Национални музеји у Европи

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Музеји играју кључну улогу као „чувари колективног памћења“. Неки аутори заступају став да музеји одражавају промену и континуитет у културним вредностима. Музеји нису делегирани само да би нам представили наслеђе прошлости, већ нам они нуде и везу са садашњошћу – имају улогу у повезивању грађана са њиховом заједницом као и са регионом у коме живе.

Европска унија стоји на становишту да музеји имају велики значај, ако прихватимо претпоставку да су они власници европске културне баштине у интегрисаној Европи. Музеји тумаче и представљају своје колекције у европском контексту и на тај начин могу да помогну да се развије колективни идентитет у мултикултурним друштвима, у складу са слоганом који ЕУ промовише „уједињени у различитости“, што заправо значи да културна разноликост не би смела да се негира већ треба да се очува (Уговор о функционисању Европске уније, Члан 167). На основу тога можемо закључити да основ европског идентитета представља културна разноликост, прихватање и уважавање свих националних култура.

 Национални музеји представљају важан део јавних институција које чине срж културе једне заједнице. Истовремено, национални музеји су актери који предоминантно могу утицати на национални идентитет. Национални музеји користе знање, историјске наративе, наслеђе у најширем смислу схваћено, како би нам испричали причу о идентитету, сукобима, вредностима и осећању припадности.

Период 1990-2010. посебно je важан за преговарање о томе које би то функције требало да имају национални музеји. Разлог је више него очигледан: драматичне политичке промене у источној Европи, паралелно са великим демографским променама у западној Европи, створиле су нову политичку агенду према којој би се култура и њене институције могле користити за ублажавање ефеката друштвених промена. Са тим у вези, од 90-их година прошлог века, музејска политика у Европи је постала поприште политичких и академских расправа о важности националних наратива и националне перспективе.

Изненађујуће је мало разлика између „старих“ и „нових“ националних држава у Европи у погледу савремених музејских политика. Већина данашњих европских држава имала је своје националне државе у 19. веку. Међутим, у 19. веку национална држава, попут Француске, имала је врло дуго интегрисану историју као засебна држава, док су државе попут Мађарске и Грчке поново реконструисане као независне државе, а тек почетком 20. века балтичке републике су постале независне – у свим случајевима као резултат дугих политичких и/или војних сукоба. Мађарска и балтичке државе нису биле политички независне све до пада Гвоздене завесе 1989/1990. Упркос овим различитостима, и „старе“ и „нове“ националне државе развиле су јаке националне музеје који су усмерени ка националној историји. Изузев Норвешке, све земље које су посматране у оквиру пројекта EUNAMUS, донеле су нове Законе о музејима након 1990. године: Естонија 1996., Мађарска 1997., Грчка и Француска 2002. год. Ови акти су допринели и дефинисању организационих структура на националном нивоу, одређивању стандарда које музеји очекују и које критеријуме треба користити за државно финансирање музеја.

Иако Норвешка није донела такав општи акт о музејима, музејска политика се активно развијала кроз серију белих књига у којима су дефинисане организациона структура, као и специфични циљеви норвешких музеја. У Мађарској, питања музејске политике су у директној вези са ревизијом историје (холокауст, комунизам). У оквиру свеукупне реторикe у дебатама о музејској политици у Европи посматрано од 1990. године, истиче се изричита потреба за променама. Посткомунистичке државе изразиле су потребу за ревизијом музејске политике дефинисане под комунистичким диктатурама. Постколонијална Француска изразила је потребу да отвори своје националне музеје за нове групе посетилаца и да од музеја направи арене за културни дијалог и разумевање, пре свега имигрантске популације из старих француских колонија.

Национални музеји у различитим регионима Европе формулишу своје позиције као политичке и културне институције следећи заједничке принципе културне разноликости. Већина европских земаља до сада је ратификовала Конвенцију из 2005. године о заштити и промоцији културне разноликости. Политичари у европским земљама, и у самој ЕУ, играју важну улогу, али на музејске политике утичу и политичари и доносиоци одлука на локалном и регионалном нивоу.

Културна димензија пројекта европских интеграција ојачана је након доношења Уговора из Лисабона (2007) који је ударио темеље савременом политичком развоју Уније. Са тим у вези, можемо извући закључак да је улога музеја да допринесу транснационалној кохезији и интеграцији ЕУ. Оваква тврдња има обрисе утопије јер се базира на европском држављанству које би требало да почива на заједничким европским вредностима и идентитету. Оно где се препознаје утопија јесте управо део који се односи на заједнички идентитет јер многе међу „новим“ европским државама поричу постојање транснационалног европског идентитета (првенствено Мађарска и Пољска али и неке друге државе). Извештаји из Мађарске, Естоније и Грчке сугеришу да је ЕУ допринела променама у националној музејској политици и пракси кроз економско финансирање одређених музејских пројеката, али то не значи да је аутоматски и порасла улога коју имају музеји у транснационалној кохезији.

