и строгост самих закона. Закони које су доносили краљеви Ладислав I и Коломан, а који су се односили на муслимане регулисали су различите аспекте муслиманског живота и могуће им је одредити заједнички именитељ и црту-имали су за циљ покрштавање муслимана и потпуну интеграцију ове популације у угарско средњовековно, превасходно римокатоличко, друштво. Пракса је међутим била знатно другачија, подаци о муслиманском живљу на тлу средњовековне угарске краљевине надживеће законе за скоро пуна два века, све до 1290. године постоје подаци о муслиманима у Угарској. Највећи број података је из неких пола века након смрти краља Коломана, када су и арапски путописац Абу-Хамид и византијски историчар и секретар цара Манојла I Koмнина, Јован Кинам, записали податке о овој популацији.
Треба, међутим, приметити и следеће. Абу Хамид у свом опису примећује озбиљан недостатак познавања и основних постулата исламске вере код сремских и уопште угарских муслимана. То је свакако последица управо овако строгих закона које су угарски краљеви доносили.
Чланова законика двојице угарских владара који се односе на исламске вернике у Угарској није било много. Краљ Ладислав је донео само један члан законика који се тицао муслимана. Овај члан је био 9. по реду у тзв. Првој књизи законика коју је донео овај угарски владар на сабору одржаном у граду Саболчу 20. маја 1092. године. Прва књига законика се бави разнородним црквеним и световним питањима, па је стога и члан који се односи на исламске вернике нашао своје место овде, јер је везан у суштини за хришћанску веру.
Ево како овај закон гласи у латинском оригиналу и српском преводу:
Cap. 9: De negotiatoribus, quos Ismahelitas appelant.
De negotiatoribus, quos Ismahelitas appelant, si post Baptismum ad legem suam antiquam, per circumsionem, rediise inventi fuerit; a sedibus suis separatis, ad alias villas removeantur. Illi vero qui inculpabiles per judicum apparverunt, in propriis aedibus, ad aedibus remaneat.
O трговцима, које називају Исмаилћанима
Трговци, које називамо Исмаилћанима уколико након крштења, обрезањем се на свој стари закон (веру) врате, да буду удаљени из њиховог места, а ако се покажу невини, да остану у месту у коме живе.
Назив Исмаилћани је био свеприсутан у различитим средњовековним изворима. означавао је муслимане, а назив дугује Аврамовом сину Исмаилу, који је, по веровању, праотац свих муслимана, као што је Исак, пак, био предак Јевреја. Оно што конкретно се може прочитати у овом законском чланку сабора у Саболчу, јесте да је већ у време краља Ладислава I вршено покрштавање муслиманског живља, али да су изгледа у тајности (као неки криптомуслимани) одржавали своје старе законе и обичаје вере у којој су рођени. Исто тако, ово може да нас упути да помислимо и да су можда деца муслимана крштавана одмах, те да нису обрезивани, али да је то чињено. Интересантно је приметити да је Абу Хамид, који је око 1153−1154. године боравио у Угарској и оставио свој вредни путопис, навео постојање две групе муслимана, оних који јавно исповедају ислам, и оних који то раде у тајности. Ових других је изгледа било и пре, те је стога и донет овај законски чланак од стране краља Ладислава I.
Краљ Коломан, са друге стране, донео је неколико законских чланака који су се тицали мухамеданске популације у Угарској. Законодавац је муслимане поменуо у члановима од броја 46 до броја 49 своје прве књиге закона која укупно садржи 84 члана. Црква се налазила на првом месту у његовим законима (као и код готово свих значајних средњовековних законодаваца), и то посебно управо у првој књизи његових закона где су стављени и ови за нас занимљиви чланови, њих четири укупно. Заједнички именитељ ових чланова јесте изузетна строгост према мухамеданском живљу, које је на разне начине приморавано да се одрекне своје вере, али и очигледна жилавост муслимана, који се, изгледа бар судећи према законским чланцима, није лако одрицали своје старе вере и њених постулата и догми.
И овде су дати оригинални латински чланови, са преводом на савемени српски језик.
Cap. 46: De accuastione Ismaelitarum, secundum sectar suas viventium.
Si quis Ismaelitas,in jejunio,seu commestione,porcinaeque carnis abstinentia,vel in ablutione, vel in quodlibet suae sectae facinore depreheadevit; Ismaelitae regi deputentur: qui vero eus accusabat, de substantia eorum partem accipiat.
