НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Надежда Петровић (1873‒1915) је једна од највећих српских академских сликарки, прва жена ратни фотограф, новинарка, добротворка, жустра говорница, болничарка и хероина Првог светског рата.

Рођена је у Чачку 11. октобра 1873. године, као прво женско дете Димитрија Мите Петровића из Београда и Милеве Петровић (Зорић) из Титела, сестричине Светозара Милетића. Потиче из учене грађанске породице, која је имала више разумевања за културу него што је то био случај у Србији тог времена. Породица је имала 13 деце, од чега је 9 преживело. Њен најмлађи брат је књижевник и сликар Растко Петровић. Оба родитеља су били образовани људи, учитељи у Чачку. С породицом се преселила у Београд 1884. године, где је завршила Вишу женску школу и положила испит за наставницу цртања у средњим школама.

Сликарски таленат наследила је од родитеља. Похађала је приватне часове цртања, прво код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића, а након тога код словачког уметника Кирила Кутлика. Крстић је охрабрио Надежду да оде на уметничке студије у Минхен. Међутим, ни Крстић ни Кутлик нису оставили трага на њено касније стваралаштво. Од 1898. године, са својих 25 година живота и државном стипендијом, Надежда је наставила усавршавање у Минхену, најпре код словеначког ликовног педагога Антона Ажбеа, а потом у атељеима Јулиуса Екстера и Ангела Јанкеа. Оно што је затекла у Немачкој заувек је променило Надеждино поимање уметности, а уједно и целокупну српску уметност. Сликање ван атељеа, на дневној светлости, пробудило је спонтаност и нагласило сликаркин карактер. Стилски се потпуно окренула савременим токовима европске уметности, пре свега немачком експресионизму. На моменте се приближавала до тада још неафирмисаној апстракцији. Сликала је јаким потезима четкице, широким и густим намазима, стварајући на великим површинама прави колористички вир. Омиљене боје биле су јој интензивне нијансе комплементарних боја црвене и зелене. У Минхену је започела дружење и пријатељство с Иваном Мештровићем, Мирославом Краљевићем, Иваном Грохаром и Рихардом Јакопичем. Намеравала је да остане једну, а остала је четири године. За то време научила је немачки, руски и француски језик.

Надеждина прва самостална изложба одржана је у Београду 1900. године, али критике су биле лоше. Није била добро прихваћена од савременика и критичара у једној традиционалној и патријархалној средини, која је била неспремна за нове идеје. Уметничко-политичка визија будућности коју је она створила, по својој одлучности и бескомпромисности, била је више него што је Србија првих деценија 20. века имала способности да прихвати. Надежда је тематски остала верна националном и њен патриотизам је уочљив у избору тема из националне историје и сликању људи и предела из Србије. Њени народски портрети били су исувише стварни и непривлачни да би постали визуелни стереотип народа. Она није сликала естетизовану Србију, већ Србију онакву каква је заиста била – патријархална, сиромашна, непросвећена, живописна. Сликајући портрете, она је уносила психолошки део себе, умејући да препозна и дочара стања људи. О авангардном духу ове сликарке сведочи њена чувена реченица након раскида веридбе: „Не желим да будем жена, желим да будем сликарка. Жена има пуно, а сликара мало.“

Вратила се 1903. године, када Србију потресају бурна политичка збивања. Тада започиње свој друштвени ангажман. На једном од највећих женских митинга дотада, Надежда је одржала једноипочасовни говор пред више хиљада жена. Учествовала је у оснивању хуманитарне организације „Коло српских сестара“, чији је била секретар. Ова организација је настала као одговор на погроме над хришћанима у Старој Србији, након Илинденског устанка. Надежда је чак крајем 1903. године отишла у Македонију и Стару Србију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. С њима је, под маском пратиоца, ишао и Војислав Танкосић, који је радио на стварању српске четничке организације. Импресије с овог опасног путовања Надежда је оставила у драми Војвода Мицко Поречки. Поред тога, написала је још једну драму која није објављена. Била је велики поборник националног препорода и идеје уједињења словенских народа. Захваљујући познавању немачког, руског и француског језика, говорила је јавним скуповима по Европи о поробљеним словенским народима. Од Лава Николајевича Толстоја захтева у једном писму да се изјасни у односу на анексију Босне и Херцеговине, на које јој он одговара почетним страницама своје књиге: „Обраћам се једној Српкињи…“

