НДХ И СВЕТ. СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Једно од важних питања за одређење међународноправног статуса НДХ јесте њено признање од других држава. Да је то питање веома значајно, показује и податак да је одмах након проглашења НДХ Хитлеру и Мусолинију упућен захтев за признање нове државе. Током 1941. и 1943. године, у ратним условима, уследио је већи број признања НДХ, али је важно поменути да су готово све те државе биле потписнице Тројног пакта или Антикоминтернског пакта, односно државе повезане са Силама осовине. Прво признање НДХ није дошло од Немачке и Италије, већ од Мађарске, и то на дан проглашења независности 10. априла 1941. године. Мађарска је журила да призна НДХ, а разлоге за то треба тражити у уговору о вечном пријатељству, који је са Краљевином Југославијом потписала у децембру 1940. године. Проглашење НДХ као самосталне државе Мађарској је ишло на руку како би оправдала неважност тог уговора, јер је Југославија престала да постоји, а све ради остварења сопствених територијалних тежњи. Након признања Мађарске уследило је признање новостворене државе од Немачке 15. априла 1941. године, а истог дана признала ју је и Италија. У акту признања Немачке Хитлер је написао следеће: „За мене је посве особита радост и задовољство, што Вам могу изјавити да Њемачки Рајх признаје Независну Државу Хрватску у часу када је хрватски народ нашао своју дуго жељену слободу кроз побједоносно продирање чета сила Осовине.“ Такође, и Мусолини је исказао своје задовољство због стварања нове Хрватске, „која је себи данас извојштила дуго жељену слободу“. У једном документу упућеном Министарству спољних послова наглашава се да је независна и слободна Држава Хрватска створена напорима Хрвата, те вољом и уз помоћ осовинских сила Немачке и Италије, да су у акту признања обе државе нагласиле да је нова држава „независна и слободна“, а да ће њене границе бити одређене накнадно, у „слободном, а наравно и једнакоправном споразуму представника слободне Хрватске Државе, те сила осовине“. Члан 1. Конвенције о правима и дужностима држава из Монтевидеа захтева постојање неколико елемената да би се могло говорити о држави. Док је НДХ несумњиво имала испуњена прва два елемента (иако је током читавог њеног постојања постојао проблем разграничења са појединим државама), најважније је и истовремено најконтроверзније питање суверене власти. Постојање становништва је најмање споран елемент државности НДХ. Према извештају Хрватског државног статистичког уреда, објављеног 1941. године, НДХ је имала 6.966.729 становника. Од тога је било 4.817.000 Хрвата, 1.848.000 Срба, 145.000 Немаца, 70.000 Мађара, 37.000 Словенаца, 44.267 Чеха и Словака. Према истом извештају, изван хрватских државних граница живело је 1.727.548 Хрвата.

