Аутор: др Александра Колаковић
Доступни подаци нам говоре да је током Другог светског рата из Југославије протерано 260.000 људи, а неке процене су да је око 390.000 особа отишло у Европу и друге делове света након 1945. године. Процена новог режима у Југославији била је да је број југословенских емиграната износио око 1 до 1,5 милиона људи. Политичку емиграцију чинило је свега 70 до 100 хиљада, односно не више од 10%, док је већина припадала категорији економских емиграната. Док је нови комунистички режим учвршћивао своју власт, у исто време из земље су одлазили они који су припадали грађанским партијама, интелектуалци познати пре рата или део припадника четничког покрета, као и они који су били за династију Карађорђевић и Запад. Ново пребивалиште политички емигранти пронаши су у САД, Великој Британији и Француској, као и у Швајцарској. Пре овог периода, већина оних који су након рата емигрирали имала је на основу школовања и/или пословних активности контакте и везе у земљама где су изградили нови живот. Ипак, они су и у новој средини темама и везама са саплеменицима остали повезани са отаџбином, посветили су се анализама догађаја из недавне прошлости и новим околностима живота у матици. Покретали су удружења, новине и писали књиге. Данас су те књиге и текстови историјски извори о догађајима, људима и приликама у којима се живело пре Другог светског рата, у међуратном периоду и за време рата, као и након њега у новој држави. Неки од тих података су драгоцени јер се од 1945. године стварала нова историја – историја партизанског покрета и Југославије па су неке успомене на процесе и догађаје након овог доба остале прекривене велом заборава. Такође, важне су и због укрштања извора и критичког посматрања и анализа различитих аспеката југословенске државе од 1945. године.
Након 1945. године започело је ново организовање дијаспоре у Француској. После Другог светског рата, противници комунистичког режима су емигрирали у Француску, а од шездесетих година појачано је присуство и радничке емиграције из Југославије. Од овог периода у Француској су покренути нови часописи у оквиру разних удружења српске дијаспоре. Обично су били двојезични. У марту 1945. часопис Нова Југославија је почео као гласило Савеза Југословена у Француској и Југословена из француског покрета отпора. Досадашња истраживања показују да је деловање удружења контролисала нова власт у Југославији у сарадњи са Комунистичком партијом Француске. Осим овог часописа, Амбасада нове Југославије штампала је и Билтен на француском језику. Ове публикације су биле уједињујуће ткиво југословенске дијаспоре у Француској и начин представљања и утицаја у Француској за нову комунистичку власт у Југославији.
Једно од важних удружења политичких емиграната у Француској након 1945. године био је и Савез Ослобођење. Ослободилачки савез, формално je основан августа 1949. године, али се као прави почетак његовог рада може временски лоцирати у 1946. годину. Тада је публикована брошура „Свим слободним Србима – Српска демократска омладина” у којој можемо као главни програм рада спознати залагање за уједињење Европе и Југославије у њој. Наредне, 1947. године, формирана је Српска демократска задруга Ослобођење у Паризу, која је од 1. јануара 1948. године издавала свој билтен – часопис Наша реч. Место издавања часописа од 1958. године био је Лондон, а Савез Ослобођење је постојао до 1994. године, када је уласком у српски политички живот и приступио Демократској странци.
За разгранате активности овог удружења, а посебно издавачке подухвате, који су значајни за разумевање положаја и домета утицаја српске и југословенске емиграције након 1945. године, заслужан је Десимир Тошић. Од како је ушао у политички живот, а то било у јесен 1938. године, када је био и студент прве године београдског Правног факултета, постао је сведок и активни учесник бројних историјских догађаја српске историје, а посебно оне повезане са емиграцијом, анализом политичког живота у Србији и Југославији, посебно Титовог режима, као и обнове парламентаризма и демократске транзиције на прелазу два миленијума. Непосредно пре Другог светског рата био је члан Југословенске демократске странке, представник студентске демократске омладине у Извршном комитету Уједињене студентске омладине Београдског универзитета, секретар и председник Демократске омладине. У време Другог светског рата деловао је у илегали, пријављивао се као добровољац и ухапсио га је Гестапо фебруара 1943. године. Под оптужбом за незаконито политичко деловање прво је послат у затвор у Београду, потом у логор Сајмиште, да би септембра 1943. године био интерниран на принудни рад у мало место између Граца и Беча. У јуну 1944. године Десимир Тошић је побегао из Аустрије у Србију, али је већ почетком октобра 1944. године емигрирао из Београда у Аустрију. У Француској је био од 1945. године, а са прекидом боравка у САД где је био 16 месеци, до 1956. године, када је прешао у Велику Британију. Тамо је живео до 1990. године уз повратак у Србију у доба распада Југославије и обнове вишестраначја када поново улази у политички живот у оквиру Демократске странке и Демократског центра.
