Аутор: Мср Владимир Папић
Према „Правилнику о плану и програму наставе и учења за гимназију” актуелном од школске 2020/21. године (Правилник 2020), настава Српског језика и књижевности у другом разреду предвиђа тумачење дела представника књижевних епоха од барока до реализма (с посебном целином у којој се тумаче приповетке Ива Андрића). Највише измена претрпела је епоха романтизма – насупрот уобичајеној подели градива према књижевноисторијским периодима на корпус светске и националне књижевности, романтизму је намењена тематска концепција. У првом делу обрађују се одлике романтизма као епохе на примерима Новалисових фрагмената (који замењују досадашњи Предговор ‘Кромвелу’ Виктора Игоа), Евгенија Оњегина А. С. Пушкина и одломака из Бајроновог Чајлда Харолда. Трећи део чине књижевна дела која тематизују смрт и романтичарски однос према њој (пре свега кроз мотив „мртве драге”), док се у изборном делу програма појављује и Његошева „Ноћ скупља вијека”. Четврти део посвећен је националним специфичностима романтизма, а целина о Вуку Караџићу трпи најзнатније промене – део о Вуку као лексикографу и филологу измештен је у наставу језика, док је уз Вукове полемике с Милованом Видаковићем у књижевни део програма уврштено „Писмо кнезу Милошу”.
Други (Б) одељак програма представља посебну целину и иновативан начин сагледавања наставе књижевности какав у досадашњим курикулумима није био заступљен, а то је посматрање романтизма кроз жанрове у настајању – хорор и фантастични. Жанрови романтичарске фантастичне прозе, који су обележили светску књижевност ХIХ века и имали значајне представнике и у српској књижевности, нису досад били заступљени у школском програму ни као куриозитет, а нису их узимали у обзир ни аутори читанки када су уврштавали и поједина дела која су, према властитим афинитетима, сматрали недостајућим у оквирима прописаних наставних курикулума. Идеја креатора програма за други разред гимназије јесте да ће „аспект романтизма који се односи на тематизовање мрачних понора човекове душе, страшног, језовитог и фантастичног ученици савладати читањем поеме ‘Гавран’ Едгара Алана Поа”, док се у оквиру изборних садржаја пружа могућност да наставници ученицима понуде да „прочитају и поему Лазе Костића ‘Спомен на Руварца’ која се атмосфером, ритмом а донекле и темом надовезује на Поову поему”, као и песму „Вилински краљ” Јохана Волфганга Гетеа, односно приповетке „Пад куће Ашерових” и „Маска Црвене смрти” Едгара Алана Поа и роман Франкенштајн Мери Шели. Ученици и наставници добијају прилику да на часовима књижевности у другом разреду гимназије читају и тумаче и савремени роман Страх и његов слуга Мирјане Новаковић, „који поред теме оностраног, страшног, вампирског, евоцира и национални романтичарски мизансцен (аустријска власт и племство на просторима Србије у 18. и 19. веку и њихов сусрет са српским фолклором и легендама)” (Правилник 2020: 190).
Премда се о неким изменама програмских садржаја у гимназијској настави књижевности може дискутовати, уочавамо да су многобројни досад маргинализовани аутори постали део превреднованог канона – како у обавезном тако и у изборном делу програма. Женско ауторство у оквирима српске и светске књижевности још увек није добило заслужено место у наставним програмима, иако су, уз дела Јефимије, Исидоре Секулић и Десанке Максимовић, ученицима понуђени и књижевни текстови Светлане Велмар Јанковић, Мери Шели, Мирјане Новаковић, Ане Ахматове, Марине Цветајеве и Вирџиније Вулф.
Роман Страх и његов слуга Мирјане Новаковић из 1999. године, услед многобројних интертекстуалних одјека (Нови завет, Божанствена комедија, „Глава шећера”, Сеобе, Фауст, Мајстор и Маргарита, Хомерови епови), може бити предмет наставне интерпретације и у IV разреду гимназије. Тада би се, у контексту претходно тумачених дела, боље разумела и сама функција ђавола, који више није библијског, већ модерног, мефистофеловског типа, о коме пишу и други аутори уврштени у гимназијски програм, попут Милорада Павића, Умберта Ека и Орхана Памука. Поред свега наведеног, омогућила би се и полемика ученика и наставника поводом НИН-ове награде – програмом за завршни разред предвиђен роман Ситничарница ‘Код Срећне руке’ Горана Петровића и Страх и његов слуга Мирјане Новаковић били су фаворити за најбољи роман објављен на српском језику у НИН-овом избору 2000. године. На тај начин би и у оквиру наставног процеса ови романи могли да добију ново тумачење и (пре)вредновање две и по деценије касније. Оваква полемика у завршном разреду не би нарушила програмске захтеве, већ би их употпунила ширим тумачењем дела у времену у ком су она и настала, а могла би да отвори и друге значајне теме, као што је положај и видљивост жене у књижевном канону, с посебним освртом на актуелне гимназијске програме.
