НАСТАНАК ФАШИЗМА У ИТАЛИЈИ БЕНИТО МУСОЛИНИ

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Након шест деценија од трагичне смрти вође италијанског фашизма, личност Бенита Мусолинија и даље инспирише научно-историографске кругове. Заувек у сенци свог савезника и покровотеља из Другог светског рата Адолфа Хитлера, Мусолини је ипак успео да остави неизбрисив траг, по многима сраман, на позорници светске историје. Тешко је на сажето описати значај личности која је деценијама утицала на животе милиона људи, а да се притом избегне субјективност и недоренченост која се мора превазићи у сваком истраживачком послу. Овај рад не покушава да открије велике тајне и мистерије времена у коме је овај италијански мегаломан живео и владао, али може да укаже на неке моменте и детаље до којих је дошла историјска наука и историографија. Ти моменти сами по себи, а и узрочно-последично, указују и на значај теме која, опет, захтева подробније испитивање, али које се може одредити уз кратак пресек догађаја и стања који су окруживали Дучеа.

Capo del Governo, Duce del Fascismo, Primo Maresciallo dell^,Impero, Comandante dell trupe operanti su tute le fronti (Шеф владе, Вођа фашизма, Први маршал Царства, Командант оперативних трупа на целом фронту)[1]. Титуле које је носио из времена после 1940. године, говоре да је реч о човеку који у својим рукама носи све полуге и прерогативе моћи и власти, али и чињеницу која нам може открити значај овог човека за светску историју, па и значај саме теме. Неспорно је да је Мусолини поседовао незајежљиву жељу према моћи и власти. Енергија коју је улагао у свој рад и да оствари ту жељу су биле идеје водиље његове политике и комплетног дугогодишњег деловања. Једноставно речено, мало је постојало људи који су успевали да за четврт века оформе потпуно нову идеологију (додуше, засновану на темељима разних), нови друштвени и државни систем, да наведу најшире слојеве друштва на „слепу“ веру и послушност новом систему и идеологији и да их, при томе, натерају на невероватне жртве и материјалне и нематеријалне губитке за егзистенцију и прогрес таквог политичког и друштвеног „кентаура“. Дакле, посебност фашистичке империје, а пре свега њеног вође, је политичка и опште социјална кратковидост која је спречавала Мусолинија да увиди сву ефемерност и парадокс друштва и нове италијанско-европске ере коју је градио. Идеје и идеали који су узети као изговор и оправдање за стварање новог живота у Средоземљу су били ношени најприроднијим и најпростијим тежњама за властодржјем фашистичке елите на челу са Дучеом која је тако, свесно или несвесно, кумовала рађању страховито парадоксалног и неприродног стања које је само себе након две деценије и обрушило. Због тога Мусолини представља парадигму за све сличне ситуације и личности у XX веку који су покушали насилним парадоксима и методама да „усталасају“ ток историје. У томе лежи значај овог човека, у једној окрутној игри коју је повео, при томе искоритивши пре свега свој народ.

Према сопственом казивању Мусолини се родио 29. јула 1883. године, у два сата после подне, у недељу, у сазвеђу Лава. Ово сведочанство би већ био довољан разлог за поједине астрологе да оцене да животно дело које је оставио поколењима, као и начин на који је то стварао, и уопште његов начин живота сасвим одговара астролошким предиспозицијам и аспектима његовог профила, чиме ћемо се позабавити у наредним приказима. Постоји неколико његових карактеристика које се могу предочити са више епитета: срчан, храбар, мужеван, релативно неостљив, несталан, нестабилан, охол, суров, до неслућених размера егоистичан, егоцентричан, недоследан, и, треба истаћи –превртљив. Примеђује се да је у описима његовог карактера приметно доста негација, које су и биле саставни део његовог живота. То је најцелисходније објашњење за сталну негацију појединца као јединке у фашистичкој држави која има право да утиче како на све око себе тако и на самог себе, негацију рационалистичких и хуманистичких права човека како индивидуе тако и човека у колективу, а изнад свега негацију основних принципа разума и логичног понашања. Све те негације биле су саставни део Мусолинијевог филозофског приступа окружењу, сарадницима, земљи и целом свету, приступа који, никада није био до краја изграђен и искристалисан, али где се основна мисао и правац размишљања могао јасно уочити. Себе је називао „апостолом насиља“ и до краја је то његово, у суштини, хулиганско и насилничко понашање, остало слично понашању бунтовнички расположеног адолесцента, који пролази кроз кризу идентитета, која свој најдубљи израз добија у неслуђеној превртљивости. Разлика је у томе што је Дучеова адолесценција потрајала до његове шездесетдруге године живота, тј. до смрти. За потпуно разумевање овакве личности потребно предочити генезу његововог психолошког профила, односно покушати да се схвати шта је условило његово понашање као одрасле особе и да ли се у његовој биографији из периода детињства и ране младости могу пронађи неки моменти помоћу којих би се разумела ова комплексна особа[2].

