Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Начертаније из 1844. године један је од најконтроверзнијих докумената из српске прошлости, јер је у нашој историји ретко који програм толико пута био злоупотребљен или је барем покушано да буде злоупотребљен. Можда је само Меморандум САНУ из 1986. године у тако негативном контексту истицан колико је то био случај са Начертанијем. Период злоупотребе Гарашаниновог програма трајао је више од стотину година. О Начертанију као великосрпском хегемонистичком програму нарочито се говорило деведесетих година претходног века, онда када су западне земље окривиле великосрпски хегемонизам за распад Југославије. Расправљало се о Начертанију у немачком парламенту између два светска рата, о њему су говорили Аустријанци уочи Великог рата. Контроверзу појачава и то што историја ни до данас није дала коначан суд о том документу. Српска историографија се поделила на историчаре који тврде да је то план и програм српског уједињења и на оне који сматрају да је то био пројугословенски план. Већина историчара из региона углавном стоји на становишту да је хегемонистички великосрпски план и програм.
Илија Гарашанин (1812–1874) био је један од највећих српских државника у 19. веку, поред Николе Пашића и Јована Ристића. Водио је главну реч међу уставобранитељима. Краљ Александар Карађорђевић му је већ тада нудио место председника владе, што је он одбио, али је прихватио да буде министар унутрашњих послова, а то је подразумевало ингеренције и над војском, јавним радовима и делом привреде. Иако тек 30-годишњак, Гарашанин је био онај од кога је зависила политика уставобранитеља. Његов програм изнет у Начертанију односио се на то шта Србија треба да ради да би опстала – ослањање на Француску и Британију, јачање унутрашњих прилика и стања и покушај да се уједине сви Словени око Србије. Овај Гарашанинов политички спис остао је непознат европским политичарима све до 80-их година 19. века, а Србији до 1888. године, када је Милан Милићевић кратким текстом у „Поменику“ упознао српску јавност са постојањем Начертанија, а његов садржај је објављен тек 1906. године. Програм није сачуван у оригиналу, остала су само два преписа и оба се налазе под заштитом у оквиру фондова Народне библиотеке Србије. Такође, постојао је и трећи, који је сачинио Миленко Вукићевић, који је Начертаније објавио у делу под називом „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу“. Оригинал Начертанија налазио се у поседу кнеза Александра Карађорђевића и чуван је у његовој архиви, али се том документу губи сваки траг после 1906. године.
Значајан утицај на настанак Начертанија имала је велика емиграција, политичка елита Пољске, избегла из земље након неуспелог новембарског устанка против Руске империје 1830. године. Ова многобројна и политички утицајна емиграција је, вођена истакнутим дипломатом кнезом Адамом Чарторијским (1770–1861), формирала своје центре у Лондону, а посебно Паризу (у чувеном хотелу „Ламберт“), ради подстицања антируске и антиаустријске делатности широм Европе. Чарторијски почетком 1840-их шаље на Балканско полуострво и у Турску неколико мисија. Упутио је у Србију 1843. године посебног изасланика, Чеха Франтишека Заха (1807–1892), са планом који је имао да предочи Илији Гарашанину, истакнутој личности тадашњег уставобранитељског режима. Захов план је предвиђао ослобођење и уједињење Јужних Словена, који би потом помогли ослобођење Пољске од аустријске и руске власти. План пољске емиграције уобличен у Заховом плану за словенску политику Србије састојао се у томе да малу српску кнежевину претвори у политичко и војно средиште, одакле би кренуле акције за ослобађање и уједињавање Јужних Словена – Срба, Хрвата и Бугара. Зазирући од могућности деобе европског дела Турске између Русије и Аустрије, Зах се залагао за стварање државе Јужних Словена, независне спрам обе поменуте силе. За такав државотворни подухват се уздао у подршку западних сила, пре свега Француске и Енглеске. Захов документ је замишљен као „План стварања заједничке државе Јужних Словена, ослобођених из ропства Аустрије и Турске, снагом српске државе“. Гарашанин је, на основу Заховог плана, током 1844. сачинио своје Начертаније, „програм спољашње и националне политике Србије“, са око 90% преузетог текста. У неким деловима прерађујући Захов нацрт, Гарашанин је замислима о југословенској држави претпоставио уједињење „свих народа српских“.