Одмах након 1945. године и почетка живота у емиграцији, Десимир Тошић се укључио у рад емигрантског удружења обављајући функцију члана Извршног одбора Српска демократска омладина. Од 1946. године Тошић је члан Главног одбора Удружења Ослобођење, а у лето 1949. године и члан Секретаријата Главног одбора „Ослобођења”. Посебно је значајно да је Десимир Тошић био прво члан уредништва, а потом и уредник месечника Наша реч, који је излазио прво у Паризу од 1948. године, а касније и Лондону. Тошић је давао посебан печат темема и функционисању часописа, али су поред њега и друге личности биле изузетно важне у функционисању Ослобођења и Наше речи.
Наша реч је публикована до 1990. године, а упоредо је публикована и едиција Библиотеке Наш рад. Око часописа су се окупљали припадници српске и југословенске политичке емиграције. Већина њих су били интелектуалци, доктори наука, школовани у иностранству, посебно у Француској, некадашњи чланови политичких партија, а пре свега Демократске странке, некадашњи сарадници и истомишљеници Љубе Давидивића и Милана Грола за које није било места у једнопартијском систему нове Југославије, али који су имали снажну потребу да комуницирају са јавношћу путем часописа. Поред Тошића, важна фигура био је Божидар Влајић, адвокат и публициста, некадашњи немачки и француски студент права и социологије, члан Демократске странке и министар у Влади Краљевине Југославије у егзилу. Највећи број уводника Наше речи су настали из његовог пера, а могу се пронаћи публиковани у књизи: Несентиментални идеалисти: Десимир Тошић, Божидар Влајић и уводници часописа Наша реч (Париз-Лондон 1948–1990), коју је приредио Дејан Ђокић 2013. године. Поред Тошића и Влајића активни у удружењу и часопису били су и: Селимир Говедарица, Евгеније Јуришић, Богољуб Кочовић, Иван Д. Пајић, Миодраг Ивковић, Миха Крек, Радоје Кнежевић и други.
Основна начела на којима је деловало Ослобођење рефлектовала су се на теме текстова Наше речи. Циљ који су наглашавали јесте да њихове активности представљају отпор и протест против недемократског режима, једнопартијског система, комунистичких идеја и вредности, али и ширег спектра начина живота у систему нове државе који потенцира једноумље и заосталост. „Савез Српских задруга Ослобођење ставља себи у задатак да, као задружни покрет везан за националну и политичку ствар српског народа, настави идејну борбу и прошири организациони рад покрета Српске демократске омладине у избеглиштву” део је Декларације чланова Централног одбора Српске демократске омладине и чланова радног одбора Српске задруге Ослобођење из августа 1949. године. Већ од првих бројева на страницама Наше речи можемо читати текстове који на веома критички начин говоре о економији, спољној и унутрашњој, као и култури нове Југославије и владајуће елите. Интересантно је да су критике упућене и земљама на Западу, демократским државама у којима су живели, дакле, пре свега Француској, али и Великој Британији, као и САД јер су билатерални односи са ФНРЈ, касније СФРЈ, развијани и, по мишљењу уредника и аутора Наше речи, недовољно активни у осуди недемократских потеза југословенског режима. Веома је важно нагласити и да је група око Ослобођења била за очување југословенске државе, као и њену демократску трансформацију. Стога су посебну пажњу посвећивали анализи начина и могућности за превазилажење националних спорова.
Када анализирамо садржај Наше речи и теме, поред информација важних за емигранте, а које се односе на догађаје у појединим државама и међународним односима, фокус је на анализи постојећег поретка и репресије у Југославији. Поред инсистирања на недемократским елементима и ускраћивању слобода, у текстовима се прати економски развој Југославије, детаљно анализирају доступни подаци и компарирају. „Српски народ и тоталитаризам”, „Елементи демократије”, „У царству контрадикторности”, „Српске политичке странке до ослобођења 1918”, „Осам година од првих одмазди”, „Нове тенденције у емиграцији према сукобу Москва – Тито”, „Љотић и марксизам”, „Изгнаници по други пут” само су неки од наслова и уводника Наше речи, који указују на теме и интересовања уредништва. Били су изузетно критични у оценама основа на којима почива Титова држава, а понекад и недовољно објективни. Ипак, текстови објављени у Нашој речи представљају драгоцен извор не само за проучавање ставова емиграције, већ и због свог квалитета и бројности и за дешавања у Југославији.