Рођен је као најстарије дете у засеоку Варнано дел Коста, близу села Прадапија, у округу Довији, у покрајини Ромања. Свет на који је дошао је била скромна породица сеоског ковача Алесандра Мусолинија и сеоске учитељице. Ту почиње помало бајковита животна прича о сиромашном дечаку који, под снажним утиском скромног окружења, одлучује да постане познат и да уздрма свет. Породица је своју егзистенцију заснивала на мајчиним оскудним примањима, јер је очева зарада углавном трошена на његову љубавницу. Иначе, његов отац је био неписмен, тврдоглав, али интелигентан човек, који никада није похађао школу, а који је уз то био политички свестан, наклоњен екстремним левичарским погледима. Његова политичка острашћеност и одушевљење социјалистичким идејама најбоље се огледала у томе што је будућем италијанском вођи дао име по познатим марксистичким револуционарима и анархистима – Бенито (по Бениту Хуаресу, мексичком револуционару), Амилкаре (по Амилкареу Ћипријану, ромањском анархисти), а Андреа (по Андреи Кости, једном од оснивача Социјалистичке странке Италије). Ова имена су била адекватна за дечака изузетне непослушности, самовоље и одсуства сваке дисцплине и обзира. Бенито је имао млађег брата и сестру, као и мноштво другова, и за разлику од Хитлера, није би особењак и усамљеник. У породици и међу пријатељима уживао је велико поверење и дивљење, вероватно због његове срчаности и необузданости, која зна да импресионира. У току школовања променио је три школе и био је четири пута искључиван из њих, увек због своје свадљиве и пргаве природе и сталних туча са школским друговима, па чак и са учитељима. Прво је био искључен из своје месне школе, потом је, због физичких сукоба са ученицима и предавачима искључен из школе у Фаенци, да би након још једног искључења, ипак завршио разред у школи у Форлимпополију, положио све испите и добио звање учитеља. Стекао је глас младића изузетне интелигенције, јер је предано и марљиво учио углавном оне предмете који су му били занимљиви. Већ тада се у игри и разговору са својим вршњацима наметао као вођа са изјавама да је „на свет дошао да га уздрма и изненади“. У свом месту се запослио као учитељ, међутим, ту се, такав какав је био немиран и амбициозан, није могао дуго задржати.

Након четири проведена месеца као просветни радник, у осамнаестој години живота напустио је Италију и, без новца, само са медаљом на којој је био утиснут лик Карла Маркса, отишао је у Швајцарску. До тада, под утицајем свог оца, већ прилично социјалистички опредељен, у Швајцарској је, радећи најтеже физичке послове, као месар и зидарски помоћник, дошао у додир са истакнутим емигрантима марксистичке провенијенције. Убрзо је пришао неким револуционарним групама у којима је почео изности своје погледе на државна уређења широм Европе. Овај период његовог живота представља мукотрпну борбу за голу егзистенцију, где је, често гладан, знао да отима храну од гостију по ресторанима или од пролазника на улици. Истовремно, доста је читао, углавном филозофска дела Маркса, Кропоткина, Ничеа, Фихтеа и Канта. Али, сва та прочитана литература за њега није пружала основу за изградњу неких сопствених филозофских погледа, нити се он пуно задржавао на појединим филозофским делима. Читао је насумице, па је и ту остао доследан себи. Његова филозофска стајалишта зависила су од утиска који је произведен након читања поједине књиге. Левичарски екстремистички ставови, који су у његовим назорима провејавали још од ране младости, сада су постали нешто израженији, али не у потпуности доследни и устаљени. У основи његова политичка мисао тог периода се састојала у антиклерикалном, анархистичком погледу на уређење једног друштва. Након краткотрајног боравка у затвору 1903. године, већ наредне године Мусолини се враћа у Италију. У домовину се вратио као марксистички фанатик, са биографијом која је била сасвим прикладна за све анархисте и емигранте насилничких и рушилачких метода и ставова. Са таквом репутациом могао је у неком догледном времену да постане истакнута личност левог марксистичког покрета у Италији, али његова природа му то није допуштала. Тада још нико није слутио да се у Италију вратио будући фашистички бог живота и смрти[3].