Према извештају Хрватског државног статистичког уреда, површина НДХ износила је 115.133 км2. Ипак, за разумевање политичких граница НДХ треба поћи од Хитлеровог плана за поделу Југославије изражену у Привременим смерницама за поделу Југославије од 12. априла 1941. године, у којем се наводи да ће Хрватска у оквиру својих граница постати самостална држава, а да се Немачка неће мешати у њене унутрашње прилике. Највероватније се мислило на територију бивше Бановине Хрватске, али са уважавањем италијанских претензија. Након капитулације југословенске војске 17. априла 1941. године, Силе осовине, Немачка, Италија, Бугарска и Мађарска поделиле су њену територију. Словенија је подељена између Немачке, Италије и Мађарске. Бачка је припојена Мађарској, Банат је потпао под немачку управу, а Србија је била под режимом војне окупације и у границама пре балканских ратова, док је део њене територије окупирала и Бугарска. Велики део Македоније припао је Бугарској, а њен западни део, већи део Косова и мањи погранични делови Црне Горе припали су Албанији. Остатак Црне Горе италијанска влада је прогласила независном државом, али је 13. априла ставила ту одлуку ван снаге и поставила свог гувернера. Ипак, за НДХ су били кључни односи са Немачком и Италијом. Граница са Немачком је утврђена договором (више једностраним диктатом Немачке, као што истиче М. Цолић) од 13. маја 1941. године. Немачка је прикључила северну половину Крањске, рубни појас Корушке и јужне Штајерске. Разграничење између НДХ и Немачке је извршено потписивањем уговора 13. маја 1941. године. Разграничење је започело утврђивањем границе према делу Словеније, где су Немци признали границу према Штајерској и Крањској, каква је била 1918. године, уз измену на тромеђи на Драви. Ни разграничење са Италијом није било повољно по НДХ, посебно због тога што су Италијани запосели Далмацију, која је након капитулације Југославије третирана као део окупационог подручја. Римским уговорима од 18. маја 1941. године одређене су границе између Италије и НДХ на подручју јадранске обале. Тако је Поверенство за разграничење између НДХ и Краљевине Италије Министарства спољних послова упутило представку министру спољних послова НДХ, у којој се истиче да рад тог тела није само техничке природе јер су границе између две земље неповољне по НДХ, због чега морају да се боре за сваки педаљ НДХ како би се исправило оно што су у том неповољном тренутку морали да уступе Италији. Формирана је комисија за разграничење између НДХ и Краљевине Италије. Италија је добила скоро целу Далмацију: подручје Задра, Шибеника, Сплита, острва Раб, Крк, Ластово, Корчулу, Мљет и друга мања острва, као и Боку Которску и делове Хрватског приморја и Горског Котара. С друге стране, НДХ је добила излаз на море у бившим котарима Нови, Сењ, Црквеница и општинама Карлобаг и Краљевица, као и на подручју од Омишадо Дубровника. У њеном саставу остали су и острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маун, Локрум, Лопуд и Колочеп. Споразумом склопљеним у Риму између Краљевине Италије и НДХ предвиђен је специјални статутарни режим за подручје Сплита, предграђа Каштела и острва Корчуле. НДХ је тражила аутономију за та подручја, истичући да би у супротном остала без своје најважније природне извозне луке у средњој Далмацији. Како је острво Вис најтешње повезано са Сплитом, указано је на потребу да оно буде укључено у статутарно подручје Сплита, као и острво Шолта и источни део острва Чиово.

Међутим, Италија није била вољна да призна ту аутономију. Граница између НДХ и Италије у западном делу, односно према Словенији, регулисана је у јулу 1941. године и кретала се од тромеђе на Жумберачкој гори, реком Купом преко Горског Котара до Бакарског залива. Проблематична је била и граница НДХ и Италије према истоку, због претензија обе државе према Санџаку. Источна граница према Србији одређена је, уз сагласност Немачке, уредбом (која је названа законом) НДХ од 7. јуна 1941. године. Источна граница се протезала од ушћа Саве у Дунав узводним током Саве до ушћа Дрине у Саву, а одатле узводно Дрином до ушћа Бруснице, а потом источно од Дрине старом границом до 1908. године између Босне и Србије. Проблем је настао око граничне црте у Срему. Према захтеву владе НДХ, та гранична црта требало је да иде по некадашњој аустроугарској граници, укључујући и хрватску територију и град Земун. Међутим, немачко војно заповедништво за Србију тражило је да Земун с околином остане у саставу Београда, као привремена војно-управна мера, истичући посебно значај земунског аеродрома. Зато је 3. јуна 1941. потписан споразум између Немачке и НДХ, према којем подручје Земуна и околине припада НДХ која има надлежност у настави и правосуђу, док остале управне гране (унутрашњи послови, железнице, пошта, порези и др.), за трајања посебног стања, остају подређене војном заповеднику Србије у Београду. Према споразуму, његове одредбе важе док подручје Србије буде под немачком војном управом, односно док између Немачког рајха и НДХ не буду донети други закључци на основу трговинских уговора. У савезу са примопредајом, одржана су два састанка немачких и хрватских поверенстава у Земуну 25. септембра и 3. октобра 1941. године. Власти НДХ су успеле у свом науму јер је договорено да област источног Срема пређе у потпуну власт НДХ, како би се спречило кријумчарење робе и настали проблеми у области поштанске и железничке службе. Договорено је да се хрватска војска снабдева живим намирницама у облику малог граничног промета, као и питање царинског и девизног промета, те обрачун робног промета који настане између источног Срема и Београда од стране немачких војних власти. Посебно је истакнуто да договор важи док год Србија буде окупирана од Немачке, односно док год се владе Хрватске и Немачке не договоре другачије. Преговори нарочито нису били успешни са Мађарском. Тако се у једном од извештаја наводи да би коначно повлачење граничних црта према Црној Гори и Мађарској требало да потпуно уклони неке још сада постојеће тешкоће у развоју државе. Мађарска је на северном рубу некадашње југословенске државе узела Међимурје, Прекомурје и Барању. У Војном архиву налази се више докумената са неколико састанака одржаних између Хрватске и Краљевине Мађарске ради разграничења две државе. У разграничењу НДХ с Мађарском, као спорно питање посебно се појавила судбина Међимурја. Ту област је мађарска војска окупирала у априлу 1941. године и након стварања НДХ, Мађарска је уверавала хрватске власти да тај чин за њу има само стратешко значење, те да она признаје да је Међимурје саставни део НДХ.