О кажњавању Исмаилћана због привржености старој вери
Ако неко види Исмаилћанина да пости, или се судржава од једења свињетине, или има навику да се опере или на други начин греши, такав Исмаилћанин да се пошаље краљу. Они који су их (Исмаилћане) исправно оптужилии, добијају део њихове имовине.
Cap. 47 : De Ecclesiis Ismaelitarum, et de dotibus earumdum
Uni cuique villae Ismaelitarum Ecclesiam aedificare, de eademque villa dotem dare precipimus. Quae postquam aedificata fuerit, media pars villae Ismaelitarum emigret, sicque aut extrui secus sedeant, aut quasi unius moris in domo Mater autem nobiscum una eademque Christi Ecclesia individua unanimiter consistat.
О црквама Исмаилћана и даровима за њу.
У сваком селу Исмаилћана да се изграде цркве, и да село да донације. И после кад црква буде саграђена, пола села Исмаилћана да се исели и насели на другим местима, јер ће свакако бити заједно са нама у заједничком дому, тј. Мајци нашој Цркви Христовој коју чине једнаки људи.
Cap. 48: De matrimonio Ismaelitarum
Ismaelitarum vero nullus filiam unam jungere matrimonio alicujus de gente sua, sed nosta.
О склапању брака Исмаилћана
Исмаилћанин да се није усудио да своју кћер уда за неког из свог народа, већ само из нашег.
Cap. 49: De esu carnium porcinarum per Ismaelitas
Si quis Ismaelitarum Hospiter habuerit, vel aliquem in Convivium vocaverit; tam ipse, quam convivae ejus, de porcia tantum carne vescantur.
О jeдењу свињског меса Исмаилћана
Ако је некоме у гостима Исмаилћанин, или неког позива у госте на неки празник ,тада и он и гости да једу само свињетину.
Овим законима Угарска се сврстава у ред држава које су током средњег века радиле интензивно на томе да се исламски верници на њеној територији конвертују у хришћанство. За то је, уз благослов цркве, постављена и правна (законска) основа донета на највишем нивоу, од стране самога краља. Познато је током средњег века и неколико појединачних случајева покрштавања, као и сведочења о ширем процесу покрштавања муслимана. Муслиманска је популација опстајала, али очигледно, као што је напред речено, да су ове мере имале значајније успехе, те да је идентитет, као и знање арапског језика почели да се губи.
Свакако да из савременог аспекта модерног човека овакви законски чланци делују као веома сурови и да се тиме насилно преверава једно становништво у другу религију, али за средњовековну државу ово је био један нормалан однос. Свака средњовековна власт имала је извесно и црту нечега што данас називамо религијска искључивост. Међутим, за човека оног доба, то је гарантовало видљивост у друштву и давало могућност за вођење свакодневног, нормалног, живота.
Из самих Коломанових законских одредаба се види да су муслимани имали да се потпуно одрекну своје вере, да не посте у време рамазана, да се не перу ритуално пре молитве. Штавише, наметано им је да једу искључиво свињетину ако имају госте или ако одлазе код неког у посету, а морали су подизати и цркве и потом су расељавани. Ово расељавање уз принуду склапања бракова са римокатолкињама имало је јасан циљ – интеграцију новокрштених муслимана у римокатоличку средину и потом њихову асимилацију и потпуно утопљавање у хришћанско море.
До краја средњег века муслимани у средњовековној Угарској су потпуно ишчезли, тачније већ у XIV веку не сусреће се њихов помен у историјским изворима или је крајње редак и фрагментаран. Остаци материјалне културе средњовековне угарске исламске популације готово и да не постоје. Остало је петнаестак топонима у неколико жупанија данашње Мађарске и неким деловима Словачке, односно у северним крајевима историјске Угарске. Свакако да за њихов нестанак и асмилацију постоји много разлога. Један од њих јесте и примена ових строгих закона те покрштавање сигурно знатног дела муслиманске популације. Истини за вољу, ови муслимани су ионако и били само острво у хришћанском мору, те је њихов нестанак и био, слободно се може рећи, очекивани исход будући да су били веома удаљени од своје једноверне браће. Заправо, наредни помен муслимана у Угарској се односи на Турке Османлије. Овог пута, они су у Угарску дошли као завојевачи, који су отприлике од 170 година до непуна два столећа управљали различитим деловима историјске Угарске.
Остави коментар