Млади и фанатични Мусолини брзо се снашао у Италији, у родној Ромањи, окружен истомишљеницима. Још за време боравка у Швајцарској писао је чланке, написе и тираде за неколико револуционарних листова, који су били доста запажени. То своје занимање наставио је и у Ромањи где се већ прочуо као брилијантан новинар бритког језика и као одличан политички агитатор. Ускоро, његова репутација изузетног новинара који отворено и оштро говори о проблемима радничке класе у Италији и свету проширила се и ван граница Ромање. Писао је за врло популарне листове као што је био „Il Popolo“, а покренуо је и свој лист „La Lotta di Classe“ („Класна борба“). У исто време почео је стицати глас даровитог говорника који је умео контролисати масу окупљену на политичким митинзима и састанцима. Заиста, његови оштри, театрални, чак, брутални, говори су заокупљали огромну пажњу, и као „угарак у буре барута“ палили масу које би изражавала одобравање извикујући пароле. Дражао се веома театрално; говорио је језиком који је близак обичном пуку, а да притом није поклањао пуно пажње ономе о чему говори. У ствари, оно што обичном свету из радничких четврти, тада није било јасно, а што су већ неки савременици уочили, он је вешто манипулисао својим говорима, пре свега својим дубоко мужевним гласом и ефектном гестикулацијом која је била једнако драматична, као и реченице које је изговарао. Исто као и говори Хитлера, и Мусолинијеви говори нису биле дубокоумне и пажљиво биране реченице са садржајем који са више аспеката, продиру у суштину проблема, покушавајући да изнађу решења за њих. Пре свега, то су биле празне демагошке и дугачке тираде, испуњене мноштвом фраза и метафора, са често искривљеним или прогрешним чињеницама, које треба да пробуде и поведу слушаоце, да би се таквим површним излагањем код људи изазвале најдубље емоције, које би касније биле артикулисане ка главном циљу, придобијању безусловне подршке за сваку акцију. У суштини то су били испразни популистички изливи беса у којима је било пуно позива на освету и напад, а мало стварно вредних чињеница и реалних тема са којима би се друштво требало позабавити. Али, вештим коришћењем говорних способности, Мусолини је успео задобити импозантну подршку, како унутар своје странке, тако и међу ширим слојевима италијанских грађана[4].

Његова појава и физички изглед у том периоду били су у потпуном сагласју са његовим политичким радом и духовним способностима. Одавао је утисак човека искрено заокупљеног проблемима са којима се хватао у коштац, неуротичан и узбудљив. Увек је имао упадљив спољашњи изглед. Био је мален растом, бледог лица, снажне вилице, крупне конституције са дубоким, тамним и продорним очима. Из његове појаве зрачила је огромна физичка снага и животна енергија која је, у комбинацији са његовим физичким изгледом и духовним способностима, одавала утисак особе велике способности, спремне на акцију[5].

Мусолинијев приватни живот одувек је био узбудљив и динамичан, испрплетан са његовим политичким и страначким обавезама. Волео је да га сматрају женскарошем и необузданим освајачем, што је у ствари и био. Током живота имао је бројне љубавнице из свих друштвених слојева, од проститутки до жена из аристократског порекла. Поносио се својим љубавним успесима и често их је истицао, поред осталих животних победа. У младости је боловао од сифилиса. Радо се сећао и насилништва према женама, тако да је годинама касније истицао да је своју прву девојку силовао, физички повређивао и злостављао на разне начине. По природи није био џентлмен. Своју надмену и егоистичну природу је најбоље могао да испољи у насилничком односу према женама, што је и чинио. Мусолини је био хедониста и та особина је била приметна у свим врстама уживања. Често га је стављао у први план, некад запостављајући све породичне и државничко-политичке обавезе и обзире. Последњих година живота стална пратиља била му је Клара Петачи, са којом би се препуштао ужицима током радног времена, забрањујући свакоме да га узнемирава, чак и у случају најхитнијих ствари. На себи својствен начин Мусолини је волео, или боље рећи, поштовао своју супругу, знајући да у њој може имати поузданог и неласкавог саветника и ослонац у животу. Она је ту улогу прихватила и чврсто је се држала све до смрти. У годинама његовог социјалистичког опредељења оженио се Ракелом Гвиди, ћерком очеве љубанице. Са њом је током живота добио петоро деце, три сина – Виториа, Романа и Бруна и две ћерке. Најпознатије његово дете била је ћерка Еда, због каснијег брака са италијанским министром спољних послова Галеацом Ћаном. Бруно је доживео трагичну судбину погинувши у саобраћајој несрећи у свом аутомобилу. Брак Бенита и Ракеле, нимало узоран и по католичким и по друштвеним мерилима, и иако испуњен сукобима, свађама, прељубама са његове стране и несугластицама, током године је остао стабилан и није се распао[6].

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.

Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.

Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.

Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови Сад, 1995.

1Денис, Мек Смит, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980, стр 58.

[2] Кристофер, Хиберт, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.

[3] Исто.

[4] Денис, Мек Смит, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.

[5] Крисофер, Хиберт, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.

[6] Исто.