Спољнополитичке теме Наше речи, о којима је писала академик Мира Радојевић, су заузимале важно место. Аутори текстова и чланови Ослобођења су очигледно веровали да би се у измењеним међународним околностима пронашао оквир могућих промена режима у Југославији. Стога су критиковали западне земље због сарадње са Титом или су их подстицали да коначно утичу на демократске промене. Оцене крупних промена у међународним односима, као и њихови потенцијални утицаји на Југославију били су доминантни у часопису и међу члановима Ослобођења на њиховим састанцима и скупштинама о којима су извештавали на страницама часописа. Два су добра примера која показују однос ове групе не само према Титу и Југославији, већ и према западним државама, а посебно Француској.
Први је сукоб Југославије са Информбироом 1948. године. Догађај је изазвао посебно интересовање за значај Резолуције Информбироа (ИБ) од 28. јуна, као и могуће последице. Наша реч и њен уредник Десимир Тошић овом приликом не наглашавају само да је Тито изгубио подршку у партији и стекао непријатељски став совјетског блока, већ и „опортунистички однос западних демократија према диктатури Тита и његове клике”. На мети критике је пре свега њихова политика економске помоћи режиму у Југославији, коју називају „неприродним пријатељством”. Суштина је осуда стратегије западних демократија да се против СССР боре југословенском социјалистичком државом, односно како је то написао Тошић „употребе једног злочинца у борби против других”.
За групу емиграната који су се школовали и одрасли на универзалним вредностима и тековинама демократије и покушавали да их примене и у пракси стога је на страницама часописа намењеног емиграцији из Југославије често међу темама била и анализа деловања земаља у којима су живели и њихових односа са режимом у матици кога су упоредо критиковали. Стога су чланови Ослобођења били огорчени зашто западне државе издају своје принципе и не бране демократију, нити ослобађају народе „потлачене комунистичком диктатуром”. Ово је посебно било видљиво на страницама часописа Наша реч приликом званичних посета Тита Великој Британији (1953) и Француској (1956). Због идеје вечитог пријатељства и живих традиција заједничке борбе у два рата, као и образовања генерација Срба на француским узорима, посебно онима Треће Републике, кроз текстове публиковане у Нашој речи сагледавамо разочараност чињеницом да држава која „никада није волела нити поздрављала диктаторе” организује званични пријем за „нежељеног” и „насртљивог” госта – Тита и његову супругу Јованку. Док је штампа у Француској детаљно извештавала, а Политика се у Србији позивала на традиционално пријатељство и херојске моменте у историји, Наша реч и Ослобођење су оштро осуђивали безбедносне аспекте посете, када је многим емигрантима из Југославије одузета слобода кретања или су саветовани да не долазе близу догађаја и места који су планирани у оквиру посете.
Упоредо са постојањем Наше речи постојали су и други часописи емиграције, званичне новине југословенске дијаспоре које је контролисала влада у Београду, као и часописи других народа заједничке државе. Српски ројалисти и бивши чланови четничког покрета Драже Михаиловића, сарађивали су са француским десничарским партијама. Српска политичка емиграција је покренула Српски глас, Глас српске земљорадничке омладине, Глас српског народа, Сељачка демократија и Слободна трибина. Упоредо, у Француској је између осталих штампан часопис La Croatie. Уредништво Наше речи пратило је све поменуте часописе и текстове и водило дискусије и полемику и са тим листовима. Важно је нагласити да су сагласности ових, по природи и намени различити листови, посебно јер је хрватски часопис био окренут само хрватском народу и његовим проблемима, док је Наша реч имала ширу и југословенску платформу постојања и деловања, успевали да успоставе када је реч о оценама природе режима у новој Југославији. Свима њима је заједничко да је у фокусу њихове пажње било национално питање и оштра критика комунистичког поретка.
Историја југословенске емиграције није до краја истражена и проучена и овај есеј о часопису Наша реч, Ослобођењу и Десимиру Тошићу, само је једна коцкица у мозаику. Ипак, веома је важна као полазна тачка за даља проучавања. Истовремено, аутентичност појаве овог часописа и емиграната окупљених око часописа и Ослобођења, омогућава да спознамо догађаје, процесе и појаве, као и личности, из српске и југословенске историје, а посебно емиграције након 1945. године на један свеообухватнији и нов начин. Иако је група око Ослобођења и Наше речи, како показују досадашња истраживања, у исељеничкој популацији припадала оној малобројној групи демократа који су југословенски орјентисани, ипак је дуготрајност и систематичност рада имала утицај који се рефлектује и кроз нове транзитивне процесе последње деценије 20. и прве деценије 21. века.
Остави коментар