Илија Гарашанин је правио нацрт о будућој српској држави која би најпре обухватала: Кнежевину Србију, Босну, Херцеговину, Црну Гору и северну Албанију. Борба за присаједињење ових области била би вођена постепеним откидањем османских територија, у процесу незаустављивог пропадања царства. Гарашанин је систематски изостављао придев „југословенски“ који се налазио у Заховом плану, мењајући га у „српски“. Такође, Захов закључак да Србија мора постати „језгро будуће Јужнословенског царства“ Гарашанин мења у „будућег Српског царства“. Међутим, за разлику од Гарашанина, Зах је наглашавао да Србија не може бити успешна док не укључи Хрвате и призна их као једнаке, што је Гарашанин изоставио из свог програма. Гарашанин је избрисао читаво Захово поглавље о односу са Хрватима, које наглашава да су они „један и исти народ“ који говори исти језик писан са два писма. Неки српски историчари сматрају да је Гарашанин из Начертанија изоставио Хрвате из подозрења на пољске намере да преко њих прошире утицај Католичке цркве на јужнословенски свет. Иако тајни документ, Гарашаниново Начертаније је било званичан програм две српске владе, као и црногорске државе владике Петра II Петровића Његоша. Франтишек Зах постаје у Србији министар војске, а касније генерал и начелник српског генералштаба. Утемељујући нову спољну политику, Србија напушта искључиву оријентацију према Русији, великој сили која је била непосредно заинтересована за Балкан. Гарашанин је за време кнеза Александра Карађорђевића био присталица борбе за великосрпску државу.
Касније, као министар спољних послова кнеза Михаила (1860–1868), Гарашанин је еволуирао према југословенском решењу, успостављајући везе са југословенским покретом у Хрватској (бискупом Штросмајером) и бугарским револуционарним организацијама. Кнез Михаило Обреновић је са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио Букурештански уговор о заједничкој држави Срба и Бугара. Аустрија је открила, тајно прибавила и поверљиво архивирала Гарашаниново Начертаније 1883. године. Српска јавност је упозната са постојањем Начертанија кратким текстом Милана Милићевића у „Поменику знаменитих људи српскога народа новијег доба“ 1888. године. Целовит текст „Начертанија” први пут је објавио историчар Миленко Вукићевић, у часопису „Дјело“, 1906. године, под насловом „Програм спољње политике Илије Гарашанина на концу 1844. године“. О Заховој улози у писању Начертанија сазнало се тек када је српски историчар Драгослав Страњаковић (1901–1966) објавио две стручне расправе о томе, анализирајући текстове Начертанија Франтишека Заха и Илије Гарашанина, према рукописима у Гарашаниновој заоставштини.
Значајније поље расправа око Начертанија отвара свака запитаност о геополитичкој природи те размерама државе коју оно идеално има у виду. Скоро по правилу, одговори на такву запитаност осведочавају владајуће политичке назоре и/или политичке склоности просудитеља. У првој, масонској и масонизованој Југославији, саобразно њеној државној доктрини, убедљиво су преовладавала (бројношћу) мњења која су Начертанију приписивала значење и значај својеврсне авангарде југословенске идеје. У другој Југославији, такође саобразно одговарајућој идеологији, преовладавала је склоност да се Начертанију припишу великосрпске и хегемонистичке амбиције крупне буржоазије. Узгред речено, овај последњи (реторички?) додатак у оцрњивању Начертанија је особито неоснован јер у времену из кога оно потиче није постојала иоле развијена а камоли политички организована грађанска класа те ни одговарајућа класна свест, у либералном или марксистичком смислу тих појмова. Одлучно контрареволуционарни став творца Начертанија те његово залагање за наследну монархију, сасвим у складу са легитимистичком традицијом у Европи тог времена, нешто су крајње туђе и супротно републиканским и антимонархијским тежњама европских буржоазија 19. столећа. Очима буржоазије времена о коме је реч морала је бити једнако одбојна и клерикалистичка црта у Начертанију које је цркви придавало велику улогу на пољу централистичке кристализације народног и државног јединства. Можда је овде излишно истицати да су изложене интерпретације Начертанија у југословенској или великосрпској перспективи, позитивне као и негативне, једнако предвиђале, свесно или несвесно, историјски контекст тог пројекта, приводећи га сопственом, pro domo sua. Превиђана је крупна чињеница да је Начертаније створено за потребе кнежевине Србије која је мучно отимала, уз напредовања и назадовања, комад по комад суверенитета у оквиру турске (псеудо) империје. Тада нису постојали ни Хрватска, ни Бугарска, нити Албанија, чији помен („Северна Албанија“) у Начертанију има искључиво географско значење, означавајући део Старе Србије.