Међутим, на састанку о разграничењу, одржаном у Загребу у јуну 1941, мађарска делегација је предложила да граница између НДХ и Мађарске буде из 1918. године, односно да Међимурје припадне Мађарској и да јој се омогући приступ Јадранском мору преко хрватске територије. Како тај предлог није прихватила хрватска страна, Мађарска је 10. јула прогласила прикључење Међимурја. Мађарска влада је тврдила да је то историјско право Мађарске, а 16. децембра 1941. године мађарски парламент је прихватио Закон о припојењу јужних крајева, којим је Међумурје једнострано припојено Мађарској. Влада НДХ је 7. јануара 1942. године упутила мађарској влади протестну ноту, која није утицала на промену ситуације, а влада НДХ није успела да закључи споразум о разграничењу с Мађарском. Граница према Црној Гори одређена је споразумом са Италијом од 27. октобра 1941. године, док је НДХ са Црном Гором закључила гранични споразум 24. новембра 1941. године. Једно од важних питања за одређење међународноправног статуса НДХ јесте њено признање од других држава. Да је то питање веома значајно, показује и податак да је одмах након проглашења НДХ Хитлеру и Мусолинију упућен захтев за признање нове државе. Током 1941. и 1943. године, у ратним условима, уследио је већи број признања НДХ, али је важно поменути да су готово све те државе биле потписнице Тројног пакта или Антикоминтернског пакта, односно државе повезане са Силама осовине. Прво признање НДХ није дошло од Немачке и Италије, већ од Мађарске, и то на дан проглашења независности 10. априла 1941. године. Мађарска је журила да призна НДХ, а разлоге за то треба тражити у уговору о вечном пријатељству, који је са Краљевином Југославијом потписала у децембру 1940. године. Проглашење НДХ као самосталне државе Мађарској је ишло на руку како би оправдала неважност тог уговора, јер је Југославија престала да постоји, а све ради остварења сопствених територијалних тежњи.