Промене у оквиру музејске политике које стављају нагласак на културну разноликост и мултикултуралност имају у одређеној мери очигледне утопијске димензије према закључцима пројекта EUNAMUS. Аргументација се заснива на следећем: музејске збирке чврсто су повезане са националним наративима, претварање музеја у институције дијалога или арене за међукултурне сусрете представља врло сложену, готово немогућу мисију. Међутим, треба поменути и неколико успешних примера. Два од три примера, могу се наћи у трансформацијама музеја који представљају француску колонијалну прошлост, али и међународним збиркама које се налазе у париском Лувру, трећи је случај народа Сами, староседелачког народа на простору Норвешке. Трећи пример је помало парадоксалан због чињенице да је политика мултикултуралности довела до тога да једино староседелачко становништво у Норвешкој добије сопствени национални музеј.

 Оно што се може извући као један од закључака јесте да музеји морају много тога да ураде, уколико желе да подрже европску кохезију – али то не би требало да чине сами. Могућности представљања европског идентитета не исцрпљују се само у експлицитним порукама које нам са тим у вези пружају национални музеји, већ доста тога зависи и од начина на које се организују регионални и локални музеји, као и мрежни простори слични музејима. То, такође, значи и сарадњу са музејским професионалцима у формулисању музејске политике.

Неопходно је пронаћи модалитете који би покренули музеје на деловање, како на националном, али и на европском нивоу, у циљу повећања социјалне кохезије и међународног разумевања. Културна политика има капацитет да мобилише музеје, међутим, оно што прави разлику међу државама Европе је то какву и колику улогу музеји имају у формулацији и креирању културне политике.

Музеје треба подржавати да причају отворене, мултифокалне приче. То значи, залагање за очување националног наслеђа, истовремено препознајући да су нам некад неопходне нове перспективе у разумевању идентитета, како националног, тако и европског. Зато је потребно ставити грађане у први план и посматрати их као активне учеснике у музејима који несумњиво представљају отворене арене за дијалог.

 У Србији тренутно не постоји Закон о музејима већ је њихово постојање и функционисање регулисано Законом о културним добрима. Музеј врши делатност заштите уметничко-историјских дела тако што: 1) чува и одржава уметничко-историјска дела која се код њега налазе; 2) обезбеђује коришћење уметничко-историјских дела у културне и друге сврхе путем њиховог излагања у оквиру сталних или повремених изложби и на други начин; 3) стара се о чувању и одржавању заштићених уметничко-историјских дела која се налазе ван музеја на територији на којој врши делатност заштите ових дела.

О заштити покретног културног наслеђа брину се две групе музеја: јавни музеји (републички, покрајински и локални) и они у приватном власништву (приватни музеји и колекционарске збирке). Рад сваког музеја не би био могућ без постојања јавних збирки у којима се чувају предмети покретног културног наслеђа, за поменуте збирке су директно одговорни кустоси. Делатност музеја регулисана је Законом о културним добрима док je посебним законом регулисан рад Матице српске која обавља и музејско-излагачку делатност.

У Републици Србији можемо пронаћи 149 музејских простора, од којих самосталну музејску делатност обавља 69 музеја. Влада је оснивач 12 музеја (стара се и о Музеју у Приштини чије је привремено седиште у Београду). У Републици Србији делује осам матичних музеја (Народни музеј у Београду, Историјски музеј Србије, Етнографски музеј, Музеј науке и технике, Музеј примењене уметности, Музеј савремене уметности, Природњачки музеј, Музеј наивне и маргиналне уметности). Матични музеји имају обавезу да пружају специјализовану стручну помоћ другим музејима у очувању одређене врсте уметничко-историјских дела. Аутономна Покрајина Војводина је оснивач три музеја и две спомен-збирке. Музејска делатност се обавља и у другим установама културе, али и у установама чија примарна делатност није култура као што су Музеј Српске православне цркве, Музеј ваздухопловства, ПТТ музеј, Железнички музеј, Војни музеј.

Mузеји у Србији последњих десетак година се суочавају са следећим проблемима: прва група проблема – односи се на људске ресурсе (потреба за едукацијом и новим занимањима у складу са развојем информационих технологија), затим, друга група која укључује проблеме у вези са простором – непостојање или неусловни простори за депое; трећа група проблема у вези је са недостатком финансија за  за аквизицију покретних културних добара и на крају али не и најмање важан проблем музеја у Србији – илегална трговина покретним културним добрима.

Када је реч о музејима у Србији, они се током 2020. године суочавају са вишеструким проблемима. Прво, као и остале институције културе, и они су жртве смањења ионако малих издвајања за културу услед пандемије. То суштински значи да су мале шансе да се испуни Акциони план за период 2020-2022. који прати Стратегију културе Републике Србије 2020-2029. што значи и неиспуњење предвиђених активности које се односе на музеје. Такође, музеји су још раније имали проблем недостатка особља, а посебно особља које би се бавило дигитализацијом за коју се испоставило током пандемије да је неопходно што пре је завршити. Поред свега наведеног, за музеје би било важно да се донесе што пре кровни закон – Закон о музејској делатности јер ће његово доношење у одређеној мери дефинисати музејску политику као једну од значајних компоненти културне политике.