У време настанка Начертанија, међу Јужним Словенима српски народ је једини располагао релативном државношћу, извојеваном снагом воље и силом оружја, односно устанака или револуција. Зах у свом плану пружа опште место европских погледа на Србе тог времена: „Срби су се међ свима Славенима у Турској први собственим средствима и снагом за своју слободу борили, сљедователно они имају право и пуно право к томе, да и даље управљају овај посао. Већ сад на многим местима, а и у неким кабинетима, предвиде и слуше то: да Србима велика будућност предстоји, и то је оно, што је позорност целе Европе на Србију повукло. Кад Срби даље неби мислили, него само на Књажевство као што је сад, и кад неби у овом књажевству клица будућег јужнословенског царства лежала, онда неби се свет са Србијом више и дуже бавио, него што је са молдавским и влашким књажевствима чинио, у којима нема самостално начело живота, и које се дакле само као привјестци Русије сматрају.“
Начертаније пак ослободитељски и ујединитељски посао ограничава оквирима турске (псеудо) империје, имајући у виду превасходно целину српског народа. Звучи парадоксално али је истинито да су главне оптужбе против Начертанија као тобожњег, подлог великосрпског те хегемонистичког плана, засноване управо на оним местима где је Гарашанин Захове јужнословенски размахнуте предлоге цензурисао и сводио у размере постојећег стања, дакле у оквире турске (псеудо) империје. Посебно се истиче Гарашаниново одстрањење Заховог поглавља о Хрватској (Отношеније Сербије према Хорватској) као некакав доказ великосрпских и хегемонистичких задњих намера. Таква цензура никако не може бити тумачена као израз великосрпских и хегемонистичких намера већ само и једино као осведочење политичког реализма Илије Гарашанина, посвећеног оном hic et nunc и политици могућег. Са истим политичким реализмом Гарашанин је одбијао из Заховог плана и друге предлоге, за све што је сматрао превеликим послом за малу државу којој је узорно служио.
Уосталом, да је којим случајем Илија Гарашанин био вођен некаквим подлим великосрпским и хегемонистичким намерама, што му их приписују данас хрватски, муслимански и албански интерпретатори – онда се у његовом (nota bene!) тајном Начертанију не би могла наћи упутства попут овог за држање дипломатских заступника Србије: „К овоме треба дакле учинити да се Бошњаци (православни и католички Срби те Хрвати из Босне, прим. Д. К.) и остали Славени обрате кад овог треба заштиту и сваку помоћ да нађу кад год се о томе радило буде овог начела вредност показати. Србија у овом смотренију мора се о том увјерити да је она природна покровитељица свију турски Славена и да ћеду само онда кад она дужност ову на себе узме, остали Славени њој право то уступити да она у имену њиховом нешто каже и чини. Ако би Србија својим сосједима тај несрећни и зли примјер давала да она само на себе мисли, а за невољу и напредак остали неби марила, него би то равнодушно сматрала, то би онда јамачно и ови само њеном примјеру сљедовали, не би је слушали, и тако би уместо слоге и јединства наступило неповјереније, завист и несрећа“. Данас, када сагледамо план Илије Гарашанина, намеће се закључак да је то спољнополитички план Србије који је настао из практичне потребе, како је тврдио и сам Гарашанин. Гарашанин је уочио да је политика Србије често била попут брода који се љуља на јаком ветру, без ваљаног плана. Гарашанин је размишљао о будућности српског народа, његовој слободи и уједињењу у једну државу.
Извори и литература:
Попов, Чедомир, Велика Србија – стварност и мит, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, Сремски Карловци, 2008.
Симеуновић, Драган, Нововековне политичке идеје у Срба, Институт за политичке студије, Београд, 2000.
Hehn, Paul N, “The Origins of Modern Pan-Serbism: The 1844 Načertanije of Ilija Garašanin, an Analysis and Translation.” East European Quarterly 9, no. 2 (1975).
Коментари
Garić
Остави коментар