Како је избор одломка у оваквим случајевима од великог, ако не и пресудног значаја за већину наставника и аутора уџбеника (узевши у обзир то да се не може увек од ученика очекивати читање целовитог књижевног дела), сматрамо да би у наставном процесу потрага за Савом Савановићем и његово упокојавање (из поглавља „Шмидлинов дуг”; в. Новаковић 2005) били делови романа који на најадекватнији начин одговарају на захтеве предметног програма. Кроз дате одломке би осим „теме оностраног, страшног, вампирског” и сусрета аустријске власти са српским фолклором и легендама, могло да се открије и много више. Пре свега, сам историјски контекст у ком Мирјана Новаковић пише, период НАТО агресије над Србијом и улога брачног пара Милошевић један су од значајних сигнала које наставник може да искористи у разговору с ученицима. Четврт век је (бар наизглед) довољна историјска дистанца из које би наставници могли са ученицима да разговарају о алузијама Мирјане Новаковић на политичке теме свог времена, које су уврштене у градиво четвртог разреда гимназије и у реформисаним наставним програмима Историје. Програм наставе и учења за други разред гимназије нуди и читање романа Судбина и коментари Радослава Петковића, који на другачији начин повезује историјски и савремени романескни слој, док се о деведесетим годинама ХХ века говори и у прози Давида Албахарија, Владимира Пиштала и Владимира Тасића, аутора чија су дела заступљена у четвртом разреду гимназије.
Сам сусрет Аустријанаца са оностраним у контексту је имагологије – сусрет са особинама српског народа, његовим начином живота, затим обичаји у вези са упокојавањем вампира, као и сцене са хватањем лептирка репрезентативно показују јаз између двеју култура. Истовремено, контекст везан за Саву Савановића може да покрене питање приказа вампира у популарној култури, као и интертекстуалне одјеке на које наилазимо у роману (у овом случају првенствено утицај приповедака Милована Глишића и филма Лептирица Ђорђа Кадијевића (1973)). Такође, интерпретација овог романа добра је увертира за градиво националног романтизма и подсећање на Вуков лексикографски и сакупљачки рад посвећен српском фолклору. Роман нам народне обичаје које Вук описује представља као архивски снимак, чиме их оживљава и чини доступнијим ученичком разумевању. У раду наставника и ученика на роману Мирјане Новаковић од изузетног значаја (посебно за корелацију са Историјом) може бити и књига Вампири у Србији у ХVIII веку, објављена 1732. године у Лајпцигу, а у ХХI веку преведена на српски језик, и штампана са коментарима Марије Клеут (2018). Поредећи роман Мирјане Новаковић са овим историјским извором, ученицима се отварају многобројне могућности за даљи рад, пре свега у контексту односа историје и фикције, као и у разјашњавању још неких претпоставки Другости.
Потребна је изузетна пажња да се нит која роман као целину веже са поглављем које му припада у овом случају не би изгубила – на основу свог читалачког искуства би ученици, осим препознавања интертекстуалних одјека, могли лакше да говоре и о другим проблемима које овај роман отвара, као што је однос историје и фикције, женско ауторство или положај жанровске књижевности унутар књижевног канона. Иако би се у четвртом разреду створила целовитија слика о самом делу и значају Мирјане Новаковић за савремену српску прозу, концепција у којој је овај роман део изборног блока у ком ученици откривају „високу” фантастику, такође може да да врло плодотворне резултате у наставном процесу. Поред градива романтизма, барока и народне књижевности, роман може да ступи у везу и са другим наставним јединицама гимназијског програма, као што је опис Београда из Житија деспота Стефана Лазаревића или књига Записи са дунавског песка Светлане Велмар Јанковић.
Програм наставе и учења за други разред гимназије постао је богатији за нову тематску област која је изузетно плодотворна за ширење ученичких видика и развој компетенција за читање и проучавање књижевног дела, као и за дебате које би осим књижевног плана могле да покрену и боље повезивање књижевних, историјских и ученицима блиских, животних тема. Дело Мирјане Новаковић у потпуности може да одговори на естетске захтеве предметног програма а да истовремено ученицима буде интересантно и провокативно – било за разговор о „високој” и „ниској” књижевности и видљивости ауторки у јавности, односу савремене књижевности према традицији, али и разумевању различитих култура и друштвених и историјских појава и промена које ауторка тематизује. Уврштавање одломака из овог романа у појединим уџбеницима насталим према реформисаним програмима значајно је за видљивост самог дела међу ученицима и доприноси лакшем опредељењу наставника за његово тумачење, иако у њима није обрађено на начин који исказује пун наставни потенцијал романа, који наставници и ученици могу заједно да откривају.
ИЗВОРИ:
Новаковић 2005: Мирјана Новаковић, Страх и његов слуга, Београд: Народна књига/Алфа.
Клеут, М. (прир.) (2018). Вампири у Србији у ХVIII веку: књига и коментари. Превела Николина Зобеница. Београд: Службени гласник.
Правилник (2020): „Правилник о плану и програму наставе и учења за гимназију”, Просветни гласник, година LXIX, број 4, Београд, 2. јун 2020.
Остави коментар