Иницирала је Прву југословенску уметничку изложбу која је реализована 1904. године и која је окупила српске, хрватске, словеначке и бугарске уметнике. Краљ Петар I ју је лично отворио и откупио 41 дело, што ће представљати зачетак Збирке југословенског сликарства 20. века Народног музеја у Београду. Учествује у оснивању Друштва српских уметника „Лада“ и Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву, код Пирота. Писала је ликовне критике, истичући потребу за превазилажењем декадентних размишљања и традиционалистичких ликовних схватања. У то време Надежда све чешће путује по Србији, нарочито у јужне крајеве, одевена у грубу сељачку тканину, са сламнатим шеширом на глави и сликарским прибором на леђима. У овом периоду настала су њена дела Сељанка из Шумадије, Плетиља, Гуслар… Представе српског сељака неидеализованих физиономија кроз модернистички израз изазвале су прави шок. Ликовна критика је ова дела дочекала речима: „болесно и труло схватање болесних и трулих мозгова“. Негативне реакције нису поколебале Надежду у намери да приближи уметност обичним људима и да управо те обичне људе учини достојном темом уметничког дела.

Њен уметнички опус може се поделити на три периода – минхенски (1898‒1903), српски (1903‒1910) и париски (1910‒1912). Најплоднији период њеног сликарства је од 1905. до 1908. године. Тада настаје серија слика из Сићева, мајсторски насликаних трозвуком боја: црвеном, плавом и жутом. Слика Дереглије на Сави, коју је Надежда насликала 1907. године, сматра се једном од првих манифестација импресионизма у српској уметности. Две најбоље слике, Богородичина црква и Булоњска шума, насликане су у Паризу. Овде се Надежда сусрела с новим правцима ‒ фовизмом и кубизмом, за које је рекла да носе у себи младост и здравље.

У Првом и Другом Балканском рату 1912. и 1913. године Надежда Петровић се добровољно ангажовала као болничарка. Ни драматични призори у санитету у позадини фронта, ни болести које је прележала (тифус, колера и упала плућа), нису је омели у намери да помогне свом народу. Сачувана писма која је слала породици уједно су документарно-историјска сведочанства и забелешке о интензивним осећањима и душевним стањима кроз које је сликарка пролазила гледајући последице рата. Присуствује војним операцијама код Призрена и тада је настала њена чувена фотографија на којој је Надежда у црнини, с болничким мантилом под руком и букетом љубичица заденутим за појас. Тада је сликала симболе српске историје и културе, попут манастира Грачанице, Дечана, Призрена, Везировог моста… Надежда је прва жена ратни фотограф која је управо фотографским апаратом бележила ратне призоре. Одликована је Орденом за храброст и Орденом Црвеног крста.

Објава рата 1914. године затекла ју је у Италији, где је с братом Растком посетила изложбу Венецијанског бијенала, на којој је излагао скулптуре њен велики пријатељ Иван Мештровић. Вративши се у Србију, одбила је предлог Врховне команде да се прикључи комисији Црвеног крста у Швајцарској и кренула на дужност у пољску болницу Дунавске дивизије у Ваљеву. Тада је Ваљево било „…велика кужница, у којој се једва знало ко је жив, ко је мртав…“. Њене напоре најбоље је истакао војвода Живојим Мишић, који је са својих груди скинуо медаљу за храброст и окачио на Надеждину болничку блузу. На дужности болничарке остала је до краја свог живота. Сликала је рушевине, официре, шатор пољске војне болнице и бринула о рањеницима и оболелима од тифуса, све док и сама није поново оболела од тифуса. Након седмодневне агоније, Надежда Петровић умрла је 3. априла 1915. године у Војној болници у Ваљеву. Њени посмртни остаци пренети су 1935. године у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

За време живота Надежда Петровић је поштована првенствено као родољуб, политички активиста и предани борац за бољу будућност српског народа. Тек постхумно јој је одато признање што је увела српско сликарство у токове савремене европске уметности.

Надежда Петровић је једина жена чији се лик налази на папирној новчаници од 200 динара, а на полеђини новчанице фотографија болничарке из 1913. године. Компанија Гугл је 2015. год. обележила 142 године од рођења Надежде Петровић посебно дизајнираним „дудлом“. УНЕСКО је у свој календар за 2020/23. годину уврстио обележавање 150. годишњице рођења ове српске сликарке.