Након признања Мађарске, уследило је признање новостворене државе од Немачке 15. априла 1941. године, а истог дана признала ју је и Италија. У акту признања Немачке Хитлер је написао следеће: „За мене је посве особита радост и задовољство, што Вам могу изјавити да Њемачки Рајх признаје Независну Државу Хрватску у часу када је хрватски народ нашао своју дуго жељену слободу кроз побједоносно продирање чета сила Осовине.“ Такође, и Мусолини је исказао своје задовољство због стварања нове Хрватске, „која је себи данас извојштила дуго жељену слободу“. У једном документу упућеном Министарству спољних послова наглашава се да је независна и слободна Држава Хрватска створена напорима Хрвата, те вољом и уз помоћ осовинских сила Немачке и Италије, да су у акту признања обе државе нагласиле да је нова држава „независна и слободна“, а да ће њене границе бити одређене накнадно, у „слободном, а наравно и једнакоправном споразуму представника слободне Хрватске Државе, те сила осовине“. Након признања Немачке и Италије, признање је уследило и од других земаља Тројног пакта: Словачке (15. априла 1941), Бугарске (21. априла 1941), Румуније (8. маја 1941). Након признања НДХ од Румуније, југословенска влада је уложила протест поводом успостављања НДХ, указујући на начело међународног права да војно запоседнуће неког подручја за време трајања непријатељства не мења правни статус и не пружа законске основе за успостављање новог правног статуса на таквом подручју. Југословенска влада је тврдила да је НДХ наметнута од окупаторских власти и, уз њихов подстицај, да је лишена сваке законске основе и да представља отворену повреду међународног права са циљем распарчавања подручја Краљевине Југославије. Влада је посебно тврдила да је НДХ створила мала група истомишљеника, која нема упориште у хрватском народу. Десетак дана касније, влада је протестовала и због потписивања Римских уговора од 18. маја, тврдећи да они представљају повреду интегритета Југославије јер се њима уступају делови Краљевине Југославије Италији. На ту ноту је одговорио државни секретар САД Самнер Вилс који је изразио згражавање владе САД и америчког народа због сакаћења Југославије од различитих држава чланица Тројног пакта. Ипак, тај протест није зауставио даље признање НДХ, које је уследило од Јапана (7. јуна 1941), Шпаније (27. јуна 1941) и Финске (2. јула 1941). НДХ су признале и неке друге државе, попут Бурме (7. августа 1943), Филипина (16. августа 1943), али и Данске (10. јула 1943), Народне Кине (у јулу 1943), Манџурије (2. августа 1943) и Тајланда (24. августа 1943). Све те азијске земље биле су под јапанском окупацијом, тако да не треба изгубити из вида чињеницу да су то биле марионетске владе, као што је и Данска била немачка марионетска држава. Слободна Индија (која је била под управом привремене владе Слободне Индије од 1943. до 1945. године), која је такође била јапанска марионетска држава, последња је признала НДХ. То је учинила 20. новембра 1943. године, након посете представника Индије, Субаса Шандра Босе, који је, када се вратио у своју земљу, послао ноту министру спољних послова НДХ у којој изражава захвалност због формалног признања провизорне владе Слободне Индије и исказује најискреније жеље за добробит и напредак независне Хрватске.

Осим де јуре признања, НДХ је са појединим државама, као што су Француска, Албанија, Холандија, Норвешка, Сан Марино и Шведска, имала односе који се могу тумачити као њено де факто признање. Швајцарска је, на пример, задржала конзулат у Загребу, на челу са генералним конзулом, којег су хрватске власти третирале као дипломатског представника, чиме је Швајцарска де факто признала новоосновану државу. Она је временом, под утицајем америчке и британске дипломатије, одбила да изричито призна НДХ и наставила је да одржава дипломатске односе са Краљевином Југославијом, која је имала своју амбасаду у Берну. Истовремено,Швајцарска је допустила отварање Сталне трговинске делегације НДХ у Цириху, која је обављала и извесне дипломатско-конзуларне послове. Те две земље су склопиле и два међународна уговора о узајамним правима и обавезама у области робног и платног промета у септембру 1941. године, а 1942. године вођени су и трговачки преговори. Такође, НДХ је у Паризу отворила Трговинско-културну делегацију и имала је свог економског представника у Лиону, док је Француска имала свој конзулат у Загребу, а обе земље су потписале трговачки споразум 16. марта 1942. године. Ватикан није формално признао НДХ, али је упутио апостолског легата у Загреб, док је хрватска влада у Ватикану отворила Уред изванредног опуномоћеника, који је формално био независан од посланства НДХ у Риму. Степинац и Павелић су од Ватикана затражили признање још у априлу 1941. године, али је Ватикан донео одлуку да задржи дипломатске односе с југословенском владом у Лондону. У мају исте године папа је дао инструкције католичком клиру о односу са новим усташким режимом у којем их саветује да буду обазриви и да се држе даље од политике, а када већ морају да се уплету у политику, да увек воде рачуна о интересу Цркве. Иако је представништво Ватикана обављало и дипломатске функције, његов примарни задатак у НДХ било је повезивање са католичким верницима у Хрватској. Посебно је интересантан однос НДХ са Шпанијом, која се након капитулације Југославије окренула ка новонасталој држави. Сам чин признања била је и потврда симпатија генерала Франка према Силама осовине и њиховим савезницима, први пут након 1939. године и проглашења неутралности према зараћеним странама у сукобу. Шпанија је једина отворила своје дипломатско представништво, а да није била директна учесница у Другом светском рату. У свом акту о признању, Шпанија наводи да је решила да призна де јуре хрватску владу и да предлаже да се успоставе редовни дипломатски односи ради остварења још чвршћих пријатељских веза између два народа. Међутим, то није спречило Шпанију да и након признања настави да одржава дипломатске односе са избегличком владом у Лондону, све док, на инсистирање Хрватске, дипломатски односи нису прекинути 4. фебруара 1942. године. Ипак, чак и тада, представници југословенске дипломатије наставили су деловање у Шпанији, односно у Мадриду је наставио да делује отправник послова, те су оба представништва деловала до завршетка Другог светског рата. Занимљиво је да односи између НДХ и Шпаније нису били чисто политички, већ је Хрватска инсистирала на развоју трговачке сарадње двеју земаља. Посланици из Хрватске повучени су у пролеће 1944. године, када је шпанска влада донела одлуку да се дистанцира од Сила осовине и њихових сателита, а представништво је затворено након пораза НДХ. Међутим, интересантан је податак да је хрватско представништво наставило полуслужбено да делује у Мадриду још неко време, иако није имало спољње обележје.

Независна Држава Хрватска је покушавала да успостави дипломатске односе и са Турском, која је прогласила неутралност 26. јуна 1940. године, јер су је савезничке државе посматрале као квислиншку творевину. Турска је била посебно значајна због проширења броја присталица међу муслиманским становништвом, али и због учвршћивања међународног положаја НДХ и приближавања Турске Силама осовине, које би се тако преко Кавказа својим војним деловањем приближиле Совјетском Савезу. Међутим, признање НДХ би уздрмало турску неутралност и значило би да се Турска окренула ка Силама осовине. И немачке дипломате су ометале успостављање односа НДХ и Турске, посебно у домену трговинске размене, сматрајући сваки однос са неутралним државама сумњивим. Из свих тих разлога, као и услед активности британске и југословенске дипломатије, Турска није признала НДХ. Независна Држава Хрватска – заиста независна или марионетска држава? Са ослонцем на међународноправну теорију у вези с настанком држава, може се закључити да НДХ никада није успела да превазиђе стадијум „државе у покушају“ због вишеструког и константног оспоравања њене државности. Нити је НДХ у потпуности испуњавала теорију ефективитета, нити су правни услови њеног настанка били неупитни, а њено постојање је било орочено трајањем Другог светског рата и окупацијом Краљевине Југославије од Сила осовине. Ни истински држава, ни истински марионетска држава, сва је прилика да се амбивалентност НДХ прелила и у домен међународног права. И заиста, тешко је НДХ сврстати у чисте категорије међународног јавног права. Анђело Пјеро Серени писао је 1941. године да „чудан статус НДХ“ отвара питање да ли се она „може сматрати стварним субјектом међународног права“. На то питање даје више одричан него потврдан, али свакако не и коначан одговор.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad.

Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 изд.). Beograd: Privredni pregled.

Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 1. Beograd: Rad.

Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941–1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.

Novak, Viktor (1986). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj (PDF). Beograd: Nova Knjiga.

Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941–1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs.

Симић, Сима (1958). Прекрштавање Срба за време Другог светског рата. Титоград: Графички завод.